Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Мама, ја идем у партизане

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Е, па сад је стварно доста и превише. Имам крваво, стравично, појединачно и групно, погибељно, самртничко искуство. Још само немам нож у грлу, а то ми свакога дана стално пријети. Морам се макнути од џелата. Више им не могу и нећу бити доступан. И, откачим: „Мама, ја идем у партизане! Не можеш ми то забранити“! Мук потраја још кратко. „А шта ће бити са нама, са мном и с Јованком? Нас ће поубијати или заклати“, рече мама. „Ајте и ви“, одговорим и наставим, „ја идем одмах. Не знам које ћу ципеле понијети, велике или оне друге“? „Ма, шта ће ти велике, да ти направе жуљеве“, одговара мама. Обујем се и донесем капут из ормара иако му није сезона. „Ако те сретне Пепа или тко други, питат ће те куда са тим капутом по овој врућини“, говори мама. „Идем ја кроз Точак, мимо Сталовицу, па ћу кроз поља на малобарњанску стазу. Тамо никога нема“, спремно одговарам. „Ма остави тај капут и сачекај ручак“, каже она. Пометнем капут и сједнем за стол. „Мама, најбоље би било да бјежимо сви, ја се исто јако бојим“, огласи се и Јованка. Мама јој одговори: „Ма не можемо сви истовремено у ’рпи, то би било упадљиво. Нека Милан иде, а ми двије ћемо видјети. Можда нас сада оставе на миру. Видиш да су сад на реду њихови мушки“. Пошто смо ручали чорбу и сатараш са јајима, напио сам се воде и дохватио капут. Изљубимо се, плачемо. Одох са капутом преко руке. Навратим до шталских врата која су ради врућине отворена, погледам краве, преживају. Ту ми још једном кренуше сузе. Сад ће се и њихов живот промијенити. Брзо сам се спустио у Точак и пресјекао путић за Сталовицу. Идем преко ливаде на мост преко канала, па ћу пољским путем узбрдо. Нема нигдје никога. Чује се само понеки глас из правца циганских кућа. Са обје стране пута су кукурузи, све до ливаде Ињаце. Ту опет пређем канал преко моста и ускоро сам на узбрдици која прелази у висораван до шуме. Сад се већ осјећам сигурним, али нећу наставити малобарњанском стазом на коју сам већ близу шуме избио. Пресјечем стазу и преко мањег крумпиришта дођем до шуме. Вруће је, сунце пржи, добро сам се ознојио, а помало и уморио. Па прешао сам три добра километра и у томе два подугачка и стрма брега. Сједнем на један од пањева, педесетак метара од руба шуме. Присутна је једна доза опреза, али то није страх. Страха сам се ријешио – ја сам без страха, ја сам слободан. Још само мало да се склоним дубље у шуму. Да, да, мичи се што даље од тих џелата, мичи се кад можеш! Они те више не могу дохватити. А тек кад добијем пушку, па почну и они да се мене боје! У том лијепом размишљању устанем са пања и пођем познатом дијагоналом кроз шуму ван, исто тако познатих, стаза и путева. Правац Шукићи! Тамо је прва веза, а онда је даље лако. Одлучим да не идем преко уобичајеног прелаза и стазом преко ливаде, него ћу преко моста па ћу доћи до пута Велика Барна–Мала Барна и Јасновача. Кад сам прешао мост, скренем лијево и идем према рубу ’растика. Ту застанем, лијепо се види ливада, главни пут и обје куће Шукића. Чекам да видим некога у дворишту. Стојим подуго, али никога не видим. Сад идем ближе потоку јер отуда се види скоро цијело Илијино двориште. Опет не видим никога. Сједнем на пањ и проматрам двориште, имам времена. Ту је лијепа ’ладовина од ’растова па ја почнем да дријемам. Ваљда је то посљедица свега што сам данас проживио. Раздријемао сам се кад сам у дријемежу угледао да из штале излазе краве, а за њима и Милица, Николина жена, снаја Илије и Босиљке. Краве изађоше на пут и окрену према ‘растику. За њима крене и Милица. Да не разговарамо на путу, ја приђем ближе и сачекам је крај пута у борику. Она ме уочила прије него што сам јој се јавио. Краве су већ прошле мимо мене и скренуле према мосту. Пођем према њој уз пут па и она уђе у шуму. Поздравимо се и ја питам шта има новога, јесу ли чули да је Маркота јутрос закл’о Такача и Вимера. „Ма, баш сад Гојку прича Селиж, онај усташа што долази ’вамо. ’Ух, богати, добро да нисам улетио у кућу док је он тамо’, кажем. Ма да, боље да те не види, враг ш њим. Он долази сам, а онога прије дотераше, па им утек’о. Свекрва се љути и псује Гојка што јој те гадове доводи у кућу. Они већ подуже разговарају, ваљда ће скоро завршити“, каже Милица. „А како је било са житом“, припитам ја. „Ма, цијела стрка и циркус. Већ је била прошла поноћ кад је дош’о онај Лојз Вујновић, чувар затвора у Грубишном. Све нас је уплашио, лупа у прозор, не познамо га у мраку, глас му не познамо, а на рамену носи пушку. Свекар га је препознао (зна га још од прије рата), а и Гојко нам је рек’о ако он долази да се не бојимо и да саслушамо зашто је дошао. Свекар је одма’ пробудио брата Митра и он је брже однио поруку на Полум. Вратио се неђе око четири сата са двоја кола партизана – њи’ око десет. Он је ту изаш’о из кола, а они су продужили према доњем крају. Ми смо баш доручковали, кад дође мала Митрова па каже да идемо слушат’ како се доље јако пуца. Стварно је било гадно слушати“, говори Милица. „Ма, и ја сам то слушао. Били смо ми ту на вису са кравама. Него, реци ми шта су причали партизани кад су се вратили“, питам Милицу. „Стали су ту код Митра, неки су попили ракију, неки само воде. Нису се дуго задржали, али су рекли да је било весело, прави циркус. Кажу да су пустили банду да се са колима разиђу по стрништима, а онда су распалили – сви одједанпут. Бјежали су, кажу, ’ко колима, ’ко пјешице. Кочијаши су ипадали из кола, снопови што су их били натрпали у кола лете на све стране. Више су се, вели један од њих, смијали него што су пуцали. Домобрани и усташе почели су пуцати насум’це, али сви јако, а то је још више плашило коње јер су им били близо. Неки коњи без кочијаша јурили су према горњем крају, неки доље. Гужва је, кажу, била вражија. Углавном, нису одвезли жито, а наши су сутрадан организирали одвожење жита на сигурнија мјеста. Из Подравине допремљене су двије вршалице. Ваљда су отете у Вукосављевици и Буковици, не знам. Ено, оде онај гад. Гојко ће само до прелаза па ће се вратити“, рече Милица. Нисам јој успио ни рећи да сам дошао у партизане. Сиђем на пут и наперим према кућама. Видим, Гојко се враћа. Уђем у кућу да га ту сачекам, а стрина Босиљка гласно говори: „Ђе си, мој Милошу, откуд ти сад? Добро да ниси дош’о раније, затек’о би Селижа, јеб’о га онај мој бенасти Гојко. Стално му говорим: ’Гојко, убит ћете’, а он не слуша, к’о да је, боже м’ опрост’, недотепаван. Сад ће он доћ’, увијек га испрати до прелаза“. Кад је ушао, изненадио се јер ја сам редовито навраћао у пријеподневним сатима. „Шта је, Мили? Откуд ти сад“, рече па погледа на сат. „Добро да се ниси видио са мојим гостом, баш сам га испратио“, каже. „Видио сам га с тобом, а Милица ме упозорила да не идем јер је он у кући“, рекао сам. „Па шта је ново, Мили? Да чујем од тебе“, пита ме Гојко. „О закланима, рече ми Милица, ти је исприч’о Селиж, а ја сам видио закланог Такача. Ево, Гојко, ја сам дошао у партизане. Ради са мном што год хоћеш, распореди ме како хоћеш, али ја натраг не идем“, брзо му кажем. „Ма, како то сад? А шта је са мамом и Јованком, шта ће са њима бити“, упита он забринуто. „Оне су исто у страху, али остадоше. Боје се шта ће бити кад се сазна да сам ја некуда нестао“, одговорим. „Ма да, то се и ја бојим“, опет ће он. „Знаш, Мили, ти и твоја породица нама пуно вредите. Пуно послова сте одрадили и увијек добро. Вашим доласком овамо ми пуно губимо и настојат ћемо да се тамо што дуже одржите. А онда, и то Грубишно Поље треба ускоро пасти, па ће онда све то престати“, каже он. Брже-боље, одговорим му: „Гојко, како било да било, ја се не враћам“. „Па добро“, проциједи он кроз зубе. „Чуј, ја имам неке послове, морам да идем, а ти остани овде. Нетко од мојих ће овамо навратити, а ти, мама, реци да Милог поведу горе са собом“, договори се Гојко са нама. Оде он. Чини ми се да се није ни поздравио. Сад је његова мама добила прилику да ми исприча све о Ногалу, што ми задњи пут није стигла рећи. „Па онда кад си ми ти рек’о да је онај усташа побјег’о, ја сам просто полудила. Нитко од нашије није јавио да је побјег’о, него ти! Па замисли ти то? Мог’о нас је са својих пар усташа доћи поклат’. Све нас је видио, лијепо упознао. Мој паметни Гојко нас све представио. О, Боже ми опрости“, прекрсти се она, „псовала сам га и проклињала и крстила се цијели дан. Ма, осјетила сам ја да га није треб’о доводит’ у кућу, ког ће врага ту, ал’ ето. Бар да је послуш’о Јошка, да су крвника убили у шуми… Прич’о Гојко да је усташа, онако свезан, пао. Осклизн’о се на росну траву и није се мог’о дигнит. Овај мој му поможе да се дигне, а Јошко му вели: ’Ма остави га’, и извади пиштољ. Гојко му је запријетио. Рекао му је да се не игра јер усташа мора пред суд. Тако је у вражији лонац ставио све нас“. Нудила ме јелом од ручка, ал’ сам је запитао да ли има киселог млијека. Попио сам двије шоље. Сунце је већ ниско, а нитко не наилази. Бојим се да ћу ту морати спавати. На то, послије свега, никако не бих пристао. „Ето, к врагу, први дан у партизанима, а оно квргавија сигурност него у Грубишном. Па замисли да ја овдје спавам, а група усташа дође преко шуме да покоље Шукиће, па међу њима нађу мене из Грубишног! Оде и ја и оне моје двије код куће. Све у свему, некако лош почетак“, размишљам. Ето и Милице са кравама, а за њом улази неки омањи човјек, партизан. Има титовку, војничку блузу и пушку манлихер. Пита га стрина, обраћајући му се по имену, је л’ гладан. Каже да је јео малоприје и да жури. „Нема никакве поште. Гојко је био прије пар сати и рек’о је да овај дечко оде с тобом на Полум“, додаде стрина. „Онда ’ајмо“, рече ми незнанац и крену према дворишним вратима. Милица је била негдје у штали па сам само стрини рекао „до виђења“, а она нас испрати и рече „сретно“. Иде он десном страном пута, ја лијевом и тако дођосмо до пута за Јасновачу. Ту скренемо лијево и настависмо тим путем неких сат времена. Пада ноћ, већ се лијепо смркло кад скренусмо десно, узбрдо. Разговарали смо мало, углавном о акцији у вези са житом у којој је и он учествовао. „Сад смо близо. Има још мало више од километар“, рече он. Питам ја за тету Марију Смиљанића и њезиног сина Стеву. Чуо сам од Гојка да су тамо. „Да, да, туј су они. Можда је Стево сад на стражи. Њега стављамо преко дана и предвечер, а по ноћи смо ми старији. Сад ће нас и стражар зауставити. Немој се уплашит’“, упозори ме. Тако је и било. У разговор нам ускоро упаде стражар: „Стој, ’ко иде“!? „Ранко и један друг“, одговори партизан. „Ранко напријед, остали стој“, гласан је стражар. Оде Ранко, а онда ме зовну. Вичу: „Ајде“. Приђем стражару и поздравим га: „Здраво друже“. „Здраво“, одврати он и ми настависмо према кући која се назирала у ведрој љетној ноћи. Кад смо дошли близу, видјели смо кроз прозор да гори лампа. Заобиђемо кућу са лијеве стране и дођемо пред отворена врата. Насред просторије је повећи стол. Нека жена га брише крпом. Примијетила нас је кад је Ранко прекорачио праг, па се окрену, а он јој рече: „Здраво Марија“. Одмах сам је препознао и пођем да је пољубим. Загрлила ме па ме љуби, у сузама радосницама пита како су мама и Јованка. Каже ми: „Са’ ћ’ ја зовнут’ Стеву. Још није лег’о, дош’о је са страже па је сад вечер’о“. Дође Стево, потрчасмо један према другом, загрлисмо се и пољубисмо. „О’ш сад остат овдје“, пита Стево, а ја брже одговорим: „Да, не идем ја више натраг“. „А ђе су мама и Јованка“, пита тета Марија. „Остале су код куће, али и оне су у великом страху. Ја више нисам могао издржати и, ево, дош’о сам ’вамо. Посл’о ме Гојко“, кажем. „’Еси гладан“, пита ме тета Марија. „Ма нисам, ал’ сам уморан“, одговорим. „Ајте ви одмах спавати. Одмарајте јер Стево има стражу од шест. Ти Милане спавај док ’оћеш па ћете скупа доручковати. Ево ти воде па опери ноге“, донесе она лавор и пешкир.

 

< Заклани су Вимер и Такач                                  Садржај                              Миран сан послије више од 1.200 злослутних ноћи >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top