Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Miloslav Samardžić: Bitka za Gračac

Datum objave: petak, novembar 23, 2018
Veličina slova: A- A+

Bitka za Gračac bila je jedna od najkrvavijih u čitavom ratu. Ovaj srpski gradić ispod Velebita, na pruzi Split – Zagreb, komunisti su bezuspešno napadali još oktobra 1942. godine.

Na Kninskom Kosovu, posle sahrane palih na Gračacu. Donji red, s leva na desno: major Miodrag Palošević, vojvoda Momčilo Đujić, major Petar Baćović…
Na Kninskom Kosovu, posle sahrane palih na Gračacu. Donji red, s leva na desno: major Miodrag Palošević, vojvoda Momčilo Đujić, major Petar Baćović…

Sada, uočivši dolazak hercegovačkih četnika, oni dovlače veće snage. Pomoćnik načelnika Vrhovnog štaba, Velimir Terzić, pisao je J. B. Titu 13. januara 1943. godine:
“Glavni štab Hrvatske me je izvestio da oni 14. januara noću preduzimaju napad na Gračac. Danas ćemo im uputiti oko 40 granata za haubicu, za ovu akciju.“87

Već smo videli da je Glavni štab Hrvatske, sastavljen od Hrvata, organizovao znatne snage Srba-boraca i sistematski ih usmeravao na četnike, dok su na drugoj strani ustaše ubijale porodice ovih istih Srba-partizana. Najelitnija jedinica Glavnog štaba Hrvatske bila je 6. hrvatska (lička) divizija, kojom je takođe komandovao jedan Hrvat, Srećko-Ivo Manola. A u 6. diviziji najelitnijom jedinicom smatran je Udarni bataljon 2. brigade, od 500 partizana, davno isprobanih za borbu protiv Srba.

Hiljade partizana iz ojačane 6. divizije – prema četničkim izvorima 6.000, dok komunisti ne pominju cifre – opkolilo je Gračac uoči Srpske Nove godine, očekujući neopreznost četnika. Međutim, u onakvim okolnostima njima nije bilo do slavlja i svi su, sem straža, rano polegali. Na partizanski napad ni inače nisu pomišljali, iz tri razloga.
Prvo, zbog užasne noći, kojom je olujni vetar bacao čas ledenu kišu čas sneg, po mrklom mraku.
Drugo, jer se oni u Gračacu nisu okupili da bi se branili, već da bi napadali “Bihaćku republiku“. Zbog čekanja Crnogoraca početak napada se odužio, ali ipak oko grada nisu postavljane fortifikacije.
Treće, zato što su Hercegovci potcenjivali partizane. Starešina u Gračačkoj brigadi, Bogdan Bolta, ovako ih opisuje:
“Oni su bili četnička sila, vrlo hrabra i disciplinovana vojska sa odabranim i vojnički sposobnim starešinama. Komandanti bataljona su redovno ujutru primali raporte komandira četa i često vršili smotru postrojenih i za borbu spremnih jedinica. Prema njihovom držanju izgledalo je, da su partizani za njih malo zrno i obična banda, koja beži s jednog kraja na drugi, čuva vrhovni Titov štab, i služi političkoj svrsi. Mi, gračački četnici, nismo ih mogli ubediti da u okolini postoje jake partizanske proleterske jedinice, protiv kojih treba biti oprezan i otporan, jer su vođene od partijskih komesara i prinuđene da četnicima ne opraštaju život.“88

U gradu i neposrednoj okolini bile su raspoređene sledeće četničke jedinice:
– Gračačka brigada pod komandom kapetana Marka Crljenice. Ovo je zapravo bio Puk “Vožd Karađorđe“, preimenovan u brigadu, kao i ostali pukovi Dinarske četničke divizije, decembra 1942. godine. Brigada je bila smeštena po okolnim selima.
– Bosanska brigada “Gavrilo Princip“, pod komandom vazduhoplovnog majora Mihaila Tomaševića. Po povlačenju iz Bosanskog Grahova, brigada je stigla u Gračac 7. decembra, sa brojnim izbeglicama, kojih je grad već bio prepun. Imala je tri bataljona sa ukupno 650 boraca. Nalazili su se u samom Gračacu – jedan bataljon u gornjem, a dva bataljona u donjem delu grada.
– Dalmatinske jedinice, pod komandom poručnika Milana Šućura. Svoje tri čete dan uoči napada Šućur je rasporedio na strateški najvažnija mesta: na kote Bukovi vrh i Gradina koje dominiraju Gračacem, zatim na izlaz iz donjeg grada prema železničkoj stanici i na raskrsnicu puteva Obrovac – Gospić.
– Nevesinjski korpus kapetana Milorada Popovića, iz sastava Baćovićevog Ekspedicionog korpusa, koji je došao u Gračac na Svetog Nikolu, 19. decembra 1942. godine. Jedan deo Popovićevih četnika bio je u gornjem gradu, drugi u donjem gradu, a treći – Zubački bataljon poručnika Dušana Vučkovića – u obližnjem selu Glavica Đekić.

Brojno stanje ovih četničkih jedinica Bogdan Bolta procenjuje na oko 2.500 boraca. Komandant svih trupa bio je major Mihailo Tomašević, a njegov pomoćnik i ujedno komandant mesta artiljerijski kapetan Milivoj Vuksanović.89
Komunisti su u Gračacu imali doušnike, od kojih im jedan 13. januara uveče donosi “povoljne podatke“. Kreću sat uoči ponoći, iz četiri pravca. Prikravši se po mraku i nevremenu, jedan partizanski bataljon bez ispaljenog metka zauzima kotu Bukovi vrh i zarobljava četu Dalmatinaca. Istovremeno, druga grupa partizana zauzima Gradinu, najvažniju kotu za odbranu Gračaca. Takođe u isto vreme, partizanski Udarni bataljon, imitirajući dvojnu kolonu četnika, iz pravca železničke stanice dolazi pravo na glavni ulaz u grad. Partizani su znali lozinku i predstavili su se kao u to vreme uobičajena smena za neku jedinicu iz sastava Dinarske divizije. Kada je čelo kolone stiglo do prve kuće, sa smenom straže, bešumno su likvidirani i ovi četnici i oni na ulazu u grad. Tako je 500 najboljih, a do zuba naoružanih, partizana, preplavilo donji grad, a da četnici još nisu dali znak za uzbunu.

Pripucalo je baš u onom času, kada je Udarni bataljon ušao na sred donjeg grada, sa Gradine, odakle se povlačio vod dalmatinskih četnika. Kapetan Vuksanović je utrčao u kancelariju i pozvao telefonom Bukov vrh (sa Gradinom nije bilo telefonske veze). Odgovorili su partizani, uz pretnje i psovke. Sa nešto malo ljudi na ulicu izlaze major Tomašević, kapetan Vuksanović i njegov ađutant vazduhoplovni poručnik Borivoje Anđelković. Kapetan Vuksanović odmah odlazi do kapetana Popovića, u školsku zgradu u gornjem delu grada. Popović nije poverovao da su partizani ušli u grad. Utom je dotrčao Branko Bogić, pratilac majora Tomaševića, rekavši da je major poginuo, da su partizani ušli u grad i zauzeli bolnicu. Hercegovci povikaše da je Bogić komunistički špijun i da ga treba streljati. Vuksanović, nemajući kud, reče im da će ga držati pod prismotrom dok se vesti ne provere. Onda u školu utrčava još jedan četnik, Luka Rađenović, sa još gorim vestima. Priča se ponovila. Najzad jedan četnik donese pušku mrtvog majora Tomaševića, saopštivši da je poginuo i poručnik Anđelković. Tada Hercegovci hitro krenuše u akciju.90
Delovi udarnog bataljona najpre su se bacili na bolnicu, čija zgrada dominira donjim gradom. Pored tridesetak lakše ranjenih i bolesnih četnika, ali naoružanih, i bolničkog osoblja, ovde je zanoćio i pukovnik Dimitrije Uzunčević, inspektor trupa Dinarske četničke divizije. On je upravo tog dana došao u Gračac.

Partizani odmah zauzimaju prizemlje i pritom gine bolničarka Mileva Cvjetković. Bolesnici i ranjenici se povlače na sprat, organizujući odbranu pod komandom pukovnika Uzunčevića. Pukovnik gine na vrhu stepenica, odakle je karabinom gađao partizane. Četnici ipak izbacuju partizane iz prizemlja, stavljajući zapreke na vrata i prozore da ne bi uletale bombe. Izdržali su do zore, kada Hercegovci potiskuju partizane na nekoliko stotina metara od bolnice.
U međuvremenu, četnici u donjem gradu branili su se iz kuća u kojima su se našli. Popovićevi četnici iz gornjeg grada, osmotrivši situaciju, preduzeli su opkoljavanje Udarnog bataljona.

Bogdan Bolta piše:
Na malome prostoru, na glavnoj ulici, po sporednim putevima, oko zgrada – kuće Dmitra Rastovića, Vuje Labusa, Dane Mandića, apoteke, oko bolnice, sve do sreskog načelstva, sukobilo se preko hiljadu naoružanih ljudi, skoro izmešanih, kao na Kosovu, oko u oko, prsa u prsa; nastalo je hrvanje, ubijanje, krvoproliće, u kiši, na snegu, u pomrčini, u vodi, gde je bilo teško raspoznati ko je četnik a ko partizan. U prva dva sata borbe obe strane su bile u koštacu, pa i sve do pred zoru, ne znajući gde je čiji položaj; ljudi su padali mrtvi i ranjeni i tako ostajali u snegu, a voda je raznosila krv. U ovo početno vreme i dalje kroz svu noć, borba je treštala na sve strane oko svega Gračaca i u njemu tutnjela huka automatskog oružja. U jezivoj noći izgledalo je da se Velebit ljulja a zemlja trese.91

Ključna borba za ishod bitke odigrala se na Gradini. Shvativši njen značaj, komandant 1. bataljona Brigade “Gavrilo Princip“, Marko Ćućuz, samoinicijativno šalje dva voda da je povrate po svaku cenu. Vodnici Mićo Kovljenić i Nikodin Dobrijević kreću uz strminu, po oluji i mrklom mraku, u juriš sa svojim četnicima i potiskuju partizane na severne i zapadne padine Gradine, prema selu Azapović. Otuda su oni stalno napadali Bosance, pa im u pomoć stiže četa Hercegovaca. I tokom te noći, i tokom naredna dva dana, četnici su održali položaj.
Još jedna važna borba odigravala se u obližnjem selu Glavica Đekić, južno od grada, koje su branili hercegovački Zubački bataljon i 6. gračačka četa. Komunistima je ovo selo bilo važno jer se ispod njega, uz prugu, nalazila njihova velika rezerva. Poručnik Dušan Vučković, komandant Zubačkog bataljona, ne znajući da je i u samom Gračacu i na okolnim kotama isto tako kritično, slao je kurire u komandu, ali nijedan nije stigao. Na kraju kreće lično sa nekolicom pratilaca, ali i on gine. Tek pred zoru do Gračaca i natrag je stigao prvi kurir, devojka Dara Mrdalj iz sela Tomingaj, čija je hrabrost nagrađena neverovatnom srećom, da je svi kuršumi promaše (partizani su je zarobili i streljali sledeće godine). Posle nekoliko sati borbe, oluja i provala oblaka napravili su poplavu oko Glavice Đekić, zbog koje partizanska rezerva nije mogla da se uključi u borbu.

U prvom izveštaju Glavnom štabu Hrvatske, od 15. januara, komandant “Prvog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Hrvatske“, Ivan Gošnjak, stavlja akcenat upravo na ovu poplavu:
Akciju smo morali prekinuti usled nevremena. U dolini Gračaca padala je kiša, pa uslijed naglog topljenja snega nastupila poplava. Kiša je počela padati kad je pokret bio izvršen. Dva bataljona sa juga gazili su do pasa vodu. Jedan vanjski položaj bio je likvidiran, zarobljeno je 60 četnika, zaplijenjeno je tri teška mitraljeza, jedan mali bacač sa 60 mina i karabini. Naši gubici, koliko je do sada poznato, tri mrtva i pet ranjenih drugova.92

Ovaj izveštaj istog dana Velimir Terzić šalje J. B. Titu, izbacivši ogradu o gubicima (“koliko je do sada poznato“), a uz napomenu:
Verovatno je da će hrvatske jedinice obnoviti napad na Gračac, čim se za to ukaže prilika.93
Četnici koje pominje Gošnjak zarobljeni su na Bukovom vrhu. O nevremenu Bogdan Bolta daje sledeći komentar:
U toku noći sneg se u kiši uveliko rastopio, voda svakud narasla, reka Otuća nabujala da je jedva prolazila ispod mosta, pa je teren gračačkih bara i luku pretvorila u poplavu i potop. Izgledalo je da se nebo sastavilo sa zemljom, što je sa mitraljeskom vatrom i praskom bombi navodilo na pomisao, da je došao smak sveta. Božija volja je htela da kazni partizanske napadače i da pomogne četnicima braniocima svojih života i ljudskih prava.94

U stvari Božjom voljom je nevreme produženo na celu noć, pa je tako koristilo četnicima u drugoj fazi bitke, dok su zahvaljujući oluji komunisti ostvarili početne uspehe.
Najzad, još jedna grupa partizana, snage dva bataljona, napadala je sa severa i istoka, pravcem leva obala reke Otuće – selo Gatići – Brdo Cvjetković – selo Kontići – Brdo Vukolić. Ove položaje branile su bosanske i hercegovačke jedinice, kao i tri čete Gračačke četničke brigade, svi pod komandom kapetana Marka Crljenice. Linija odbrane ovde nije popustila.
Kiša je prestala u zoru, koja je pokazala mnogobrojne leševe. Oko Gračaca se video široki partizanski obruč, dok je njihov Udarni bataljon, proređen gubicima, sabijen u zaseok Azapović (Gaćeše) naslonjen na grad, ispod Gradine. “Celog dana 14. januara vodila se borba sa bliskog odstojanja, tako reći na dohvat ruke jedni od drugih“, piše Bolta.95 Sledeće noći i sledećeg dana težište borbe bilo je u Glavici Đekića i u Azapovićima. Partizanski Udarni bataljon je pozivan na predaju, ali je sve pozive odbijao, nadajući se uspehu svoje glavnine. Međutim, u zoru 15. januara partizani su počeli da se povlače, odnoseći mrtve i ranjene u okolna sela. Toga dana napadali su još samo u pravcu Glavice Đekića, a Udarni bataljon je i dalje odbijao da se preda.

U noći između 15. i 16. januara prvi put dolazi do povremenih zatišja u borbi. Preostali četnički oficiri – kapetani Milivoj Vuksanović, Milorad Popović i Marko Crljenica i poručnici Vukašin Mugoš i Milan Šućur – prave plan za konačnu likvidaciju komunista. Pre zore po jedan bataljon Bosanaca i Hercegovaca kreću iz grada radi osvajanja Bukovog vrha i napada na partizane u Azapovićima sa severa. Ovi bataljoni izvršavaju zadatak, potiskujući najpre partizanske rezerve iz sela Ljubovića. Oko 8 satu ujutru 16. januara Udarni bataljon bio je potpuno opkoljen i znakom rakete odjednom napadnut sa svih strana. Obruč se lagano stezao. Partizani pokušavaju proboj uz ledenu padinu Gradine, ali svi do jednog bivaju pokošeni iz neposredne blizine. “U panici i izbezumljeni, u bekstvu, a bežati nije bilo kuda, ceo partizanski bataljon je izginuo, osim dvaestine koja se predala“, piše Bolta.96 Četnicima je bilo žao što im je, neposredno uoči zatvaranja obruča, umakao zloglasni ubica Milan Tankosić, koji je preuzeo komandu nad Udarnim bataljonom posle pogibije komandanta Steviše Rašete i političkog komesara Race Koraća. Komandant 2. brigade 6. ličke divizije, Miloš Uzelac, zapisao je: “Situacija u kojoj se našao Udarni bataljon bila je pravi pakao… U tome paklu smo izgubili najdivnije borce“.97

Odmah potom Hercegovci i 6. gračačka četa potukli su partizane iza Glavice Đekića. Tako je, posle 57 sati borbe, završena Bitka za Gračac, četničkom pobedom i uništenjem najbolje jedinice Glavnog štaba Hrvatske.
U ovoj bici, prema Bogdanu Bolti, poginulo je 516 i zarobljeno 26 partizana, dok su četnici imali 42 poginula, među kojima pet oficira i dve žene. Odbor za sahranu odlučio je da se partizani i četnici sahrane u zajedničku grobnicu, ali u različito vreme i na različit način: prvi bez opela i sveštenika, a drugi po srpskom pravoslavnom običaju. “Ceo dan je radio Radnički bataljon i još neka četnička odeljenja, dovlačeći mrtve partizane i slažući ih na hrpe, a narod i četnici dolazili su kao na čudo, da vide tu užasnu scenu“, svedoči Bolta. Na proleće, mnoge partizanske majke došle su sa Korduna i iz Severne Like da traže svoje poginule sinove. Posle rata komunisti su otkopali masovnu grobnicu kod sela Azapovići, govoreći da su to žrtve “četničkih zločina“.98

Prvi izveštaj o Bici za Gračac vojvoda Đujić, koji je sa Baćovićem i drugim oficirima došao na sahranu poginulih četnika, šalje Draži 17. januara, a drugi, opširniji, 18. januara. Prema ovom Đujićevom izveštaju, grad su 14. januara sat uoči ponoći napale tri partizanske brigade i četiri udarna bataljona. Posle krvavog boja, izbrojano je 310 mrtvih komunista, dok ih je verovatno poginulo još toliko, “jer su prve noći izvukli sve mrtve i ranjene sa mesta glavnog okršaja“. Pronađeno je i pet poginulih partizanskih komandanata. Kod četnika je bilo 38 mrtvih, od kojih pet oficira, kao i 95 nestalih. Među nestale se računalo i 40 četnika meštana “za koje se smatra da su bili petokolonaši i izdali“, piše dalje Đujić.99
U svom prvom izveštaju iz Gračaca, major Baćović naglašava upravo ovu “izdaju Dinaraca“, uz napomenu da su “Hercegovci spasili situaciju, inače bi grad pao bez metka“.100 Ipak, on ne raščlanjava četničke žrtve, kao Đujić, jer je među 38 žrtava bilo dva puta više Dinaraca. Zato realnije zvuči Đujićeva ocena iz maločas citiranog izveštaja: “U toku borbe istakao se odred hercegovački i brigada `Gavrilo Princip` iz Dinarske oblasti, a takođe i izginuli oficiri i borci“.

Italijanski izvori kažu da se u ovoj bici borilo 300 italijanskih vojnika iz sastava 151. puka divizije “Sasari“, zajedno sa 600 četnika. Italijani su imali 41 poginulog i 22 ranjena vojnika, a četnici, prema ovom izvoru, 40 poginulih.101
Prema izveštaju 1. hrvatskog korpusa od 12. januara, ovih 300 Italijana nalazilo se na železničkoj stanici Gračac.102
Dakle, Italijani nisu bili u gradu, već u neposrednoj blizini. Četnički pisci iz emigracije uglavnom ne pominju Italijane, jer su živeli u zemljama Zapadnih saveznika, koje su tada ratovale protiv Italije, a koje, sem u jednom kratkom periodu tokom rata, nisu pokazivale razumevanje za srpsku politiku pasiviziranja i iskorišćavanja ovog okupatora.

U ovoj velikoj bici komunistički napadni front bio je širok, zahvatajući i italijansku posadu. Nema sumnje da su italijanski podaci o sopstvenim gubicima tačni, ali pogrešna je cifra o broju četnika. Da je u Gračacu bilo svega 600 četnika, kako pišu Italijani, grad bi sigurno pao. S druge strane, svakako je tačan i sledeći izveštaj kapetana Radomira Ivaniševića, upućen Draži 13. februara 1943. godine:
Iz uhvaćene arhive vidi se da pri napadu na Gračac partizani nisu imali nameru da napadnu železničku stanicu gde su bili Italijani. Cilj im je bio samo napasti i uništiti četnike. Ovih dana grupa partizana prošla je pored železničke stanice Plavno, gde su bili Italijani. Jedni ni drugi nisu otvarali vatru. U dosadašnjim borbama partizani nigde nisu napadali Italijane, nego samo četnike. Od Italijana nisu oduzeli ni jedan garnizon, čak ni karaulu.103

Brojno stanje četnika nisu znali ni komunisti, koji pominju najpre 600, pa “1.200-1.400 četnika“, kako je to javio Terzić J. B. Titu 19. januara.104 Svakako su tačni Boltini podaci, jer je samo deo Ekspedicionog korpusa, pod komandom kapetana Milorada Popovića, imao oko 1.000 boraca.
Konačni izveštaj o napadu na Gračac 6. divizija je poslala 28. januara. Ovo je jedan od primera komunističkih lažnih izveštaja, pisanih radi izbegavanja “drugarske kritike“. Navodeći aktivnosti svake od tri brigade ponaosob, najpre se kaže da je 1. brigada “izvršila zadatak u potpunosti“, ali uz menjanje podataka iz onog prvog izveštaja o osvajanju Bukovog vrha (odnosno Bukove kose). Kao što smo videli, i u prvom komunističkom, kao i u četničkom izveštaju, ne pominje se borba, već samo zarobljavanje 60 četnika. Sada, radi utiska, komunisti pišu da je njihov bataljon bombama ubio 12 četnika, a potom zarobio 52. Izmišljanjem okršaja oni zapravo anuliraju svoj najveći uspeh u ovom napadu – bešumnost.
U izveštaju potom stoji da su dva bataljona 1. brigade rušila prugu, dok “ostali bataljoni nisu vodili borbu sa neprijateljem, pošto se neprijatelj na njihovom sektoru nije ni pojavljivao“. Prema tome, 1. brigada je u ovoj prilici imala najmanje pet bataljona.

Sa dva svoja bataljona i jednom pridodatom četom, 2. brigada je napadala sa južne i jugoistočne strane. “Obadva ova bataljona u napadu nisu uspjela zbog velikih močvara i neprohodnosti zemljišta“, piše u izveštaju. Zatim se kaže: “Bataljon koji je napadao na Đekić Glavicu bio je odbačen od strane neprijatelja i nije mogao izvršiti zadatak. Bataljoni sa ove dvije čete povukli su se u zoru na vlastitu inicijativu.“ Dakle, nejasno je da li su se povukli neki ovde nepomenuti bataljoni, ili ona dva što su napadala sa južne i jugoistočne strane, za koje je prethodno rečeno da su ojačani jednom četom.

U nastavku izveštaja dva bataljona 2. brigade imenuju se kao Prvi i Četvrti:
1. bataljon napadao je sa istočne i sjeveroistočne strane Gračaca. U napadu nije uspio, jer ga je neprijatelj otkrio i otvorio žestoku vatru iz utvrđenja. Ovaj bataljon je dijelom snaga uspio da prođe u grad, ali, uslijed žestoke vatre, i ti dijelovi su bili prisiljeni na povlačenje.
Četvrti bataljon je očigledno Udarni:
Bataljon je došao u centar grada, gdje se je zadržao uslijed dana svega u dvije kuće, vodeći čitav dan borbu sa neprijateljem. Bataljon je uspio da se u sumraku idućega dana probije kroz dupli obruč neprijateljskih snaga. Ovaj bataljon samostalno se je borio čitav dan u gradu… 2. brigada u ovoj akciji izgubila je: mrtvih 40, utopljenih 2, nestalih 57 i ranjenih 64.
Što se Gradine tiče, nju je zauzela jedna četa 9. brigade, pridodata 4. bataljonu. U ovoj verziji, međutim, četa se zadržala na koti “do 5 sati poslije podne“.

Deveta brigada 6. ličke divizije (to jest treća i poslednja njena brigada) nije stupala u akciju, osim jednog bataljona priključenog 2. brigadi. Taj bataljon je imao dve ili tri čete, od kojih su jedna ili dve bile angažovane prema Glavici, a jedna na Gradini. Gubici ovog bataljona nisu uvršćeni u izveštaj 9. brigade, a ni 2. brigade. Glavnina 9. brigade, kao i 1. brigada, nije imala gubitaka.105
Dok svoje gubitke po običaju umanjuju, komunisti gubitke druge strane preuveličavaju na “oko 200 mrtvih Talijana i četnika i nepoznat broj ranjenih“. Kako izgleda, postojalo je neko pravilo da se i u porazu odnos gubitaka mora napisati u svoju korist.

Naravno, komunisti su znali da je ovo jedan od poraza sa ozbiljnim posledicama. Komandant Glavnog štaba Hrvatske, Rukavina, rekao je Terziću “da snage 6. divizije ne bi mogle likvidirati u ovoj situaciji Gračac“, a on to prenosi J. B. Titu 19. januara.106 Zatim predlaže da se 6. hrvatskoj diviziji u napadu na četnike pridruži 2. proleterska divizija, prema sledećem planu:
Likvidacija Plavna, Strmice i Golubića, kao tri najvažnija četnička uporišta, gde se u stvari nalaze i glavne četničke snage, odnosno gde bi one bile najteže pogođene… Na taj način, jednovremenim dejstvom na ova tri uporišta, mi bismo razbili glavne četničke snage, a zatim, odmah neposredno, sva okolna sela oko Knina i onemogućili im ma kakav dalji vojno-politički rad u Kninskoj krajini.107

Sledećeg dana, 20. januara, Terzić piše J. B. Titu o planu da 2. i 6. divizija, kao i Kombinovana brigada, svojim glavnim snagama napadnu četnike noću 23. ili 24. januara. Međutim, zbog početka Operacije “Vajs“ 6. divizija nije učestvovala u napadu.108
Protiv četnika na ovom sektoru J. B. Tito šalje 2. proletersku diviziju, koja je spadala među tri najbrojnije (imala je oko 4.000 boraca) i najbolje naoružane partizanske divizije. Nijedna od ove tri divizije nije upućena na zapad, otkuda je Sreten Žujović “Crni“ iz Vrhovnog štaba javljao 20. januara: “Ustaše koje nadiru od Karlovca sva srpska sela pale i ubijaju redom sve“.109

IZVORI:
87 Zbornik dokumenata, tom 2, knjiga 7, 359.
88 B. Bolta, Gračačka četnička brigada, 238.
89 B. Bolta, Gračačka četnička brigada, 237-238.
90, 91 B. Bolta, Gračačka četnička brigada, 243, 244.
92 Zbornik dokumenata, tom 5, knjiga 11, 147.
93 Zbornik dokumenata, tom 2, knjiga 7, 376-377.
94, 95 B. Bolta, Gračačka četnička brigada, 250, 251.
96, 97, 98 B. Bolta, Gračačka četnička brigada, 254, 255, 255-258.
99 i 100 AVII, ČA, K-293, reg. br. 1\1.
101 F. Fatutta, Studi Storico-Militari.
102 Zbornik dokumenata, tom 5, knjiga 11, 123.
103 AVII, ČA, K-293, reg. br. 2\1.
104 Zbornik dokumenata, tom 2, knjiga 7, 439.
105 Zbornik dokumenata, tom 5, knjiga 11, 272-274.
106, 107 Zbornik dokumenata, tom 2, knjiga 7, 439, 440.
108, 109 Zbornik dokumenata, tom 2, knjiga 7, 445, 475.

(Iz knjige Miloslava Samardžića “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta“, drugi tom, strane 97-107; NIP “Pogledi“, Kragujevac, 2005.)

Izvor: POGLEDI


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top