Miloš Timotijević – četnici, partizani i zlato

Datum objave: ponedeljak, oktobar 1, 2018
Veličina slova: A- A+

Istoričar Miloš Timotijević u razgovoru za „Pečat“ ukazuje na otkrića do kojih je došao istražujući sudbinu novca i zlata u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. Ko je koliko novca i zlata opljačkao i oteo, ko je koliko novca i zlata od koga dobio.

Miloš Timotijević

ISTORIČAR Miloš Timotijević (Čačak, 1969) studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1996, gde je i doktorirao 2011. godine, s tezom Modernizacija balkanskog grada u doba socijalizma: Primer Čačka i Blagoevgrada (1944–1989).

Od 1997. radi u Narodnom muzeju u Čačku, gde je 2015. zaslužio zvanje muzejskog savetnika. Glavna područja njegovih naučnih interesovanja obuhvataju društvenu i kulturnu istoriju Srbije u XX veku, vojnu i političku istoriju Srbije u Drugom svetskom ratu, modernizacijske procese na Balkanu u drugoj polovini XX veka, kao i istoriju Crkve i crkvene umetnosti na području zapadne Srbije.

Autor je i koautor 16 monografija, kao i još 90 drugih naučnih radova. Dobio je više priznanja, među kojima se ističe Nagrada „Mihailo Valtrović“. Nedavno je objavljena njegova knjiga Zlato četnika i partizana – dekonstrukcija jednog mita („Službeni glasnik“, 2018), što je i bio povod za naš razgovor.

Vaša knjiga počinje analizom „arhetipologije“ zlata u našoj narodnoj svesti. Pokazali ste da smo, kao i u mnogim drugim oblastima, narod bujne mašte, sklon mitologizaciji, pa i mitomaniji. Kakvo mesto zlato zauzima na našoj „mentalnoj mapi“?
Srpska narodna mitologija zlatu pripisuje veliku moć, ulogu oduhovljene materije čije pronalaženje rešava sve ljudske probleme i govori o čovekovoj žudnji za svetlošću izgubljenog raja i blaženstva prvobitnog večnog života na zemlji.

Narodna poezija, kao oblik kolektivnog pamćenja, uvek insistira da sve što je vredno biva optočeno „suvim zlatom“, sve što sjaji i opčinjava ljude dobija oblik „žeženog zlata“.

Vekovi siromaštva i kulture tvrde oskudice uslovili su priželjkivanje raskoši. Junaci iz narodnih pesama uvek na sebi nose zlato, od odeće, preko ukrasa, do oružja. Ali zlato se u narodnim pričama nikada ne dobija lako, već „teškim radom“ koji je potreban da se „otvori zemlja“, siđe u podzemni prostor i izbori s mitskim gospodarom koji čuva blago.

Kao i mnoge druge stvari u mitologiji i zlato može biti uzrok uništenja i samouništenja, jer poseduje i „onostrani“ karakter. Suštinski, zlato u takvom verovanju pripada svetu mrtvih, s kojim živi ne mogu kontaktirati bez posledica. Ipak, podvig mogu da ostvare samo posebni ljudi, svojevrsni „heroji“, osobe predodređene da pronađu i što je mnogo važnije – zadrže zlato.

Počnimo od „kraljevog zlata“, za koje se, već decenijama, a pod snažnim uticajem posleratne vlasti, pričalo da ga je kralj Petar „opljačkao“ kad je krenuo da „beži“ iz zemlje. Šta se zaista desilo za vreme aprilskih događaja 1941. i kasnije?
Podaci o tom zlatu odavno su poznati, ali ih uvek treba ponavljati. Kraljevina Jugoslavija je neposredno pred početak Drugog svetskog rata najveći deo zlatnih rezervi premestila najpre u Veliku Britaniju, a potom u SAD.

Sredinom aprila 1941. u inostranstvu je bilo 52,8 tona zlata, odnosno 83,1 odsto svih zlatnih rezervi. Zlato koje se nalazilo u Sarajevu (1,1 tona) preuzele su ustaše, a zlato koje se čuvalo u Užicu (9,6 tona) najvećim delom zaplenili Italijani prilikom njegovog transporta u Crnu Goru – ukupno 8,3 tona.

Nemci su u manastiru Ostrog opljačkali 188,5 kilograma zlata. Manastir je sačuvao oko 282,5 kilograma zlata, od kojih su četnici uzeli oko 41 kilogram 1944. godine.

Ostatak je sačuvan. Jugoslovenska vlada evakuisala je avionima iz Nikšića 674 kilograma zlata. Engleskoj banci odmah je predato 435 kilograma i razmenjeno za funte, a preostalih 239 kilograma zlata najverovatnije je ostalo u posedu vojnih vlasti Kraljevine Jugoslavije u emigraciji.

Tokom evakuacije zlata na prostoru Crne Gore ukradeno je oko 88,5 kilograma zlata. Posle 1945. sve zlatne rezerve iz SAD i Velike Britanije, kao i zlato koje su 1941. opljačkali Nemci i Italijani vraćeni su Titovoj Jugoslaviji. Josip Broz je lično zadržao zlato koje je sačuvano u Ostrogu, oko 240 kilograma.

Foto B.Subašić

Koliko se zna o sudbini nestalih dragocenosti dinastije Karađorđević?
Dragocenosti Karađorđevića koje su čuvane u Ostrogu jednim delom opljačkali su Nemci 1941, a drugi deo je preuzeo Josip Broz 1945. godine. Nemci su pljačkali i na Oplencu i na Dvoru u Beogradu.

Ipak, deo dragocenosti je sačuvan. Vladarske insignije bile su sakrivene u Žiči. Dragocenosti koje su sakrivene u okolini Čačka takođe su opljačkali Nemci 1942. godine. Postoji mnogo nepoznanica u vezi sa ovim blagom, jer su partizani 1943. obesili Spasoja Dilparića, jednog od čuvara dragocenosti Karađorđevića.

* Često se, prepucavajući se oko ishoda građanskog rata u Srbiji, zaboravlja da je Srbija, kao i cela Jugoslavije, bila pod okupacijom i da su glavni razorioci zemlje, pa i pokretači građanskog rata, bili okupatori. Koliko su, recimo, nemački okupatori odneli zlata i dragocenosti s našeg tla?
Nemci su iz Srbije samo iz Bora odneli najmanje 2.094 kilograma zlata. Pored toga opljačkali su velike količine zlata iz banaka, iz privatnih depozita, od Jevreja, mnogih Srba, preuzeli su dragocenosti Karađorđevića i redovno su pljačkali stanovništvo na terenu.

Postoje pretpostavke da su možda uzeli čak oko 5.900 kilograma zlata. Nije samo nacistička nemačka država pljačkala zlato. To su radili i njihovi službenici. Zna se da je Franc Nojhauzen, nemački generalni opunomoćenik za privredu u okupiranoj Srbiji, na svom imanju u Čoki zakopao možda oko 800 kilograma zlata, i da je u njegovom stanu u Beogradu bilo više od 200 kilograma zlata.

Pored toga Nemci su uzeli i stotine tona srebra, mnoge dragocenosti, umetničke predmete, milijarde „običnih“ dinara, čak i klišee za štampanje para.

* Hrvatske ustaše su se, takođe, domogle velikih količina zlata, otetih od žrtava njihove genocidne politike, Srba, Jevreja i Roma. I o tome ste pisali u svojoj knjizi. Šta su činjenice?
Uloga hrvatskih ustaša u Drugom svetskom ratu decenijama je umanjivana zbog ideologije bratstva i jedinstva. Ustaše su u Sarajevu opljačkale 1,1 tonu zlata, a u Zagrebu su iz Jugoslovenske narodne banke uzeli oko tri tone zlata, a tokom rata i ogromne i nikada utvrđene količine zlatnih dragocenosti od Jevreja, Srba i drugih građana, često posle krvavih zločina.

Opljačkane su i mnoge dragocenosti SPC. Posle rata Titovoj Jugoslaviji vraćene su minimalne količine zlata koje su ustaše iznele iz zemlje, jer u procesu restitucije nije prihvaćeno da su te dragocenosti posle 1941. prelazile granicu mimo propisa, jer je NDH imala državni suverenitet.

* Jugoslovenska vojska u Otadžbini ne samo da je bila „koljačko-gibaničarska“ nego se i neverovatno obogatila zlatom koje je stizalo od saveznika, a koje je korišćeno za borbu protiv „narodnooslobodilačke borbe“. To je višedecenijski stereotip bivših Titovih istoričara. Šta je istina o tzv. „četničkom blagu“?
Četnici su imali minimalne finansije i bili su potpuno zavisni od dobrovoljnih priloga, povremenih kontakata s Nedićevom administracijom i male pomoći iz inostranstva, koja je brzo postala jedan od efikasnih načina za političko uslovljavanje, da bi krajem 1943. i takva „saveznička“ pomoć potpuno prestala da stiže.

Mihailovićeve snage dobile su ukupno 55.000 zlatnika, što je oko 400 kilograma zlata, i oko dva puta više papirnog novca svih valuta. Ipak, zbog snažne propagande komunista, ljotićevaca i Nemaca, stvoren je mit o ogromnom četničkom blagu.

 Poznati ste po tome što pažljivo razdvajate revolucionarni komunistički pokret i partizane nastale u doba Drugog svetskog rata, smatrajući da su i četnici i partizani dve srpske vojske koje su ustale u borbu protiv okupatora, pri čemu su Tito i njegovi ideološki saborci iskoristili partizanstvo radi dolaska na vlast i izvođenja revolucije po boljševičkom modelu. Zato ste u svojoj knjizi prvo pristupili izučavanju komunističkog pokreta iz perspektive njegovog finansiranja pre Drugog svetskog rata, kada je on bio ilegalan i imao za cilj rušenje buržoaske Kraljevine Jugoslavije. Šta ste utvrdili?
Ustanak 1941. imao je prvenstveno srpski oslobodilački karakter. O tome uvek treba voditi računa, jer je višedecenijska propaganda u javnoj istoriji iskrivila ulogu mnogih aktera Drugog svetskog rata. Komunisti su srpski ustanak uspešno usmerili ka svojim ciljevima, koristeći srpske oslobodilačke tradicije, jugoslovenstvo, snažan antifašizam i želju omladine za modernijim i slobodnijim životom. Postoji i propagandna slika o potpuno samostalnoj i autentičnoj jugoslovenskoj revoluciji, koja je izvedena bez pomoći Sovjetske Rusije.

Ipak, nije bilo tako, jer je SSSR finansirao KPJ u predratnom periodu uplaćujući milionske sume u francuskim francima, stotine hiljada zlatnih rublji, kao i desetine hiljada američkih dolara i svih drugih valuta.

Novac su dobijali sve do napada Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine, da bi u proleće 1944. u Moskvi dobili i kredit od 10 miliona dolara, od kojih je osam uplaćeno u zlatu. Ovakvi podaci ne treba da čude i iznenađuju, jer se bez novca, posebno zlata, nije moglo ratovati, niti su revolucije samo odraz nezadovoljstva i suprotnosti u društvu. Za prevrat je, pored narodnog raspoloženja, pogodnih međunarodnih okolnosti i oružja, uvek neophodan i novac.

Josip Broz Tito, vođa proletarijata, imao je (to su tvrdili još i agenti koji su ga špijunirali dok je bio aktivista Kominterne u SSSR-u) „buržoaske sklonosti“ prema zlatu i dragom kamenju. Dajte nam „zlatni“ portret generalnog sekretara i maršala, i pre i posle rata.

Svi koji su pre rata upoznali Broza uočili su izraženo palanačko uživanje u sitnoburžoaskom spoljašnjem „sjaju“, od odeće, preko zlatnih okvira za naočare, do skupocenog prstenja. Bila je to potpuna suprotnost asketskom liku Staljina, na primer.

Posle rata Tito je spoljašnjim izgledom, koji je uključivao i prikazivanje zlata, pokušavao da izgradi i učvrsti svoju vladarsku reprezentativnu ulogu u društvu, jer nije mogao da računa na ugled kao mislilac ili teoretičar marksizma-lenjinizma.

Bio je svestan važnosti svoga izgleda i niskog civlizacijskog nivoa stanovnika zemlje kojom vlada, za koje je govorio da na su, nažalost, većinom seljaci.
Posleratna mitologija je predstavila NOP kao pokret čistih asketa koji nisu imali ni dodira s prljavim blagom vladajuće klase koju treba razvlastiti. Koliko je bilo baš tako?

Većina komunista i skoro svi partizani zaista nisu imali dodir s dragocenostima i najčešće su ginuli i umirali ubeđeni u pravednost svojih ciljeva. To je neoboriva činjenica. Ali kada je u pitanju rukovodstvo, „avangarda radničke klase“, nije bilo tako.

Već u predratnom periodu mnogi rukovodioci KPJ vodili su lagodan život profesionalnih revolucionara, često uživajući u luksuzu. Zato posleratne zaplene vila, materijalnog bogatstva i dragocenosti srpske buržoazije nije bilo iznenađujuće.

Kada je u pitanju ratno doba, najuže rukovodstvo partizanskog pokreta veoma je efikasno prikupljalo i upotrebljavalo velika finansijska sredstva koja su mahom uzimali iz banaka, pošta i svih državnih ustanova okupirane Srbije, gde je 1941. bila najveća slobodna teritorija. Sve veće sume upućivane su u Vrhovni štab, dok su manjim iznosima u odredima rukovodili politički komesari.

* Vaša knjiga je prepuna opisa otimanja novca od okupatora i domaćih kolaboracionista radi finansiranja pokreta otpora, a ovim akcijama, sličnima onim u „vesternima“, bavili su se i četnici i partizani. Kako je to izgledalo?
Partizani su 1941. samo u Užicu uzeli oko 80 miliona dinara, u vreme kada se jedan zlatnik na crnom tržištu prodavao za sumu između 1.500 i 2.000 dinara.

Novac su u milionskim sumama uzimali i u drugim mestima Srbije. Bila je to promišljena i organizovana akcija. Četnici nisu uništavali domaću administraciju u službi okupatora, nastojeći da je iskoriste za svoje ciljeve. Povremeno su od Nedića dobijali manje sume novca, ali kada je prestala pomoć iz inostranstva, krenuli su u sistematsko otimanje novca iz svih ustanova okupirane Srbije.

Upadali su u vozove, kamione za prevoz novca, pošte, banke. Od proleća do jeseni 1944. na taj način su uzeli 1,23 milijarde dinara. Posebno su bili drski upadi u Narodnu banku u Beogradu, iz koje je pred kraj nemačke okupacije uzeto i oko 100 kilograma zlata. Najveći deo ovog novca i celokupno zlato preuzeli su partizani kada su došli u Srbiju 1944. godine.

* Nema špijunske priče bez Engleza. Njihov predstavnik kod JVuO Bil Hadson došao je u posleratnu Jugoslaviju tražeći „četničko blago“. Kako je izgledala ta potraga?
Britanci su svojim misijama kod generala Mihailovića slali velike količine zlata i papirnog novca. Deo tog novca je zakopan na mnogim lokacijama.

To nije bio novac namenjen četnicima već Englezima. Hadson nije posle 1945. dolazio u Jugoslaviju da lično traži to blago, mada je zaista posetio našu zemlju, ali postoji niz informacija o tome da su postojale akcije pronalaženja dragocenosti zakopanih za vreme rata.

Najpoznatija je akcija „Morava“ iz 1965, kada je Titova UDB-a na prostoru Ovčarsko-kablarske klisure tražila četničko zlato. Uloga britanske obaveštajne službe nije potpuno jasna, ali Ranković je tvrdio da su na početku sarađivali u ovom poduhvatu.

* Istoriografija ima za cilj dolaženje do istorijske istine kroz naslage legendi i publicističkog mitotvorstva. Kakve su istine posle vaših istraživanja?
Partizanska propaganda o bežanju kralja s narodnim zlatom i o ogromnom „četničkom blagu“ koje su dobijali tokom rata od Engleza, a koju su inače širili i ljotićevci i Nedićeva vlada pod kontrolom Nemaca, dodirnula je najdublji sloj narodne mitologije u kojoj zlato ima važnu ulogu.

Između ostalog to je jedan od razloga što je snaga negativnog propagandnog stereotipa o četnicima ostala tako duboko urezana u svesti naroda. Ogromne količine novca, pa i zlata, koji su imali i koristili komunisti i partizani ostale su izvan polja našeg razmišljanja, što je veliki propust naše istoriografije. Može se slobodno reći da „tajna partizanskog blaga“ još nije u potpunosti otkrivena, i uporno čeka svog istraživača.

Autor:Pečat

Izvor: Večernje vijesti

Vezane vijesti:

Ispovest Slavoljuba Zakića: Još traje rat četnika i partizana

Četnik kome su partizani podigli spomenik

Nemci su masovno streljali četnike, ne partizane!




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top