Miloš Lazić: Licitacija istine u slučaju „Dobrovoljačka ulica“

Datum objave: četvrtak, decembar 13, 2018
Veličina slova: A- A+

Za zločin u Dobrovoljačkoj 1992. još niko nije odgovarao.

Izvor: izmedjusnaijave.rs

Nedavno je saopšteno da je Tužilaštvo BiH naredilo novo otvaranje istrage protiv pet lica u predmetu „Dobrovoljačka ulica“.

Miloš Lazić (Foto: izmedjusnaijave.rs)

Navedeno je da je Tužilaštvo donelo odluku po svim žalbama u predmetu „Dobrovoljačka“, a njom se van snage stavlja naredba o obustavljanju istrage istog Tužilaštva od 17. januara 2012. godine.

Ali, povodom obeležavanja 23 godine od zločina u Sarajevu, tamošnji mediji su izneli podatak da je tom prilikom poginulo, a ne ubijeno, sedam pripadnika JNA!?! A ubijeno je 42 po podacima JNA, imenom i prezimenom.

Koliko će žrtava tog masakra ostati kroz deceniju-dve, ne zna se.

Ponižena istina

Kad je 1. marta 2010. godine na londonskom aerodromu Hitrou lišen slobode Ejup Ganić po poternici već uveliko nepostojeće SR Jugoslavije, demonstrirali su studenti pred fakultetom, ali i ispred ambasada Srbije i Velike Britanije u Sarajevu.

Zbog svog omiljenog dekana, jer su smatrali da akademik Ejup Ganić te 1992. godine nije okrvavio ruke (a ako su i pale dve-tri kapi, nije strašno: događalo se, ljudi smo). Mustafa Cerić istupio je u znak protesta iz izvesne humanitarne fondacije Tonija Blera; reis el ulema nije želeo sa laburistom, razočarao ga je, svejedno što nije bio na vlasti. Osnovani su i pravni timovi. Diplomatija je skočila na noge, note su letele tamo-amo.

Ejup Ganić i Mustafa Cerić, dva osvedočena ratna huškača (Foto: izmedjusnaijave.rs)

To bi imalo smisla da pravosuđe Bosne i Hercegovine nije odmah nakon hapšenja Ejupa Ganića 1. marta na londonskom aerodromu raspisalo svoju međunarodnu poternicu, kako bi mu se sudilo za – ratne zločine! Sven Alkalaj, tada ministar inostranih poslova, stidljivo je priznao da njegovo ministarstvo Ejupu Ganiću nije izdalo diplomatski pasoš s kojim je ušao u Veliku Britaniju. Ali zbog toga nije bilo protesta, niko se nije bunio!

Bosanski akademik, jastreb bošnjačke politike, optužen je zbog nedela koja su prethodila i obeležila početak krvavog građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Srpski argument za poternicu je optužba za ratne zločine počinjene sa znanjem i uz pomoć nekih članova (prvog a već ratnog) Predsedništva BiH, u kojem je Ganić u to vreme bio zamenik predsednika, rahmetli Alije Izetbegovića.

Zločin u Dobrovoljačkoj je najpoznatiji ne samo zato što je odneo bespomoćne žrtve (42 ubijena, 73 ranjena i 215 zarobljenih vojnika, ali i civila među kojima je bilo žena), već što je time ponižena i međunarodna zajednica, iako se tih godina uglavnom stavljala na stranu secesionističkih republika u bivšoj SFR Jugoslaviji.

O tom događaju svojevremeno je pričao penzionisani pukovnik, tada invalid Ratko Katalina, jedan od ranjenih pripadnika JNA, koji je samo srećom uspeo da iz tog pakla iznese živu glavu.

Sve izgubljene nade

I tamošnju i ovdašnju javnost valja podsetiti na istinu da kada se zločin svede na statistiku, žrtve ponovo stradaju.

Jer, iza četrdeset dvoje ubijenih i sedamdeset troje ranjenih krile su se neispričane priče o životu, nadama, treperavim ljubavima, porodicama, rođenoj i nerođenoj deci, prijateljima, planovima… prekinute rafalima besmislene mržnje.

– Zato se nadam da će pravda konačno progledati – uzdahnuo je tada Ratko Katalina, pukovnik u penziji, koji je 3. maja 1992. godine teško ranjen u koloni što se razoružana, u pratnji pripadnika međunarodnih snaga i uz čvrste garancije Predsedništva BiH, kretala kroz Sarajevo.

Foto: izmedjusnaijave.rs

Sedeli smo u njegovom stanu u Novom Beogradu i pričali o životu. Pred njim je bila fascikla prepuna novinskih isečaka, svedočanstvo da je za nepune dve godine prošao kroz tri rata: u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Taj “skor” nemaju ni vojnici mnogo većih armija koje inače decenijama ratuju okolo-naokolo šireći svetom „demokratiju“ i „svoj stil života“.

Isečke je prelistavao levom rukom. Desna mu je izgubila funkcije, jedva je mogao da je podigne sa stola a da se ne pomogne zdravom. To je „mala“ posledica ranjavanja u Dobrovoljačkoj ulici.

Neki bahati pripadnik TO BiH pucao mu je u leđa dok je ležao na tlu: dum-dum metak je prošao kroz telo i razleteo se ispod pazuha. I život mu je jedva spasen, ko je tada imao vremena da misli na ruku. Nasmejao se gorko na neukusnu šalu da je kum, nadenuvši mu na rođenju 1942. godine, ime Ratko, možda nešto naslutio i „izmalerisao“.

Raspad Jugoslavije zatekao ga je u Mariboru. U Sloveniji je bio sa suprugom i tu dobio troje dece. Tamo su živeli porodičnim životom, kao na svome. Do početka kraja. Iz Maribora je prekomandovan u Varaždin, gde je preživeo borbe do predaje kasarne od strane generala Trifunovića, kada je prebačen natrag u Maribor, u svoju raniju jedinicu.

– Odatle sam preko Mađarske otišao za Beograd. Ali posle nekoliko dana poslali su me u Drugu vojnu oblast, u Bosnu i Hercegovinu. Deca su mu ostala u Sloveniji.

U bosanskom loncu

Muslimani, uveliko priznati kao nacija, imali su, uz Srbe, najviše interesa da sačuvaju Jugoslaviju kako bi svoj nacionalni korpus zadržali unutar granica jedne i jedinstvene države. Ispostaviće se, međutim, da razum nema nikakve šanse pred ludilom politike.

– Po dolasku u Sarajevo, kao nekakav organ bezbednosti, upoznao sam se s aktuelnom situacijom u gradu, posebno među vojnim licima.

Seća se slučaja majora Jove Divjaka, koji je iz magacina predao, možda čak i prodao, kamion oružja muslimanima, za šta je odgovarao pred Vojnim sudom u Sarajevu i pravosnažno osuđen na osam meseci zatvora. Čekajući poziv da se javi na izdržavanje ove kazne, dezertirao je iz JNA i stavio se na raspolaganje TO BiH.

Uspostavili su, pričao je, nekakvu saradnju s ministrom unutrašnjih poslova Alijom Delimustafićem, koji se takođe, kao i JNA, zalagao da ne dođe do oružanih sukoba. Verovali su da je situacija još pod kontrolom, ali napadi na Srbe govorili su suprotno.

– U to vreme učestale su „racije” i nelegalni upadi u kuće i stanove Srba. O tome svedoči slučaj sina jednog našeg oficira kome su naoružani ljudi upali u stan i odveli ga. Navodno, u stanicu milicije, na ispitivanje. U to vreme priveli smo i mi izvesnog policajca koji se danima vrzmao oko Komande.

Kad, zove komandir stanice milicije Centar, zahteva od nas da ga pustimo. Može, ali da se razmeni za onog mladića, civila. Počnu oni da se izvlače i da otežu. I konačno, kada su ga pustili, shvatili smo šta je: on je bio toliko maltretiran i tučen, da su čekali da mu malo zarastu povrede i povuku silni podlivi. Pa mog brata od strica našli su preklanog na kauču u njegovom stanu u Sarajevu. A to su bila samo dva slučaja od bezbroj.

Ratko je kategorično tvrdio da vojska nikoga nije napadala i da ničim nije izazvala sukobe niti granatirala grad, na šta su se pozivale bošnjačke vlasti pravdajući svoje zločine.

Bez znanja MUP-a masakr vojnika se nije mogao dogoditi

– Komanda armije je bila stalna meta napada. Jurišali su na nju, a tek kad je zapretila opasnost da im padne u ruke, onda su naši s minobacačkom vatrom tukli prostor oko nje, štiteći Komandu od upada. Ali, ko poznaje Sarajevo, zna da se to zdanje nalazi u parku na Bistriku. bajka o granatiranju  je bila propagandna laž koja nas je pratila sve vreme.

Tvrdim: vojska nije granatirala grad. Ali, povodom toga, napali su Dom armije u kojem su bili jedan oficir i dva vojnika. To im je prva “ratna pobeda”. Ipak, najsramnija je bio napad na Vojnu bolnicu, u kojoj se do tad lečilo na hiljade Sarajlija. Tvrdili su da su iza tih napada grupice civila, ali znali smo da iza toga stoji Jusuf Pušina, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, odnosno da se bez znanja MUP-a BiH ništa nije moglo dogoditi!

Ratko Katalina samo je jedan od desetina nevinih koji je zadobio teške povrede i užasne traume (Foto: izmedjusnaijave.rs)

Drugi „veliki ratni uspeh” bilo je ubistvo dvojice nenaoružanih vojnika 2. maja u nekom bifeu: pokošeni su rafalom čim su kročili unutra. A, onda je general Kukanjac iz Vojne bolnice poslao jednu omanju jedinicu s kapetanom Markom Labudovićem na čelu da izvuče grupicu nenaoružanih vojnika koja se zatekla pored Mosta Gavrila Principa.

Njih su zaskočili na brisanom prostoru: Marko je ubijen, uz njega i šest vojnika, a svi ostali su zarobljeni. Mrtvog Marka Labudovića su mrcvarili prelazeći automobilom preko njegovog tela.

Alija u džipu

– U subotu, 2. maja, na aerodrom „Butmir“ sleteo je avion sa Alijom Izetbegovićem, koji se upravo vratio s konferencije u Lisabonu.

U gradu je bilo nereda na svakom ćošku, a paravojne jedinice su orgijale svuda. Kako je aerodrom bio pod kontrolom JNA, pa ako bi bila ugrožena bezbednost predsednika Predsedništva BiH verovatno bi krivica bila bačena na nas, te je general Kukanjac iz tih razloga odlučio da ga zadrži, što je vojska i učinila i bezbedno ga odvezla u kasarnu na Lukavici. Međutim, taj slučaj se ispolitizirao, a Predsedništvo je na svaki način pokušavalo da dokaže da je on, ni manje ni više, nego – zarobljen?!

Ali, valjda Izetbegović nije imao kontrolu nad svojima. On je protokolarno bio zadužen za međunarodne kontakte, a istinski gospodari života i rata u Bosni i Hercegovini bili su Silajdžić i Ganić, dvojica najmilitantnijih članova.

Alija Izetbegović i Milutin Kukanjac u transporteru u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, maja 1992. (Foto: izmedjusnaijave.rs )

– U kontaktima s Ministarstvom unutrašnjih poslova, primetio sam da su otvoreno omalovažavali Aliju Izetbegovića, navodeći pri tom: “Ko ga šta pita, mi odlučujemo o tome šta se radi u gradu”, navodeći da bi, ako bi zatrebalo, mogli da ga sutradan privedu s lisicama! Uostalom, Alija je postao popularan tek kada smo ga zadržali… Da nije bilo toga, Ganić bi preuzeo Predsedništvo.

Moja Dobrovoljačka

Izvlačenje Komande druge armije dogovoreno je za nedelju, 3. maja 1992. godine, u šest po podne: dogovor su sklopili Ejup Ganić, general Luis Mekenzi i general Milutin Kukanjac. Utvrđena je i maršruta kojom će se vozila kretati.

– To je, zapravo, bila najobičnija selidba. A selili smo nameštaj, administraciju koja nije imala nikakve veze s ratnim planovima: popisne liste, trebovanja, reverse, račune, papire… Ali, nije tačno da smo išli nenaoružani.

Svako je imao svoje lično oružje. Jedino što nismo bili u borbenoj formaciji, već u običnoj koloni. Jer, kažem, to je bila selidba. Na samo sat pre polaska, dobio sam informaciju da je presretnuta jedna radio-veza. Reč je o naredbi da se “kolona mora napasti, razoružati i zarobiti, i da ništa ne sme stići u Lukavicu.” A znali smo ko je to mogao da odluči! Obavestio sam o tome generala Kukanjca, ali odluka je bila da kolona, ipak, krene.

Ratko Katalina je bio u vozilu u drugom delu kolone. Na čelu je bio oklopni transporter s Makenzijem, Kukanjcem, i Izetbegovićem, a vozila UNPROFOR-a su bila razmeštena duž same kolone…

– Ali, ta vozila su jednostavno nestala i pre nego što je Alija ušao u zgradu Predsedništva. U prvi mah, nismo bili svesni da smo ostali sami. U vozilu nas je bilo četvorica: vozač Saša, moj zamenik pukovnik Boško Mihajlović, zastavnik Toma Dejanović i ja.

Kad je kolona zastala, kada se “nasukala”, bilo je kasno. Odjekivala je rafalna paljba odnekud napred. Odjednom, ugledali smo puščane cevi. Isterali su nas napolje i tada smo videli da je prvi deo kolone otišao, ali i da u blizini nema pripadnika međunarodnih snaga. Izbacili su nas iz vozila, razoružali i naredili da legnemo potrbuške na trotoar.

U magnovenju, uspeo sam jedino Saši da kažem da skine beli opasač, jer su imali pik na vojnu policiju. Možda sam mu tako spasao život? Odjednom, ide jedan, gazi po telima, zagleda, a kad je stigao do nas, nadneo se nad Sašu i pita ga nepogrešivo je li pripadnik vojne policije? Onako, usput, udario me je kundakom u leđa: polomljeni su mi ključna kost i tri rebra.

Pamtim samo užasan bol. Zastenjao sam, i tada se oglasio Boško: “Što tučete jadne ljude?!” To su mu bile poslednje reči. Pucao mu je u glavu, a meni u leđa, i otišao dalje. Boško je ostao na mestu mrtav. Ja sam, po svemu sudeći, isto tako izgledao. Nisam mogao da dišem, gušio sam se u svojoj sopstvenoj krvi. Spasao me je Dejanović koji je ranu zatvorio svojim i mojim prvim zavojem koje je ugurao u nju.

Ratko i Admir: U najvećem bezumlju stvoreno je prijateljstvo (Foto: izmedjusnaijave.rs)

Poterali su zarobljenike dalje, ali Ratko nije mogao ni da mrdne. Pamti da je video kako u drugom delu kolone skidaju ljude do gole kože. Među njima i Belog, odnosno pukovnika Slavoljuba Beloševića.

– Mislim da bi ga ubili da se tu nije našao izvesni Čagar, Hrvat, inspektor policije: smirivao je situaciju, preuzimao kontrolu. Izdao je naređenje da se Belom vrati odeća, a na molbu pukovnika Beloševića, mene su odvezli u Vojnu bolnicu na Koševu. Moje su oterali u logor, gde su ih mučili životinjski. Nisu gledali da li je reč o civilu ili vojniku, da li je žena ili muškarac, koje je vere ili nacionalnosti… Vozio me je neki Mustafa i sve vreme me je, onako ranjenog, do iznemoglosti šutirao po cevanicama.

Bilo je i čestitih

Misli da ne bi preživeo da ga u bolnici nisu prihvatili lekar Srbin i dve sestre Srpkinje, koji su ga, rizikujući život, “prošvercovali” na svoje odeljenje za plućne bolesti.

– Proveravali su, ali me nisu našli. Ipak, trećeg dana su me prebacili gore, na poslednji sprat, među ranjene oficire iz kolone. Bilo nas je desetak. Iako su svi bili lakše ranjeni, psihički su bili slomljeni. Pričao mi je pukovnik Ljubinko Lukić da ih je čuvao vojnik koji je svu noć repetirao pušku i govorio „Spavajte, spavajte ćetnici.”. Ni ovde nije bilo bolje. Idu Jukini hodnikom i raspituju se za „ćetnike”. Hoće, govorili su naglas, da ih kolju.

Drugog dana pomislio je da je kraj. Više nije mogao da diše. Mladi vojnik, Musliman, na svoju ruku ga je odveo u previjalište.

– Lekar se pobunio, ali ga ovaj dečko uveri da sam “naš“, zapravo, njihov. I kako mi je skinuo zavoje, tako je pokuljala krv, i usirena i sveža, ali sam bar prodisao. Bio je dobar dečko, pravi vojnik.

Kad se završio rat, 1997. godine, javio mi se telefonom iz Amerike. Tek tada sam saznao da se zove Admir Buljubašić, da se iselio, i da je upravo diplomirao na filmskoj Akademiji i nameravao da snimi film u kojem će iskoristiti priču o Dobrovoljačkoj ulici.

Ispričao mi je da je bio vojni policajac u JNA, ali da se bolnici našao da bi čuvao nekakav novi aparat za razbijanje kamena u bubregu. A kada se promenila vojska, samo je skinuo stare oznake i nastavio da čuva aparat. Ispričao mi je da su mu tog dana pretpostavljeni saopštili da je JNA, u kojoj je i on bio, od sutra – neprijatelj. On, je, reče, to smatrao za šalu. A meni i ostalima u bolnici je, eto, ipak sačuvao život.

Sreli smo se i u Beogradu, u hotelu „Moskva”. Bio je uplašen, ali sam ga uverio da ne mora da brine ni tamo, ni ovde. Jer, bio je dobar čovek i častan vojnik. Postali smo prijatelji…

Kad javnost sazna da smo živi – neće nas ubiti

Sutradan, u bolnicu u Sarajevu, maja 1992. im je došao u posetu mlađi čovek i predstavio im se kao organ bezbednosti Predsedništva BiH, a po njegovim rečima, navodno ga je poslao lično Alija Izetbegović, kako bi „sagledao situaciju“ oko ubistava i ranjavanja u Dobrovoljačkoj?

– Odlučio je da razgovara sa mnom. Počeo sam da ga ubeđujem da su načinili grešku i naneli neizbrisivu ljagu muslimanskom narodu. Još i da je on prvi koji razgovara s nama, a ubedio sam ga da bi trebalo da pošalju novinare kako bi se videlo da se s nama dobro postupa. Računao sam, ako javnost sazna da smo živi i gde smo, bar neće moći da nas pobiju. Zaista, sledećeg dana ujutru eto ti ekipe CNN-a, s nekom njihovom novinarkom iz Beograda. Snimili su nas, u svet je otišla kratka informacija. Nama – dovoljno.

Posle dva-tri dana, grupa oficira u kojoj je bio i Ratko Katalina, razmenjena je. On je odmah helikopterom bio prebačen u Beograd, na VMA. Ispostaviće se, u poslednjem trenutku.

Penzionisan je dve godine kasnije.

Vence i cveće za vojnike bacaju u kontejner. Ni 20 godina od zločina muslimana u Dobrovoljačkoj ne dozvoljava se odavanje pošte žrtvama i polaganje venaca (Foto: izmedjusnaijave.rs)

– I, evo, godinama čekam bar istinu, ako ne i pravdu. Nadam se, i dočekaću je, bez obzira gde će se suditi direktnim izvršiocima… ali i ostalima.

Ali, nije im se sudilo, bar pukovnik Ratko Katalina to nije dočekao: Da sramota bude veća, Tužilaštvo Haškog tribunala ocenio je da je vojna kolona bila „legitiman cilj“ u tom neobjavljenom ratu, uprkos garancijama UNPROFOR-a, odnosno međunarodne zajednice, šta god da se iza tog izraza tada skrivalo.

A nova istraga i ponovljeno suđenje? Što bi rekao naš narod – „Već viđeno“.

Autor: Miloš Lazić

Izvor : Stanje stvari

Vezane vijesti:

Ostoja Vojinović: Dobrovoljačka ulica – 26 godina od majskog zločina

Kovačević: Najteži zločin nad nevinim ljudima!

Dobrovoljačka-istina | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top