Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Логори Цапраг и Сисак

Датум објаве: петак, септембар 1, 2017
Величина слова: A- A+

sisak-2012-parastos-komemoracija-001.jpg„Мој Драгане, немој косит траву поред Саве, да не косиш моје очи плаве…“

(девојачка песма певана у српским селима у околини Јасеновца након погрома Срба у НДХ)

Путеви истинског помирења и сарадње Срба и Хрвата пуни су оштрих хриди и спотичу прокламоване, у медијима изражене лепе жеље политичких врхушки. Наталожени зли дуси прошлости не могу да се избришу тек пријатељским сусретима председника Јосиповића и Тадића.

Нема реалних резултата у враћању грађанских права, српске имовине отете током и после Другог светског рата, као што се и даље руше споменици на стратиштима Срба убијених током НДХ и Туђманове ере увођења “демокрације”.

Европа и свет, глуви су, слепи и неми када су људска и грађанска права Срба погажена.

Чињенице говоре да су Срби пред Други светски рат чинили трећину становништва. Данас их је мање од 4%, с даљом тенденцијом опадања.

„Croatia Serben frei“  је  очигледан  резултат колико хрватског прогона, толико и ЕУ ћутања. 

И пред Хрватском и пред ЕУ, велики је тест политичке зрелости, компетентности и доследности поштовања људских права Срба из Хрватске. Јасно је да само потпуна материјална реституција и потпуно враћање конститутивних грађанских права одговарају стандардима ЕУ. Све остало је јевтина шарада.

Логори у Сиску и Цапрагу
Логори у Сиску и Цапрагу

 

Како су Тито, Ватикан и камарила, деценијама заташкавали монструозности хрватског геноцида над Србима, не постоји ни једно оправдање зашто се актуелни режим у Србији, предвођен Б.Тадићем, као и Скупштина Србије, нису поклонили невиним српским жртвама Пребиловаца, Јасеновца, Јадовна, Сиска, Градишке, Јастребарског, Слане, Пакрачке пољане, небројених крашких јама Херцеговине. Крајње је време да и ЕУ то учини.

Ипак, једини прави пут помирења су  научно верификовани аргументи обе стране и ”катарза с којом Хрвати морају да се суоче” (Вида Марковић, видео: http://www.youtube.com/watch?v=p95KukgizYU‘ ).

Истина је неопходна и због бројних, невино страдалих Хрвата током НДХ, послератних одмазди и последњег рата.

Како тога нема, честа су сучељавања мишљења путем медија, што је јалова работа која траје деценијама. Ипак, сведочења живих сведока треба записати и понудити јавности на разматрање.

НЕГАЦИЈЕ НЕГАЦИЈА ХРВАТСКЕ СТРАНЕ 

У Хрватским медијима, вероватно популизма ради, уочљива су негирања, ревизије или поједностављивање догађаја која се оглушују о принципе истине. Чешћа су помињања Хитлера као врховног злочинца, а избегавање осуде НДХ и Павелићевог усташтва.

Чак и осведочени борац за људска права, шокантно слободног вокабулара за овдашње патријархалне просторе, Ведрана Рудан, у својој осуди израелских (не јеврејских) злочина у Гази, неумесно ставља у контекст Ану Франк, изражава тугу због убистава палестинске деце, те прави аналогију између Хитлера као симбола врховног зла и масакра над Палестинцима. Вероватно само фигуративно (надамо се), помиње и свог оца ”који је хтио батом (маљем) решити проблем Жидова у Јасеновцу”.

Српску децу страдалу у НДХ логорима (Јасеновац, Млака, Горња Ријека, Јастребарско, Градишка, Сисак, Метајна) Рудан ни поменула није. Нити специјалну, одурну ”иновацију”: Србосјек-нож за клање Срба, а ни Туђманове “мудре сентенцие” упућене Србима (прљав веш, супруга која није Српкиња….)

Рудан се пита: да ли она (Хрвати) данас, треба да сноси(е) одговорност за злочине предака јуче? (http://www.standard.rs/-cvijanovivampreporuuje/4260-ikordunikozaraimalisusvogindlera.html‘)

Јасно је, да деца нити могу , нити треба да буду одговорна за грехе дедова и очева, па били они и тако монструозни као злочини над Србима, Јеврејима и Ромима током НДХ. Чак је и Рудан, прескочила да помене врховног усташког злочинца Павелића, вероватно не желећи да изазива ни сопствену, нити безбедност супруга Србина. Такав поступак најочитији је показатељ стања људских слобода и још веома агресивних реликата прошлости у Хрватској данас.

Грех актуелне хрватске елите, част изузецима, је што је дозволила да се укидање грађанских права, насиље над Србима, геноцид и етноцид, покатоличење Срба, понове током  последњих балканских ратова, да се Хрватска етнички очисти, што су биле јасне поруке и усташко-фашистичких вођа НДХ. Грех је што су срушене, поломљене спомен-плоче на стратиштима, уништени споменици чак и они посвећени десетинама хиљада недужно страдале српске, јеврејске и ромске деце….

Када су деца у питању – нема ни заборава, ни опроштаја.

Истина по  Лојзу Бутурцу 

Један од чланака, објављен у локалном “Пучком календару“ Сисачко-мославачке жупаније за 2010. годину, пензионисаног грађевинског инжењера, публицисте и историчара блиског католичкој цркви, Лојза Бутурца, узнемирио је преживеле страдалнике “Сисачких логора”. Најбоље би било суочити обе стране стручњака с научним материјалним доказима, како би се, након свих деценија, пришло ближе консензусу.

Верујући  и у такву могућност, ваља видети које су то тезе инж.Бутурца повредиле преживеле логораше, Србе који још памте страхоте НДХ.

Осврћући се на свој чланак из 2007. у “Пучком календару” (који нам  није био доступан) Бутурац, у издању од 2010. на стр.131 говорећи о логорима током НДХ за одрасле у Сиску, износи неколико, за српске страдалнике, проблематичних тврдњи.

“За одрасле је у оно вријеме било неколико логора с краћим трајањем. Били су то углавном логори ЊЕМАЧКЕ ВОЈСКЕ(???) на које власти НДХ нису имале већег утјецаја…. 

…. О сисачким ратним логорима у НДХ написао је знанствену студију Здравко Диздар “Сисачки логори 1941.-1945.” Па знанствено тврди да у сисачким логорима НДХ није било ликвидација. 

Подаци из књиге Мирка Першена „Усташки логори“, Загреб, 1990. (друго проширено издање) о „Пресељеничком логору“ у Цапрагу и о логорима у Сиску (логор за одрасле: „Пролазни логор за избјеглице“ и у оквиру њега логора за децу „Прихватилиште за дјецу избјеглица“) демантују тврдње Л.Бутурца децидно износећи податке о устројству, организацији и хијерархији усташких логора у Сиску.

Наиме, Першен /стр.110./ износи следеће чињенице и бројна архивска документа НДХ која потврђују да су логорима у НДХ управљале усташе именоване од надлежних НДХ власти:

„…Павелић за равнатеља Државног равнатељства за понову (ДРП) поставио Јосипа Рожнаковића, а као специјални делегат војсковође С.Кватерника именован је главностожерни пуковник Стјепан Јендрашић. У главном штабу депортационих акција били су још повјереник главног усташког стана Томо Гргић, коњички сатник Драгутин Пенава, др Милутин Јурчић, предстојник уреда за исељавање и Стјепан Ведрина, предстојник уреда за исељавање. Том штабу који је био овлаштен да, у циљу измјене пучанства, а у споразуму с управним и другим властима, изврши изсељавање Срба са цијелог територија Независне Државе Хрватске у Србију, треба додати још и заповједнике логора а то су усташки сатник Иван Стриер, заповједник логора у Славонској Пожеги, са својим замјеником усташким побочником Емилом Клаићем, затим пјешачки поручник Станко Остојић, заповједник логора у Бјеловару и Љубомир Шешеглија, заповједник логора у Сиску, односно Цапрагу…“

Пресељенички логори, судећи по именовањима и задужењима, били су  под управом Државног равнатељства за понову (ДРП). „Пролазни логор за избјеглице“ како је био званични назив, био је прво под управом Министарства удруџбе, а касније  РАВСИГУР-а. Першен тврди да Немци нису управљали овима логорима (у Сиску и Цапрагу), сем што су одабирали и преузимали радну снагу.

Першен даље пише /стр. 110./:

„..Државно равнатељство за понову издало је детаљна упутства како треба организирати сабиралишта, како у њима организовати надзор. Уједно су полицијски органи и државни апарат упућени како ће отпремити људе.“ 

Међу документима нема имена Немаца који су учествовали у организацији и вођењу логора.

Прецизно су дата и упутства о формирању логора/стр. 110/ :

„…Он мора бити ограђен бодљикавом жицом два метра висине. Жица је плетена хоризонтално и вертикално на удаљености 30-25 цм. Ако постоји обична ограда треба је ојачати бодљикавом жицом. На угловима те међу-просторима морају се поставити расвјетни ступови, високи 3-4 м у којима се налази стражар с аутоматским оружјем…“ 

   Инж.Буторац, одступа тј. проширује тему свога чланка, са логора за одрасле и осврће се на положај деце у “Сисачким логорима”:  “колико су се према тој дјеци коју смо звали козарачка дјеца, нехумано односиле војске, једнако партизанска и њемачка, а како је велику хуманост према дјеци показала друга страна. Црвени криж НДХ и друге државне установе, Каритас католичке цркве, а посебно обитељи Сиска и других градова, учинили су све за спас те дјеце”.  

Ова тврдња инж. Бутурца, шокирала  је преживеле Србе из Сиска и околине, као и људе који су се озбиљно бавили темом страдања деце и одраслих у сисачким логорима. На сајту Јасеновац (Доња Градина) налазе се документи, записи сведока и фотографије страдања у логорима у Сиску и систему НДХ логора.

Бивши директор Музеја жртава геноцида, покојни Драгоје Лукић, и сам бивши логораш-дете у Јасеновцу и дечјем усташком логору Јастребарско, у књизи „Рат и дјеца Козаре“ друго допуњено издање, 1990. http://www.jerusalim.org/cd/biblioteka/vecni_pomen/iideo_l.html  пише:

“Усташко-њемачки логор у Сиску, основан је крајем јула 1942, послије офанзиве на Козару и Шамарицу, имао је у свом саставу посебан логор „Прихватилиште за дјецу избјеглица“ којим је руководио лијечник Антун Најжер, ратни злочинац. Дјечји логор у Сиску налазио се под покровитељством „женске лозе“ усташког покрета и усташке Надзорне службе са логорником Роком Фагетом на челу. Од 29. јула 1942, до 8. јануара 1943. кроз логор у Сиску је прошло 7.000 дјеце. Према подацима Анте Думбовића, повјереника Министарства удружбе НДХ, само за пет мјесеци умрло је 1.600 дјеце. Усташки логор за дјецу у Сиску био је познат као један од најозлоглашенијих, јер су дјеца, одвојена од родитеља, затварана у просторије заражене пјегавцем и тако остављана данима без хране и воде. 

Muzej_zrtava_genocida

Хроничари Козаре су записали да се рат поиграо судбинама 23.858 њене дјеце. Она су у љето 1942. отргнута из мајчиног наручја, по узору на Лебенсборн, који није био никакав „Извор живота“, већ крај у концентрационим логорима. Тада су се дјеца нашла на злу путу, и почела да нестају с бројевима око врата, умјесто имена које њихове убице нису имале времена да записују. Била су осуђена на страшну, полагану смрт, да умру од глади и жеђи. У Старој Градишки, данима су тако лежала измождена дјечја тјелеса, на којима су сијале само упале очи. У Јабланцу и Млаки дјеца су чупкала траву и из локвица пила загађену воду. У Церовљанима нису ни то имала.”

Лукић наглашава:

“Дјечји логор у Сиску био је у саставу „Пролазног логора за избјеглице“ у који су казнене експедиције Нијемаца и усташа, готово у току читавог рата, довлачиле жене и дјецу. Мајке су гонили на присилни рад у Њемачку, а дјецу трпали у „прихватилишта“ из којих се тешко излазило.

У основну школу у Новом Сиску и солану Реис, у просторије крижарског дома и самостана Свети Винко, у Теслићеву стаклану и купалиште, у зграду Гучи и Соколану, угурано је 6.500 махом козарске дјеце. Под покровитељством „Женске лозе“ усташког покрета, логорника Рока Фагете и Антуна Најжера, лијечника, почело је њихово умирање. Анте Думбовић, учитељ, један од заслужних за извлачење двије хиљаде дјеце из логора и њихов размјештај у породице, као службеник Министарства удружбе НДХ, записао је цифру од 1.152 умрле дјеце у току јула 1942. Сачувао је и 800 фотографија, потресно свједочанство за сва времена, о њиховом страдању.

Већи број ове дјеце угушио је, по сопственом признању, Анте Најжер, усташки љекар. Издашно је дијелио убоде затрованим ињекцијама. Једна игла била је довољна за све његове жртве. Мира Гајић, Милан Станишљевић, Анђа Ћирић, Никола Бјелајац, Милинко Грубљешић, Бранка Стојнић, Козарчани у првој години живота, морали су овдје да умру као и још много њихових вршњака.

На путу без повратка, кроз сисачки логор је прошло 7.000 дјеце одвојене од мајки које су одвучене у Јасеновац или на присилни рад у Њемачку”

Инж.Бутурац не помиње ове податке.

И Мирко Першен и Д. Лукић у својим књигама одају признање активистима загребачке партијске организације који су радили у усташком Министарству удружбе и Црвеном крсту. У Сисак су, крајем јула 1942. упућене Јана Кох, Вера Лукетић и Драгица Хабазин-Мајка.Заједно с учитељем Думбовићем, буквално су свако дете отимали од усташа и од смрти, што је у сагласности с тврдњом инж. Бутурца.

У складу с тим тврдњама, Мирко Першен на 292. страни књиге наводи изјаву Јане Кох, као и неколико варијанти могућег броја деце која су одведена у Загреб, Млаку, Сисак и Јастребарско. Дневник Диане Будисављевић, пак, много је прецизнији и оштрији у критици НДХ власти, самог Степинца и клера. Она износи сву трагедију десетина хиљада српске деце отетих од мајки и смештених у логоре и прихватилишта НДХ у којима су због небриге, недостатка лекова и хране умирала у превеликом броју обзиром на двадесети век и могућности набавки адекватних лекова.

diana_budisavljevic.jpg
Диана Будисављевић

После Другог светског рата Диани Будисављевић одузета је картотека с именима и пореклом хиљада спашене деце. Титова власт није јој одала признање.

О ужасима логора у Сиску и геноцида над српском децом, сведочанства учесника знатно се разликују од виђења г.Бутурца.

 “На згради је био натпис „Школска поликлиника“ и стајала је застава Црвеног крста. На улазу, испред капије исплетене од бодљикаве жице, смјењивала се усташка стража, а унутра, у свим просторијама, на голом поду, у мокрини и трулежи, лежала су дјеца, прекривена црним облацима мува.

Воде, вапиле су њихове израњаване усне.

Солана је била још грозоморнија. Мало је дјеце која су је преживјела. И овдје је стајао натпис: „Дјечје прихватилиште“, које је, такође, чувала усташка стража. Око великог дворишта, бараке и бивше солане била је разапета густо исплетена жица, сем са оне стране гдје се налазио дебели зид и на њему изломљено стакло. Двориште је служило као сметлиште, тако да се поточић, који туда протиче, прљав и зелен, једва пробијао према Купи. Зграда солане, са голим бетонским подом, била је испуњена до последњег мјеста. Дјеца су лежала, чврсто збијена, једно до другога. И са дебелих зидова, деценијама натапаних сољу, ширила се влага. Пригушени јецаји постепено су престајали и дјеца су тихо умирала.

На пољани, крај бившег Теслићевог купатила, оивиченог високом бодљикавом жицом, налазило се седам барака. Једна барака, дугачка 45, а широка 12 метара била је препуна дјеце, од новорођенчади до дјечака од 10 година. Старијих није било. Лежала су немоћно и жива и мртва, заједно. У осталим баракама биле су жене. Само дан раније, одузели су им дјецу и побацали у бараку до њих тако да су могле чути плач који није престајао. Од тога болног плача и надошлог млијека мајкама су прскале груди.

– Нама, које смо морале припремити преживјелу дјецу за транспорт, срце се цијепало од туге – сјећа се Јана Кох, загребачка књижевница.

Усташки стражари између барака, тек када би били поткупљени, допуштали су мајкама, многима посљедњи пут, да надоје своју дјецу.

И ту радост, и дјеце и мајки, нико не може описати. Мале ручице су се савијале око врата, а уста се припијала уз груди. Мајке су, уз дубоке уздахе и грчевите јецаје, сузама квасиле косе своје дјеце.

А када би и посљедње дијете на грудима заспало, мајке су, опхрване тугом, тихо излазиле.

– Чувајте нам дјецу, чувајте, рођене! – шапутале су једва се држећи на ногама.”

 

II део

ИСЕЉЕНИЧКИ ЛОГОР ЦАПРАГ

Лојзе Бутурац даље пише:

“Први такав логор, зван Исељенички логор Цапраг, трајао је од српња до листопада 1941. године.

У њега је њемачка војска довозила Србе које је отпремала у Србију а на њихово мјесто је довозила Словенце које је исељавала из Словеније. У Сисак је тада допремљено 75 словенских обитељи. Све те Словенце су преузеле сисачке обитељи, осигурали им примјерени смјештај, тако да је логор остао ускоро празан.”

Тих дана, из свих већих градова, по одлуци хрватске врховне власти, возови су из НДХ (уз усташку и домобранску пратњу) одвозили Србе с дозвољеним минимумом гардеробе и новца уз себе, у Србију. Њихова имања, стока по селима, као и вишеспратнице, банке, предузећа по градовима – све је присвојила НДХ .

До данашњег дана, милиони златних предратних динара Србима нису враћени. У судском процесу у САД, г. Михаило Шашкевич, рођени Дубровчанин, тражи повраћај акција, вредности и некретнина (хотели у Дубровнику) Српске банке у Загребу; међу акционарима налазе се : СПЦ, Михаило Пупин, бројне српске, хрватске, чешке и друге породице.

Оно што је Павелић започео отимањем Српске банке, наставио је Тито. Како је приватна имовина враћена, бар делимично, (Вацлаву Хавелу, председнику Чешке на пример) широм Европе очекује се да ће ЕУ исте захтеве поставити и пред актуалну хрватску власт ( www.srpskа-banka.com/vesti.html  )

Лојзо Бутурац даље наводи:

 “Посљедњи логор је њемачка војска у Сиску отворила 17. свибња 1944. под именом Сабирни логор Сисак. У тај су логор Њемци у травњу те године у 23 камиона довезли 470 житеља српске националности из села Добросело из Лике. Тада су се Њемци повукли, а логор препустили хрватским властима. Управитељ логора био је домаћи човјек, сишчанин Иван Думбовић. Думбовић је чинио све што је у његовој моћи да  олакша живот тим логорашима. Способније, који су то жељели, подијелио је сељацима у сусједна села, највише у Прелошчицу. Они су у селу додуше нешто помагали у послу, али су имали достојан смештај и прехрану, тако да су храну из села доносили својима у логор. У Прелошчици се за њихов живот највише залагао Мијо Јанчић. Управитељ Думбовић је дозволио, тко год си је нашао неки угоднији смештај од логорског, нека слободно оде из логора. Због тог хуманог поступка, логор је у рујну већ био потпуно празан. У српњу 1984, појавила се у Сиску и Прелошчици скупина од тридесет житеља Добросела из Лике, бивших сисашких логораша, на челу с Николом Кантаром. Дошли су се захвалити Сишчанима и Прелошчанима, посебно Мији Јанчићу, на хуманом збрињавању у оном тешком ратном раздобљу.”

ЗАКЛЕЛА СЕ ЗЕМЉА РАЈУ

Инг. Бутурац закључује:

“Ове чињенице до сада нису биле познате или су криво приказиване. А хотимице су прешућиване чињенице о томе како је комунистичка власт 1945. основала у Сиску логоре, кроз које је прошло десетке тисућа логораша, од којих је можда половица оставила своје животе.

Ипак, као старом Сишчанину, инж. Бутурцу, могуће и сведоку ратних страхота, вероватно нису промакла спомен обележја посвећена трагедији српске деце у сисачким логорима. Вероватно ни њихово, нехришћанско уклањање. Г .Бутурац није навео извор из литературе за своју тврдњу о послератним логорима, нити је документовао спекулацију о могућем броју послератних жртава, што ће вероватно учинити неком другом приликом. Око хуманитарног рада Думбовића и Јанчића постоји сагласност.

У Србији је Милослав  Самарџић, уредник  часописа “Погледи”из Крагујевца, објавио током последње две деценије бројна документа и сведочанства о жртвама немачких фашиста, усташа, садејству партизана и усташа у неким случајевима током НДХ, терора у послератној Србији, Шумадији, посебно о страдању свештеника СПЦ.

И баш та константа прогона Срба и свештеника СПЦ од анексије БиХ, током Првог светског рата, НДХ, комунизма, Туђмановог стварања Лебенсраума (али и арбанашких геноцида на КиМ) најјаснији су показатељи става и интенција према Србима и Србији. 

У чланку “Хапшење и протеривање у логор Цапраг свештенства СПЦ и њихових породица из Сремских Карловаца и акција усташке државе и католичког клера на покрштавању православних Срба”, аутора др. Тијане Музикравић рођ. Микић, др. Петра Микића и Ангелине Николић, деце проте Микића, сведока страдања, наводе се имена српских свештеника и њихових породица којима су одузета људска права, забрањен рад, заплењена имовина и који су били  послати у усташке логоре Јасеновац, Цапраг крај Сиска и Славонску Пожегу.

Пљачку СПЦ и њене имовине (и пре проглашења НДХ) са прозора свога стана у Стефанеуму  у Сремским Карловцима, посматрали су чланови породице проте Микића, аутори чланка (стр. 37.).

“Руља која је ушла у просторије Богословије износила је из магацина на двориште и разносила џакове с намирницама, велике количине посуђа, тањира, прибора за јело и других ствари, а највећа јагма била је око великих бала са штофом за богословске униформе.. Када су појединци сашили и обукли капуте и одела од карактеристичног штофа који је користила Богословија за своје питомце, лако је било по њима препознати пљачкаше који су претежно становали у делу Карловаца који се назива Швапска…” 

По  сведочењу породице Микић, деветог јула 1941. у интернат Стефанеум у Сремским Карловцима, усташе су затвориле проту Григорија Микића са супругом Смиљом и четворо деце, проту Стевана Аврамовића са супругом и усвојеном синовицом, пароха Живка Тедића са супругом и троје деце, свештеника Милоша Докмановића ,свештеника Рада Миљковића, јеромонаха Мардарија, Николу Миловановића професора Богословије и Радована Мишковића, свештеника из Бешке Јована Живановића са супругом, свештеника из Крчедина Бранка Шимића са супругом и сином и многе друге.

На Петровдан 12.јула 1941, фургонима су пребачени у логор Цапраг у коме су затекли свештенике СПЦ из других места са члановима породица: проту Тедића са породицом, проту Јована Живковића с породицом, проту Милојевића из Вировитице са седморо деце, проту из Босне са супругом, удовицу Петра Теслића (коме су  усташе тестером одесекли главу те приказивали фотографију по логору). Међу њима било је беба старих пар дана и немоћних стараца (прота Пајић из Петриње). Мати проте Микића,старица од 90 година, удовица свештеника из Мартинаца, налазила се у логору у Славонској Пожеги. У логору је, међу многима, умро и дрЂорђе Стерио (председник Стола седморице из Загреба) због недостатка лекова.

Третман управе логора (рад по жези, кажњавања, физичко изнуривање) али  и околног становништва био је испод цивилизацијских норми (проту Ј.Живковића Хрватице су пљувале и чупале за браду). Млада др. Мирјана Микић, тек дипломирани лекар, радила је у једној просторији,” амбуланти”.

Намера НДХ била је да покатоличи Србе, а цркве и манастире на Фрушкој Гори претвори у католичке цркве и самостане (Окружница бр. 48468 од 30. јуна 1941, Резолуција Бискупске конференције бр. 235 од 30. јула 1941. под председништвом надбискупа А. Степинца, као и допунска тумачења владе НДХ бр. 818 од 13. јануара 1942.).

Интересантно је да се ово питање ни у Србији ни Хрватској не истражује довољно, што је вероватно желео да подвуче и г. Бутурац .Такође, можда и да укаже на идеолошки сличне матрице нових “демократија“ у обе пост-комунистичке државе.

Но, следеће чињенице су неспорне:

На гробљу у Сиску постојало је обележје за страдалу децу (фотографија у књизи ”Билогора и Грубишно Поље 1941.-1991, др.Милана Басташића, стр. 446 и 448 : полагање венаца на Дечјем гробљу у Сиску).
У књизи „Рушење антифашистичких споменика у Хрватској 1990.-2000“, Загреб, 2001, на стр. 202:
– Мославачка улица – на месту где је био женски и дечји концентрациони логор 1942-1944. подигнут је споменик 1961. Споменик је срушен 1991.
-Шеталиште Владимира Назора – на згради Дома културе налазила се спомен плоча у знак сећања на затворенике бившег концентрационог логора 1942-1944. Плоча је постављена 1960 с уклесаним текстом:

„Живима на сјећање – мртвима на спомен“. Уклоњена је 1991.

 

III део 

СВЕДОЧАНСТВА ОЧЕВИДАЦА

Мира Митровић, кћи проте Душана Митровића
Мира Митровић, кћи проте Душана Митровића

-Моја породица и ја били смо заточени у логору Цапраг. У Цапрагу није било Немаца, већ само усташа, Хрвата – тврди инжењер у пензији, госпођа Мира Митровић.

Више од једног века погрома над Србима, посебно свештеницима СПЦ, није заобишло ни угледну породицу ове стасите и данас лепе и разборите жене.

Заједно с  адвокатом Петром Вучетићем, написала је „Поменик“ (1999. “Матра“), сведочанство о геноциду над Србима у општини Калесија 1941.-1945, парохији њеног оца, свештеника Душана Митровића.

У Калесији је током НДХ побијено пет стотина Срба, од чега је 443 прецизно наведено именом, презименом, годином и местом рођења. Мештани  Дубнице, Горње Брђе, заселака Дубнице (Којићи, Брда), Зоље, Јајића, Јегиновог Луга, Доњих Раинаца (заселак Митровићи), Калесије, махом деца, жене и млади побијени су од стране муслимана 10. априла 1942. на дан независности НДХ. Већина мушкараца већ је била интернирана у логоре, побијена, највероватније у јамама Јадовна.

У  прилогу књиге налазе се белешке проте Душана Митровића из Осмачко-Дубничке парохије ( смештене између Тузле и Зворника а покривала је и Калесију) у којима су наведена имена злочинаца и места порекла: Хусо Османовић-Салибашић, Аљо Бећић Мухаремов из Ерић Раинца, Суљкановић Мехин и Салих Суљкановић Мехин, звани Веизовић, Синан Ви(ј)дић (нечитко), Алија Омеровић и његов брат, Ђулага Палош из Раинаца, Ибро Еминовић-Еминов, Ђемо Мемишковић Мехмедов, Хасо Суљакановић Мешановић и његов брат Мешан, Ибрахим и Јусо Феризовић из Тупаковића, Мујо Дервић из Јелова Брда.

Такође, сачувана писама чланова породице Митровић (Милеве Круљ, рођ. Митровић брату Ратку, судији Врховног суда у Босни) сведоче о страху и терору усташа (муслимана), њиховој пљачки и насиљу, злочинима без преседана.

Баку инж. Митровић, стару попадију Митровић, муслимани су живу спалили у сопственој кући у Раинцима – Јегиновом Лугу на Дан НДХ 10. априла 1942.

„Тога дана је побијено и спаљено цело село Јегинов Луг – Рајинци. Једино се спасао мали Јово Перић, отац др. Димше Перића, професора Теолошког факултета у Београду. Јово је прешао реку Спречу и отишао код Бране Савића. Приликом покоља, зелена легија, усташка формација, убила је и петогодишњег Љубишу Круља, сина моје тетке Милеве. Тетка Милева и две лепе младе девојке из породице Сандић, одведене су и служиле за иживљавање зеленој легији Хаџиефендића из Тузле, а потом су биле убијене.“ („Поменик“стр. 19).

Поновили су се злочини муслимана „шуцкора“ из Првог светског рата (Владимир Ћоровић “Црна књига“ – Патње Срба Босне и Херцеговине за време Првог светског рата 1914.-1918. годин , интернет издање, Удружење ратних добровољаца 1912.-1918. године, њихових потомака и поштовалаца Београд, подружница Требиње, 1996, Чигоја штампа) у још страшнијем геноциду, сада заједно с усташама током НДХ. У последњим ратовима, опет су „заборављени“ злочини муслимана над Србима у источној Босни говори Мира Митровић.– А то заташкавање, злочин је сам по себи.- истиче.

Иначе, Мирином деди, народном трибуну Петру – Пери Митровићу, аустоугарски окупатори су током Првог светског рата, наденули надимак „Поп-ђаво“. Када су га напокон ухватили, у ланцима су га, са многим угледним Србима, спровели у логор у Арад. Певао је уз пут и бодрио народ. Вратио се 1918. оболео од ТБЦ , с одличјем за патриотски рад. Пред смрт, крстио је унуку Миру.

По формирању НДХ ,свештеник Душан Митровић, Мирин отац, ухапшен је  и са члановима породице послат у исељенички логор Цапраг, сабирни логор за свештенике СПЦ и њихове породице.

-На молбу Милана Недића,немачка команда је интервенисала, па је већа група свештеника са породицама пребачена у Србију – сећа се г.ђа Митровић.

-Целога живота прате ме слике  привођења моје мајке, сестре и мене, на Петровдан 1941. Нас три ухапсили су Ахмет Имановић (чиновник општине Калесија), студент медицине Скопљаковић који је 1943. отишао у партизане, а по коме је названа једна улица 1944, те геометар из Зворника Осман, муслиман из Херцеговине који је и после рата радио као геометар у Среском народном одбору у Зворнику! Оца су одвели пре нас, а нас три затворили су у празну основну школу. Моја стара бака је пешке, целу ноћ сама силазила низ планину да види куда су јој одвели сина, снаху и унуке. Сећам се прашњавог камиона у коме смо се поново среле с оцем, пуног измучених Срба. Целог живота прате ме лик и силуета моје баке која беспомоћно стоји у облаку прашине на цести, немо гледајући за камионом који нас одводи у непознато.-сведочи М.Митровић.

Испред железничке станице у Тузли с неверицом нас испраћају познаници,  другови:

-Све ћемо вас осветити! – довикује нам мој друг Ацо Јакшић (18) онако бунтовно, дечачки.– Спазим испред станице и Звонка Драгицу, Хрвата, друга из гимназије, вођу пута, али сада у усташкој униформи – прави се да ме не познаје. Из камиона пребацују нас у прљаве фургоне у којима се не може дисати од врућине и смрада. Ту се обавља и нужда.

По доласку у Славонски Брод, Србе пребацују на камионе и „приказују“ грађанима:

-Сећам се малишана у белим сокнама који су нас гађали јајима и ђубретом…И уплаканих српских госпођа које су покушавале да са свештеничких мантија ишчеткају прашину…..

Исти модел агресивног понашања становника Хрватске, према браћи у Христу, дојучерашим комшијама, Србима, снимљен је камерама домаћих и страних ТВ екипа и током последњег етноцида над Србима из Хрватске. И шта више, континуирано се понавља кроз шовинистичке изгреде у Водицама, Сплиту, Дубровнику – у XXI веку у Европи!

Логор Цапраг

Мира Митровић сећа се ноћи  доласка у Цапраг.

-Видимо да смо у Цапрагу, предграђу Сиска. Нека мераја, равница…Онако уморни, гладни и жедни, губимо свест…Седим с мајком и сестром на трави, не знамо више ни сопствена имена, ни где смо и зашто смо кренуле…Стижу неки младићи, затвореници Срби, да нас умире, да не премремо од страха када спазимо усташе. Полако нас воде у топовске шупе: по бетону бачена слама. Мене је довео студент из Београда, звао се Тесла. Тик до мене, свештеник Свитлић са супругом. Били су из Бјељине, деце нису имали. Када је свануло, погледам и видим да је шупа пуна измучених људи, избеглица, свештеника, неколико сисачких радника.

Живот у логору био је суров – устајало се у пет: измишљали су посао. Мој отац, прота Душан, стално је бивао кажњен и изнуриван глађу стајао би у кавезу у коме сатима није могао ни да се помери. Од туге, ни нас три тада не би јеле сплачине од куваних жутих краставаца с мало брашна. Болештине, тифус и дизентерија харале су логором. Као стоку, неколико пута су нас обучене терали у Купу на купање. Никакви лекари нису долазили, што је било противно свим важећим конвенцијама. Најстрашније понижење био је заједнички тоалет за све. Једна обична даска с више отвора само пребачена преко септичке јаме. Ноћу нисмо ни излазиле, плашећи се усташа који су масовно силовали младе жене и девојке. Заплакала сам када сам видела свештеника у мантији како чисти септичку јаму. – с уздахом говори Мира Митровић.

Истиче да је било и часних људи, попут њеног колеге Мирослава Солда, сина рудара из Букиња, студента медицине у Загребу.

-У очима тог младог Хрвата видела сам сузе и стид. Желео је да ми помогне.

Једном приликом, док су копале кромпир у пољу, Мири се поверила млада жена. Шапатом јој је испричала да су јој мужа, једног од власника фабрике „Гавриловић“, усташе заклале и одсекле му главу. У логору Цапраг била је с мајком и двоје деце. Додала је да су пријатељи платили откуп Немцима и да ће их пребацити у Србију.

Само тог јутра видела сам једно немачко возило у логору, никада више. Сву власт држале су усташке јединице. – подвлачи гђа. Митровић.

Породица Митровић пребачена је у Србију где је дочекала ослобођење. Да апсурд буде већи, Мирин отац, прота Душан, по ослобођењу бива премештен у Зворник (парохија спаљена и уништена током рата) и ту због вођења црквених књига, паралених с матичним државним књигама, бива после немачких и усташких хапшења, ухапшен и од стране комуниста!

-Нама не требају попови! – узвикивао је тада комесар Милан Пантић Тенк.

Тек из данашње перспективе јасно је колико су се таквим забранама пописа парохијана СПЦ, у ствари затирали подаци и чињенице о српским страдалницима, њиховом постојању на тим просторима, култури, имовини. Истовремено, католичка црква, никада на увид није доставила ни број, ни имена покатоличених Срба. Муслиманима, сем када они то сами попут Алије Изетбеговића, не би поменули (бака српска православка), нико никада није ни тражио порекло. Мира Митровић ,у књизи „Поменик“(стр. 5) подсећа :

Током Другог светског рата у окупираној Србији оформљене су, скоро илегално, две комисије за прикупљање података о злочинима усташа над Србима у НДХ. Једна комисија била је при Комесаријату за избеглице (чији је комесар био Тома Максимовић), а друга комисија била је у Српској православној Патријаршији. Иницијатор и покровитељ Комисије у Патријаршији био је  заменик Патријарха, митрополит скопски Јосиф, кога су Бугари протерали из Скопља. Патријарх српски, Гаврило, био је заточен у злогласном логору Дахау, као изразити противник фашизма односно национал-социјализма. Обе комисије радиле су предано и успешно. Нова држава наследила је документацију Комесаријата, а примерак Патријаршије запленила је ОЗНА, полиција нове државе. Постојао је и други примерак Патријаршије који је присвојио један професор Универзитета у Београду.-тврди М. Митровић. – Тако су у јавност доспели само фрагменти и то после Титове смрти…Од САНУ и Српске Патријаршије очекивало се више.

Сведочења и цитати из књиге „Поменик“ живог сведока страдања у Цапрагу, инж. Мире Митровић, побијају тврдње г.Бутурца о хуманости и човечности у сисачким логорима.

 

IV  део

СВЕДОЧЕЊЕ  МАРИЈЕ КРКОВИЋ 

Марија Крковић
Марија Крковић

-Јасно се сећам одушевљења грађана Сиска који су 1941. радосно бацајући букете дочекивали немачке тенкове на улицама -говори Марија Крковић, пензионисани социјални радник.-Тада ми још није било јасно коликим смо злом окружени ту, у сред Сиска, где смо се брат и ја школовали, одрастали.

Наше село, Мали Градац било је чисто  српско, а суседно, Маја, чисто Хрватско. Из тог села су усташе начиниле покољ по Банији 1941. Пре Другог светског рата, међунационални односи били су коректни – посећивали смо се, женили и удавали, ишли на прославе. Ипак, на вашарима и игранкама, чешћа су била убиства српских младића. Некада би и по четворица, петорица били убијени због безначајног разлога. Славили смо Св. Николу, најраспрострањенију српску славу и сво троје деце Крковића одрасло је уз родитељску пажњу, а посебно љубав баба и деда, поносних Банијаца. Отац, као први човек у општини, савесно је водио бригу о мештанима. Школовали смо се у Сиску куда смо се и преселили 1937. Становништво Сиска чинили су Срби и Хрвати у једнакој размери. Пола Баније, специјалним јутарњим возом долазило је свакога јутра на наставу у гимназију у Сиску. Уживала сам у тим путовањима.

Први сусрет с  малим комшијом кајкавцем, Пепом, није био пријатан :

-Проклети Влах, за кај си пришел сим, иди у своју шуму!

Наравно, деца су касније превазишла неповерење одраслих и заједно се лепо играла.

-Сви смо били чланови СОКОЛ-а и учествовали у раду секција 1935.-36. Већ 1939. примљена сам у СКОЈ у гимназији. Лепо смо се дружили сви, Срби и Хрвати, без разлике. На састанцима СКОЈ-а учили смо руску историју и руски језик. Читали смо руске класике, разговарали о музици и култури. Најмање се говорило о политици. И тада је, као и данас, било те малограђанштине, да је исправније учити туђу, но своју историју. У СКОЈ-у је било и Хрвата и Јевреја. Многи Јевреји прикључили су се касније, заједно са Србима, антифашистичкој борби. Мој друг, Мирослав Шрајбер (Јеврејин) био је интерниран у логор у Италији. По капитулацији Италије вратио се у Југославију и придружио партизанима. Касније смо заједно студирали. 

 Тек када су Немци ушли у Сисак, на наше запрепашћење, многи од наших дојучерашњих другова, професора, католичких свештеника, Хрвата, обукли су усташке униформе. Иначе, професорски кадар био је мешовит: професор српско-хрватског језика Јовановић био је из Шапца, док је директор био Хрват, Иван Рупчић, који је већ првог дана обукао усташку униформу.

Баке и деде који су остали на Банији доживели су усташки погром.

-Деда Јово је доживео апоплексију, шлогирао се када је видео како му војници НДХ пале кућу. Тако непокретног крили су га по збеговима од усташа. Ујака Миладина Ћерана, кројача из Глине, убиле су усташе. Најмлађа тетка, Ана, својим очима видела је крв која је цурела из цркве у Глини и по којој су мештани бацали креч како би спречили заразу. Име Миладина Ћерана, власника првог аутомобила у Глини, било је исписано на бронзаној плочи Спомен обележја у Глини. Споменик је срушен током „Олује“.

У књизи „Река смисла Момчила Крковића“, вајар Крковић, Маријин брат, осликава атмосферу из првих дана фашистичке Независне Државе Хрватске 1941.

„НДХ је ужурбано сама себе успостављала. Сви житељи, сем оних који су били упућени, били су збуњени – и Срби и Хрвати. Још од априла у средствима „промиџбе“ објављивано је да сви Срби који желе да буду грађани НДХ треба да пређу у католичку веру и самим тим себи обезбеде миран и  лагодан живот. Са мајком и сестром сам одлазио у католичку цркву код жупника и учио „Здраво Маријо“ и остале молитве. Негде крајем године требало је да дође до крштења и причешћа по католичком церемонијалу. Ми то нисмо дечекали јер смо 23. августа, помоћу неких папира које је отац добио из Београда од старијег брата, вероватно задњим или предзадњим возом, успели да стигнемо до Земуна (НДХ) а одатле скелом за Београд. Да смо се покрстили и остали у Сиску, до зиме бисмо свеједно стигли у Београд низ Саву.

Сећам се те страшне зиме, када смо ишли на Ада Хују да скупљамо грање и стабла за огрев, како смо видели многе насукане лешеве, баш онакве као на Хегедушићевим сликама – лешеве нових католика православног порекла за које њихови крститељи нису имали баш много стрпљења.

Цапраг, код Сиска, био је полазна пловна станица за оне који су поверовали.“

(стр 43. М. Јевтић “Река смисла Момчила Крковића)

Из родног Малог Градца све комшије породице Крковић биле су одведене на покрст у Глину јула 1941. Нико се није вратио. Интересантно је да је у заборав гурнута и рација маја 1941. у Глини кад је ухапшено неколико стотина Срба, побијених на обалама Купе. Данас, ту нема никаквог обележја.

Свештеници у јарму         

Марија Крковић посебно истиче предан образовни и васпитни рад проте Бараћа, вероучитеља и његове супруге која је водила ђачки хор.

-Сваким својим гестом, прота Бараћ, двоструки доктор наука, трудио се да уздигне културни ниво гимназије, ученика, града у целини. Племенит и благ, свакога би ученика посаветовао, послушао. Организовао је дивне екскурзије на Опленац. Почетком рата имао је око педесет година.

Г-ђа Крковић описује улазак Немаца у Сисак, запоседање гимназије, распуштање школа, прва хапшења. Први сусед, усташа, упозорава Крковиће да се крију, беже у Србију, спасавају живе главе.

-Проту  Бараћа су одмах ухапсили. Хапшени су и комунисти, али су тада сви одреда били Срби. Тада нико од хрватских комуниста није ухапшен. Везане жицом, спровели су их у Цапраг, предграђе Сиска. Колико ми је познато, тамо данас не постоји никакво обележје.

Марија Крковић описује дугу колону ухапшених које усташе спроводе у логор.

-Радозналост је натерала Нену Биџић, Габријелу Келер и мене, да дискретно пратимо колону, како би виделе да ли има некога од познатих у њој. Нена није била чланица СКОЈ-а, али смо код ње криле летке, књиге, прогласе. Њен брат Гојко ухапшен је крајем маја и спроведен у Јадовно где је и убијен.

Следећи пут када смо отишле током лета, биле смо поражене призором: шесторица православних свештеника, обучених у мантије, измучени и прашњави, тихо су, упрегнути у воловски јарам, вукли две огромне бачве воде с Купе. Међу њима био је и наш драги прота Бараћ! Тамо није било никаквих немачких, већ само усташких стражара. Католички вероучитељ, професор Креч, одмах се придружио усташама. – сећа се Марија Крковић.

Нема података да је брат у Христу помогао Србима ,дојучерашњим колегама. Крковићи су се августа месеца пребацили у Србију где су преживели тешке избегличке дане. Маријин брат Момчило, у књизи М.Јевтића “ Река смисла Момчила Крковића“, истиче куриозитет:

„Власт у Србији под Миланом Недићем имала је изузетно добро организовану бригу о избеглицама. Сви ђаци су добијали стипендије, нико није био гладан. Школа је била смештена у Београдској улици 9, близу Славије, у приватној кући на спрат. Програми су били јасни и неоптерећени. А тек професори! Већина њих касније били су универзитетски професори (И.Мамузић, П.Митропан, Ј.Шепа, К.Свинарски…)

(„Река смисла Момчила Крковића“, М.Јевтић, стр. 47).

Касније је М.Крковић похађао цртање код И.Табаковића у згради Музеја Кнеза  Павла (данашњем Народном музеју који више година, у мирнодопским условима, није отворен за посетиоце). У окупираном Београду, Марија Крковић била је илегалка, а 1944. придружила се НОБ-у. Рањена је на Сремском фронту. Комунистичка власт враћа Крковиће у Сисак где доживљавају савезничко бомбардовање.

– У Сиску нисам затекла пуно познатих. Нену, моју другарицу, убили су фашисти, као и многе Србе, током  повлачења. Срби су изгинули и отишли, све је учињено да им се помогну да оду. Данас се намерно замагљује истина, руше споменици и сва страдања и сви логори у Сиску се подводе под један логор – закључује гђа. Крковић.  

Споменик жртвама усташког покоља у Глини сачинио је Момчило Крковића који је обновио и црквиште у Глини.  Патријарх Павле освештао је споменик четвртог августа 1995. Сутрадан, петог августа, пала је прва хрватска граната на дом Крковића. По други пут у једном веку преживели су агресију. Марија Крковић жустро објашњава маркетиншко прекрајање историје у Хрватској.

-Посебно ме је повредило када сам 1972. у Сиску видела билборд: “Изађите 27. јула на прославу устанка хрватског народа и осталих.“ Ја знам да је то скоро 100% био антифашистички устанак Срба у Хрватској. Хрвати су у партизане стигли тек по капитуалцији Италије. Многи и право с руског фронта. Али, папир трпи све… Но, има нас још живих који знамо истину. Записаћемо и рећи својој деци, унуцима, праунуцима. -закључује Марија Крковић.

Србија треба свим Хрватима који су имали храбрости да спасу и  један српски живот, одајти признање, како то Јевреји чине Медаљом праведника међу народима. Отворено је питање да ли би они, или њихови наследници, смели то признање да приме.

После многих деценија, Скупштина Београда одлучила је да име једне улице посвети Диани Будисављевић (супрузи др. Јулија Будисављевића), Аустријанки, која је учинила величанствен подвиг спасавајући хиљаде српске деце у Загребу и Хрватској током фашистичке НДХ.

Било би логично да је оваквој личности, макар и постхумно, додељена Нобелова награда за мир.

Danka_Kojadinovic

 

 

 

 

 

 

Данка Којадиновић

У Београду, 27. новембра 2010.

 

Библиографија:

1.  ”СИСАЧКИ ЛОГОРИ ЗА ОДРАСЛЕ У НДХ”Лојзо Бутурац,

Стр.131. Пучки календар Сисачко-мославачке жупаније за 2010.

(градови: Глина, Новска, Петриња, Кутина, Сисак, Хрватска Костајница), ЦВОР, Бјеловар, Матице Хрватске 24

2.  “Европа између жица”, Ђорђе Ђурић, Библиотека поруке, књига 4, Спомен подручје Јасеновац, 1974.

3  .“Поменик” Петар Вучетић, Мира Митровић, Матра дизајн,1999, Београд

4. “Рат и дјеца Козаре”, Драгоје Лукић,  http://www.jerusalim.org

5. ”Усташки логори, Мирко Першен, Загреб 1990, (друго проширено издање)

6. “Река смисла Момчила Крковића”, Милош Јевтиђ, Београдска књига, Београд

7. “Хапшење и протеривање у логор Цапраг српског православног свештенства и њихових породица из Сремских Карловаца и акција усташке државе и католичког клера на покрштавању православних Срба” др Тијана (Микић) Музикравић, др Петар Микић и Ангелина Николић

8.  „Билогора и Грубишно Поље 1941.-1991.“ др Милан Басташић

9.   Дневник Диане Будисављевић

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top