Milanović i Josipović uzmiču, a Evropa ćuti pred novim divljanjem ustaštva u Hrvatskoj

Datum objave: ponedeljak, novembar 4, 2013
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/ratko-tribina.jpg

Postoje konstante u našem životu koje se okončavaju pobedonosno ili porazno po nas; verujemo u nešto, istrajavamo, trudimo se da ubedimo druge, hranimo ta ubeđenja u komunikaciji sa istomišljenicima, polemišemo sa onima kojima je do polemike ili stoički trpimo napade, uvrede, omalovažavanja. I onda dođe trenutak kad se sve slomi, kad shvatite da niste bili u pravu. Zaćutite. Ili se dogodi ono drugo pa zadovoljno kažete u sebi; eto, bio sam u pravu.

 

REINKARNACIJA NDH

Početkom devedesetih tvrdio sam, pisao, da je novostvorena hrvatska država reinkarnacija Nezavisne Države Hrvatske, one Pavelićeve, ustaške, sa simbolikom, idejom, društvenim konceptom i sa istom mržnjom prema Srbima. Rečju, tvrdio sam da je Tuđmanova Hrvatska – ustaška država.

U Hrvatskoj su u tome pronašli novi dokaz da je Dmitrović obični plaćenik beogradskih klerikalno-nacionalističkih, velikosrpskih grupa, lociranih u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Medijska kuća „Politika“ se podrazumevala, tu sam bio zaposlen, kao dopisnik iz Zagreba, Ulica Gajeva, stotinak metara od spomenika Banu Jelačiću. Strogi centar grada.

Za tezu o neoustaškoj državi Hrvatskoj dobio sam u Beogradu nekoliko smrdljivih etiketa, zasnovanih na konstataciji da zavađam Srbe i Hrvate. Inače, bratske narode čija je zajednička istorija lepršava holivudska burleska. Nikada se nisam branio. Znao sam, vratimo se na početak teksta, da u osnovi priče ne mogu pogrešiti; moj odnos prema ustaštvu, nezavisnim hrvatskim državama, ne dolazi sa stranica historijskih čitanki, udžebenika krivotvorene i falsifikovane istorije. Ne, on se oseća kožom, poreklom, svedočenjem iz prve ruke. Jasenovac je od sela u kojem sam rođen (Komogovina na Baniji) udaljen tridesetak kilometara. Ja sam o Jasenovcu slušao od onih koji su ga preživeli. Sposobnost da prepoznam ustaštvo, kako god da je prikriveno, nosim na koži, preuzeto je rođenjem.

Mojim Dmitrovićima i Dabićima – da ne spominjem hiljade drugih porodica iz Potkozarja, sa Banije, Korduna, Slavonije, Bilogore – Jasenovac je mesto postanka i smrti, nenapisana odrednica, orijentir, tamna strana meseca.

 

NEPORAŽENA USTAŠIJA NA DELU

Otvorena, do krajnjih granica iskrena i isto tako tačna i precizna potvrda da sam svih ovih godina bio u pravu, tvrdeći da je Hrvatska devedesetih godina bila neoustaška država, da je sa neporaženim ustaštvom i danas u nekim elementima takva, došla je pre dvadesetak dana, od Igora Mandića, Hrvata, jednog od najvećih živih intelektualaca današnje Hrvatske. Mandić je u intervjuu za „Večernje novosti“, ocenjujući događanja u Vukovaru, skidanje tabli sa ćirilicom širom Hrvatske, kazao da na sceni nije nova predstava, nove okolnosti. U pitanju je neporažena ustašija koja u Hrvatskoj sve slobodnije podiže glavu, a ćirilica im je izgovor da proteraju sve preostale Srbe, kazao je. Ništa tačnije odavno se nije čulo iz Zagreba. Jaču, precizniju, potvrdu onoga što sam govorio i pisao sve vreme nisam mogao da dobijem. Hvala, Mandiću.

Da li se osećam pobedonosno? Ne. Osećam se jadno, uprkos svim elementima satisfakcije. Nakon što su brojni hrvatski mediji preneli Mandićev intervju „Novostima“, na čoveka je krenula u Hrvatskoj hajka ravna poterama iz devedesetih. Sa „nalozima“ da se „izdajnik, orjunaš, četnik“ ima ukloniti sa lica zemlje. Stoku treba ubiti, glasila je zajednička ocena gotovo svih foruma na hrvatskim portalima i sajtovima. Mandiću sa strane hrvatske javnosti niko nije priskočio u pomoć; ćutali su novinari, borci za ljudska prava, leva politička i kulturna inteligencija. Jedan od njih, izvesni sociolog Lalić, poznat po prilično oštrim kritikama hrvatske desnice, nazvao je Mandića izdajnikom hrvatstva. Lalić tvrdi da u Hrvatskoj odavno nema ustaštva, da je to stvar prošlosti, savremena mitologija, dežurni argument onih koji Hrvatskoj ne žele dobro.

Krajem avgusta ove godine boravio sam nekoliko dana u Hrvatskoj. Nisam se javio nikome, uključujući ljude sa kojima se moj život decenijama dodirivao ili preplitao. Ne zbog straha od svađe, jednostavno nisam hteo da ih izlažem mogućim rizicima, neugodnostima. Jedan od njih, svojevremeno značajna političko-privredna figura u Hrvatskoj, insistirao je da se vidimo. Razgovor, razumljivo, nije mogao proteći bez politike. Inicijativa je bila na njegovoj strani, ja sam sve vreme bio u drugoj brzini. Onda dođosmo do najosetljivijeg dela, suštine hrvatske države devedesetih i Hrvatske danas. Tebi je, rekoh mu, jasno da sam sa mnogo argumenata početkom devedesetih tvrdio da je Hrvatska neoustaška država. Čovek ćuti, najpre gleda u stranu, drži čašu dobre banijske šljivovice u ruci, okreće se meni i kaže: „Jeb`o joj ti mater, nije ona ni danas daleko od ustaške države“. Ako je to važno, a ovde jeste važno, čovek je Hrvat.

 

MUK HRVATSKE INTELIGENCIJE

U međuvremenu se ustaštvo podiglo na noge. Josipović i Milanović skakuću kao mečka na zagrejanoj plotni, prete, zatežu konopac, popuštaju, pozivaju na poštovanje zakona, sedaju da razgovaraju sa ustašijom iz Vukovara, ali ne vredi. Evropa ćuti, hrvatska inteligencija ćuti, anonimusi sa foruma, njih na desetine hiljada, prete ubistvima, traže da se hrvatska država sa Srbima obračuna za sva vremena, da i poslednji od pripadnika naroda napusti Hrvatsku. Ne otvoreno, toliko glupi nisu, već da se Srbima zabrani ćirilica, iskazivanje nacionalnog identiteta, spominjanje velikana iz nacionalne istorije, da im se zabrani da budu Srbi. Kome se ne sviđa, marš iz Hrvatske.

Hrvatskom se ponovo valja mržnja prema Srbima. Širi se kao sumrak, ulazi i tamo gde je do juče nije bilo. Na mržnji prema Srbima opstaje se u politici, u kulturi, blizu novca. Mržnja prema Srbima ponovo je u Hrvatskoj naplativa, može da se oplođuje, donosi profite raznih predznaka. Srbi su, nakon kratkog predaha, merenog godinom-dve, opet uvučeni u sebe, opet kriju imena i prezimena, izbegavaju situacije gde bi neko sumnjičav mogao da ih upita koje su vere i nacije.

Oglasilo se nekoliko sveštenika Srpske pravoslavne crkve, upozorenjem da je u Hrvatskoj ponovo na sceni nasilno prevođenje srpske dece u hrvatski nacionalni korpus. Evropa ćuti, a na otvoreno pitanje kako ocenjuje događanja u Hrvatskoj, u vezi sa napadom na ćirilicu, odgovara da je to unutrašnja stvar Hrvatske. Ovo je otvoreno ohrabrivanje na nova nasilja prema Srbima.

Ni jedna druga država, članica Evropske unije, ranga Hrvatske, ne bi smela ni da pomisli na odnos prema manjinama, kakve god one bile, nacionalne, socijalne, seksualne, kakav prema Srbima u Hrvatskoj gaji Hrvatska. Ali, kad imaš Nemca za saveznika, sve ti je dozvoljeno; ubijanje, paljenje, proterivanje, na kraju i skidanje ćiriličnih tabli. Sve.

U vreme nastanka teksta koji čitate, okončan je peti u nizu susreta predsednika Vlade Hrvatske, Zorana Milanovića sa Stožerom za odbranu ćirilice, iz Vukovara. Ovoj proustaškoj grupaciji ponuđeno je, kako saznajemo, da se „provokativne“ table smanje za trećinu, da slova budu jedva vidljiva, da tabli u Vukovaru bude svega nekoliko, isključivo na javnim ustanovama, ali bratija na pristaje; ćirilica ne može na tlo Hrvatske. Više im nije dovoljan Vukovar; table padaju iz noći u noć širom Hrvatske, čak i tamo gde su Srbi dvotrećinska većina. Sasvim očekivano i shvatljivo; Pavelićeva dečica vide da im se država ne suprotstavlja pa zbog čega da ne čine ono što im je u krvi.Nedavno je u Beogradu promovisana knjiga Ante Lešaje, Hrvata sa Korčule, penzionisanog profesora Zagrebačkog univerziteta, koja podseća na mračno vreme pred građanski rat u Hrvatskoj, 1990. do 1991.godine, vreme kad su Hrvati spaljivali i na druge načine uništavali knjige štampane na ćirilici. Lešajino delo zove se „Knjigocid“. Tada je uništeno oko tri miliona knjiga. U današnjoj Hrvatskoj do sada je uništeno dvadesetak tabli sa ćirilicom. Malo.Tradicija se mora poštovati. Biće toga još.

Na Milanoviću i Josipoviću je da dokažu ima li njihova Hrvatska snage da se obračuna sa ustaštvom. Tu kompromis nije moguć; ili ustaše, ili njih dvojica, skupa sa SDP-om, strankom preko koje su došli na vlast. Da ne bude zabune: i u jednom i u drugom slučaju Srbi su gubitnici.

 

Piše: Ratko Dmitrović

 

Izvor: INTERMAGAZIN.RS




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top