Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Миле Кнежевић, посљедњи преживјели учесник пробоја на Петровој гори

Датум објаве: субота, мај 13, 2017
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+
Миле Кнежевић
Миле Кнежевић

Какав је био ваш ратни пут прије и након пробоја усташког обруча 14. маја 1942. На Петровој гори?

На почетку рата имао сам 16 година и живео сам у селу Војишница, котар Војнић, које су прво држали талијански берсаљери, а од краја јула 1941. усташе. Они су званично у Војнић ушли 27. јула с камионима пуним ухапшених Срба. Тад су ухапсили и мене и стрпали ме у камион с покупљеним људима.Ту су били двојица усташа и један ме питао колико имам година. Рекао сам да имам 13, пустили су ме и остао сам жив. Поново су ме ухапсили у цркви „на покрсту“. Био сам један дан у затвору док није дошао извјесни ветеринар Жунац који је гарантирао за неку групу људи међу којима сам био и ја, па су нас пустили. Крио сам се од усташа који су хапсили људе и силовали жене, па и моју тетку, а онда кришом отишао на Петрову гору гдје је било више партизанских одреда. Прво сам дошао у одред Војишница гдје ми је био стриц, али ме нису примили јер није било оружја. Отишао сам у радоњски одред гдје такођер није било оружја, али ме задржао кувар као помоћника. Потом сам радио код обућара који је рекао да ћу код њега учити занат. У вријеме припреме за пробој обруча, с групом омладинаца изводио сам смо обуку са штаповима, а кад се кренуло у пробој кренуо сам и ја, макар без оружја. У првом покушају нисмо успјели јер су нас усташе открили, а након анализе неуспјеха прве акције, поново смо кренули 13. маја увече. Дошли смо на линију ровова и развили се стрељачки строј; упао сам у ров у коме је био један усташки војник, рањен или мртав,,зграбио пушку, ушао у строј и кренули смо даље. Касније смо се заобилазно вратили у свој логор, гдје сам остао у одреду с пушком. Радоњски одред је био у саставу Другог партизанског батаљона који је с два личка и једним банијским у Тоболићу формирао Прву личку ударну бригаду. Дјеловали смо по Лици, Банији и Кордуну, све до децембра кад је бригада ушла у састав шесте личке, а ми у састав 15. кордунашке бригаде, Осме дивизије с којом сам прошао рат. Крај рата сам дочекао као командир вода с више одликовања. Остао сам у ЈНА на служби у разним гарнизонима, не у трупи него у команди, а 1973. сам отишао у пензију чину потпуковника и отад живим у Загребу.

Кад сагледате све што је било од 1945., а нарочито након 1990., да ли сте икад пожалили што сте били у партизанима?

Борио сам се и не бих пожалио чак кад би се то морало поновити, Били смо на правој страни и борили се за слободу народа. А деведесете су посебна прича јер је у Загребу бјеснио национализам. Осјећам се потиштено и нажалост, данас не смијем рећи да сам био официр, ни да сам био комуниста ни да сам поријеклом Србин. Са своје 92 године активан сам у САБА РХ, а како сурађујемо са СНВ, одлазим на скупове и комеморације, па сам ове и 2013. држао говор на Петровој гори.

Како се осјећате на обиљежавањима годишњице пробоја?

Радује ме што је на скуповима велик број људи, међу којима и младих, и што се тамо говори о ономе за што смо се ми као млади људи борили. Али ме боли што је уништен споменик који је откривен 1981. , у који су Хрватска и друге републике уложиле огромна средства. Мислило се да ће објект који је имао и библиотеку те кино дворану имати велико туристичко значење и да ће привлачити људе на излете. Све је уништено, садашње власти не желе, а немају ни материјалних могућности да то обнове, па је питање је да ли ће икад више да се обнови ова светиња наше револуције. Свој дио кривње имају и локалне власти које нису водиле рачуна о заштити и спречавању девастације; зна се тко је то урадио и тко је крив – они који су након Олује дошли са стоком и којима је требао метал за појила и ограде. Ту је био и забран за лов ограђен жицом, коју су узели и оградили своје посједе. У мом селу Војишници, а и у цијелом војнићком подручју гдје је до 1991. било 93 посто Срба, људи су мали по два аутомобила, трактор и сву механизацију. Тих људи више нема, отишли су у Србију. Тамо тешко живе и не могу се запослити, а овде се не могу и не смију вратити. Уместо њих ту су други људи, а ја у својој родној кући нисам био већ 20 година. Пролазим поред ње јер су у њој други станари.

Извор: Банија Онлине

 

Везане вијести:

Калови, Петрова гора 13. маја 1942

Јарак Метаљка на Петровој гори, 9-14. мaj 1942.

Свједочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Миле Кнежевић, посљедњи преживјели учесник пробоја на Петровој гори

  1. Mrkonjic M. je napisao:

    Volio bi popricati sa ovim covjekom,bio je od pocetka do kraja rata u istoj jedinici kao moj pokojni djed,sigurno ga je poznavao,a ja se djeda slabo sjecam jer sam bio mali kad je umro!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top