Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Марвеним вагонима у неизвјесност

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Затворише врата. Спустише ону тешку резу. Она је стравично треснула у своје лежиште, врло гласно јер је у вагону владао мук, као да никога нема.

Гласан звук затварања резе био је заточеницима стравична потврда зле судбине
Гласан звук затварања резе био је
заточеницима стравична потврда зле
судбине

Касније је некако избројано и установише да нас има 81 или 89. Тих октобарских дана владале су велике врућине. Док смо ишли лошом макадамском цестом, дизала се велика прашина. Почеше неки људи да скидају кошуље, а други узимају ручнике па машу, покушавајући да расхладе несносну врућину. Било је то углавном без ефекта, но ситуација се погоршава јер почиње вршење физиолошких нужди. Док смо још стајали на жељезничкој станици, људи су молили усташе да их пусте ван, али одговори су били брутално безобразни, примитивни и пријетећи. Стајали смо ту дуго. Никако да воз крене. „Онда ће бити хладније”, коментирају људи. Људи препознају неке усташе поред вагона па их моле да им донесу воде. Опет псовке, дерњава и увреде. Без обзира на то што се годинама познају. Сви односи кроз године заједничког живљења, дружења, међусобног помагања, заједничког весеља и туговања не вриједе нити чашу воде. Ни данас се не могу увјерити да би такав однос могао настати или постојати у замијењеним позицијама, улогама. Жеђ постаје несносна. Стари Јањић је ступио с памети, бунца, тражи воде и шибице. Не може нигдје да сједне па се навали на људе до себе, а за њих је то неиздрживо па се измичу. Други, опет, приговарају што се измицањем јадни старац наслања на њих. Људи моле воде за њега, опет исти коментари, а један од усташа са пуно злобе у гласу виче: „Напит ће се у Сави”. Тада нетко рече: „Па они ће са нама у Јасеновац. Сава је код Јасеновца, а тамо је велики логор из кога се нитко жив не враћа”. У неко вријеме вечери воз је кренуо. Мали прорези, решетке на сточним вагонима нису донијели прижељкивано освјежење иако је била ноћ. Још је један од старих људи ступио с памети. Пошто обојица неконтролирано вичу и траже воде, усташе лупају кундаком у ограде вагона и пријете да ће их извести из вагона и поубијати. Ништа није помогло. По један усташа у пратњи воза налазио се између два вагона. Врућина је несносна, људи врте ручницима и кошуљама. Смрад постаје све јачи и несноснији. Вагон је толико пун да се ради нужде готово и не може доћи у онај угао у којем смо, како смо се сви сагласили, вршили нужду. Тешко је, готово немогуће, и чучнути, простора има само за стајање.

Већ смо двије ноћи проборавили у том тијесном простору, несношљиво врућем и засићеном неподношљивим смрадом од вршења велике и мале нужде, остатака ђубра од раније превожене стоке и зноја нас јадника. Нема више ни разговора шапатом. Чује се само понеко грубље дисање и покоји кашаљ. Повремено настаје, сада прешутно, помјерање, гурање, јер нетко у нужди покушава да чучне. Ваљда је то била посљедица замора, убитачне жеђи, врућине, влажности смрдљивог амбијента и коначно мирење са судбином насилног умирања и путовања у смрт.

Један од виђенијих људи кога сам познавао из виђења, мислим да је радио у паромлину, одједном полугласно каже да ћемо ускоро знати возе ли нас у Њемачку или у Јасеновац. Он то објасни наредним, скорим усмјерењем воза из станице у којој смо стајали цијелу ноћ. Он је свитањем препознао станицу на којој се налазимо. Воз је у неко вријеме дана кренуо и то на ону страну коју је он означио да је у правцу Јасеновца. Он то још једном потврди: „Возе нас у Јасеновац, а одатле повратка нема”.

Људи се ускомешаше, неки тихо плачу, неки тихо наричу: „Јој, тешко нама”. Неки негирају сада већ јасну смртну слутњу призивањем разума по коме се то не може догодити са толиким бројем невиних људи. Неки то оспоравају наводећи већ почињена масовна крвопролића усташа у Гудовцу, у „Даници” код Копривнице, Јадовну, око Пакраца, у Лици и, најсвјежије, на Козари. Опет је дан несношљиво врућ, људи стоје некако нахерени једни на друге, без снаге, мало их стоји усправно. Нема никога од мојих вршњака. Ни ја не стојим усправно. Како ме са које стране нагурају на другу, у таквом се положају нађем до другог помјерања, сваки отпор је једноставно немогућ. Нетко се огласи: „Ево, пише Јасеновац. То је жељезничка станица Јасеновац”. Поче комешање, сви настоје да провјере ту злокобну истину.

На карти су означена мјеста страдања у Киселовом јарку и Трандлеровој дјеталини
На карти су означена мјеста страдања у Киселовом јарку и Трандлеровој дјеталини
Традлерова дјетелина - мјесто стријељања. Цвијета Димић (рођена Грба), Славко Гајић, Славкова сестра, мајка и Љуба Радаковић
Традлерова дјетелина – мјесто стријељања. Цвијета Димић (рођена Грба), Славко Гајић, Славкова сестра, мајка и Љуба Радаковић
Оштећени споменик страдалима на Трандлеровој дјетелини
Оштећени споменик страдалима на Трандлеровој дјетелини
Споменик жртвама стријељања у Киселовом јарку, обновљен 2009. године
Споменик жртвама стријељања у Киселовом јарку, обновљен 2009. године
Споменик страдалима у Киселовом јарку, подигнут 1974. године, девастиран 1991. године
Споменик страдалима у Киселовом јарку, подигнут 1974. године, девастиран 1991. године

 

Црква Свете Петке у Великој Ператовици, подигнута 1895. године на темељима старије дрвене цркве из 1790. Страдала у рату (1941-1945.). Послије Другог свјетског рата обновљена. Црква демолирана, иконостас уништен и сва стакла на прозорима полупана (1991-1993).
Црква Свете Петке у Великој Ператовици, подигнута 1895. године на темељима старије дрвене цркве из 1790. Страдала у рату (1941-1945.). Послије Другог свјетског рата обновљена. Црква демолирана, иконостас уништен и сва стакла на прозорима полупана (1991-1993).

Оскрнављена црква Свете Петке у Великој Ператовици. Сликано у јесен 2009. Године

Оскрнављена црква Свете Петке у Великој Ператовици. Сликано у јесен 2009. Године
Оскрнављена црква Свете Петке у Великој Ператовици. Сликано у јесен 2009. Године

 Минирана кућа у Малом Грђевцу, 1991. година

 

Minirana kuća u Malom Grđevcu, 1991. godina
Црква Светог Димитрија - подигнута око 1730. године. Брвнара покривена шиндром. Обновљена 1760. Једна од најзначајнијих барокних цркви-брвнара, са сачуваним аутентично сликаним ентеријаром и иконостасом. Припадала групи споменика нулте категорије. Спаљена и потпуно уништена (1991 - 1993)
Црква Светог Димитрија – подигнута око 1730. године. Брвнара покривена шиндром. Обновљена 1760. Једна од најзначајнијих барокних цркви-брвнара, са сачуваним аутентично сликаним ентеријаром и иконостасом. Припадала групи споменика нулте категорије. Спаљена и потпуно уништена (1991 – 1993)

 

Црква Светог Димитрија - подигнута око 1730. године. Брвнара покривена шиндром. Обновљена 1760. Једна од најзначајнијих барокних цркви-брвнара, са сачуваним аутентично сликаним ентеријаром

 

< Усташе раздвајају мушкарце од жена и дјеце                              Садржај                                          У логору Јасеновац >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top