fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

+Мара Јурић 1933-2018

У Банатском Деспотовцу, у осамдесетпетој години живота, преминула је Мара Јурић (рођена Лалић), родом из Доњих Рујана. Сахрана драге покојнице заказана је за 2. март 2018. године у 13 часова. Мара Јурић је била једна од 14-оро страдалника који су, након 42 дана, живи извађени из јаме Равни Долац на Динари, у коју је бачено 218 православних Срба из Горњих и Доњих Рујана. Вечан јој спомен, достојан блаженства!

Мара Јурић је недавно сведочила и емисији ”Квадратура Круга” посвећеној страдању Ливањских Срба: http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/2945609/.html 

У наставку преносимо њену причу из књиге ”Огњена Марија Ливањска” аутора Буда Симоновића. 

————————————————————————————————————

Најмлађа

У Банатском Деспотовцу, недалеко од Љубе Лалић-Коњикушић, живи и њена млађа сестра Мара, наjмлађа од четрнаесторо коjи су  прошли кроз девети круг паклених мукка у jами Равни долац и преживjели.

Удата за Стеву Јурића из Саjковића, окружена пажњом и љубављу троjе дjеце и шесторо унучади, а кршна Динарка свеjедно сjетна и потиштена и брига jоj не нестаjе с лица ни кад спава. Наjрадиjе ћути, поготову кад се спомену успомене.
Минуле су силне године, у даљини и времену, у широкоj воjвођанскоj равници, погубили се обриси Динаре и пространство Ливањског поља, али остао страх силни, као од jуче, коjи из сjећања недужног и неjаког дjетета ништа не може избрисати:
„Не волим и ниjе ми лако о томе да говорим jер сваки пут то изнова васкрсне као да jе jуче било. Не волим ни друге да слушам кад говоре о томе. Бих да заборавим, да се смирим, а оно се не да него ме мори несаницом и страхом чим склопим очи.
А шта сам jа друго могла упамтити сем страха. Била ми тек осма година…
Некако мало приjе тога, може бити ко jедан мjесец раниjе, умро ми отац Нико. Разбоље се и умриjе. Ја се већ тада наузела страве и ниjесам, чини ми се, ни плакала — као да се ниjе смjело.

Кад су одвели мушке памтим као сад, , али се ниjесам некако уплашила. Видим воде их све наше комшиjе, познаjем их све и никако не разумиjем зашто маjка плаче и кука. То ми jе за сво вриjеме било наjтеже: кад видим маjку да плаче, знам да jе нешто рђаво и сташно.
Тако и кад су кроз два дана дошли нас да тjераjу. Сви кукаjу и лелечу, а jа само стрепим да се не одвоjим од маjке. Таj страх jе био jачи и од жеђи, и од глади, и од бескраjног пута уз Динару. Боже, колика ми се Динара тада чинила! И сада кад се тога сjетим чини ми се да Динара небо тиче и да се нико никад на њен врх ниjе успео.
Сjећање се прекида близу jаме Равни долац, у оноj пећини из коjе су нас изводили и бацали у jаму. Ја сам се ту грчевито ухватила маjци за скут и више се ничега не сjећам. Ни како су нас довели до jаме, ни како су нас побацали — ништа.
Освиjестила сам се тек сjутрадан, прексjутри дан, jа то не знам ни колико jе прошло времена.
Мислим да сам прво уснула као да ме маjка притрпала поњавама, а мени студено. Ја сам се у томе изгледа нешто почела копрљати и мрдати. Отриjезнио ме глас сестре ми Љубе и снаjе Стане:
— Види наше Маре… она жива jадница…
Оне су ме некако избавиле испод мртвих и извукле у краj. Разбиjена глава расjечена нога, згњечена и изубиjана, мртачки жедна, студен освоjила, а jеднако гласа не пуштам. Премрла и страх ми узео глас…
Е, онда, дан по дан, мало по мало, навикнеш се на све. Љуба и Стана бринуле о мени. Све квасе бошче и некакве крпе од кошуља, бришу са њима росу са греде те ми квасе уста. Тако и себи а мени се стално чини да су крпе квасниjе тада, да оне ниjесу ни жедне као jа.
У неко доба неко нађе и jедну шерпу. Извадише из нечиjе торбе. Послиjе сам дознала да су успут ухватили и неко чобанче коjе jе имало шерпу и бацили и њега у jаму. Е онда ту шерпу поставе испод стиjене гдjе се вода слива и капље а ми се сjатимо около и броjимо капи и сатима чекамо да се на дну шерпе напуни гутљаj. Боже какво jе то мучење било. Једна шерпа, капи риjетке, а толико жедних уста…
Али, све jе било љепота док не почеше црви. Миле уз стиjену и падаjу одозго по нама. Падаjу и у шерпу и гамижу кроз оно мало воде, али ко то гледа — проциjедиш кроз зубе, сав срећан што те запао гутљаj…
А знаш како jе, нити то ко сад може описати, нити у то вjеровати. И мени то сад све личи и изгледа као некакав страшан и ружан сан, нешто што се некоме другоме догодило, или jе то тако зато што бих хтjела да све заборавим.
Но, од судбине се не може побjећи. Нит ко зна шта га може снаћи нит шта може издржати. Само не даj боже причекати, шта се може дочекати…“

*   *   *

Наjмлађа од четрнаесторо велемученика из jаме Равни долац, Мара Лалић, удата Јурић,  како jе и по божjоj и по људскоj правди, надживjела jе стариjу сестру Љубу и jош се са бременом  стравичних успомена виjе и рве у Банатском Деспотовцу, покушаваjући да заборави Динару и све оно што jе тамо доживjела приjе безмало седамдесет година…

Кад су одвели мушке памтим као сад, , али се нијесам некако уплашила. Видим воде их све наше комшије, познајем их све и никако не разумијем зашто мајка плаче и кука. То ми је за сво вријеме било најтеже: кад видим мајку да плаче, знам да је нешто рђаво и сташно.
Тако и кад су кроз два дана дошли нас да тјерају. Сви кукају и лелечу, а ја само стрепим да се не одвојим од мајке. Тај страх је био јачи и од жеђи, и од глади, и од бескрајног пута уз Динару. Боже, колика ми се Динара тада чинила! И сада кад се тога сјетим чини ми се да Динара небо тиче и да се нико никад на њен врх није успео.
Сјећање се прекида близу јаме Равни долац, у оној пећини из које су нас изводили и бацали у јаму. Ја сам се ту грчевито ухватила мајци за скут и више се ничега не сјећам. Ни како су нас довели до јаме, ни како су нас побацали — ништа.
Освијестила сам се тек сјутрадан, прексјутри дан, ја то не знам ни колико је прошло времена.
Мислим да сам прво уснула као да ме мајка притрпала поњавама, а мени студено. Ја сам се у томе изгледа нешто почела копрљати и мрдати. Отријезнио ме глас сестре ми Љубе и снаје Стане:
— Види наше Маре… она жива јадница…
Оне су ме некако избавиле испод мртвих и извукле у крај. Разбијена глава расјечена нога, згњечена и изубијана, мртачки жедна, студен освојила, а једнако гласа не пуштам. Премрла и страх ми узео глас…
Е, онда, дан по дан, мало по мало, навикнеш се на све. Љуба и Стана бринуле о мени. Све квасе бошче и некакве крпе од кошуља, бришу са њима росу са греде те ми квасе уста. Тако и себи а мени се стално чини да су крпе квасније тада, да оне нијесу ни жедне као ја.
У неко доба неко нађе и једну шерпу. Извадише из нечије торбе. Послије сам дознала да су успут ухватили и неко чобанче које је имало шерпу и бацили и њега у јаму. Е онда ту шерпу поставе испод стијене гдје се вода слива и капље а ми се сјатимо около и бројимо капи и сатима чекамо да се на дну шерпе напуни гутљај. Боже какво је то мучење било. Једна шерпа, капи ријетке, а толико жедних уста…
Али, све је било љепота док не почеше црви. Миле уз стијену и падају одозго по нама. Падају и у шерпу и гамижу кроз оно мало воде, али ко то гледа — проциједиш кроз зубе, сав срећан што те запао гутљај…
А знаш како је, нити то ко сад може описати, нити у то вјеровати. И мени то сад све личи и изгледа као некакав страшан и ружан сан, нешто што се некоме другоме догодило, или је то тако зато што бих хтјела да све заборавим.
Но, од судбине се не може побјећи. Нит ко зна шта га може снаћи нит шта може издржати. Само не дај боже причекати, шта се може дочекати…“

*   *   *

Најмлађа од четрнаесторо велемученика из јаме Равни долац, Мара Лалић, удата Јурић,  како је и по божјој и по људској правди, надживјела је старију сестру Љубу и још се са бременом  стравичних успомена вије и рве у Банатском Деспотовцу, покушавајући да заборави Динару и све оно што је тамо доживјела прије безмало седамдесет година…

Преузето са: https://jadovno.com/njmladja/?lng=cir#.WphxcSMwhhA

Извор: Удружење Огњена Марија Ливањска

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Будо Симоновић: Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: