Loša mera hrvatstva

„Mera hrvatstva nije koliko se voli hrvatska domovina, već koliko se ne voli Srbija”, rekao je nedavno bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović, a čini se da ta ocena svakim danom dobija poneku potvrdu. Proteklog vikenda su po zlu čuveni „Bed blu bojsi” pretukli u Zagrebu navijače Partizana. Hrvatski očevici kažu – iz čista mira.

Uličnom napadu prethodio je onaj u diplomatskom ringu. Ivica Dačić bi rekao da je i to bilo iz čista mira, dok je njegov hrvatski kolega Davor Ivo Štir ocenu da je Alojzije Stepinac bio ratni zločinac doživeo kao klevetu i uvredu na račun čoveka kome je Hrvatska upravo podigla spomenik.

Diplomatski rat na liniji Beograd–Zagreb ponovo se, kao i prošlog leta, odvija na „drugoj borbenoj liniji” – između šefova diplomatija, s tim što je prošle godine boje šahovnice „branio” Miro Kovač. Na srpskoj strani to je ponovo Dačić, uz povremena uskakanja Aleksandra Vulina. Premijeri dve države Aleksandar Vučić i Andrej Plenković čuvaju se „prejake reči”. A kako je to juče otkrio Štir, među njima postoji otvoreni kanal komunikacije.

I tada kao i sada za Beograd je neprihvatljivo hrvatsko tumačenje istorijske uloge pojedinih ličnosti. Lane je sve počelo sa otkrivanjem spomenika osuđenom teroristi Miri Barešiću, usledile su srpska nota pa hrvatska kao odgovor i tako unedogled. U novom „valu” prozivki, za sada, imamo jedan „oštar protest” koji je hrvatska strana uložila preko ambasadorke Srbije u toj zemlji Mire Nikolić.

Da li se i koliko u Hrvatskoj koketira sa ustaštvom?

Svi, od aktuelnih političara do običnog sveta i analitičara, reći će vam da je to preterivanje i zlonamerno etiketiranje bez valjanog osnova. Za mnoge Hrvate to je uvreda, ali je i činjenica da se u ovoj zemlji u protekloj godini desilo mnogo toga što možda daje za pravo i onima koji ovako doživljavaju današnju Hrvatsku. A sve to bez većeg otpora građana, tek uz sporadične proteste pojedinaca i nevladinih organizacija i mlaku ili nikakvu reakciju ili čak i podršku najviših državnih zvaničnika.

Tako se još traži „sistemsko” rešenje za ploču sa ustaškim pozdravom „Za dom spremni” postavljenu prošlog novembra blizu logora Jasenovac, još odzvanja izvinjenje predsednice Grabar Kitarović zbog „spornih srpskih čokoladica” koje su se našle u paketiću za dubrovačke mališane, a onda i ukidanje presude Branimiru Glavašu, osuđenom za zločine nad srpskim civilima u Osijeku, pa spomenik Barišiću, a sada i Stepincu. I pored svega toga, malo je onih koji se, poput istoričara Hrvoja Klasića, pitaju „u kakvoj mi to državi živimo”.

Saznali smo da je taj kanal komunikacije Beograda i Zagreba i posle svega i uprkos svemu otvoren i odvija se daleko od očiju javnosti. Možda to povećava izglede da se nešto i učini na poboljšanju odnosa, jer prethodni pokušaj srpskog premijera i hrvatske predsednice u junu prošle godine nije opravdao epitet istorijskog.

Autor: Jelena Cerovina

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Novi dokazi o postojanju nacizma u Hrvatskoj

Štir: Odbili smo Dačićev zahtev za bilateralni susret

U Osijeku otkriven spomenik Alojziju Stepincu (VIDEO)

Dačić: Žalosno je to što se dešava u HR, zašto EU ćuti

Spomenik ustaškom teroristi osvanuo „krvavih ruku“ / FOTO …