Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Наша је дужност и обавеза да код Шаранове јаме на Велебиту, подигнемо капелу Јадовничким новомученицима.

Логор Нежидер: логор за српску елиту

Датум објаве: уторак, април 26, 2016
Величина слова: A- A+

Логор„Ово је био логор за српску елиту, за све оне од којих је Аустроугарска стрепела.“

                                                                                      Миладин Николић Расински

Обала Нежидерског језера. Северни део аустријске покрајине Бургенланд. Периферија насеља званог „Ново насеље на језеру“. На само 15 километара од садашње мађарске границе, крајем лета 1914. године основан је логор Нежидер који је за циљ имао масовно уништење Срба. По намени се није разликовао од других места овог типа широм Аустроугарске монархије. Ипак, овај логор се по једном детаљу разликовао од осталих. Наиме, управо овде у Нежидеру је заточен био велики део српске интелектуалне елите. Заробљеници логора били су песник Сима Пандуровић, научник Милутин Миланковић (одведен 21.10.1914), новинар Крста Цицварић, сликар Марко Мурат, архитекта Јован Илкић, Јелисавета Начић – прва жена архитекта у Србији, госпођа Бинички са двоје деце, др Милорад Недељковић. Овде су били новинари, књижевници, песници, глумци, професори, учитељи, народни посланици, адвокати, судије, лекари итд. Апсолутно сви из интелектуалне елите су испунили нежидерско гротло пакла. Сви су добијали ознаку W. У овој причи су посебно потресна сећања некадашњих логораша. Један од преживелих, Душан Кривокапић записао је: „У овај логор је ушло 14500 српских и црногорских житеља; у лагеру је своје кости оставило 9700; из лагера је голу душу изнело 4800 лица.“ Према наводима Рајса, у Нежидеру је било 160 свештеника. Барака у којој су они боравили звала се „поповска барака“

Цео логор је био беспрекорно обезбеђен, ограђен бодљикавом жицом. Истовремено, споља и изнутра био је осветљен изузетно јаким петромакс – лампама које су биле постављене на високе стубове. За разлику од других логора, у овом су услови за живот били нешто бољи него што је био случај у Нађмеђеру, Ашаху на Дунаву, Балдогасоњу, Араду итд. Ипак, ти „нешто бољи услови“ нису могли спречити да овај логор мимоиђу бројне заразне болести, од којих су заточеници масовно умирали. Сећања преживелих говоре више од сваке мисли коју бих написао. Колико је била страшна патња заробљеника у аустроугарским логорима, осврћући се на боравак у Нежидеру, најбоље је описао Милутин Миланковић: „На северном крају Нежидерског језера лежи мала варошица истог имена, а сада је Аустријанци зову Нојсидел. У њој је за време владавине Марије Терезије и њеног сина Јосифа подигнута велика касарна за пук број 2 мађарских хусара. Када, августа 1914, тај пук одјаха на бојна поља Галиције, а његова касарна остаде празна, претворише је у заточенички логор држављана Србије који су се на почетку рата затекоше у Угарској половини монархије и оних небораца Србије који у току рата падоше у ропство. У тај логор доведоше и мене и уврстише ме у заробљенике. Она уска капија пред којом су стајали стражари и оне решетке на спољним прозорима подсећали би ме на моје ропско стање. Па неизвесност докле ћу тако чамити.“

Миланковић даље описује долазак сународника у Нежидер: „Измучени ратним догађајима, исцрпљени мукама транспорта у забрављеним фургонима, изгледали су као авети. Стрпаше их у приземље касарне где су се пре тога налазиле коњске штале. Почеше умирати као мушице, спочетка по један два дневно, а касније њих све више и више. Њихова причања убише у нама сваку наду и осетисмо сву тежину робовања.“

Посебно потресни су били записани из пера овог научника о смрти која је харала логором : „Живот у логору бивао је све тежи. Онде се болест угњездила, а смрт косила. Било је дана када из нашег круга однесоше у извесним временским размацима један за другим 10 лешева, да их баце у јаму. Тек што би се у нама стишао ужас таквог јадног призора, следовао би му идући. Зато нам се причињавало да је број умрлих још већи.“

Командант логора био је Јулијус Вајнграбер, изузетно познат по својој строгоћи. Под његовим притиском др Гринфелд је мењао дијагнозу преминулих. Тако је изгладнелост заправо вођена као изнуреност срца. Доктор Гринфелд је једном ризиковао живот када је команданта Вајнграбера упитао:“Зашто ми шаљете људе у болницу? Ја сам учио да лечим људе од болести, не од глади!“ 

У логорима на тлу Аустроугарске, људи нису понижавани само током живота, већ и кад би преминули. О томе се јасно може сазнати из сећања Душана Кривокапића, који је био сведок сахране своје мајке:„По двадесет лешева стрпавано је у једну раку. Покојници су сахрањивани као животињске лешине без опела, без прелива капљом заветног пића, без симбола хришћанства на гробу. На хумкама би биле постављене таблице са бројем српских цивила.“

Логор Нежидер је престао са радом 31. октобра 1918. године.

Спомен плоча

Обично у својим текстовима дајем завршни коментар. У овом случају, иза горе наведених сећања остаће тишина. Занемео сам и једноставно не могу да пронађем праве речи да опишем лично стање док сам читао искуства људи који су преживели страхоте Нежидера. На почетку, нисам пуно знао не само о Нежидеру, већ о већини логора који су се налазили на тлу Аустроугарске. Али пишући и откривајући информације, којих иначе нема много, о Нађмеђеру, Араду, Маутхаузену, врата су се полако отварала и довела ме у свет Нежидера. Као што сам напоменуо, података о овим догађајима нема пуно, па сам покушао из доступних извора да направим причу која би бар мало приближила нашој јавности догађаје од пре 100 година. Жртва наших предака заслужује да се прича о овим догађајима преноси са колена на колено. Њима дугујемо наше постојање.

На крају, причу о логорима монархије закључићу подацима, о српским жртвама, који су прихваћени на Конференцији мира у Версају 1919. године. У аустроугарским највећим логорима било је заточено 147677 војника, од којих је 50 хиљада преминуло. У периоду од 1914–1918. у логорима је боравило 50 хиљада цивила, од којих је 20 хиљада преминуло. Званична процена је, да је у логорима Аустроугарске живот изгубило око 70 хиљада војника и Срба српске националности. Међутим, истина је да се број жртава никада неће утврдити, посебно у броју страдалих цивила. Аустроугари су уништили званичне папире у којима је јасно писало колико је жртава било јер је то био једини начин да прикрију стварне цифре, а како не би били оптужени за кршење свих међународних повеља које су говориле о заштити цивилног становништва.

Табела

*У број жртава у Јиндриховицама, збирно су наведени ексхумовани са логорских гробља Хајнрихсгрин (Јиндриховице), Броумов, Праг-Олшани, Хеб. Сва тела су положена у заједничку спомен костурницу у Јиндриховицама, укупно 7100. Преосталих 1600 је пронађено пар километара даље, где је на већем броју споменика уписано име и презиме жртве. Због недостатка места у спомен костурници они нису ексхумовани.

Аутор: Александар Мили…

Извор: Пуњени паприкаш

 

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top