Масакр на Успенском гробљу

На невеликом православном гробљу тог леденог 23. јануара 1942. године, за неколико сати побијено је 250 невиних душа. На фудбалском игралишту НАК-а, хонведи су организовали циничну трку за живот

Једно од новосадских места на којем су у петак, 23. јануара 1942. године, почињени најстрашнији злочини било је и Успенско православно гробље. Реч је о невеликом гробљу које се налази у данашњој улици Новосадског сајма које би, с правом, могло да се назове и вечним почивалиштем српских бесмртника. Јер, на њему, уз остале, почивају Јаков Игњатовић, господар Јован Обреновић, Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић, Јаша Томић…

Убиства су почела већ око осам часова ујутру. Прве жртве су, наводи се у једном од докумената Анкетне комисије за Бачку и Барању, објављеном у зборнику „Рација – III група масовних злочина“ који је приредио др Драго Његован, били гробар Јован Гонђа, његова супруга Љубица и деветогодишња кћерка Мара. Заједно са њима, убијена је и 13-годишња девојчица која им је била у гостима, а чије име није остало забележено.

Вероватно непотребни сведоци оног што ће уследити, а нарочито ако су били Срби. Многи су због тога, потпуно невини, платили животом.

Сведока је, ипак, било. Мађарица Ева Барфус је, кроз прозор своје куће у Приморској улици, који је био окренут ка Успенском гробљу, чула пуцњаву и гледала како доводе несрећних људи, од којих је неке познавала и лично.

– Видела сам 80 година старог Бредера и жену му исто тако стару, како их терају према гробљу, као и једног елегантно обученог, око 30 година старог Јеврејина. После сам видела да војници терају и Ержику Пухалек, удату за неког Србина који је са њом отеран према гробљу – испричала је Барфусова пред Анкетном комисијом.

И њен сународник Јожеф Будаји је последњег дана рације био у близини Успенског гробља.

– Око један сат по подне видео сам како два наоружана војника терају Јеврејина Шенфелда са његовом женом и сестром. Када су ушли, војници су их с леђа из пушке убили. Када су војници отишли, ја сам отишао на гробље. Тамо је било преко 100 лешева, сви побијени из пушке – испричао је Будаји.

И он и Барфусова видели су да се, на запрежним колима, на гробље довозе и тела несрећника побијених у другим деловима града. Када је рација у 16 часова обустављена, на Успенском гробљу их је, наводи се у документима Анкетне комисије за Бачку и Барању, било близу 250. Њих мање је довезено из других делова града, а већина је баш ту, потпуно невина, окончала своје животе.

Страшну гомилу уморених је, дошавши пред сумрак на Успенско гробље, затекла и Новосађанка Јелена Мишић, Мађарица удата за Србина. Тражила је своје, такође, убијено дете од тек неколико месеци, и нашла пријатељицу Јеврејку, такође удату за Србина, смрскане главе. Када је ујутру дошла поново, на већини тела више није било одеће, а многима су били откинути прсти или уши на којима су носили накит.

Око поднева тог леденог 23. јануара, на фудбалско игралиште НАК-а, хонведи су довели четрдесетак новосадских Јевреја, међу којима је било и жена и деце. Ту их је дочекао Мартин Роберт, члан Одбора за легитимисање који је, како смо већ писали, у Дому „Левенте“ одлучивао о животу и смрти оних које су, претходно, истражне патроле приводиле из града.

– Трчаћете око игралишта и ко буде најбржи, поштедећемо му живот – рекао је, уз циничан смешак, престрављеним људима, тај власник касапске радње на Телепу.

У очају, насрећници су помисилили да за њих ипак има наде. Страшна трка је почела. Седећи у кућици из које су се публици на полувремену фудбалских утакмица продавали сокови и семенке, Роберт и хонведи су, на сваком углу терена, из пушака гађали, и погађали, оне који су били на зачељу.

ТРАГЕДИЈА ЈЕЛЕНЕ ЈОВАНДИЋ

Једна од најстрашнијих прича трећег дана рације у Новом Саду је трагедије удовице Јелене Јовандић и њених пет синова, Милорада (28), Саве (26), Паје (24), Живка (20) и Боре (15 година). Док су њу, претходно је пребивши кундацима, држали затворену у породичној кући у Руменачкој улици у којој је, иначе, такође оперисала Зелдијева јединица, жандарми су у дворишту побили сву петорицу. Цео дан их је гледала мртве, узалуд молећи зликовце да убију и њу. Тек увече су их натоварили на камион и одвезли. Доцније је чула да су, као и стотине других невиних жртава, бачени под лед Дунава.

– Овај је дисквалификован – ликовали би када би њихови меци погодили неког од несрећних људи који су од огромног напора већ посртали по залеђеном игралишту.

Када их је остала тек неколицина, Роберт је из свлачионице изнео пушкомитраљез и све их побио. Још пола часа, све док је имао муниције, сасвим подивљао, пуцао је по игралишту, по околним кућама, у ваздух…

У касарни у данашњој Улици војводе Бојовића која се тада звала Лактањијева, јануара 1942. године био је смештен 16. батаљон мађарских пограничних ловаца. Била је то једна од десетак јединица које су ушле у састав Другог оружаног одреда, формираног за спровођење рације у Новом Саду, којим је командовао пуковник Јожеф Граши. Процене кажу да је одред, заједно са официрима, имао укупно 3.500 људи – преко 2.000 хонведа који су направили кордон око града у који се није могло ни ући ни изаћи, и близу 1.500 полицајаца и жандара који су, распоређени у 240 патрола, вршили саму рацију.

У дворишту те касарне која је, узгред, између два светска рата носила име краља Петра I Карађорђевића, 23. јануара пре подне, стрељано преко 60 невиних новосадских Јавреја и Срба. Њихови лешеви су, сатима, лежали разбацани по кругу касарне.

– Склоните их коначно, не могу више да их гледам – наредио је, касно по подне, својим војницима командант касарне, потпуковник Ђерђ Хевеш.

Историчару Звонимиру Голубовићу, 1991. године, док је припремао књигу „Рација у Јужној Бачкој 1942“, Новосађанка Олга Иванчевић, која је у време рације живела на оближњем Житном тргу, испричала је да су у касарни, у мантији и са крстом око врата, убијени члан црквеног суда Епархије бачке, протојереј Миливој Поповић, као и јереј Вељко Зуцајић, професор Богословије у Сремским Карловцима.

Схвативши зашто су доведени, Зуцајић је, преноси Голубовић сведочење једне Мађарице која је присуствовала егзекуцији, забележено, иначе, у летопису новосадске Саборне цркве, на беспрекорном мађарском језику војницима покушао да објасни да ни он, ни други приведени грађани ни за шта нису криви.

– Када се уверио да је то безнадежно, Зуцајић је позвао присутне жртве да клекну и да се помоле Богу. У таквом положају стигла их је и смрт из непријатељског оружја – остало је записано у летопису новосадског Саборног храма Светог Георгија.

Међу стрељанима у овој касарни, сведочи Голубовићева књига, нашла се и једна Немица. Професорка Грађанске школе „Аполонија Лауберт“ је, наиме, ту дошла покушавајући да спасе свог вереника, инжењера Ђорђа – Ђуку Михајловића. Оданост човеку којег је волела, платила је сопственим животом: мађарски погранични ловци су је стрељали заједно са Ђорђем, његовом сестром Маријом, такође професорком, и братом Николом, академским сликаром.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (1)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (2)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (3)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (4)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (5)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (6)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (7)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (8)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (9)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (11)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (12)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (13)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (14)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (15)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (16)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (17)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (18)