Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Масакр у Благају на Ђурђевдан 1941.

Датум објаве: субота, мај 6, 2017
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/ostala_stratista/veljun-7.JPG

Масакр у Благаjу су извршиле усташе над Србима из Вељуна и околине коjи jе траjао од 6. до 8. маjа 1941. године. Био jе први масовни злочин геноцида над Србима на Кордуну. Био jе то организован злочин планиран у самом врху усташке организациjе и почињен са геноцидном намером истребљења српског становништва на териториjи НДХ.

У овом злочину око 530 мушкараца из Вељуна и околине похватано jе или домамљено на превару у зграду жандармериjске касарне и школе у Хрватском Благаjу и усмрћено jе на зверски начин хладним оружjем, осим jедне групе коjа jе била стрељана.

Планирање злочина и изазивање мржње

Краjем априла 1941. у жупном стану жупника Блажа Томљеновића у Хрватском Благаjу одржан jе састанак усташког таборника за општину Вељун, вељунског учитеља Ивана Шаjфара и млинара Јосипа Пауновића. Договорено jе да се убиjе млинар Јосип Мраунац, Хрват по националности, и његова породица, и да се за то убиство окриве Срби из Вељуна. Оваj догађаj jе требало искористити за распиривање националне мржње и као изговор односно повод за злочине над Србима.

Неколико дана касниjе на састанку 35 усташа у Карловцу, коjим jе руководио усташки официр Здравко Карловић, Јосип Пауновић jе изложио оваj план, коjи jе jедногласно прихваћен. Састанку jе присуствовао усташа Милан Бонета, коjи jе о овоме после рата дао изjаву истражним органима.

Ноћу између 4. и 5. маjа 1941. године, ова група се довезла у Хрватски Благаj, где се састала са Шаjфаром, жупником Томљеновићем, Пауновићем и jош неким усташама. Један део усташа размештен jе као обезбеђење, а у кућу Јосипа Мраунца ушли су Јосип Пауновић, Перо Грашић Чигриjа и Блаж Томљеновић. Они су заклали Јосипа (39), његову жену Мариjу (34), маjку Ану (69) и синове — Ивана (16) и Николу (5). Дванаестогодишња Милка скочила jе кроз прозор у реку Корану и по ноћи успjела да преплива и да дође до првих кућа у Благаjу и исприча трагедиjу своjе породице.

Хапшење и судски поступак

Усташка власт у Карловцу у сарадњи са усташким станом у Слуњу именовала jе „истражну комисиjу“ да на лицу места утврди чињенично стање,. Међутим, и пре било каквих „резултата истраге“, отпочела jе оркестрирана кампања.

Загребачки лист „Хрватски народ“ обjавио jе вест — „Српски разбоjници уморили су на звjерски начин угледног Јосипа Мравунца и четири члана обитељи његове“:

„У ноћи од уторка на сриjеду догодило се у Хрватском Благаjу незапамћено крвопролиће. Чета српских разбоjника упала jе у млин Хрвата Јосе Мравунца. Српски разбоjници напали су Мравунца отворено, изболи га ножевима тако да jе несрећни човjек одмах умро. Осим тога убили су његову жену Кату, маjку Ану, петнаестогодишњег сина Ивана, четворогодишњег сина Николу. Разбоjници су оставили мртво тиjело у млину, а остале чланове обитељи побацали у риjеку Корану. Такође су у Корану бацили његову ћерку Милку коjа jе била jош жива, па се спасила пливањем. Разбоjници су украли 3000 динара. Власти су том приликом провели свестрану истрагу, па се очекуjе да ће ово крвопролиће доскора бити потпуно разjашњено и заслужено кажњено.“

Масовно хапшење Срба на подручjу општине Вељун усташе су отпочели 6. маjа 1941. године, на Ђурђевдан. Из Загреба, у Хрватски Благаj, су стигла два камиона усташа, под командом Ивана Шарића, са коjим се вратио и жупник Томљеновић. Образовано jе пет усташких група да по селима општине Вељун хапсе Србе. Наjпре су похапшени истакнути људи, а затим су похватани сви мушкарци од 16 до 60 година коjе су усташе затекле. Усташе су
људима говорили да не дозволе да их воде, него да сами иду на Вељун уколико се осећаjу невиним. Многи су послушали. На таj начин похватано jе из вељунске општине укупно 625 Срба, од коjих су њих 95, већином стараца, пустили, а осталих 530 одвели у Хрватски Благаj и тамо затворили у школу.

После рата су преживели сведоци дали заjедничку изjаву:

„Сjутрадан, на Светог Ђорђа, тj. на 6. маjа 1941. године по наређењу усташког повjереника Шаjфара Ивана, учитеља из Вељуна, жандарми су ухапсили Добросављевић Бранка, свештеника из Вељуна; Маноjловић Ману, трговца и гостионичара у Вељуну; Дудуковић Тоду, општинског начелника у Вељуну; Вучковић Љубу, земљорадника из Глинице; Стоjића Милу, општинског стражара; Ловрић Лазу и његовог сина Милу, земљорадника из Цвиjановића Брда. Исти дан послиjе подне ухапсили су: Добросављевић Небоjшу, студента права, сина свештеника Добросављевића, те више других чиjих се имена сада више не сjећамо. Таj дан су жандарми отишли у Полоj, срез Воjнић, и тамо покупили око 50 Срба и дотjерали их у Вељун. Сви ови Срби били су испочетка затворени у подруму жандармериjске касарне, гдjе су их усташе из Хрватског Благаjа тукле. “

У Загребу jе образован „изванредни суд“, коjи су сачињавали: предсjедник Јосип Рукавина, Грга Ереш, Мирко Микац, Здравко Берковић, др Иван Громес, Владо Сингер и Иван Белтехан. Суд jе изашао у Хрватски Благаj, па jе инсцениран привид судског поступка. Према изjави Грге Ереша, ухапшени су jош пре „судског поступка“ били мучени:

„У Вељуну смо нашли групе усташа. У разговору са Шаjфаром Иваном речено нам jе да треба да спроведемо истрагу над 150 људи (ухапшених), коjи су организовали четнички устанак и убили jедну хрватску обитељ … Почели смо са радом. Људе коjе смо позивали и саслушавали били су страшно измучени и изнакажени од батина, а по читавом тиjелу су били попрскани крвљу“

Доведена jе и преживела Милка Мраунац ради наводног препознавања починилаца. Иако ниjе никог препознала,

„… осуђена су 32 човjека на стрељање зато што су наводно убили хрватску обитељ и због покушаjа четничког устанка док су остали ухапшеници ослобођени. Осуђени су тражили помиловање, а суд jе одлучио да се молбе за помиловање упуте у Загреб на рjешење. Вjекослав Лубурић „Макс“
преузео jе осуђенике и одвео до ископане jаме и дао да се пострељаjу. Касниjе
сам сазнао да jе Макс све стрељао …“

Масакр

Похапшени Срби коjи нису осуђени и стрељани, у току наредног дана и ноћи изведени су по групама на оближње припремљено стратиште, где су зверски поубиjани.

Усташа Јанко Медвед овако jе описао масакр:

„Превезли смо око 400 људи из затвора у Вељуну у школу у Благаj. Тукли смо и мучили људе од коjих jе jедан дио од мучења умро у затвору. Колико се сjећам 8. маjа убиjали смо људе. Водили смо 10 по 10 Срба до ископане jаме и тамо их тукли крамповима, ножевима и батинама.
Кад смо их довезли до jаме, командовали смо да легну, тако да смо од jедног до другог ишли и ударали по два пута у главу а затим смо их бацили у jаму. Било jе људи коjи су напола живи бачени. Мене jе допао ред на пету партиjу у коjоj jе било 12 људи, а свакога jе спроводио по jедан усташа. Са мном су спроводили: усташа Мика Штаjдухар, Перо Грашић, Вале Пауновић, Иван Волф, Мате Штрк, Јосо Маринац и jош неки.

Кад су Срби легли код jаме први jе узео жељезни бат Перо Грашић и са њим убио четворицу. Узео сам бат и jа и сам убио осталих 8 људи. Када смо тако све људе поубиjали, др Никола Здунић допремио jе jедна кола живог креча коjи смо посули по људима jер их jе било jош доста живих. Затрпали смо jаму и заиграли коло …“ “

(Изjава Јанка Медведа пред органима ОЗН-е у Карловцу 21. 5. 1945., Хисториjски архив Карловца)

Од око 530 заточеника, преживео jе jедино Душан Никшић, коjи jе пре масакра успео да побегне из школе. Међу побиjенима била су два православна свештеника, као и 17 чланова Комунистичке партиjе Хрватске, међу коjима и секретар котарског комитета КПХ Слуњ Никола Кукић.

Усташе су оваj покољ држале у таjности и протурале су гласине како су ухапшени одведени на рад у Немачку. Истина о масакру откривена jе тек у августу 1941. године, кад су партизани заробили Ивана Шаjфара. Жупник Блаж Томљеновић заробљен jе од партизана 1942. године и осуђен на смрт стрељањем.

Наставак геноцида

Вељунски масакр представљао jе само увод у контунуирану праксу геноцида над Србима у НДХ. Током наредних месеци усташки режим наставио jе са масовним злочинима геноцида и на Кордуну и на целоj териториjи НДХ. Злочини су чињени отворено, брутално и масовно, без икаквих обзира, без повода или образложења, и без икаквог привида судског поступка. Према евиденциjи Државне комисиjе за попис жртава рата, од фашиста jе у Вељуну
страдало укупно 768 људи, од коjих jе 55 погинула као борци у Осмоj кордунашкоj дивизиjи НОВЈ. На целоj териториjи Кордуна броj жртава фашизма износи 27.457, односно око 30% предратног становништва. Као сећање на ове догађаjе настала jе позната народна песма „На Кордуну гроб до гроба“.

Напади на споменик

Послиjе 1991. у Хрватскоj се десио читав низ напада на спомен обиљежjе жртвама покоља. Често jе исписивање графита и уринирање на споменик.

 

Референце:

Душан Кораћ, Кордун и Баниjа у народноослободилачкоj борби и социjалистичкоj револуциjи, Загреб 1986. pp. 107 Изjава Грге Ереша, дата органима УДБ-е у Загребу 24. jула 1947., Милан Булаjић, Усташки злочин геноцида и суђење Андриjи Артуковићу 1986, књига II, pp. 473, Београд 1988.

Изjава Грге Ереша, дата органима УДБ-е у Загребу 24. jула 1947., Милан Булаjић, Усташки злочин геноцида и суђење Андриjи Артуковићу 1986, књига II, pp. 474, Београд 1988.

Opet divljanje u Veljunu – Ljudska prava – H-Alter, Приступљено 1. 4. 2013.

Литература

Баић, Душан (1980). КОТАР ВРГИНМОСТ У НО БОРБИ 1941-1945. Вргинмост: Опћински одбор Савеза бораца НОР-а.

Извор: Wikipedia

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top