Majka Heroj iz Goražda: Božani su Muslimani ubili petoro dece, tri zeta i unuče!

Datum objave: nedelja, april 14, 2019
Objavljeno u Ostalo, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+

U maju se navršava 27 godina od nezapamćenog zločina u Crkvinama kod Goražda, kada su muslimanski vojnici i policajci poubijali gotovo celokupno stanovništvo ovog malog sela.

Među žrtva su i četiri sina i kćer Goraždanke Božane Delić, zatim četiri zeta i unuče. Svi su zverski pobijeni samo jer su bili Srbi.

Prošlo je 14 godina kako je u 93. godini preminula tiha i dobroćudna starica Božana Delić. Ipak, sećanje na nju i njene najmilije ne bledi. Herojsku žrtvu koju je ova nedužna žena podnela mnogi i danas pamte i sa tugom pominju. Pominju da se ne zaboravi i da se ne ponovi.

Pripadnici regularne ratne Armije BiH terete se da su 20. maja 1992. godine napali nezaštićeno i nebranjeno srpsko selo Crkvine kod Goražda i zarobili 14 članova porodica Delić, Žmukić, Matović i Pejović. Nakon izvesnog vremena u Crkvine su vratili pet žena koje su svakodnevno zlostavljali. U tom napadu najpre su zarobljeni, strahovito mučeni pa ubijeni Božanini najmiliji: sinovi Radivoje (39), Nikola (49), Jovo (52) i Novica (49), ćerka Anđa Pejović (koja je prethodno višestruko silovana), njen suprug Milutin Pejović, Pero Šekarić, Ljubo Matović, Uglješa Žmukić i njegov sin Nikola. Svi ubijeni su bili nenaoružani civili koji su odlučili da ne napuste svoje selo i ostanu na svom ognjištu.

Snimajući dokumentarni film „Na Drini grobnica”, preživeli srpski logoraši i autori ovog dokumentarca su iskoristili ispovest Božane Delić, koju je zabeležila ekipa RTRS-a. Na pitanje zna li gde su grobovi njena četiri sina i kćerke, kao i grobovi većine drugih ubijenih Srba iz Crkvina i Goražda, starica je kratko zaključila: „Drina je njihova grobnica”.

U selu Crkvine pre rata živela je velikaporodica Božane i Vlada Delića. U jednoj kući bili su njih dvoje, a u ostalih pet njihova četiri sina: Novica, Niko, Jovo i Radivoje, te kćerka Anđa i zet Milutin Pejović. Imali su Delići lepa i rodna imanja, i gotovo svi su radili. U kućama puno dece, a imali su i komšije muslimane sa kojima su delili dobro i zlo. Ni slutili nisu kakve godine i vreme dolazi. Još manje su slutili šta im komšije pripremaju.

Sa početkom rata u Goraždu, 4. maja 1992, gradsko područje kontrolišu policijske i paravojne muslimanske jedinice, dok se Srbi zadržavaju u selima. Celokupno srpsko stanovništvo biva proterano iz samog grada Goražda, a tek malobrojni odlučuju da ostanu. Veliki broj srpskih civila koji su odlučili da ostanu u svojim kućama i stanovima i tu provedu čitav rat je do kraja 1995. pobijen i istrebljen. Iako su verovali komšijama muslimanima, iako su prihvatili nametnutu muslimansku vlast i bili joj lojalni, srpski civili su pobijeni.

– Verujući komšijama ostadosmo svi kod kuća. Ali, rano ujutro 12.maja 1992, dođoše komšije iz Kalca – Salko, Mido i Liko Herak, koji su tvrdili da nam se ne sme ništa dogoditi. Selo opkoliše uniformisani vojnici i muslimanska policija, pričala nam je Božana Delić pred kraj života.
– Nikad ne mogu zaboraviti to jutro. Psovali su nas, tukli sinove pred mojim očima kundacima i vezali ih. Sve su nam po kući prevrnuli. Muške su povezali, tukući ih psovali im četničku majku… Okamenjena, nisam mogla verovati da bi dojučerašnje komšije mogle da budu toliki zlikovci… A mi smo im davali sve kad im je trebalo.Ni dan-danas mi nije jasno šta smo im skrivili, zbog čega su to uradili? – pitala je starica. Svi stanovnici Crkvina bili su obični, nenaoružani civili i ljudi koji su se uvek zalagali za suživot i toleranciju. Nesebično su pomagali komšijama druge nacionalnosti, a o Delićima i danas brojni muslimani (Bošnjaci) imaju reči hvale. Oni takođe osuđuju taj neljudski i nehumani čin počinjen u njihovo ime nad ovom porodicom.

Kazivala je Božana kako su muslimanski vojnici i policajci, predvođeni komandantom Mujom Peštekom, odveli njena četiri sina: Jova, Nika, Novicu i Radivoja, unuka Danila Delića, zatim Ljuba Matovića, Uglješu Žmukića i njegovog sina Nikolu, Pera Šekarića, te njenog zeta Milutina Pejovića.
– Oterali su ih u zatvor u Mravinjcu, gde ih preuzima komandant Osman Subašić. Sutradan ujutro ih odvode u Vitkoviće. Kasnije smo saznali da su Radivoja ubili u blizini fabrike cementa u Vitkovićima. Šta se dogodilo sa Nikom, Jovom, Novicom, zetom Milutinom i drugima iz Crkvina, niko nam nije hteo reći, kazivala je baka Božana.

Starica bi, nakon kratkog ćutanja prozborila: „Zna Osman Radmilović, milicioner iz Goražda. Zna sigurno, zna na kom je mestu kod cementare ubijen moj Radivoje. Zna on šta je bilo i sa mojim Nikom, sa svom mojom decom. Zna, ali ćuti…”

Pričala je baka Božana da su, nakon nečuvenog mučenja, odveli i njihovu kćerku Anđu.
– Zavezali su joj ruke i tukli je do besvesti, odvlačeći je prema Drini. Nekim čudom isplivala je iz reke, pa nakon nekoliko dana tumaranja stigla je u Crkvine. Tog kobnog dana, suprug Vlado i ja sami u kući, kad eto ti komšije Nazifa Smreke. Kaže nam da je u štali pronašao obešenu našu Anđu. Ćutali smo skamenjeni, a znali smo da je došao da nam uzme muštuluk! Zamolili smo da je sahranimo na našem groblju, ali su to oni ipak učinili iza štale, gde niti priliči, niti je red, tužno je zborila Božana.

Posredstvom Međunarodnog crvenog krsta Vlade i Božana Delić našli su se u Višegradu oktobra 1994. godine. Došli su bez ičega. Jedino je Božana u njedrima sakrila fotografije četvorice sinova i kćerke. Sredinom 1996. Vlade umire, Božana je do smrti ostala da tuguje, oplakuje i nada se da će joj neko reći gde su grobovi njenih sinova i ostalih iz Crkvina.

Na žalost, većina mučitelja, naredbodavaca i verovatnih ubica četiri Božanina sina i kćerke, te ostalih Crkvinčana, nikad nisu ni za šta odgovarala. Neki se čak nalaze na važnim mestima u policiji.
Zločinci, njihovi suizvršioci, nalogodavci u BiH i van nje, već su saslušavani. Osman Subašić, ratni pomoćnik vojnog komandanta za bezbednost i za RTRS je svojevremeno priznao da je Deliće ispitivao kada su uhapšeni.

Njegov imenjak Osman Radmilović je u Vitkovićima bio komandir policije i komandovao je baš iz Štamparije, gđe su Delići danima premlaćivani. U deceniju starim izvještajima bezbednosnih službi uredno su posložena imena.

Još starija su pisana svedočenja poput onog Šabana Kurtovića, pripadnika Prve drinske brigade, čiji je komandant tada bio Ahmet Balić.
“Prva akcija u kojoj sam učestvovao bila je napad na srpsko selo Crkvine iznad Mravinjca, kada je naša četa čiji je komandant bio Sinan Begović, dobila naređenje da izvrši etničko čišćenje tog terena”, piše u izjavi Ahmeta Balića.
Nabraja Kurtović učesnike akcije etničkog čišćenja, svjedoči o zarobljavanju Delića.
Svedočili su i drugi- stražari iz Štamparije, vozači koji su Deliće odvezli na zadnje putovanje, svedoci Anđine golgote- ali optužnica nema!

Jedina napisana optužnica je protiv Hedina Džambegovića i to ne za ubistvo Delića već za premlaćivanje i zlostavljanje preživelih članova postradale porodice – žena i staraca!
I tu optužnicu je Tužilaštvo BiH ustupilo kantonalnom pravosuđu u Goraždu – istom kojim gospodare tamošnji ratni kadrovi, poput vojnog sudije iz Vitkovića Seada Imamovića. Ne čudi onda što je Džambegović osuđen na dve godine i to nepravosnažno.

Umesto kantonalnog tužioca Lazara Draške, koji ni sve dokaze nije u spis uvrstio niti sve svedoke pred Većem ispitao, na mizernu kaznu žalila se porodica, ali još uvek nema ni odgovora ni pravosnažne presude, prenosi RTRS.

Božana je nakon progona živela u Kraljevu gde je i preminula a sahranjena je na višegradskom groblju Crnča, pored supruga Vlada. Brojni stanovnici novostvorene opštine Novo Goražde u Republici Srpskoj smatraju da u gradskom centru treba podići prikladno spomen obeležje u znak sećanja na heroinu Božanu Delić i njeno petoro ubijene dece.

Na području Goražda tokom rata (1992-1995) je ubijeno preko 800 građana srpske nacionalnosti, među kojima veliki broj žena, dece i staraca. Najmlađa žrtva terora je imala tri godine dok je najstarija imala 94 godine. U gradu je postojalo desetak logora gde su zatvarani, zlostavljani i ubijani srpski civili a vršena su i silovanja žena i devojaka srpske nacionalnosti.

Izvor: RTRS – “Zločin bez kazne u Goraždu: Podsjećanje na stravično ubistvo familije Delić”

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top