Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Милан Басташић

Датум објаве: петак, фебруар 4, 2011
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+

Син Луке и Евице, рођен 30. 1. 1931. го­дине у Грубишном Пољу, Савска Бановина. До­тје­ран у логор Јасеновац првих дана октобра 1942. године, а пуштен из логора 30. новембра 1942. године

Казује:

Родитељи су се бавили пољопривредом. Имали су имање од осам јутара земље, а обрађивали су и земљу црквеног посједа на Мајди, близу Пољана. Поред куће, уз главну цесту Вировитица – Велики Зденци, величине 12×16 метара са гањком и бунаром под истим кровом, имали смо шталу, штагаљ, свињац, кокошињац и пољски за­ход. Осим великог дворишта постојала су два воћњака, претежно шљива, затим јабуке, крушке, дуд и два велика ораха. Виноград је био на крају окућнице – лоза бијела „ноја“, нешто розе и плаве. Имали смо коње, три краве (Милова, Маленка и Голуба), једно теле и једно ждребе од кобиле Цеде. Било је свиња 3 до 5 комада и кокошију 10 до 15, неколико гусака, понекад 5 до 6 па­така.

Породицу су чинили отац Лука, рођен 1895, мама Евица, рођена 1902. године, брат Стево рођен 1923, сестра Јованка, рођена 1926. го­дине и ја рођен 1931. године. Прије окупације зе­мље у Грубишном Пољу било је само неколико усташа у друштву „Хрватски јунак“ којима је ру­ководио жупник. Њима је одмах пришао дио „Сељачке заштите“. Затим, њима прилази већина ру­ководства ХСС, а уз католички клер уз подршку готово непромијењеног апарата власти (оних неколико Срба отпуштено из службе), то је било довољно да се успостави власт НДХ и то у врло кратком року. Успостављен је логор у Гру­бишном Пољу, табори по опћинама и ројеви по се­лима (Г. Р. Геница, В. Ператовица, Лончарица, Тополовица, Зринска, В. Грђевац, В. Барна, В. Зденци, Ђаковац и Турчевић Поље). Мање групе оружника постојале су готово у свим селима. Са двије жандармеријске станице, четом СС Деутсцхе Маннсцхафт у Груб. Пољу састављене од дома­ћих Нијемаца и неких Чеха и артиљеријског дивизи­она Нијемаца (април – мај 41. године). Хрватску власт подржава око 500-600 наоружаних лица. Довољно за хапшења, депортовања, ликвидације на лицу мјеста, исељавање и тјерање у логоре обез­влашћеног невиног српског становништва. По бунарима српских кућа са разним справама траже оружје.

Оружници већ 26/27. априла 1941. године врше масовно хапшење мушкараца Срба од 16 до 60 година. Иницијативу за хапшење, захтјев За­гребу, даје католички жупник Перо Сивјановић. Хапшење врши загребачка полиција уз помоћ до­маћих оружника и показивача српских кућа. Хапшењем руководи лично Еуген Кватерник (Ди­до). То се догађа само девет дана од капи­тулације Краљевине Југославије и 16 дана од про­глашења НДХ. Ухапшена су 504 Србина. Вра­ћено је неколико младића испод 16 година, не­колико стараца, неколико Срба чије су жене биле ка­толичке вјере, а један је у тортурама умро – свега 17. Осталих 487 прошло је грозне тортуре: жеђ, глад, пребијање, убадања бајонетама, се­чења носева, ушију, споловила. Све се то дешава­ло на путу преко Бјеловара, Загреба, Копривнице (логор Даница, први у НДХ), Госпића до Ја­довна и Сланог на отоку Пагу. Ту су послије голготе од Госпића до Јадовна на Велебиту, по­клани, убијани маљевима, гвозденим шипкама, живи бацани, повезани један за другог, у без­дан Шаранове јаме и Гргине јаме. Неки су за­вршили у грозним мукама у Сланом, један дио у велебитском каналу приликом превожења на острво Паг. Једини разлог хапшења био је тај да је жртва СРБИН. Тада нису хапшени Жидови. Хапсило се тако што су домаћи потказивачи по­ка­зи­вали српске куће и говорили колико их има у кући за хапшење. По изласку из куће су везани један за другога по двојица, затим за уздужни ланац по средини четворедне колоне. Та колона је застајала у гробној тишини пред сваком срп­ском кућом и повећавала се. На крају су за­творени у школској спратници. Ту су присилно тјерани у клозет на вршење нужде, гдје их је чекао шпа­лир оружника за пребијање. Сутрадан су отјера­ни уз злобне, поспрдне и пријетеће коментаре својих комшија, зналаца, сурадника, лажних при­јатеља Хрвата, очито сретних и задовољних тим призором на жељезничкој станици. Послије мисе у католичкој цркви, на жељезничкој станици окупила се гомила свјетине, злурадника, да још једном испоље своје радовање овом српском несрећом, на очиглед заплаканих српских мајки, жена, бака, браће, сестара, синова и унука. Мене приупиташе школски познаници: „Је л’ и твој тајо тамо?“

Групу истомишљеника, актера и сарадника око католичког жупника Пере Сивјановића чинили су: адвокати др Лујо Стахуљак, др Иво Ведриш, апо­текар Јосип Кезеле, инжењер агроном Јосип Фридман, трговац Јошко Колар, кројач Лука Пеја­ши­но­вић, учитељ Маријан Клепић, трговац Стјепан Хоси, чиновник Ђуро Голубић, учитељ Иво Ђуро­ковић, општински челник Миле Смолчић, Фрањо Лек­чевић, Драго Чворак, Фрањо Хорват, Јозо Мио­ковић, Славек Селиш, браћа Габлер, Менис и Мусил.

У ноћи 26/27. априла 1941. године готово су разбили наша кућна врата и са упереним пу­шка­ма на којима су биле бајонете, упали су у ку­ћу, па онда у спаваћу собу. Уз псовке и пре­тње пожуривали су оца, а затим и брата да се облаче. Отјерали су их у мрак из којег се никада нису вратили. У тој акцији хапшења није убијен ниједан Србин. У доњем крају Грубишног Поља један много пута хоспитализовани психијатријски болесник, приметио је нека догађања па је иза­шао из куће и на свој начин нешто је добацивао. Пошто се није повинуо усташким претњама, они су га убили. Звао се Никола Копчиновић, Хрват. Њему је послије Другог свјетског рата поди­гнута спомен-плоча као првој жртви усташког терора. Плоча је била отприлике четири пута већа од оне на згради жељезничке станице у Грубишном Пољу, оним 487 Срба који су те ноћи похапшени и убијени у Јадовну!

Почетком августа 1941. године Хрвати пре­ду­зимају други масовни погром над Србима у котару Грубишно Поље и исељавање у Србију. У мјесту Грубишно Поље то је било 4. августа 1941. године. Изгон из кућа обавља чета Херцеговаца уз помоћ домаћих оружника. Уку­пно је исељено 600 српских породица, углав­ном бољег имовинског стања. Сви су одвожени углавном властитим колима-запрегама и смјешта­ни у сточне вагоне на жељезничкој станици Гру­бишно Поље. Код воза је било батинања до крви. Кад је воз кренуо, стао је ван станице и ту су у бе­свјесном стању у вагон убачени Ђуро из Павловца и још два Србина који су се ту некада раније доселили из Далмације. Воз је поново стао код жељезничке станице Чесма и ту су они изба­чени из вагона. Никад се послије Другог свјет­ског рата није сазнало што је са њима било. Тога дана вршена су и појединачна хапшења. Испред усташа у Малом Грђевцу побјегао је Ђуро Кља­јић, први Србин који је успио побјећи. Од појединачно ухапшених у ноћи 4/5. август 1941. године измасакрирани су и распорених трбуха ба­чени са балкона Соколане на дрљаче: Младен Мушкиња, Филип Домитровић, Марко Јовић, Никола Малбаша и један човјек из Грабовнице који је код Малбаше био у гостима. У српске куће до­сељени су ускоро Хрвати из Херцеговине и источне Далмације, те нешто Загораца. Појединачна хап­ше­ња трају стално. Тако је априла 1942. године отјеран у Јасеновац учитељ Иво Басташић на служби у Вел. Ператовици.

У јулу 1942. године дотјерано је много жена и дјеце са Козаре. Размјештени су углав­ном по српским кућама. Чесима и другим като­ли­цима додјељивани су они који су могли бити ко­рисна радна снага. Некако у то вријеме спрове­дено је масовно покрштавање Срба на католичку вјеру. Прије тога су се покрстили Жидови. Жидове су већ у августу мјесецу отјерали у Јасеновац. Дво­јица су побјегла у самом чину хапшења. Један је ухваћен у офанзиви на Билогори октобра 1942. године и убијен.

У ноћи 27/28. септембра 1942. године партизани нападају Грубишно Поље и у зору се по­влаче. Нешто прије подне иде група усташа у горњи крај. Ускоро установимо да је село опко­љено. Усташе стјерују у групама жене, дјецу и старце (Србе) у увале крај села и у маси убијају митраљезима и бомбама. Ту страда знатан број жена и дјеце са Козаре. Почиње офанзива на Би­логору гдје се врше групна стрељања по свим се­лима. Убијено је и заклано око 500 жена, дје­це, стараца и нешто зрелих мушкараца. У мјесту Грубишно Поље убијено је 69 особа. У логоре Јасеновац и Сисак отјерано је око 3.000 чељади. Међу њима је био и велики број дотјераних са Козаре. Мало их се вратило, а од зрелих мушка­раца нико. У јулу 1942. године на котар Гру­бишно Поље дотерано је око 9.000 Срба, стараца, жена и дјеце „заробљеника“ с Козаре, око 7.000 на подручје котара Гарешница, а око 5.000 на подручје Дарувара.

Парк у Грубишном Пољу првих дана октобра 1942. био је пун дотјераног српског народа из Билогорских села и мјеста Грубишно Поље. Био је уторак када су Хрвати наредили да се построје сви мушкарци старији од десет година уз пријетњу да, ако се задржи старији и само два дана од десет година, биће убијен и он и мајка. Ту и ја спа­дам.

Мајка ми даде крпару, неки завежљај са кокошијим месом и хљебом у некаквој раљчици и уплакана врати се ка мојој сестри међу остале жене и ситну дјецу. Постројише нас по четири у ре­ду. Кренемо према жељезничкој станици. Упозо­ра­вају нас да не бјежимо јер је све опкољено војском. Туку кундацима и утјерују у вагоне. Увукоше и мене у вагон. Вагони су сточни, за­творише врата, отворене су само решетке при кро­ву. Почетак октобра био је врућ, пун прашине. Људи скидају кошуље, машу изнад глава ради промаје. Жеђ се брзо јавила. Стари Јањћ полудио, час тражи водице, час тражи шибице. Дрзници лупају у зидове вагона, захтијевају тишину и пријете. Не­ко јауче у сусједном вагону.

Дуго путујемо и застајемо. Старији кажу да је петак и закључују у једном часу да не иде­мо у Госпић, него према Србији, што је значило живот. Гдје год се стоји, они крај решетке моле воду, воде нема. Додаше једну посудицу, више просусмо него пописмо. Сад наста тајац, јер је један од упућених, а тога су као сви слушали, рекао: „Ако идемо даље равно – идемо за Срби­ју, а ако идемо (ваљда рече десно) онда нас возе у Јасеновац“. Пошто је воз кренуо, брзо закључише да идемо у Јасеновац. Почеше нека тиха запомагања, дошаптавања, некакав страшан осјећај, више се ни вода не спомиње. Дан је сунчан, усташе око вагона пјевају: „Све ћемо Србе бацати у Саву, ко не призна хрватску државу!“ Довикују: „Хоћете ли воде?“ Готово сви одговарамо: „Хоћемо!“. „Ево вам!“ Они јадници код решетки покажу се, јер једино они виде из вагона. Тада им усташе бацају камење и тврду суху земљу у лице, у очи. Кажу неки да се види Сава вода. Јаој, да хоће у њу да нас побацају па да пливамо и да је пијемо! Чује се већ дуго јаукање и запомагање из сусједног вагона. У више наврата тукли су некога ко је тамо скренуо с памети. Отварају се врата и нашег вагона, вичу: „Излази!“. Носе оног јадника из сусједног вагона, вуку га два човјека, а још га туку, јер он никако да престане јаукати и запомагати на њихове захтјеве. Неко рече да је то Јоцо из В. Грђевца. Гледам, има на челу дебелу масницу, а стражар који га је ударио, иде поред њега са оном двојицом који носе обрађен комад дрвета за који и данас тврдим да је то оно дрво што на њему стоје нити на тари, стану за ткање. Уче­сташе повици и дерање: „‘Ајде, брже! ‘Ајде, ‘ајде тамо у раку!“ (Код нас је рака синоним за гроб.) Идемо по свјеже обрађеној сувој земљи, без траве. Силазимо у неку низину, низ лагану низбрдицу. То је ваљда та рака. Поставише нас у неки ред и одвајају из њега на другу страну старце и дјецу неспособну за рад. Издвојише мог вршњака и школског друга, једног блиског вршња­ка, јер им је показао своје деформисане дланове од ожиљака који су били последица опекотина у раном дјетињству. Пођох и ја на његову страну, али ме стражар врати. Покушам поново, али ми он нешто гадно опсова и застрашујуће запрети, те се ја са пола простора између два реда вратим на­зад. Сад ми је најближи остао Милан Адамовић, дјечак неких 13 до 14 година, који је љетос до­тјеран са Козаре и узео га је као слугу Јеро, Чех, мој комшија. Јеро га није дао оружницима, али кад њега није било код куће, Милана је дала Јерина снаха, жена Јериног сина гестаповца. Вратише оне издвојене поново у вагоне, а нас некуд поведоше и нађосмо се на некој пољани. Земља сува и испуцана, а неравна као осушено орање које је као још мокро и блатно угажено, па се тако неравно осушило. Осушена трава је оскудна и тек незнатно зелена. Ту нам почеше неки људи у кантама из Саве носити воду. Вода Сава за мене широка, па стварно мислим да нас побацају у њу и да пуцају по нама, пливао бих и пио воду. Неки причају и чуде се како су ти људи што носе воду мршави, слаби, једва носе оне канте са водом. Ја то нисам приметио. Кад сам се напио воде, развежем оно моје цуло што ми га мати даде, а оно месо удара по ђубру од коња, јер је завежљај цело време био на по­ду од вагона. Једем крух, он се мрви, али не заудара као месо. Један човјек, од оних што носе воду, замоли ме да му дадем нешто од хране. Ја га убјеђујем да заудара, а он то по­купи и оде, мени оста крух. Пронесе се глас да се дели ручак. Пођем тамо. Дадоше ми у лиме­ном тањуру неку супу. Немам жлице, сркнем из тањура, а оно грозно, бљутаво, неслано, љу­ске крумпира са по неком грудицом крумпира. Држим тањур, не знам шта ћу с тим садржајем. Опет наиђе неки од водоноша и узе ми тањур из руке, посрка оно за час у ходу и оде. Свлаче нас до гола, иде се на шишање. Гледам те одра­сле људе, шишају их и доље и горе, и испод пазуха. Кажу, ту је и брицо Милан Босанац, брицо у Грубишном Пољу, отјеран са 504 Србина од 16 до 60 година 26/27. априла 1941. године у ло­гор „Даница“ у Копривницу. Сви су побијени у Ја­довну код Госпића. Он као брицо, занатлија, међу разним занатлијама, али он сам из Груби­шног Поља, одведен већ у љету 1941. да гради логор Јасеновац. То је за све нас било изнена­ђење, јер смо знали да су сви наши побијени у Јадовну љета 1941. године. Поче киша, гоне нас под неку надстрешницу. Идем уз Перу Амиџића и његовог очуха чика-Тошу. Не видим Милана, они су ми најближе комшије, али одрасли. Чика-Тошо откину круха Пери, па га и ја замолих да даде и мени, нашто он рече: „Ево немам ни колика је шака, виђ!“ Па то круха стави у џеп. Тог момента схватио сам у каквој се ситуцији налазим: немам ништа, била је само она супа, од изгледа за неку вечеру, ништа. „Ђурић, како си, ево и мене“, виче Перо стражару Ђурићу, Ђури Крамарићу са Боровца из Ператовице, који је са Пером спавао у истој кући, као дијете из сиро­машне породице. Ко зна колико дуго и колико пу­та је јео и гријао се, окрену се према нама са те узвисине, па рече: „Ес дошо, пичка ти материна, српска!“ Тошо му рече: „Шути, Перо! Престајали смо ту ноћ под неким дрвеним шупљим кровом, свако се жели макнути са мјеста гдје прокишња­ва, а мјеста нема“.

После неколико дана у предвечерје, пролази неки стари свијет иза бараке гдје сам спавао. Су­традан причају неки наши да је међу њима било старог свијета из Грубишног Поља, да стари ло­гораши кажу: „Одоше они преко Саве!“ Овај термин је у логору за мене значио у Саву, јер углавном се причало да убијају и бацају у Саву. Нисам знао за убиства у Градини, осим прича да се иде на рад у поља. Нико се од тога старијег свијета никад није вратио у своје куће, нико се од одвојених „за рад“ у Јасеновцу, из оног строја жив није вратио осим мене.

Нас дјецу смјестили су у дио бараке близу кухиње, било је ту и одраслих људи. Милан је на­правио од свог пешкира две торбице, једнаке. У њима смо носили наше порције, он кантицу, ја здјелицу. Спавали смо један поред другог. Једно вече донио је главицу свјежег зеља, нечим ју је резао и јели смо у мраку. Рече ми да је то до­нио из „заставниковог врта“, ту иза некаквог насипа, извјесни Ђоко (да ли Црљеница?). Једне од наредних вечери тај Ђоко је убијен на томе насипу док се враћао са зељем.

Милан је радио у некаквој радионици правећи гајбе за воће, мислио је да је то за суве шљиве. И мене су гонили на рад на насип.

Једне вечери Милан није дошао на спавање, поновило се то неколико вечери. Видим његову торби­цу у једног дјечака, старијег од мене. Питам га откуд му та торба и гдје је Милан, чија је то торба? Покажем му да су исте. Тада ми рече: „Нашо га један стражар, који га је позна­вао, и заклао га пред нама“. Наговорим га да ми даде кантицу, јер је она моја, а Миланова је здјелица, па ми то учини. (Не знам зашто, али сам имао некакво боље мишљење о кантици него о здјелици. Ту кантицу сам продао за 10 куна на жељезничкој станици Јасеновац кад сам пуштен из логора). Испричао сам то неким људима са којима сам радио на насипу и они ми предло­жише да спавам између њих двојице, да испод себе имају некакве плетере од шиба (мени је то личило на наслон од плетеног сица из сељачких ко­ла), да ћемо се покривати мојом крпаром, а они имају и „целту“, како смо онда називали ша­торско крило. Ноге су ми јако отекле, па нисам ишао два до три дана на рад. Обишао ме је извјесни „учо“ који нам је својевремено држао пре­давања са учитељем Стевом Ребровићем. До­шао ми је рећи да сутра свакако идем на рад, јер ће сва болесна дјеца ићи преко Саве. Отишао сам на посао. Кад сам се увече вратио са по­сла, у бараци није било дјечака који су јутрос остали да леже. Нашли смо само Стојана Дардића из В. Ператовице и још једног дјечака. Стојан каже да је заспао и да није ништа чуо, а други рече да се затрпао у покриваче и тако остао. Не знам колико је тих дјечака било, али пошто сам и ја ту био са њима два до три дана, могао бих рећи да их је било 10 до 15. Сви они који су се са мном вратили са посла на насипу или са других радова, превртали су по лежајима оних несретника. Нашао сам са још некима под једним узгла­вљем три до четири комада тврде пуре. Они то пограбише, могао сам и сам узети, а нисам узео. Нешто ми није дозволило да узмем тај комадић, ту ботицу пуре која је припадала неко­ме – кога више нема. Гдје је добио, ко му је дао, колико је добио, колико је дуго чувао, никад се неће сазнати. Једино се зна да није до краја појео. Судбина је одлучила другачије. Даде то пуре на радост и снагу другима. Он је свој дио појео. Стално сам размишљао о тој ботици кукурузне пуре која би, а и јесте представљала неупоредиву радост и највећу утјеху сваком на­гону и уму избезумљеном од глади у јасе­новачком логору смрти новембра 1942. године. Услиједио је „наступ“ за вечеру, а онда назад у бараку. Сутрадан нисмо ишли на насип. Тај детаљ је изазвао моје најдубље празновјерје и вјеро­вање. Вјеровао сам да сам остао жив зато што нисам посегао за том пуром. Ускоро дођоше неки мали чаркари и рекоше нам да дјеца сутра не иду на рад. Доручковали смо у уобичајеном стро­ју, а онда се вратили у бараку, шетали око кухиње, покушавали да поједемо нешто од слатке репе, отпадака од „хране“, који су били у нека­квим кантама за смеће пред кухињом. То је огаван укус, а гладан покушаваш по неколико пута, поново, а оно опет не иде. Ваљда нема одвратније хране од сточне репе. Ко зна колико смо се ту около мували и враћали се у бараку из оног огавног, дубоког блата, од кога ми се пан­талоне нису осушиле ко зна колико недеља. По ноћи се слијепе ногавице па их ујутро једва ра­ставим бојећи се да се не раздеру по шавовима. Дакако, спавало се онако како смо ишли на по­сао, обучени, мокри, а ујутро „целта“ се бијели, сва скорена од мраза, оштра да се можеш на њу посјећи.

Коначно вика: „У наступ! У наступ! Брже, брже!“ Постројише нас, избројише и кажу: „Одступ!“ Опет се разиђемо. Ручка нема. Ево опет зову: „Наступ!“ Већ је и хладно, ја не стигох да узмем моју крпару, па дохватим неки јорган ту крај првог улаза у бараку, ваљда од оних ју­черашњих болесника. Постројише нас, ја сам ту не­гдје при крају на левом крилу, јорган сам пре­мотао и пребацио преко рамена. Усташе, њих не­колико ту шетају око нас, један застаде пред мене и каже: „Шта ће ти то?“, показујући на јорган. Одговарам: „Па, то је моје!“ „Ништа вам неће требати, за пола сата ће вам се свима гркља­ни бијелити“. Бацио сам јорган у блато. Стоји­мо још неко вријеме, па ко зна колико, нешто чекамо, неко обавјештава усташе да још не тре­бамо ићи. Сви смо уплашени, јер се прочуло да су болесна дјеца поубијана, поклана. Једни се тјеше да ћемо ићи у Градину, у Босну, купити воће па ћемо се и најести. О смртном исходу нико не го­вори. То је ваљда у свакоме на свој начин присутно, али сигурно присутно. Уза све то, та неизвјесност нас удрвењује, налазим се у једном посебном стању. Слутим крај, готово сам га свјестан, то је растанак са животом, ме­ђутим, страх је одсутан. Ваљда зато што нема никаквог другог излаза. Постоји само смрт, ето она треба сваки час да дође у облику усташког позива „У наступ!“ и тиме је прва фаза завршена. Слиједи комад пута до Саве или Градине, а сама смрт, чин умирања, то ми није јасно, немам о томе никакве предоџбе. Знам што је смрт, али како она овдје настаје, чиме, што је то, то не знам, немам представе о томе чину. Тај чин није у злослутном размишљању присутан. Пуно, често, готово стално се овдје говори о смрти, о клању, о убијању. Видио сам и оно стрељање, видио сам оног јадног старца Јоцу за кога исто рекоше да је завршио у Сави. Видио сам гдје онај усташа на коњу, на насипу, уби батином човје­ка, па кажу, затрпали га у насип. Видио сам како „из вица“ усташа тјера оног јадног Адама, про­званога луђака „да легне“. Он јадан клечи, плаче и моли: „Јој, немојте, јој, молим вас!“ То је у логору била за поједине усташе забава: на­ре­ди заточенику да легне и опали у њега метак, најчешће у главу. То нисан видио, али се о томе често причало. Ето, знао је то и јадни Адам. Ка­жу да се послије тога негдје сакрио, да су га усташе тражиле „ради забаве“, но нису га нашле док се није сам појавио, извукао из неких дрва, дасака. Долази неки човјек и зове ме именом и презименом. Јавим се и он рече: „Ајде са мном!“ Кренем за њим уз страну оног насипа, сустигнем га, он шути, ја идем за њим и дођо­смо у неку малу просторију где су била два чо­вјека. То је сапунара, а ови људи су неки инжењери, један се зове Жига, а други Геза. Закључујем да су Жидови, али никога ништа не пи­там. Схватим да ме опет извукао онај стари „учо“. Ту се у округлој пећи у некаквим ре­шетка­ма, жицама пржила, спаљивала крв и тај угаљ се користио за прољев. Ништа више нисам знао, ту ми је било топло, а чистио сам и брисао прашину у „погону“, „муњари“, како ли се то све звало. Ту сам често виђао брицу Милана Босанца што ми је пуно значило. У тој групи дјеце из које сам оти­шао, било је по моме данашњем закључивању око четрдесетак дјечака од 12 до 15 година. Ту нестадоше и дечки: Стојан Дардић из В. Пера­товице, Милан Сужњевић из В. Барне, Никола Пелинковић и Милан Милековић из Малог Грђе­вца… Од доласка у „сапунару“ спавао сам на тавану једне зграде. Ту су усташе долазиле го­тово сваке ноћи, ударале нас ногама да се про­будимо, а онда, или прозивањем, или показива­њем прстом, одређивали који да устају и силазе низ степенице, уз обавезно упозорење: „Не требате се облачити, силазите без облачења!“, а оста­лима: „Спавај даље!“

Присуствовао сам стријељању 16 заточеника. Неки од усташа рече да су покрали кромпир у ку­хињи чиме су све нас оштетили па се за примјер кажњавају. Заточеници су морали лећи и онда су усташе пуцале у њихове главе из пиштоља. Крв је прскала на обје стране, чинило ми се да избија из оба уха. Тада још нисам био у сапунари, па кад смо туда ујутро ишли на чупање предива, било је још остатака крви, иако се видјело да је слој зе­мље скидан стругањем лопатама. Пошто је то било у време наступа за вечеру, после стрељања заточеници су јадни и гладни потрчали према ка­за­нима са врелом пуром, тако да су се они нај­ближи казанима страшно опекли под притиском осталих који су хтјели до казана. О томе се при­чало наредних дана. Док сам спавао у бараци, недалеко одатле, свако јутро би се видјела хрпа мртваца, па и још живих људи у доњем вешу, који су давали неке покрете. По њих су долазила кола у која су убацивани као цјепанице.

Перо Амиџић и чика Тошо брзо су по до­ласку „отишли за Њемачку“. Сложили су ћебад и све­зали преко рамена, били су постројени у 3Ц на излазу крај пумпе за воду. Видио сам Перу не­гдје у почетку реда, био је сретан са осмехом што иде за Њемачку. Сутрадан су људи причали да су видјели одјећу и шешир неких својих знанаца из тог строја које су заточеници носили у складиште!

Један дјечак, својих 15 до 16 година плаче и нариче: „Јој, убили су мога тају, убили су ми мо­га тају, видио сам да су са свима убили и мога тају!“ На то гласно нарицање долази усташа кога су неки звали „заставник“, а неки су га звали „101“. Обраћа се дјечаку: „Што се дереш?“ „Убили су ми мога тају!“ „Нису га убили, што се дереш?“ „Ма, јој јесу, убили су га са свима, зашто су убили мога тају?“ „Нису га убили јебо те он!“ Прилази још један усташа, а како дјечак наставља са пла­чем и нарицањем да су му убили тају, заставник наређује усташи да дјечака одведе да види да му тајо није убијен. Јадни дјечак оде, што је за­ставник попратио осмијехом…

Једног дана долази „редар“, Кецо Душан. Мене зове Жигили Геза: „Мишо, дођи овамо, спре­ми своје ствари!“ Торбица и шешир на зиду, а ја носим ону капу са крзном на ушима, без шилта. Идем насипом за „редаром“ и срећем кума бри­цу (тако су се наше породице ословљавале), који ме пита: „Куда, куме?“ „Не знам, изгледа пре­ко Саве!“ Он рече: „А, шта можеш!“, погну се и оде. (Милан Босанац, брицо, није преживео, не­стао је негдје 1944. Нема података о мјесту погибије). Кецо „редар“ доводи ме у једну ве­лику бријачницу, предаје ме човјеку у цивилу, на реверу му слово „У“. Идемо према управи ло­гора. „Учо“ ме зове са прозора и даје ми један ћилим уз напомену да ми на путу не буде зи­ма, јер идем кући. Пита ме: „Ко те вади из логора?“ Кажем: „Не знам!“

Добивам „отпусницу“ и „отворену запови­јед“, потпис Лубурића. Одводе ме у некакво складиште са пуно робе. Обукоше ме и вратише на­зад у управу да ме покажу. Упутише ме са усташом према жељезничкој станици Јасеновац, а овај ми рече нека трчим за неким жељезничаром до станице. Ту сам одмах продао ћилим за сто­тину куна, кантицу за 10, али ту нема ништа за купити. Дадем моје блатне и слијепљене хлаче за комад кукурузе мајци једног малишана са фе­сом на глави.

Долази коначно влак који иде за Загреб. Провјерим то код неколико путника који се исто спремају према излазу да би ушли у влак за За­греб. Била је гужва, али сам успио ући у један вагон и било је мјеста за стајање у ходнику. Воз је кренуо, гледам логор кроз прозор, он не­стаје, а воз прелази преко пута којим смо ишли на рад на насип, сјећања на пожуривање од усташа: „Трк, трк!“ Блато дубоко, спадају ципеле, ко остане тражити ципелу, остане без главе, до­туку га кундацима. Коначно, из воза видим онај димњак у који сам толико пута гледао и послије више дана сазнао да је то димњак ци­глане у Новској. Послије неког времена, дође кондуктер и тражи возне карте. Дајем му моје добро чуване папире. Гледа папире, па гледа мене, пита: „Одакле идеш?“ „Ту пише!“ одговорим му. „Па, што си тамо радио?“, наставља он. „Био сам код родбине“. Тако ме остави на миру.

Стижемо у Загреб, већ је мрак и хладно ми је. Купио сам кобасицу и круха, провлачим се из­међу свијета, гужва је. Улазим у велику про­сторију која је пуна свијета, кофера, завежљаја, цула, кутија, врећа. Највише је жена и дјеце, сједе по тим својим врећама. Сазнајем да су из Бо­сне и Херцеговине, да бјеже од четника и па­ртизана. Влак за Бјеловар иде тек у два сата по­слије поноћи. Зима ми је, цвокоћем, дрхтим, до­био сам прољев. У Бјеловару пресједам за Гру­бишно Поље. Хладно је, дуго чекамо за влак. Коначно сам у влаку, ту је још хладније, касније је било топлије. Уморан, озебао, са дрхтавицом идем од жељезничке станице према кући. У Бје­ловару ми је Циган Стево рекао да су ми мама и Јованка код куће. То је била велика радост која ме је носила онако слабог и озеблог. Стево је пошао по своју жену која је отјерана у Јасе­новац. Добио је у Грубишном Пољу од усташа потврду и пропусницу, да му пусте жену. Кад је видио мене како изгледам и пошто сам му ре­као да тамо нема жена и савјетовао да тамо не иде, послушао ме. Нисам га више видео на станици у Бјеловару. Међутим, он је из воза оти­шао и јавио мами и Јованки да ја долазим.

Из логора сам изашао 30. новембра 1942. године. Мајка и сестра пуштене су из логора у Сиску са женама с котара Грубишно Поље. Пустили су их Нијемци. Нијемци су ходали по логору и го­ворили како су ту само жене (дјеца су већ била одузета и послана на усвајање католичким поро­дицама). Нека од жена рече им на њемачком да су им људи отјерани из кревета и побијени прије годину дана. Жене су пуштене на захтев Не­маца после месец дана боравка у логору. Ста­рије жене и старци већ су били ликвидирани по­вратком из Сиска у Јасеновац.

Пошто је мајка знала да сам отјеран у Јасеновац, жене су биле у истој композицији па су видјеле да смо ми остали у Јасеновцу, а оне су са дјецом и старцима које су у Јасеновцу вра­тили у вагоне, одвежене у Сисак.

Ја једини са котара Грубишно Поље, који није доживио судбину убијених у Јасеновцу са којима сам отјеран и оних који су појединачно или у гру­пама отпремани у Јасеновац од 1941. до 1945. године. Према подацима Музеја геноцида у Београду, са Котара Грубишно Поље у логору Јасеновац убијен је 1071 Србин, из самог места Грубишног Поља 107, углавном мушкараца и не­колико и жена.

Мене је спасио Лука Пејашиновић, усташки ло­горник у Грубишном Пољу, а који је био при­јатељ мајчиног брата. Лука јој је дао пропусницу за Јасеновац, а она је у Загребу упознала неку добру жену која ме је избавила из логора.

Данас, здравствено стање ми је примерено доби 76-годишњака. Непосредно по изласку из логора преболио сам трбушни тифус, скорбут у ко­ме су ми сви зуби „пливали“. Послије тога добио сам упалу зглобова у току 1943, па опет 1944. године. Остали су повремено болни зглобови, али срце још се држи, на њему није било органских последица упале зглобова.

Тај период живота стално је присутан, свако­дневно, то су дубоки енграми, догађаји и слике дубоко урезани у мозак и све до данас јасни, присутни, а доста их је, то се не може описати.

У пензију сам отишао као дугогодишњи пуковник, лекар, примаријус, доктор медицинских наука, доцент, специјалиста епидемиолог. Био сам управник Завода за превентивно медицинску за­штиту загребачке армијске области до 1987. годи­не када сам пензионисан.


<Василије Каран                                                              Садржај                                                                             Илија Ивановић>




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top