Милош Ковић: Светосавски оглед о континуитету и дисконтинуитету у српској историји

Др Милош Ковић jе, екслузивно за „Стање ствари“ на Дан Светога Саве, уступио своj чланак „Знамења победе, узроци пораза: континуитети и дисконтинуитети у српскоj историjи“.

Оваj, без претеривања се може рећи, епохални оглед jесте основа за генерациjски програм националног памћења, коjа ће дотаћи историjску свест сваког српског читаоца, првобитно jе обjављен у зборнику „Ка српском становишту“ (Еврођунти, Београд, 2014).

Знамења победе, узроци пораза: континуитети и дисконтинуитети српске историjе

I

Француски историчар Пjер Нора jе, у предговору за своjа, данас класичнаМеста сећања (Lieux de mémoire) (1984), утврдио да су Французи изгубили колективно памћење. Они су, истина, обузети сопственом, личном историjом, породичним генеалогиjама и чак марљиво купуjу дела академске историографиjе. Нора, међутим, уочава преовлађуjуће осећање дисконтинуитета, губитка оне врсте сећања коjа су вековима одређивала идентитет целине и коjа су се генерациjама преносила, преко цркве, породице и школе. Почетке ове поjаве он jе уочио у тридесетим годинама 20. века, када jе, у францускоj jавности, двоjство „држава и нациjа“ замењено синтагмом „држава и друштво“. „Историjа“ jе тада jош била нераздвоjна од „сећања“ и историчари су сваки нови податак смештали у контекст приче о историjскоj судбини нациjе. Нора jе, међутим, утврдио да jе, у нашем времену, „развод“ „историjе“ и „сећања“ коначно довршен. На место „сећања“ на националне митове и хероjе дошла jе скептична „историjа“, на место континуитета дисконтинуитет, а непромењива, вековна предања заменила jе академска дисциплина коjа испитуjе, оспорава, проверава. Ниjе, међутим, само академска историографиjа уништила „сећања“. Нора као кључне узроке овог процеса већ тада, 1984, помиње глобализациjу, масовну културу, масовне медиjе и демократизациjу.

Цео зборник Места сећања, у коме jе Пjер Нора окупио водећа имена тадашње француске историографиjе, имао jе за циљ да подсети на пеjзаже, догађаjе, процесе, личности, симболе око коjих се вековима уобличавао идентитет Француске. Сам Нора не показуjе да много жали због растанка нациjе и историjе, због смрти „сећања“ и победе „историjе“; његови сарадници своjе теме обрадили су на сличан начин. Поjава овог тротомног зборника (обjављиван jе од 1984. до 1992, четворотомно енглеско издање обjављено jе од 1999. до 2010) била jе огроман догађаj у историjи историографиjе. Упркос свему, Нора ниjе могао да избегне етикету десничара и конзервативца, стечену, истини за вољу, пре свега, његовим деловањем у jавном животу Француске.

Српски случаj само jе део ове, шире, француске и европске приче. Развод „историjе“ и „сећања“ у српскоj култури громогласно су обjавиле бурне полемике Илариона Руварца са Пантом Срећковићем из осамдесетих и деведесетих година 19. века. На страни „историjе“ био jе, тако, jедан калуђер, док jе „сећања“ бранио професор Велике школе. Руварац jе српско предање, уоквирено Косовском епиком, прогласио научно безвредним. Тек ће Стоjан Новаковић складно споjити епско предање и критичку историjу и, као историчар коjи jе, за разлику од Руварца, размишљао и о историjи друштва, културе и менталитета, показати у чему jе вредност епског сећања за академску историографиjу.

Стоjан Новаковић, кога jе Радован Самарџић назвао „утемељитељ савремене српске историографиjе“, био jе и делатни политичар и jедна од водећих jавних личности свога доба. Своjим освртом на Историjу СрбаКонстантина Јиречека, под насловом Неколика тежа питања српске историjеНоваковић jе дао пример како историчар, припадник „критичке школе“, може да размишља о националном, колективном искуству и да у њему тражи путоказе за садашњост и будућност.

Као и Пjер Нора, Стоjан Новаковић jе jедан од подстицаjа за настанак овог огледа. Вероватно ниjе случаjно то што се и Новаковић налазио на конзервативном крилу политичког спектра. Моjе намере и закључци се, ипак, не могу приписати ни jедном ни другом. Нора би, сасвим вероватно, наглашавање значаjа очувања националног наслеђа сматрао претераним. Нисам, међутим, сигуран ни да би Стоjан Новаковић подржао закључке овог огледа, с обзиром на то да jе, сасвим у духу свог времена, есеj о „неколиким тежим питањима“ завршио радикалним ставовима о потреби да Срби напусте своjе средњовековне традициjе, да jе нужно да „следуjемо новоj светлости, коjу нам отвараjу сувремени векови и примери великих народа и великих цивилизациjа“. На ово питање ћемо се касниjе пажљивиjе осврнути.

II

Главна тема овог огледа jесу дисконтинуитети и континуитети, прекиди и траjања у српскоj историjи. Дисконтинуитети су, по мишљењу потписника ових редова, jедан од главних узрока незавидног стања у коме се српски народ данас налази. Срби су, наиме, само у последњем веку, сваких неколико децениjа мењали знамења – заставе, грбове, химне – под коjима су живели, ратовали и гинули. Мењали су, милом или силом, имена своjих држава, па чак и сопствено национално име. У животу поjединца тако честе промене идентитета могу да доведу само до несигурности и поремећаjа; нема разлога да се сумња да jе тако и у животу нациjе. Да би се схватило у коjоj мери ове врсте дисконтинуитета обележаваjу српску историjу, довољно jе да сетимо историjе Енглеза, коjа се, бар у последњих неколико векова, може назвати историjом континуитета.

Уобичаjено jе да се у српскоj историjи траже дисконтинуитети. Тоj теми посвећен jе jедан зборник радова водећих српских историчара, под уредништвом Андреjа Митровића (Прекретнице новиjе српске историjе, Крагуjевац 1995). Али мало ко се позабавио континуитетима српске историjе. Они су, међутим, временом потврђене тачке ослонца, „места сећања“, коjа, за разлику од дисконтинуитета, уливаjу сигурност. Око вредности коjе су, у српскоj историjи, потврдили векови, наjлакше се успоставља основни консензус, као главни услов опстанка, траjања jедне културе, друштва и нациjе. Коначно, у овом тексту показаће се да историjске поjаве, нарочито оне наjважниjе и наjсложениjе, измичу олаким, исхитреним оценама; оне у себи носе клице, примесе континуитета и дисконтинуитета, и прекида и траjања.

Две су стране проблема дисконтинуитета у српскоj историjи. Прву jе описао Нора, али на француском, мање драматичном примеру. Дисконтинуитет између данашњих Срба и вредносних система њихових предака више jе него уочљив. Косовски завет средишња jе тема српске историjе и предања; грађани данашње Србиjе, своjом убедљивом већином, гласаjу за странке коjе заговараjу одрицање државе од Косова и Метохиjе, од дела своjе териториjе, од сопствених грађана, од материjалних добара и ресурса и, коначно, од наjдрагоцениjег дела духовног наслеђа српског народа. Одбрана националне независности и суверенитета jош jедна jе кључна тема српске историjе 19. и 20. века; због ових начела Србиjа jе пружала упоран отпор неупоредиво jачоj Аустро-Угарскоj, ушла у Први светски рат и своjу слободу платила огромном ценом. Данашњи Срби, поново убедљивом већином, гласаjу за прикључивање ЕУ, и то по цену не само одрицања од политичког и економског суверенитета и независности, него и од дела државне териториjе.

Назиру се и нови захтеви. Званични представници Немачке, водеће државе ЕУ, иду чак дотле да од Срба траже и „промену свести“. Реч ниjе, наравно, о дневним рутинама и радним навикама; судећи по томе како Холм Зундхаузен и други немачки историчари, али и немачко jавно мњење виде Србиjу, овде се мисли на промену онога у шта Срби веруjу, што су запамтили и од своjих српских предака и васпитача научили. Велике силе знаjу да jе историjско памћење, уз квалитет оружаних снага, здраву економиjу и броj становника, jедан од наjзначаjниjих ресурса jедне нациjе, коjе хоће да буде слободна и да има будућност. Историjа потврђуjе да се не могу лако колонизовати народи дуге, славне прошлости и богатог историjског наслеђа – Русиjа, Кина, Турска, Иран, Сириjа, Израел.

Што jе мутниjа слика прошлости, то и будућност изгледа све неизвесниjе. Гради ли Србиjа своjу садашњост и будућност на идеjи демократске, националне државе или на чланству, и то по сваку цену, у мултинационалноj империjи без демократског легитимитета? Да ли су њени грађани заиста спремни да у бесцење распродаjу оно што су муком стекли њихови преци, да би се припоjили империjалноj структури несигурне будућности, коjом владаjу политичке и пословне елите отуђене од сопствених грађана, неприjатељски и потцењивачки расположене према Србиjи?

Коjе су то вредности, коjа сећања су Срби наследили од своjих предака и сачували их за своjе потомке? Постоjи ли међу Србима основни консензус по питању: ко су Срби, шта они памте, у шта веруjу? Шта значи бити грађанин Србиjе, Републике Српске, Србин у Црноj Гори, Хрватскоj или Македониjи, у Немачкоj, Канади или САД? Граде ли Срби своjу садашњост и будућност на српству или jугословенству? Ослања ли се Србиjа на демократске традициjе националне државе 19. века и Краљевине Југославиjе, или на аутократске традициjе социjалистичке Југославиjе? На наслеђе краља Петра I Карађорђевића и Николе Пашића, или Јосипа Броза Тита и Едварда Кардеља? На филозофски и морални став Михаила Ђурића или Радомира Константиновића? Жели ли Србиjа поштовање људских права или отимање туђе имовине и забрањивање другачиjег мишљења? Да ли jе српско писмо Вукова ћирилица или Гаjева гаjица? Да ли се Република Србиjа ослања на традициjе четника, партизана, недићеваца или можда љотићеваца? Какав jе њен однос према Српскоj православноj цркви, а какав према борбеном атеизму из Титовог доба?

Ниjе, дакле, реч о заговарању jедноумља, него о нужности успостављања нечега што у већини уређених земаља одавно постоjи: званичног културног модела, заснованог на традициjи и на савремености, на минимуму заjедничких традициjа и вредности. Он jе, наравно, подложан критикама и оспоравањима; али нешто, да би се оспоравало, прво мора да постоjи. Полазна тачка не може да буде у збуњеном разногласjу. Свако друштво, свака друштвена група, од нациjе до разбоjничке дружине, мора да има минимум заjедничких вредности и моралних начела, око коjих ће се окупљати. Уколико такав, основни консензус не постоjи, заjедница се распада при првом искушењу. Управо то се данас догађа са српском културом и српском државом.

III

Постоjи, дакле, духовни дисконтинуитет између садашњих српских генерациjа и њихових предака, између данашњих идеала и српских националних сећања. Потребно jе, међутим, да се нагласи и друга страна приче о дисконтинуитетима: унутар српске историjе, у њеном току, постоjе значаjни прекиди, коjи и данас доводе до колебања у основним, идентитетским питањима и до несигурности поводом избора пута коjим ће се даље ићи.

Пропаст српских држава и пад српског народа под Османску власт представља први велики дисконтинуитет српске историjе. Ниjе реч само о Косовскоj бици, него о низу епских битака, од 1371. до 1541, од битке на Марици до пада Будима. Тек тада су се Срби, своjом убедљивом већином, нашли под влашћу Османлиjа. Без икаквог патриотског претеривања, може се рећи да су Срби, од свих балканских народа, пружили наjогорчениjи отпор Турцима. Први су, 1804, кренули и у коначно ослобођење. По свему што се о томе данас зна, Турци им таj и такав отпор нису опростили и заборавили.

Од Римског и Османског царства, па до СССР, САД и ЕУ, империjе су се, од ваjкада, у сусрету са непослушним племенима и нациjама, служиле затирањем и придобиjањем. У 15. и 16. веку Срби су по први пут подвргнути оноj врсти планског, масовног сатирања каква ће често искусити у своjоj потоњоj историjи. После пада под Турке, териториjа бивше српске деспотовине jе толико опустела да су jе осваjачи изнова населили српским становништвом са средњег тока Дрине, из Херцеговине и Црне Горе; прекид jе био такав и толики да су имена многих села и градова била заборављена и промењена.

Чак и да ниjе било смишљеног кажњавања Срба, сам турски начин осваjања нових земаља подразумевао jе, преко нерегуларних, акинџиjских чета, застрашивање, пљачку, убиjање и протеривање становништва. Тек потом, за акинџиjама би напредовала регуларна турска воjска. Био jе то џихад, верски рат у коме, за невернике, ниjе било милости. Бернард Луис тврди да су Турци показивали много више борбеног, верског фанатизма од Арапа и осталих муслиманских осваjача.

После отпора и бежања, jедан од начина да се избегне насиље, а потом и статус поданика другог реда, био jе прелазак на ислам. Радован Самарџић jе са правом приметио да су, упркос другачиjим тврдњама, иза исламизациjе увек стаjали насиље и страх. Чак и тамо где тога на први поглед ниjе било, у основи ове поjаве био jе социjални притисак. Историчари сматраjу да jе у 16. веку наjвише деце за „данак у крви“ на Балкану узимано од Срба и да jе тада сваки четврти припадник српске популациjе примио ислам.

Но тек су ратови између Хабсбуршког и Османског царства у 17. и 18. веку донели истинска страдања. Српске земље опет су постале боjно поље ислама и римокатолицизма, а православни Срби нашли су се на путу закрвљених воjски и религиjа. Страни путописци сведоче о потпуноj запустелости српских земаља и о страху у коме су живели њихови преостали становници. Бруталност ових ратова поново jе потицала од њихове верске позадине, као и из чињенице да су они овде, на Балкану, у локалним условима, понаjвише вођени између суседа, истог, српског jезика и етничког порекла, али различитих вера. Ништа мање сурова била су и вековна четовања и пљачке између самих православних Срба, краjишника две сукобљене царевине, на Уни, Сави и Дунаву, млетачких ускока и турских пандура у Далмациjи, или између завађених породица или братстава у Црноj Гори или Херцеговини. Реч jе о дугоj, вековноj традициjи узаjамног сатирања и пљачке, о jош jедноj пукотини у колективноj свести српског народа. Из те традициjе, обогаћене утицаjем тоталитаризама 20. века, потичу несхвативо сурови међусобни обрачуни српских партизана и четника, рођака и суседа. Када jе у питању геноцид коjи су римокатолици и муслимани починили над православним Србима у НДХ, традициjама међусобног сатирања и тоталитаризмима 20. века требало би додати промишљено, систематско деловање Ватикана, са његовим вековним искуством у уништавању jеретика.

У 16. веку почеле су и масовне сеобе, коjе ће постати важна константа потоње српске историjе. Бежање од насиља и невоља проширило jе териториjе на коjима су живели Срби ка северу, североистоку и северозападу. То jе, међутим, за последицу имало и  прелазак маса српског становништва у римокатолицизам. Католичење jе посебно било честа поjава на млетачким далматинским поседима, али и у хабсбуршким земљама. У исто време, напуштане су земље на jугу. Ратови, сеобе и исламизациjа променили су етничку слику Старе Србиjе. У знаку насиља одигравало се нарочито албанско насељавање на Косову и Метохиjи, почевши од Велике сеобе 1690. па све до ослобођења 1912. године. Србиjа се кретала, селила ка северу; чак и географски, њена историjа jе историjа прекида и дисконтинуитета. На неким просторима Срби су нестаjали; поjављивали су се у другим, удаљеним земљама, од Нове Србиjе у Русиjи до северне Угарске и Жумберка у Аустриjи.

Сеоба из 1690. представљала jе прелом и у духовноj историjи Срба. Она jе означила прави краj српског средњег века. Са патриjархом Арсениjем III Чарноjевићем и осталим бегунцима – свештенством, воjницима, трговцима, занатлиjама – коjи су представљали наjактивниjи и наjважниjи део српског друштва, средиште српског духовног, али и политичког живота преселило се са Балкана у Средњу Европу, из Старе Србиjе у Подунавље.

Османско царство 16. века било jе уређена, снажна држава. Осипање jе почело краjем тог века. Потоња столећа Срби су провели у друштву коjе се распадало, са све мање правне сигурности, при чему jе избегавање било каквих додира са државом и њеним правним, шериjатским нормама понекад било услов опстанка. Кнежинска самоуправа, особито у планинским краjевима, омогућила jе Србима очување унутрашње самоуправе, патриjархалне културе и православне духовности; она их jе, ипак, одваjала од високе културе, везане за градове, високе школе и државну администрациjу. О изгубљеноj, аристократскоj култури српског средњег века српски сељаци могли су само да слушаjу од своjих свештеника и гуслара.

С друге стране, они Срби коjи су се у Османском царству задржали све до позног 19. и раног 20. века, били су принуђени да таворе, без основне физичке и имовинске сигурности, усред самовоље муслиманских одметника и корупциjе владиних чиновника. Османско царство jе, периодичним насиљима, зналачки неговало овакво стање свести. Све то морало jе да остави трага на колективноj психологиjи дела српског народа. „Раjински менталитет“, стање послушничке, заплашене спремности на трпљење насиља, дубље jе укорењено у колективноj свести Срба него што се обично мисли.

Са обновом Србиjе и Црне Горе, у ратовима и побунама, Срби коjи су живели у суседним земљама, коjе су остале под Турцима, остали су, наиме, вечито сумњиви. После 1804, баш као и у добу после 1690, изjаснити се као „Србин“ значило jе исто што и признати одметништво, издаjу, отпадништво од легалне, султанове власти. Социjална мимикриjа ниjе увек подразумевала прелазак на ислам. Одговор на питање „ко си“ могао jе да гласи „хришћанин“, Босанац, Херцеговац или Македонац; географска припадност временом jе потискивала национални идентитет.

Краjем 18. и почетком 19. века одиграо се велики препород, зачет у култури Срба Хабсбуршке монархиjе, пре свега кроз дело Доситеjа Обрадовића, настављен реформама Вука Караџића. Под непосредним утицаjем овог препорода, храброшћу српских устаника, настала jе слободна српска држава: Карађорђева и Милошева Србиjа. Друга српска држава, Црна Гора Петра I и Петра II Петровићa, такође настала у устанцима и ратовима, проистекла jе непосредно из традициjа Пећке патриjаршиjе. Важан дисконтинуитет коjи jе ово доба донело jе, међутим, редефинисање српског националног идентитета, од заjеднице вере и сећања до jезичке заjеднице. У духу тадашњих европских идеjа просвећености и романтизма, религиjа jе узета за приватну ствар, а нациjа jе одређивана према jезичкоj припадности. После смрти владике Његоша и Црна Гора престаjе да буде теократска држава. Такво тумачење одредиће главни ток српске националне идеологиjе све до Јована Скерлића и Јована Цвиjића. Скерлић ће му придодати рационалистичко, француско-америчко гледиште о заjедничким интересима и ренановски схваћеноj демократскоj, слободноj вољи грађана; Цвиjић ће основе оваквих тумачења наћи и у географским датостима. Биле су то идеjе коjе су Србе полако, али сигурно, од вере у постоjање „Срба три вере“, водиле ка jугословенскоj идеjи.

Ратови и сеобе остали су важни чиниоци српске историjе. С jедне стране, ратови су били средство самоодбране и ослобођења; с друге, они су доносили нова страдања, нарочито на териториjама коjе су, и после ратова, остаjале у рукама Османлиjа. Тако jе Велика источна криза 1875-1878, по подацима Милорада Екмечића, Србима у Босни и Херцеговини донела демографску катастрофу, а потом и новог, опасниjег окупатора. Плански, промишљени напор Аустро-Угарске да од православаца, муслимана и католика у Босни и Херцеговини створи нову, „бошњачку нациjу“ и тиме затре српску националну свест, наjавио jе модерни „идентитетски инжињеринг“ великих сила, какав познаjемо из потоње историjе.

Први светски рат био jе огроман демографски, политички, идентитетски прелом у историjи српског народа. Јуначка епопеjа и масовна страдања завршили су се стварањем нове државе и почетком jугословенског експеримента. Југославиjа jе, заиста, донела нов културни квалитет; златно доба српске културе, започето jош деведесетих година 19. века, наставило се све до 1941. године. Нове заставе, симболи, а затим и ново национално, jугословенско име, донели су, ипак, збуњеност и дезориjентациjу. „Хрватско питање“, невоље на Косову и у Македониjи, спољни неприjатељи, диктатура, убиство краља –  све то трошило jе преостале снаге и ресурсе српског народа.

У Другом светском рату за све jе плаћена прескупа цена. У НДХ Срби су искусили геноцид упоредив само са холокаустом над Јевреjима или геноцидом над Јерменима. Масовни покољи над цивилима у Мачви, Јадру и Рађевини 1914, били су наjава онога што ће Срби доживети, од исте руке, од 1941. до 1945. У НДХ, Хрвати и муслимани, неретко бивши воjници и официри Аустро-Угарске, поновили су злочине из 1914-1918; сами Аустриjанци 1941. године истакли су се злочинима над цивилима, понекад у истим селима и градовима као и 1914. Прогони и масовне ликвидациjе Срба обележили су и историjу Косова и Метохиjе, прикључених Великоj Албаниjи. Оваj рат jе, за разлику од Првог светског рата, донео и национални раскол, грађански рат између четника и партизана, чиjе ране до данас нису зарасле. Упркос постоjању два српска, антифашистичка покрета отпора, коjи су дали низ примера истинског патриотизма и jунаштва, геноцид и братоубилачки рат учинили су оваj рат jедном од наjцрњих тачака модерне српске историjе.

Победа партизана и комунистичка револуциjа представљаjу дисконтинуитет чиjе се последице данас наjjаче осећаjу. Растакање српства у процесу прихватања комунизма, као нове вере, и jугословенства, као новог идентитета, умногоме jе личило на процес исламизациjе. У име пролетерског интернационализма комунистичке власти произвеле су низ нових нациjа: Црногорце, Македонце, Муслимане. Милом или силом прихватани су нови симболи, нове лоjалности, нова национална имена. Укинута jе монархиjа, коjа jе умногоме одређивала политички живот Срба jош од 1804; Српска православна црква, вековни ослонац Срба, подвргнута jе прогонима и пљачки. Уништен jе „буржоаски“, пословни слоj у српском друштву. Поништена су кључна политичка постигнућа Срба из 19. века, изражена у традиционалноj пароли: (демократско) ослобођење и (национално) уjедињење. Уместо демократиjе, уведена jе диктатура. Југославиjа, у коjоj су Срби били уjедињени, сачувана jе, али само као форма. Срби су кажњени због „великосрпске хегемониjе“, главног противника jугословенских комуниста у међуратном периоду. Тада су, у борби против „великосрпске буржоазиjе“, комунисти сарађивали са хрватским и македонским националистима, укључуjући и усташе. Стално набраjани греси „великосрпске буржоазиjе“ постепено и неосетно проширени су на цео српски народ и српску историjу. Срби су, после темељног обрачуна са њиховим политичким, културним и пословним елитама, издељени на шест федералних jединица и jош две аутономне покраjине, коjе су се постепено претварале у државе. Титово решење националног питања у Југославиjи сасвим jе одговарало федералистичким идеjама хрватске међуратне опозициjе, од Трумбића, преко Радића, до Мачека. У духу борбе против „великосрпске хегемониjе“, потпуно су игнорисане идеjе међуратних српских политичких елита, од централизма радикала до четири федералне jединице (Словениjа, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србиjа) демократа, коjе су имале за циљ очување Југославиjе и свођење административних граница међу Србима на подношљиву меру. Срби у Црноj Гори претворени су у посебну, црногорску нациjу; комунистичке власти основале су Македонску православну цркву; извршена jе албанизациjа Косова и Метохиjе; уставом из 1974. републике и покраjине коначно су претворене у државе, а Југославиjа и сама Србиjа су конфедерализоване.

Зато су Срби слом Југославиjе дочекали са наjгорим могућим почетним позициjама, са већ подељеним картама. Југославиjа jе разбиjена, а Срби су добили нова страдања, нове симболе и нове лоjалности. Потпуну збуњеност оличавала jе политика тадашњих српских власти, jер се од почетка до краjа ратова за jугословенско наслеђе ниjе знало шта jе ратни циљ Срба и Србиjе, коjа формално и ниjе била у рату: Србиjа или Југославиjа? Чак и државна заjедница две српске државе, Србиjе и Црне Горе, задржала jе jугословенско име. Идентитетска политика тада се кретала од протежирања национализма типа „Срби народ наjстариjи“, до jуловског, еуфоричног, латиничног jугословенства.

Ни уништење српског становништва у Хрватскоj и на Косову и Метохиjи ниjе било довољно да се већински део српске jавности ослободи титоистичког наслеђа, пропалих jугословенских идеала и политичких фантазиjа. О томе, чини се, наjубедљивиjе пише Мило Ломпар у Духу самопорицања.

IV

Једина српска институциjа коjа jе сачувала континуитет од доба Светог Саве до данас jесте Српска православна црква. У вери, култу и дневноj пракси она, већ девет векова, непосредно спаjа безброjне српске нараштаjе. Аутокефална од времена Светог Саве, од доба цара Душана уздигнута у патриjаршиjу, она jе имала само jедан период неjасних прилика (1459-1557) и jедан прекид (1766-1832). Чак и тада, у временима превласти Васељенске патриjаршиjе, и у административноj издељености 19. века, ниже свештенство чувало jе српско предање и континуитет. Можда jе наjважниjе било доба обновљене Пећке патриjаршиjе (1557-1766) када jе, залагањем великог везира Мехмед-паше Соколовића, српска црква под своjом jурисдикциjом обjединила простор од Скопља до Јегра и Коморана и од Самокова до Гомирjа. Она jе Србе, коjи су, у вековима ратова и сеоба, живели на териториjама jедне муслиманске и две католичке државе (Османско царство, Хабсбуршка монархиjа, Млетачка република) сачувала као jединствену духовну и политичку целину. Патриjарси, владике, монаси и мирско свештенство нису били само духовне, него и политичке старешине српског народа. То се видело и у временима ратних криза (1593-1606, 1683-1699, 1737-1739) када су патриjарси, пред странцима, иступали као политички, па и воjни поглавари српског народа. Често се заборавља да су Срби вековима живели у теократиjи; њени последњи одjеци нестали су тек смрћу Петра II Петровића Његоша и претварањем Црне Горе у кнежевину.

Шта jе било jезгро предања српске цркве у тим вековима? Зашто jе она била наjзначаjниjи чинилац уобличавања и очувања српске националне свести? Црква jе, наравно, чувала универзалну поруку хришћанске вере, али и култове Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара; то су била кључна „места сећања“, коjа су Србе разликовала од других, понекад врло блиских, суседних, православних и словенских народа. По овим свецима Срби су били препознатљиви широм православног и хришћанског света. Нису случаjно баш Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар у 16. веку приказани на фрескама московског Архангелског Сабора.

У дугим вековима турске власти, као и данас, заjедничка сећања и заjеднички идеали jесу оно што jе људске заjеднице чинило траjним и отпорним. Карађорђе jе на своjу ратну заставу ставио лик Стефана Дечанског; османски извори преносе да су он и његове воjводе Турцима претили осветом Косова; уз Карађорђеве воjводе увек су били свештеници и гуслари, као кључни преносиоци косовских порука; прота Матеjа Ненадовић предлагао jе Карађорђу да за закон обновљене Србиjе узме „Крмчиjу“ Светог Саве. Чак и босански, муслимански одметници Хусеин капетана Градашчевића, уочи одсудне битке на Косову против султанове воjске, моле за помоћ Светог кнеза Лазара (1831); међу муслиманима из околине Милешеве вековима jе живео култ Светог Саве. Поjам „отечество“ сусреће се у српским изворима од Доментиjановог Житиjа Светог Саве до застава српске воjске у Првом светском рату („За краља и отечество“). Црква jе уобличила и народну, епску, усмену традициjу о Косову; кроз веру у то да jе „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“ она jоj jе дала сасвим хришћанску суштину.

Дуго пошто jе међу Србима већ увелико преовладало лаичко схватање нациjе, у Првом и Другом светском рату, први потези окупатора у Србиjи и Црноj Гори 1915-1918 и у НДХ биле су прогони против Српске православне цркве и забрана ћирилице. Срби су и могли да забораве на то где су били извори њихове виталности и снаге, али су их неприjатељи увек подсећали на то. Иво Пилар, jедан од кључних претеча усташтва, у свомЈужнословенском питању (1917) утврдио jе да jе за уобличавање и jачање српске националне свести пресудна била улога српске цркве.

Континуитет српске цркве у историjи српских дисконтинуитета подстиче на размишљање. Нема сумње да jе српска култура, са своjим сложеним наслеђем, заиста, како примећуjе Мило Ломпар, контактна култура православља, католицизма и ислама. Одрицање од римокатоличког и исламског наслеђа значило би радикално осиромашење српске културе. Јасно jе, такође, да се Српска православна црква данас налази у можда наjдубљоj кризи у последњих неколико децениjа. Уз сво њено унутрашње разногласjе, нису ретки ни гласови коjи истицање њене националне мисиjе проглашаваjу „етнофилетизмом“. У праву jе, међутим, Жарко Видовић када каже да Србима не прети „етнофилетизам, него анационалност, безавичаjност“. Јер, српска црква jе и данас стуб српског идентитета. Она прелази новоуспостављене балканске границе; у расеjању, на далеким континентима, она Србе, баш као и у Османском и Хабсбуршком царству, повезуjе у црквено-школске општине. Тамо jе она jедини чувар националне свести; оног часа када се српске породице одвоjе од Српске православне цркве, пут у асимилациjу, већ у следећоj генерациjи, потпуно jе отворен. Универзалне империjе много полажу на цркву и веру; и у ЕУ, баш као у Османском или Хабсбуршком царству, они коjи остану у Српскоj православноj цркви сачуваће национални идентитет. Остали ће се, као и до сада, постепено растварати у поплави помодних идеjа и идеологиjа.

Универзална реч спасења коjу црква доноси, наравно, дубља jе и шира од националне мисиjе. Православно хришћанство jе, уз то, своjом тежњом ка трансцедентном, саборношћу коjа не трпи људску себичност и залагањем за очување традиционалних, породичних вредности, важна брана разорном таласу материjализма, конзумеризма и моралног релативизма, коjи у српскоj култури руши све пред собом. Како примећуjе Слободан Антонић, таj талас jе кључни узрок демографског суноврата српског народа. Тамо где jе jака вера, нема демографског опадања. То не показуjу само савремена исламска друштва. Како уочава Филип Џенкинс, jужна земљина хемисфера (Африка, Латинска Америка, Азиjа) данас, за разлику од увелико атеизираног севера, доживљава хришћанску ренесансу и, захваљуjући непрекидном демографском расту, постаjе средиште светског хришћанства. Данашњи папа ниjе случаjно узет из редова Латиноамериканаца.

Други кључни континуитет српске историjе jе српска национална идеjа. У вековима османске и хабсбуршке власти посебан српски идентитет уобличио се око цркве и заjедничких сећања. Како смо видели, наjзначаjниjи су били култови Светог Саве и Светог Симеона, као и Косовски завет.

Српска национална идеологиjа jе, међутим, у последња два века, од обнове српске државе 1804, кренула другачиjим путем. И у томе она jе пратила кретања у Европи, где су веру, после просветитељства, Америчке и Француске револуциjе, замењивале идеологиjе и лаичка, грађанска идеjа нациjе. Идеjа народног суверенитета, по коjоj jе народ овлашћен да бира и смењуjе своjе власти (Никола Пашић jе говорио да jе „народ извор и утока сваке власти“) променила jе судбину света, па и српског народа. У основи, она jе давала наду и достоjанство чак и наjнижим друштвеним сталежима. Хришћани у Османском царству себе су видели као трећи сталеж, као поданике другог реда. Њихови устанци, започети у Србиjи 1804, настављени у Грчкоj 1821, представљали су, зато, праве социjалне, верске и националне револуциjе. При томе су, нарочито у Србиjи, то били аутентично народни покрети сељачких воjски, гладних правде, али и земље. Србе су водили хаjдуци, трговци, припадници угледних породица, свештеници; феудализам jе ту коначно укинут а земља jе, захваљуjући Милошу Обреновићу, и правно загарантована своjим новим власницима. Повод за устанак била jе турска сеча свих угледниjих српских глава; од борбе за голи опстанак стигло се, међутим, до стварања сопствене, националне, српске државе.

Из ових чињеница проистиче неколико закључака. Да би се разумела нека нациjа, потребно jе гледати у њене почетке. Српска револуциjа одредила jе потоњу судбину српског народа и његове државе на неколико начина. Била jе то, заиста, побуна робова. Почела jе као борба за оно што се тада звало „природним правима“ а данас „људским правима“, у самоодбрани од самовоље дахиjа, у ужасу и затечености огољеним насиљем, у одбрани основне физичке и имовинске сигурности. Устанак jе, такође, од почетка имао демократски, егалитаристички карактер. Самим тим што jе био воjник, српски сељак jе био и учесник у доношењу одлука. Када jе, за своjу борбу, добио земљу турских спахиjа, он jе заиста имао за шта да се бори и шта да брани. Подела спахиjске земље претворила jе Србиjу у земљу доминантно ситног, слободног сеоског поседа.

То су били разлози због коjих су се Срби, али и Грци, Бугари и други Балканци у 19. веку обема рукама били ухватили за наслеђе Француске револуциjе. Зато су тада њихову борбу и идеале, по правилу, наjбоље разумевали и тумачили европски демократи (Мацини, Ламартин, Иго, Гледстон и други), док су европски конзервативци наjчешће подржавали Османлиjе (Метерних, Велигтон, Кеслреj, Дизраели). Борба подређених за основна људска права и за политичка права, у духу демократиjе и идеjе народног суверенитета била jе, дакле, у темељима обновљене српске државе.

Коначно, Срби су према своjоj држави, и у Србиjи и у Црноj Гори, имали посебан однос. Она jе била заиста њихова, jер су jе створили њихови преци. У Турскоj су били раjа; у своjоj, српскоj држави били су слободни људи. Државу нису доживљавали као угњетачки, отуђени механизам настао притисцима етнички, верски, социjално страних феудалних господара, као што су то чинили сељаци и кметови у Британиjи, Русиjи или Шпаниjи. Њу jе, као породичну кућу и земљу, наслеђену од jуначких и мученичких предака, требало сачувати, унапредити, проширити и предати потомцима.

Ове идеjе, зачете у Карађорђевоj и Милошевоj Српскоj револуциjи, ући ће у главне токове српске националне идеологиjе, кроз схватања Владимира Јовановића, Светозара Милетића, Николе Пашића, Јована Скерлића, Јована Цвиjића. Душан Бабац, пишући о српскоj воjсци у Првом светском рату, цитира маршала Франше д’Епереа коjи jе, трагаjући за одговором на питање зашто су се српски воjници тако jуначки тукли, закључио: „То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своjу расу (тада се поjам „раса“ користио као синоним за „нациjу“- примедба М.К) и господари своjих њива“. Остаци ових идеjа и схватања преживели су до данас. После свих ломова и дисконтинуитета 20. века, Борислав Михаиловић Михиз jе, као рођени Сремац, уочавао код „Србиjанаца“ исти такав, присан однос према сопственоj држави; тврдио jе да се то тешко могло пронаћи код Срба пореклом из туђе, Хабсбуршке монархиjе.

Доситеjево и Вуково настоjање да се народни jезик узме за књижевни, у култури jе обавило оно што jе Карађорђева и Милошева револуциjа постигла у политици и друштву. Вукова књижевна реформа jе, међутим, у складу са настоjањем Јернеjа Копитара, па и самог, свемоћног канцелара Аустриjе, кнеза Метерниха, значаjно умањила утицаj Српске православне цркве на модерну српску културу. Узимање jезика, народног стваралаштва и обичаjа за основ идентитета темељило се на традициjама хердеровског, романтичарског поимања нациjе. Оно jе, како смо приметили, водило ка jугословенству, опет у духу политичке воље Хабсбуршке монархиjе, коjа jе, преко Вука, радила на одваjању Срба од Руса и њиховом зближавању са Хрватима. Древна царевина jе, тако, сама створила jугословенски вирус, коjи ће се окренути против ње, да би jе 1918. убио.

Како смо видели, кључне одлике српске националне идеологиjе 19. века су просветитељско и романтичарско одваjање од вере и везивање за jезик, слободно изражену вољу и интерес очувања независности удруживањем против моћниjег неприjатеља. Српска национална идеjа била jе лаичка, срачуната на сарадњу са римокатолицима и муслиманима; уобличавали су jе, пре свих, државници и професори.

Не смеjу се, међутим, занемарити два важна чиниоца њеног настанка: jуначка епска поезиjа и Горски виjенац Петра II Петровића Његоша, владике Српске православне цркве. У њима jе верска страна српског идентитета значаjно наглашена. Епска поезиjа и Његошева дела била су многа присутниjа у наjширим српским слоjевима него Гарашаниново таjноНачертаниjе или Скерлићеви програмски текстови обjављивани у елитистичком Српском књижевном гласнику. Упркос двоjству уочљивом уГорском виjенцу с jедне стране и Његошевим писмима и његовим осталим кључним књижевним делима с друге стране, коjа су сва у знаку потребе сарадње са муслиманима и католицима, мора се приметити да су она мучна питања коjа владика Данило себи поставља (да ли су они, коjи говоре нашим jезиком, али припадаjу различитоj вери, исто што и ми, jесмо ли приjатељи или неприjатељи?), до данас остала наjвеће искушење српске националне идеjе.

Свако размишљање о историjи српске националне идеологиjе показуjе у коjоj су мери, унутар ње, изукрштани дисконтинуитети и континуитети. Слично се може рећи и за планска, масовна уништавања српског народа. Означили смо их као извор дисконтинуитета, али она су се у историjи Срба толико често понављала, од 1459. до 2004, да их можемо сматрати и континуитетима српске историjе. Још jе Ернест Ренан, у свом утицаjном спису Шта jе нациjа из 1882, преведеном на српски већ наредне, 1883. године, тврдио да сећања на заjедничка страдања нациjу повезуjу далеко jаче и траjниjе него заjедничке победе. Страдања под Турцима важан су део српског националног наслеђа. И сећања на Јасеновац и на геноцид у НДХ, на „Блесак“ и „Олуjу“ присутна су у српскоj колективноj свести, али у њоj не заузимаjу место упоредиво са сећањем на турске прогоне. Велика jугословенска идеjа данас jе мртва. Потребно jе, зато,  да се размисли о томе да ли би Јасеновац требало уградити у темеље српског националног идентитета, у оноj мери у коjоj су то Јевреjи учинили са Аушвицом, или Јермени са геноцидом у Малоj Азиjи. Не би требало заборавити ни геноцид над Србима на Косову и Метохиjи (1878-1912, 1941-1944, 1999-2004), као ни остала велика сатирања српског народа о коjима jе овде већ било речи.

Чак и сеобе и диjаспоричност Срба могу да се сагледаjу као континуитет и претворе у тачку ослонца. Потомци оних коjи су Србиjу напуштали, исељаваjући се ка угарским и хабсбуршким земљама, почевши од 14. века, враћали су се, у потрази за службом, у обновљену Србиjу, почевши од Доситеjевог, симболичног преласка у Смедерево 1806. године. У већински неписменоj Србиjи, они су били први учитељи и професори, судиjе и адвокати, писци закона и поезиjе – они су, у првоj половини 19. века, створили обновљену српску културу. Потребно jе да се размисли о улози коjу би Срби из расеjања, наjпре они високообразовани, коjи су земљу напустили у последње две децениjе, могли да имаjу у будућности Србиjе. Баш као некада Срби из Хабсбуршке монархиjе, они су, у међувремену, стекли важна искуства о свету коjи се данас све брже мења, при чему jе његов утицаj на судбину српског народа, захваљуjући глобализациjи и медиjима, све дубљи и значаjниjи. Србиjа, наравно, ниjе неписмена као почетком 19. века, али jе потпуно збуњена, сукобљена са самом собом и временом и светом у коме се затекла.

V

У овом огледу се, дакле, насупрот ономе што jе пре сто година препоручивао Стоjан Новаковић, предлаже трагање за тачкама ослонца у сопственоj прошлости, па тек онда у искуствима „великих народа и великих цивилизациjа“.  Потребно jе да обновимо своjа колективна сећања, праотачку веру и завете, оно за шта Пjер Нора каже да jе, бар у Францускоj, поодавно нестало. Вера и емоциjе подстичу на акциjу; у процени стварности и деловању потребан jе реализам. Спознаjа сопствених слабости почетак jе сваке победе. Ту су задаци академске, сумњичаве, „критичке историографиjе“. Ту своjе место мора да пронађе и српска дипломатиjа. Историjа и у томе може да пружи поуке. Српска дипломатиjа jе, од Карађорђа и Милоша, преко Илиjе Гарашанина, Јована Ристића, до Милована Миловановића и Николе Пашића, стекла одређена искуства и прикупила нека знања. Не живимо, наравно, у 19. веку, али реализам у процени интереса великих сила и сопствених снага остаjе траjно актуелна политичка вештина. Срби тога доба умели су да воде реалистичну спољну политику и да изаберу савезнике. Умели су да уобличе своj, српски културни образац, да изграде демократски политички поредак, jаку државу и оружане снаге, виталну економиjу, да улажу у школство и науку. Умели су да одбране своjу земљу и своj национални суверенитет. Двадесети век донео им jе и искуства солидарности, социjалног старања и заштите мањина. Ми смо њихови потомци; нема разлога да сумњамо да можемо да поновимо и надмашимо њихове подвиге.

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

Салих Селимовић: Култ Светог Саве и Срби муслимани

ХРИШЋАНСКИ ПРАГМАТИЗАМ У СВЕТЛУ … – Jadovno 1941.

Недељко Зеленовић: Сäва и Сâва – Jadovno 1941.

Хрватски „Јутарњи лист“ на Савиндан у Метохиjи – Jadovno 1941.

Данас jе Савиндан