Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Милош Милојевић: Филм о Сајмишту – међаш на путу ка одговорној јавној свести

Датум објаве: субота, фебруар 10, 2018
Величина слова: A- A+

„Ово је филмска прича о великој трагедији која је задесила припаднике јеврејске и ромске заједнице и припаднике српског народа на овим просторима“, навео је пред пројекцију филма његов аутор Вељко Ђурић Мишина

Са обраћања пред пројекцију филма о Сајмишту. С лева на десно: Драгомир Ацковић, Бранка Џиџић, Вељко Ђурић Мишина и Ласло Пушкаш (Фото: Стање ствари)
Са обраћања пред пројекцију филма о Сајмишту. С лева на десно: Драгомир Ацковић, Бранка Џиџић, Вељко Ђурић Мишина и Ласло Пушкаш (Фото: Стање ствари)

У четвртак, 8. фебруара, у Сали Американа београдског Дома омладине одржана је премијерна пројекција дугометражног документарног филма посвећеног логору који се током Другог светског рата налазио на простору данашњег Старог сајмишта.

Први део овог филма претпремијерно је приказан 21. октобра 2017. године у Дому војске. Аутор филма је директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина, а као темељна фактографска база послужила је монографска студија о Старом сајмишту историчара Милана Кољанина.

Пред филмску пројекцију гледаоцима су се обратили аутор филма и његови гости. „Ово је филмска прича о великој трагедији која је задесила припаднике јеврејске и ромске заједнице и припаднике српског народа на овим просторима“, најавио је на почетку свог излагања Ђурић. Ђурић је изразио своју наду да ће статус комплекса Старо сајмиште бити убрзо разрешен а меморијализација овог подручја убрзана.

Према његовим речима, решење овог проблема значиће и разрешење питања изложбених, архивских и истраживачких простора за Музеј жртава геноцида, што је проблем који постоји од оснивања ове институције.

Но, наставио је Ђурић, пошто је Музеј суочен са оваквим недостатком он се користи филмском презентацијом као начином да јавности саопшти теме којима се бави. Први филм у продукцији Музеја жртава геноцида био је Пакао Независне Државе Хрватске а филм посвећен концентрационом логору Земун је други такав пројекат.

Ђурић је навео да је за израду овог филма коришћен фотографски и архивски материјал великог броја институција, међу којима су Кинотека, Јеврејски историјски музеј, Војни музеј, Војни архив и друге.

„Видећете једну тужну причу, видећете једну велику трагедију, видећете лош однос послератне власти према овом комплексу“, нагласио је Ђурић. Он је на крају свог излагања указао како је сећање на Старо сајмиште дубоко укорењено у породичној историји, између осталог, и многих Београђана. Он је најавио своје госте чије су породичне историје на битан начин обележене заточењем чланова њихових породица у овом логору.

Бранка Џиџић, сарадница Јеврејског историјског музеја, навела је како је на Сајмишту страдала њена бака, Ана Брајдер. Она је, објаснила је Џиџићева, уморена у душегупки, између марта и маја 1942. године. У часу смрти имала је четрдесет година.

Драгољуб Ацковић, директор Музеја ромске културе,  посведочио је како је његов отац, тада седамнаестогодишњак био заточен на Сајмишту, али је срећом успео да побегне. Ацковић је навео како је подстакнут овом породичном историјом члан Комисије која се бави Сајмиштем.

Ласло Пушкаш, професор на Медицинском факултету у Београду, посведочио је како је његов деда по мајци Живко Ђурђевић био заточеник Сајмишта. Он је прочитао одломак из дединог досијеа који је ухапшен због наводног врбовања људи за покрет генерала Драже Михаиловића, био ислеђиван у Специјалној полицији од стране извесног Бранта, а потом упућен у Земун, одатле у Матхаузен, да би 1943. године завршио у Аушвицу.

Ова три сведочења, како је указао Ђурић, нису само показала да је „дубоко сећање на ово стратиште“ већ су, да додамо,  сасвим конкретне, непосредне инстанце „велике историје“. Три сведочења указала су заправо на оно што се дешавало у логору Земун током Другог светског рата у двема фазама његовог постојања – првој, током које је логор био познат под именом „Логор за Јевреје Земун“ (Judenlager Semlin) и током које се на њему одиграла једна епизода такозваног „коначног решења јеврејског питања“ (огромним делом до маја 1942. године) и другој, током које је био познат као „Прихватни логор Земун“ и када је највећи део заточеника био српске народности, махом из крајева где су вођене жестоке устаничке борбе а заточеници одатле отпремани у овај логор.

Структура приказаног филма била је саображена овим фазама постојања логора – после уводног дела који је указао на карактер нацистичке и усташке идеологије које су биле идејни темељи злочина почињених над Србима, Јеврејима и Ромима на територији Југославије у Другом светском рату, следи део филма посећен „Јуденлагеру Семлин“ а потом прихватном логору на истом месту.

Старо сајмиште (Фото: Д. Јевремовић/Политика)
Старо сајмиште (Фото: Д. Јевремовић/Политика)

Сви сегменти филма обилују богатим чињеничним материјалом, засновани су на пажљивој реконструкцији историјских збивања и пропраћени су снажним и на моменте потресним фотографским и видео материјалом.

Аутор филма је настојао – а по нашем суду и успео – да размађија неке кључне фразе које су се о Сајмишту усадиле у српском јавном дискурсу. Злочинци су персонализовани и конкретизовани – а тиме је постављено полазиште за њихову демистификацију. Јасно је указано ко су били заповедници овог логора, ко су били егзекутори – листом Немци, каква (ни)је била улога колаборационистичког режима Милана Недића. Страдалништво Јевреја, захваљујући нарацији у овом филму, може се пратити и временски и просторно прецизно и недвосмислено од хапшења и заточења, до трагичне обмане којом су добровољно улазили у душегупке, мучне смрти гушењем на београдским улицама, покопавања у Јајинцима и најзад ексхумације којом је покушано да се трагови злочинства сакрију.

Није једноставно укратко сумирати чињенице и објашњења изнета у овом филму. Количина података је велика. Покушаћемо ипак да наведемо неке које нам делују од превасходног значаја:

Разјашњен је сложен систем окупационе управе у Србији у Другом светском рату; он се састојао из четири система окупационе власти (као у СССР-у и Пољској);

– Указано је на систематску природу нацистичког „решења јеврејског питања“, које је обухватило и Јевреје настањене на територији Србије и уопште Југославије. То, насупрот тврдњама и наговештајима присутним у јавној свести, јасно показује да је улога локалне управе без обзира на њене надлежности, када је по среди „јеврејско питање“ била ништавна. „Проблем јеврејског становништва поверен је представнику министарства спољних послова.“ Указано је да нити један припадник репресивних снага Недићевог апарата није учестовао у физичкој ликвидацији Јевреја; разјашњена је улога београдске општине у одржавању логора – она је била дужна да прехрањује логораше према квотама које је прописивала немачка команда;

Објашњења је природа „колективне одговорности“ и – што је одатле проистицало – „колективне казне“ према српском народу због противокупаторског делања у Србији;

Конкретизовани су злочинци, означене личности и њихова чињења вршена са циљем уништења јеврејске популације, ликвидације Рома, заточења, ликвидација и шиканирања Срба; прецизно је објашњено и одакле су лица, из све три наведене групе, и којим путевима довођена до Сајмишта;

Показане су – у широј јавности вероватно слабо познате – размере заточења Срба из различитих крајева Југославије на Сајмишту и њихове незавидне судбине (шиканирање и садистичко злостављање; ликвидације; одвођење на принудни рад).

После гледања оваквог филма гледалац се налази под снажним емотивним набојем. Много тога се чује, многи податак привуче пажњу, но ипак се највише доживи и осети. Ово није филм за једно гледање. Како је Вељко Ђурић подвукао, потребно је убрзати процес меморијализације овог простора како би оно што је изречено и показано постало део широке јавне свести и опстајало као њен део.

Judenlager Semlin
Judenlager Semlin

То је ствар којом се баве државни органи и на то је, у поново емитованом обраћању из радио емисије Седмица, указао и епископ Јован (Ћулибрк) после филмске пројекције.

Међутим, без обзира на брзину процеса меморијализације, може се рећи да ће овај филм бити подстицај за преиспитивање неких уврежених а неутемељених гледишта на историју Сајмишта. Гледишта која онемогућавају обликовање морално одговорне јавне свести имуне на наше садашње политичке омразе и интересе.

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања …

Веран Матић представник за регионалну сарадњу Комисије за …

Харис Дајч за NEWSWEEK: Старо Сајмиште у троуглу заборава …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top