Logor Jasenovac broj V – Stara Gradiška

Datum objave: nedelja, oktobar 9, 2016
Veličina slova: A- A+
Pavelić u logoru Stara Gradiška Foto: Arhiv Muzeja žrtava genocida
Pavelić u logoru Stara Gradiška
Foto: Arhiv Muzeja žrtava genocida

Opis logora

Na levoj obali Save preko od varoši Stare Gradiške nalazi se bivši Kazneni zavod. Taj stari, još Austrijski, Kazneni zavod upotrebile su ustaše za jedno odeljenje logora Jasenovac i po tome ovaj logor je dobio zvaničan ustaški naziv logor Jasenovac broj V.

Od logora Jasenovca broj III udaljen je 36 km. Ceo logorski, odnosno kaznionički prostor ograđen je još od vajkada visokim zidom sagrađenim od cigala, visokim oko 6 m. Logorski prostor ima izgled nepravilnog četvorougaonika, od kojeg južna stranica jeste obala reke Save i na samoj obali podignuti zid, a ostale tri stranice toga četvorougaonika naslanjaju se na ovu najdužu stranicu. Ustaše su po zatočenicima dale na izvesnim mestima zid nadograditi i proširiti i na samome zidu sagrađene su stražarnice u obliku bunkera. To su bile i ustaške osmatračnice, u kojima su bili mitraljezi, skladišta municije i drugog oružja, a svaka osmatračnica osim toga imala je i reflektore. Takve osmatračnice i stražarnice bile su postavljene i na nasipu na obali Save, i na uglovima zidova i nad ulaznim vratima u logor. Glavni ulaz u logor bio je sa severne strane. To su bila velika vrata u zidu za kolski i pešački prolaz.

Kazneni zavod Stara Gradiška nalazi se u neposrednoj blizini glavnog druma, koji vodi od Okučana za Banja Luku i na mestu gde taj drum prelazi reku Savu i gde je bila velika ćuprija preko Save, kao sastavni deo toga druma. Nalazi se u neposrodnoj blizini opisani Kazneni zavod.

Unutrašnjost samoga logorskog kruga odeljena je opet na posebne odeljke, koji su služili u svoje vreme kao muška kazniona i kao ženska kazniona. Tako su sada i ustaše podelile logorski krug na žensko i muško odeljenje. Posebno je bio sada po ustašama izgrađen zid, koji je delio logor na one zatočenike, kojima je određen strožiji režim i na one zatočenike pod snošljivijim režimom.

Stari Kazneni zavod ustaše su sada pretvorile u radni logor i pokraj već postojećih zgrada i kaznioničkih ćelija, dograđene su mnoge prostorije i zgrade za velik broj radionica, magacina; potom je sagrađena ustaška bolnica, rimokatolička crkva i upraviteljstvo logora. U zgradi upraviteljstva logora, koja je bila jednospratna zgrada sa mnogim odeljenjima, bile su smeštene upravne kancelarije, stanovi za oficire, oficirska kantina i trpezarija.

Posebna odeljenja bila su u drugim zgradama određena kao dečiji logor, a posebno je bio u krugu onog dela logora sa blažim režimom zgrada za zatočenice, Hrvatice. Od radionica, koje su bile smeštene u ovom delu logora, bile su: krojačnica ustaške odeće, radionica ustaške obuće, levaonica železa, kovačnica, kolarnica, bravarija, limarija, tokarija, užarija, bačvarija, stolarija, staklarija, kartonaža, knjigoveznica, štamparija, puškara, remenarija, metlara, keramika, pekara, mesnica, mlekara, sirana, uljara, sodara, rezbarija, sajdžinica, auto-mehanika i garaža, mehanička radionica, kanalizacija, instalateri vodovoda, bojadisaona, krojačnica za zatočenike, brijačnica, hemijski laboratorijum – pa su tu bile još električna centrala, ustaška bolnica sa ambulantom, rentgenom i zubnom ambulantom, praonica rublja, stovarište stare robe, krpara, mlin, papirnica, drvara i daščara.

Poprečni veliki zid u logoru visok 6 m, delio je ovaj deo logora od najbolnijeg dela logora, na kome se nalazila jedna ogromna zgrada dugačka 50 m, široka oko 18 m a visoka 20 m do 25 m. Bila je to kuća na sprat, a u sredini krova imala je jednu vrstu tornja nad krovom u visini 5 do 6 m. Taj prostor, gde je bila ova zgrada bio je posebno osiguran visokim zidom i u prostor te zgrade zvane „Kula“, ulazilo se na jedna vrata. „Kula“ je srednjovekovna građevina, sa masivnim zasvođenim zidovima, pa su i hodnici i sve ćelije u toj agradi zasvođene i odeljene ogromnim belim zidovima, tako da se iz jedne u drugu ćeliju ne može čuti ni revolverski pucanj. Prizemlje kule upotrebljavalo se za različite radionice, kao na primer kovačnicu, bravariju itd.

Sa sevarne strane „kula“ je imala teška vrata, a od vrata su stepenice vodile na gornji sprat. Na gornjem spratu iz predsoblja vodila su dvoja vrata levo i desno, te i kroz jedna i kroz druga vrata, levo i desno, ulazilo se u mračne hodnike. Sa jedne i sa druge strane i jednoga i drugoga hodnika bila su teška vrata u zidovima i kroz svaka ta vrata ulazilo se u kaznioničke ćelije. Na svakom krilu zgrade bilo je 24, odnosno 25 ćelija. Svaka ta ćelija bila je zasvođena i bila je dugačka oko 6 m i široka oko 4 m, a visoke do zasvođavanja 2 metra.

„Kula“ je bila mučilište sa svim svojim ćelijama na spratu, a posebno mučilište bilo je tako zvani „hotel Gagro“. To je mučilište prozvano po ustaškom zastavniku Nikoli Gagro, koji je tamo na neverovatno svirepe načine ubijao i mučio zatočenike i zatočenice.

Mučilište se nalazilo u prizemlju, odnosno suterenu ustaške bolnice. A ustaška bolnica bila je zgrada na dva sprata, te su oba sprata služila za bolnicu, a u prizemlju su stanovale ustaše iz logorskog sata. Prizemno desno nalazilo se sedam samica, od kojih je sedma bila odvojena, i u njoj se saslušavalo i mučilo.

Osim ovih samica, postojalo je još šest podrumskih ćelija, od kojih su dve upotrebljavane za kažnjenike, a četiri su smatrane kao ćelije smrti. U tim su ćelijama činjena su strahovita ubistva i najstrašnija umiranja od gladi i žeđi. Veličina ovih ćelija je bila 2 m širine, 2 m visine i 3 m dužine. Pod je bio od cementa i svuda je bila vlaga. Ni klozeta ni kible nije bilo i zatočenici osuđeni na smrt glađu, vršili su nuždu u samici, a jedini posetioci samica bili su veliki klozetski pacovi, koji su neprestano navaljivali i jedva čekali da se mučenik od gladi onesvesti ili da toliko oslabi da postane plen i hrana pacova.

U logorskom prostoru u sredini bio je logorski krug tj. prazan prostor, na kome su se održavali „nastupi“ i koji je inače služio u kaznenom zavodu kao krug za šetnje kažnjenika.

Postanak logora Jasenovac broj V

Kazneni zavod u Staroj Gradiški bio je posle sloma stare Jutoslavije raspušten, a kažnjenici su se razbegli,  odnosno raspušteni svojim kućama.

Kada je u Jasenovcu stvoren logor smrti i kada su neočekivane i iznenadne jesenje poplave prisilile da na brzu ruku likvidiraju logor Jasenovac broj I i logor Jasenovac broj II, te kada je pripremani logor Jasenovac broj III još bio samo zamisao i ustaška ideja, a zatočenici svih vrsta počeli sa svih strana iz NDH da pristižu u Jasenovac – odlučila je logorska uprava, da kao logor upotrebi stari kazneni zavod u Staroj Gradiški, zajedno sa svim prostorijama, mučilištima i srednjovekovnim inkvizitorskim samicama. To je bilo jedno odeljenje logora Jasenovac i poslužilo je u prvo vreme za smeštaj masona i političkih prvaka, te starih političkih stranaka iz bivše Jugoslavije. Kasnije je logor Jasenovac broj V služio uglavnom kao ženski i dečiji logor i logor za one zatočenike, koji su dolazili pod lakši režim i koji od ustaša nisu bili unapred određeni za ubijanje.

Sve vreme postojanja logora Jasenovac broj III, postojao je i logor Jasenovac broj V – i kada god je trebalo zatočenike zavarati da idu kao premešteni iz logora III u Staru Gradišku, i obratno, iz Gradiške u Jasenovac – onda je ovo odvojeno postojanje odvojenog logora dobro došlo. Zatočenici su tako mirno odlazili na stratište, na klanicu i u smrt, misleći da su zaista premešteni iz Jasenovca u Gradišku i obratno.

Logorska uprava

Logor Jasenovac broj V kao i svi logori u Hrvatskoj bili su pod vrhovnim zapovedništvom poglavnikovog poverenika za sve logore, Vjekoslava Luburića, zvanog Maks.

Iz glavnog logora u Jasenovcu broj III određeni su zapovednici logora u Gradiški, pa je tako utvrđeno, da je prvi zapovednik u logoru bio Jozo Matijević rodom Dalmatinac, a prvi zatočenici u logor stigli su 13. novembra 1941. godine.

Posle Matijevića došao je za zapovednika ustaški oficir Ivan Rako, a prvi zapovednik, tada već ustrojenog i ženskog odeljenja logora, bio je ustaški zastavnik Stanko, zvani Bevanda. Zapovednici logora u Gradiški često su se smenjivali, pa je tako utvrđeno da su kao zapovednici dolazili jedan za drugim posle Bevande: Juraj Kurinički, Nikola Gađić, Branko Slipčević, Stjepan Bosak, Ivica Brkljačić, natporučnik Josip Stojčić, ustaški natporučnik Orešković, zastavnik Ante Vrban, poručnik Jerolim Maričić iz Šibenika.

Utvrđeno je da su zapovednici logora imali svoje tajnike, a tajnici su bili iz redova ustaških oficira. Tako se zna da je tajnik nadporučnika Gađića bio student Buhovac.

I pojedina odeljenja u logoru imala su svoje zapovednike. Zna se da je zapovednik celokupnog rada bio ustaški poručnik Nemet zvani Ćaća, a iza njega natporučnik Kordić. Zapovednik ustaške bolnice bio je Mato Mandušić iz Imotskog, a zapovednik samica i ćelija bio je ustaški vodnik, a kasnije zastavnik, Nikola Gagro, iz Širokog Brijega, po kome su mučilišta dobila ime „Hotel Gagro“.

Kartoteku zatočenika vodio je ustaški vodnik Mirko Runjaš iz Stare Gradiške.

Nadzornica nad ženskim odeljenjem logora bila je ustašica Maja Buždon, monopolska radnica iz Zagreba rodom iz Splita. Ona je bila i vršilac dužnosti upravnice ženskog odaljenja logora. Uz Maju Buždon bile su još 24 ustašice, koje su obavljale u ženskom odeljenju logora nadzor i mučenje zatočenica, pa su te žene – zveri ubijale i klale zatočenice. U galeriju tih ustaških čudovišta spadaju Ankica Čop, inače učiteljica iz Slavonske Požege, Zora Grbac,  učenica iz Zagreba, Jelka Brkić iz okoline Bosanskog  Broda, inače krojačica, Ljubica Babić iz Zagreba, dve sestre Štefica i Dragica Poklitar iz Tuzle, Mima Kuzmek iz Zagreba, Dragica Kuzmek iz Zagreba, Milka Pribanić iz Zagreba, Božica Obradović negde sa Korduna, Nada Tanić – Luburić iz Livna, Ljubica Flanjak verenica krvoloka Ljube Miloša, Vilma Bosak negde iz Srema itd.

Sigurnosnu službu u prvo vreme u logoru V obavljala je III ustaška satnija iz Jasenovca. Brojala oko Z00 ustaša, a komandant je bio ustaški natporučnik rodom iz Broda. Kasnije je posadu sačinjavala treća ustaška bojna sa oko 1.000 ustaša, podoficira i oficira. Među njima bila je najgora

11 satnija regrutovana iz reda Hercegovaca. Ta je satnija učestvovala u masovnim likvidacijama odnosno ubijanjima zatočenika i davala je straže oko samica i odvodila zatočenike na gubilišta. No, sama pogubljnja i dželatsku službu činile su ustaše iz 10 satnije, koji su nosili crne uniforme, i koje su u logoru nazivali „crni“. Komandant im je bio Ante Čelan, ustaški nadporučnik rodom iz Grahova u Bosni. Čelan je bio pri kraju i zapovednik logora i za njegovo vreme obavljeno je pogubljenje najvećeg broja zatočenika i likvidacija celog logora.

Ustaške jedinice, koje su vršile pokolje i mučenja zatočenika nazivale su se „sigurnosna služba“. Pokraj Čelana, jedno vreme bio je zapovednik sigurnosne službe ustaški nadporučnik Rostaš i njegov ađutant, ustaški poručnik Demaši. U redovima te sigurnosne službe bili su još ustaški oficiri i podoficiri: ustaški poručnik Ostojić, vodnik Iva Ostojić, oficir Jurčić zvani Uča koji nije imao desnu ruku, a bio je ustaša emigrant, nadporučnik Kajić iz Slavonske Požege, zastavnik Draga Galić, Matija Tomić, student iz Slavonskog Broda, ustaški satnik Dinko Šakić, ustaški nadporučnik Eles koji je bio zapovednik III logorskog sata u Mlaki, zastavnik Kenja iz okolice Slavonskog Broda, Joza Mandić iz Mostara, Ivan Petrović Dalmatinac, Milan Bračić iz Mlake, Marko Slipčević iz Dalmacije, Ivan i Mata Mujan iz Dalmacije itd. Komandant svih ovih bio je ustaški pukovnik, Marko Pavlović, komandant Jasenovca, pod čiju komandu je dolazila i posada Gradiške.

Zatočenička uprava logora

Zatočenici su imali svoju upravu kao i u logoru III. Samo ovde je bila ta uprava podeljena. Bila je posebna uprava za muški deo logora, a posebna za ženski deo logora. Muška zatočenička uprava delila se opet na upravu zatočenika Srba, Jevreja i Cigana, i na upravu zatočenika ostalih nacionalnosti. Isto tako bilo je i u ženskom odeljenju logora. Logornici su se često menjali, jer su i njih ustaše ubijale, odnosno premeštale u Jasenovac ili na ekonomije, a to je bio samo izgovor, pod kojim su ih ubijali. Kao logornici srpsko-jevrejskog muškog logora spominju se Klajn, Špiler, Štern, Emilijan Treml itd. Kao logornici hrvatskog dela muškog logora spominju se Matija Matijević, Fridrih Hajnrih, Filip Kranjčević, Hrvoje Šulentić, Seferagić i drugi.

U Srpsko-jevrejskom delu ženskog logora bila je logornica neka Ljuba, koju su zatočenice iz milošte nazvale „tetka Ljuba“, a njezina zamenica, odnosno podlogornica bila je Dragica Glumac studentkinja iz Banja Luke, zvana Gaga. Dugo je bila ova logorska dvojka i neobično je mnogo doprinela ublažavanju patnji i stradanja zatočenica. Kada su u proleće 1944. godine i tetka Ljuba i Gaga zaklane, postala je logornica Slavica Miličević iz Sarajeva, a podlogornica neka Slavica iz Banja Luke i bile su na tome položaju sve do likvidacije logora.

U Hrvatskom delu ženskog logora spominje sa kao logornica Ružica Štajner.

Osim logornika, logornica i njihovih zamenika u internu logorsku upravu dolaze još grupnici, pedesetari i desetari rada – sve iz redova zatočenika. Dužnost svih je bila da nadziru rad zatočenika, da izvršavaju naredbe ustaške logorske uprave, da se staraju o redu i čistoći u logoru, da izveštavaju svaki dan o brojnom stanju ljudstva: desetari – pedesetarima, pedesetari – grupnicima, grupnici – logornicima, a logornici – ustaškoj upravi. Obratnim načinom ustaška uprava dostavljala je putem logornika itd zatočenicima naredbe u pogledu radova, odeće, obuće, ishrane, „nastupa“ itd.

Život i rad u logoru bio je dakle isti onaj, kakav je bio i u logoru broj III, i svaki postupak i krupniji događaj u logoru broj III imao je posledice i u logoru broj V, koji je bio zapravo podružnica logora III. Razlika je bila samo to, što je režim u logoru V bio blaži i što je mogućnost za, ostati u životu, u logoru broj V bila veća. Tako je svedok, Jankov Lazar, iz Zemuna u svom svedočkom iskazu, između ostalog iskazao, da kada je stigao iz Jasenovca u Gradišku, činilo mu se, da je iz pakla stigao u neku vazdušnu banju.

Higijenske prilike

Higijenske prilike u logoru u Gradiški bile su strašne. Ali u poređenju sa paklom u logoru III, one su bile snošljivije i bolje. Ovde je bilo vode u bunarima, iz kojih se voda vadila i upotrebljavala i za piće i za pranje. No, voda u bunarima bila je okužena klicama trbušnog tifusa. Za sve vreme harao je u logoru među zatočenicima, i trbušni i pegavi tifus, a logorskoj upravi to je izgleda konveniralo, jer se nije starala da suzbije ove teške, zarazne bolesti. Sami zatočenici borili su se koliko su mogli i čuvali su se zaraze, ali prilike su bile takve, da se tu nije moglo mnogo pomoći. Prljavština, nepresvlačenje, i nemoguća nega odela – učinila je borbu protiv vaši nemogućom. Logor i svi zatočenici i zatočenice ubrzo su se napunili vašima i drugim parazitima u tolikom broju, da je sve vrvelo; milijarde ovih glavnih prenosilaca pegavca prekrili su logor i sve zatočeinke.

Protiv trbušnog tifusa tajno je (bez znanja logorske uprave) vodio borbu zatočenik lekar, čuveni bakteriolog, dr Viktor Budicki. On je pomoću poštarice iz Stare Gradiške došao u vezu sa ženom zatočenika Julija Hrženjaka iz Zagreba i pomoću te veze nabavio je kaporit i druga dezinfekciona sretstva, pa je tajno obavio tzv. raskužavanje logorskih bunara. Ubrzo zatim osetila se poboljšanja i trbušni tifus je bio suzbijen. I druge zarazne bolesti, kao dizenterija, gripa i ostale, imale su ovde plodno tle, ,jer neotporni, izgladneli i premoreni ljudi nisu bili otporni, a prljavština, paraziti, zima, vlaga, vlažni stanovi, magla i voda pomagali su s druge strane, da se bolesti šire. Naročito su stradavala u velikoj meri deca, koja bi i bez svega toga morali ostati teški invalidi kroz ceo život usled jednolične i nedovoljne ishrane. Otečene noge, podnadula lica, rahitizam kod dece, avitaminoza i grudobolja bile su neminovne posledice i odražaji slabe i jednolične ishrane.

Broj umrle dece je bio veliki, a osim toga, deca su od majki odvajana i na druge načine, zlostavljana i ubijana tako da se dugo bolovanje ove izmoždene dece po pravilu nikada nije u logoru trpilo. Ni drugi odrasli zatočenici i zatočenice, čim bi se opazilo, da su malaksali i nesposobni za rad, bili bi premeštani na ekonomije ili u Jasenovac, što je značilo u sigurnu smrt.

Logorske bolnice nije bilo. Postojala je samo logorska bolnica za ustaše, u kojoj su se samo ustaše mogle lečiti. Tek 1944. godine osnovana je u podrumskim prostorijama bolnica za zatočenike. U toj bolnici bilo je 6 železnih kreveta bez pokrivača, tako da su zatočenici zaraženi tifusom ležali u toj bolnici na slami punoj crva i druge gamadi, a pokrivali su se svojim prnjama. Bolesnici su u bolnici vršili nuždu u kiblu, koja se neredovno praznila, tako, da je usled toga i neprovetravanja bolnice, bio neverovatno težak zadah i smrad. Posluge u bolnici nije bilo, lekova nije bilo i bolesnici su ostavljeni sami sebi, umirali. To dakle, nije bila bolnica, nego zapravo mrtvačnica, u koju su ostavljani živi zaraženi zatočenici. Nadzor nad tom „bolnicom“ obavljao je zatočenik, Rumun Tito, koji je bio poznat kao veštak, koji prstima vadi zube bez bola. Tito i neki zatočenik Dangubić, prebrojavali su mrtvace i o tome javljali grobarima, radi iznošenja iz bolnice.

Strahovit broj umrlih među zatočenicima i još više među zatočenicama i decom imao je odjeka i izvan logorskih zidina, pa i u inostranstvu. Jednom prilikom, bila je najavljena Međunarodna komisija Crvenog krsta iz Švajcarske, koja će doći da logor pregleda. Nastalo je užurbano pranje, čišćenje i sklanjanje svega onoga što bi moglo da potvrdi istinu o higijenskim prilikama i konstantnom ubijanju i umiranju zatočenika. Velike grupe zatočenika odpremljene su na logorske ekonomije. Mnogi su tako zatočenici i zatočenice poubijani, a bezbrojna deca autobusima su prevežena u Novi Marof i Zagreb, odnosno Jastrebarsko u dečije logore.

Komisija je došla i prošla i higijenske prilike, pomor, ubijanje i uništavanje zatočenica, dece i zatočenika je nastavljeno.

Koliki je broj zatočenika prošao kroz logor Gradišku nije utvrđeno, niti će se moći utvrditi, jer su ustaše iz logorske uprave pred dolaskom Međunarodne komisije Crvenog krsta spalile i uništile ustašku i zatočeničku kartoteku i sve spise, pomoću kojih bi se moglo utvrditi nešto od brojnog stanja u bilo kom vremenu postojanja logora.

Svedok Vladimir Hranilović, učitelj u Inđiji, rodom iz Sremske Mitrovice, opisujući u svome svedočkom iskazu dolazak Međunarodne komisije Crvenog krsta iz Švajcarske i uništavanje u vezi sa tim logorske zatočeničke kartoteke, posvedočio je, da je pre uništavanja spiskova i kartoteke on bio registrovan pod brojem preko 400.000, a pri novoj registraciji koja je obavljena uoči dolaska Komisije, dobio je broj 423.

U početku postojanja logora, zatočenici su mogli u određeno vreme da izađu u šetnju u logorski krug, no dolaskom za upravitelja ustaškog oficira Bosaka i ta je šetnja bila zabranjena.

Hrana, stan i odelo zatočenika

Hranu su zatočenici – zatočenice u logoru broj V dobijali nejednako. Tako su zatočenice i zatočenici iz tzv. „kule“ dobijali lošiju hranu i samo jedanput dnevno, dok su ostali dobijali mizernu hranu, ali tri put dnevno. Hrana je bila čorbasta, kravska repa, bez masti, bez soli, a zapržena sa nešto pokvarenog kukuruznog brašna, koje se jedva naziralo u repi. Hleba uopšte nisu dobijali. Zatočenice van „kule“ dobijale su ujutru nešto vruće vode, sa surogatom neke kafe. U podne repu, a uveče čorbu od kukuruznog brašna. Kukuruznog hleba dobijali bi po 70 do 100 grama dnevno no i to neuredno.

Zatočenice i zatočenici zaposleni na poljskim radovima u logorskim ekonomijama dobijali su nešto jaču hranu, a već od 1943. pa nadalje hrana se i u logoru, pa šta više i u „kuli“ poboljšavala.

I u kuli su zatočenice počele primati hranu tri puta dnevno: za doručak surogat od kafe, a za ručak i večeru čorbu od repe, odnosno pokvarenog kukuruznog brašna. U drugim odeljenjima logora pokraj „kule“ hrana se kvantitativno i kvalitativno postepeno poboljšavala, a to je dolazilo otuda, što su zatočenice i zatočenici od svojih kuća primali pakete, pa su, zahvaljujući zauzimanju logornice Tetka Ljube, uspeli, da sve primljene pakete zajednički pojedu. Od namirnica iz paketa se pripremala zamašćena i posoljena jela i svima zatočenicama, zatočenicima, a naročito deci, delila.

No, ovo poboljšanje u ishrani nije se odnosilo na zatvorene Ciganke i na grupu grobara. Oni su i dalje, sve do svoje smrti, primali samo onaj bedni obrok kuvane kravske repe u podne bez hleba i bez ičega više. Cigani i grobari nisu imali pravo da pišu u određeno vreme iz logora i nisu imali pravo da njima neko piše, ili da im pakete šalje.

Dece u logoru je bilo od najmanje dojenčadi i starijih. I sva ta deca nikada nisu dobijala ni kapi mleka, niti druge hrane, koja je neophodno potrebna za razvijanje dečijih malih organizama. Ta deca kao ni stariji nikada nisu ni prana ni kupana, a ako tome dodamo golotinju, zimu i vlagu – onda se tek vidi kolika je velika strahota u ishrani dece i kako je neminovan pomor te dece morao nastupiti kod ovakve ishrane.

Grupnici su primali hranu zajedno sa ustaškim izvidnicima (špijunima). Ta je hrana bila tri puta dnevno, bila je raznovrsnija, začinjena, posoljena i zamašćena.

Zatočenici su se sami odevali i od logorske uprave nikada ništa od odela ili obuće nisu primili. Naprotiv, logorska uprava odnosno ustaše nekada i za svoj račun, oduzimale su zatočenicama i zatočenicima kod ulaska u logor sve bolje odelo, obuću i pokrivače. Tako su zatočenice i zatočenici hodali kao strašila u prnjama i dronjcima, a prinova u odeći i obući bila je samo onda, ako je neki zatočenik ili zatočenica uspeo, da pre grobara skine sa umrlog druga i drugarice neki deo odela ili obuće. Vremenom su izdali pojedini delovi donešenog na sebi odela i rublja i svi stariji zatočenici i zatočenice bili su iscepani, izderanog odela iz uvezivanog pojedinog dela od odela i izgledali zaista kao neka strašila.

Stanovi zatočenika i zatočenica bili su za sve vreme postojanja logora V u Gradiški podeljeni, pa su tako pod najboljim uslovima i u najboljim stanovima stanovali zatočenici Hrvati i Hrvatice. U tim stanovima postojali

su boksovi, tj. kreveti jedan nad drugim, a zatočenice Hrvatice stanovale su u jednoj prostoriji, koja je nekada služila za kaznioničku školu i spavale su na slamaricama, na drvenom podu. Imale su osim toga na raspsloženju osam svetlih i zdravih soba. Posebno odeljenje bilo je tzv. „K“. To je bilo komunističko odeljenje i bilo je smešteno u pedeset vlažnih i nezdravih ćelija. U te ćelije zatvarani su i mučeni pripadnici narodno-oslobodilačkog pokreta.

Posebna odeljenja bila su za Srbe, Jevreje i Cigane, odnosno Ciganke, u logoru, u tzv. „kuli“. Zatočenice su u ćelijama „kule“, koje su bile 6 m dugačke,

3 m široke i oko 3 m visoke, behu natrpane po 40 do 50 ljudi. Ležati su mogle samo postrance, i ako je koja žalela da se okrene na drugu stranu, onda je morao ceo red u isto vreme to da učini. Sobe su bile vlažne i zaguišljive od prenatrpanosti. Zato se mali kaznionički prozor držao stalno otvoren, kako bi ulazio svež vazduh. No, kroz to prozorče ulazili su i veliki klozetski pacovi i napadali žive zatočenice, da ih jedu.

Za decu je logorska uprava odredila posebne prostorije. Deca su bila podeljena u četiri grupe. U prvoj grupi su bila dojenčad do jedne godine starosti, u drugoj grupi su bila deca od jedne do četiri godine, u trećoj su bila deca od četvrte do osme godine, u četvrtoj grupi bila su zarazna bolesna deca, a takve je dece bilo veoma mnogo. Dečije prostorije za sva četiri odeljenja bila su na logorskoj ekonomiji.

Logorske ekonomije

Logor Jasenovac V, odnosno bivši Kazneni zavod u Staroj Gradiški, bio je logor uglavnom ženski i dečiji, te za one muškarce, koji nisu unapred određeni da budu ubijeni. Zato je ustaško vodstvo u delokrug ovoga logora stavilo i sve logorske ekonomije. A logorske ekonomije, bila su opljačkana gospodarstva poubijanih i proteranih srpskih i jevrejskih porodica. Takvo je bilo gospodarstvo, odnosno logorska ekonomija u Feričancima. Tu je Srspska Pravoslavna crkvena opština imala nekoliko stotina katastarskih jutara najplodnijeg zemljišta, a imanje se od vajkada zvalo „Čitluk“. Na tome imanju bile su ekonomske zgrade i poljoprivredni inventar i od svega toga nastao je tada posebni mali logor u sastavu logora Jasenovac broj V.

Između Jasenovca i Gradiške na obali Save nalaze se srpska sela Mlaka i Jablanac. Stanovništvo tih sela ustaše su na najsramniji način opljačkali, rasterali, pohapsili i pobili, pa su sela iščezla zauvek i potpuno opustila. Posede tih vrednih zemljoradnika, naročito plodne njive, bujne livade i divne voćnjake, uzela je sebi uprava logora u Staroj Gradiški i nastavila da ih obrađuje sa zatočenicima.

U sredini sela Mlake izvestan broj seljačkih kuća ustaše su ogradile bodljikavom žicom i od toga dela sela Mlake stvoren je zatočenički logor. Pokraj redova bodljikavih žica, taj logor utvrđen je bunkerima i mitraljezima. Iz logora u Staroj Gradiški, doveden je u ovaj logor ekonomije Mlaka potreban broj zatočenika i zatočenica, da kao „gospodarski“ poljoprivredni radnici obrađuju atar bivšeg sela Mlake. Ogromna je to ekonomija bila, koja je za hitlerovsku ratnu mašinu pod ustaškim bičem proizvodila silno industrijsko bilje i žitarice svih vrsta, a sa bujnih livada tog posavskog kraja zatočenici su kosili i za izvoz otpremali ogromne količine prvoklasnog sena.

Isto tako, na obali Save nedaleko od Mlake, a na prostoru između Jasenovca i Gradiške, nalazilo se srpsko selo Jablanac. I stanovnike tog sela ustaše su pokupile, odvele u logor i pobile, a velik deo još u samom selu poubijali i pobacali u bunare. Selo je potpuno opustelo bez ijednog jedinog stanovnika, a stoku, radilo i pokretnine ustaše su opljačkali. I u tom selu, kao i u Mlaci, ustaše su stvorile u sastavu logora Jasenovac V, ekonomiju, pa su i ovde jedan deo zgrada ogradile redovima bodljikavih žica, osigurali bunkerima, stražama i mitraljezima i stvorile mali logor zvani Ekonomija Jablanac. Ceo atar sela Jablanca uprava logora Jasenovac broj V obrađivala je kao logorsko imanje, a potreban broj radne snage doveden je i premešten u ovaj novi mali logor zvani ekonomija Jablanac.

Isto tako logor Jasenovac broj V imao je svoju ekonomiju na velikom posedu „Vojnovićevo“ kod Okučana, a porodicu Vojnovića vlasnike ovog imanja ustaše su poubijale i rasterale, a od gospodarskih zgrada načinile su mali logor i otpremile potreban broj zatočenica i zatočenika, za obradu ovoga ogromnog poljoprivrednog imanja.

Isto takva ekonomija i logor podignut je na ekonomiji „Bistrica“, pa i tamo je otpremljen u žice i iza bunkera velik broj zatočenika i zatočenica, da obrađuju to imanje.

Ekonomija „Gređani“, pa ekonomija „Užice“, ekonomija „Tanac“ nastale su na isti način kao ustaški logori ograđeni  redovima bodljikavih žica, čuvani od ustaša, a osigurani bunkerima i utvrđenjima, a zatočenička radna snaga iz logora u Staroj Gradiški nemilice je iskorišćavana, da se što više zaseje i obradi suncokreta, kudelje, šećerne repe, soje i ricinusa, da se što bolje pomogne ustaška i Hitlerova ratna mašina i ujedno da se što više zatočenika na poslovima  poubija.

Na svaku od tih ekonomija svakog proleća, a to su bila proleća 1942, 1943. i 1944. godine, uprava logora Jasenovac broj V slala je određeni broj zatočenika i zatočenica dobre fizičke kondicije, koji su imali iza leđa ustaške korbače i bajonete, i koji su pod pritiskom tih bajoneta i korbača morali celo proleće, leto i jesen da rade do iznemoglosti, da u najduže letnje dane rade od sunca do sunca slabo hranjeni i da najveće letnje žege i vrućine prežive gotovo bez vode, tretirani gore od svake životinje.

Kada se pred jesen približavali kraju poljski radovi, i kada se letina već sabrala, ustaše su počele da izmišljaju razlog za razlogom da streljaju i ubijaju grupe zatočenika i zatočenica, jer će iduće proleće na ekonomije dovesti nove robove. Zato je ovogodišnje zatočenike trebalo poubijati.

Svedok Jelka Cihafer iz Zemuna u daljem svom svedočkom iskazu ovako opisuje rad i život na tim ekonomijama:

„Na dan 1. maja 1944. traženo je da se dobrovoljno jave zatočenice za poljski rad. Tada sam se i ja prijavila zajedno sa Milenom Lazić iz Zemuna i Angelinom Nikolić iz Surčina. Ukupno nas 80 zatočenica iz Stare Gradiške tada je odvedeno u logor u selo Jablanac. Ovo selo nalazi se na samoj obali Save između Stare Gradiške i Jasenovca. To je nekada bilo čisto srpsko selo. Po dolasku u Jablanac doznale smo, da je to selo još 1941. godine potpuno likvidirano, a svi njegovi stanovnici su poubijani. Kuće u selu su bile građene od drveta i žute zemlje. Međutim, u vremenu našega dolaska veliki deo tih kuća već je bio porušen. Od preostalih kuća mi smo po naređenju ustaša, rušili i one, koje su bile cele, te smo drveni materijal odnosili i ložili. Doznala sam od ustaša da su u tome selu, kada je već bilo pusto, 1941. i 1942. godine masovno ubijani Jevreji i Srbi. U samome selu i u šumi koja se nalazi neposredno uz selo, bilo je još mnogo tih masovnih grobnica, a ja sam uz selo videla svega jednu takvu grobnicu. Mi, zatočenice nismo smele svuda ići, pošto smo posao obavljale pod stražom i naše kretanje je tako bilo ograničeno.

U selu kada smo mi došli, svi su bunari bili zatrovani. Ustaše su naredile, da zatočenici iščiste neke bunare, no kada se sa čišćenjem počelo, ustanovilo se da su svi bunari puni ljudskih kostura i leševa u raspadanju. Prestalo se sa čišćenjem i mi smo vodu za piće upotrebljavali iz reke Save.

Za logor je upotrebljen samo jedan deo sela, koji je bio ograđen visokom bodljikavom žicom. Osim toga je oko logora bilo podignuto oko 12 bunkera. Na tim bunkerima su bile postavljene straže sa mitraljezima. Za ženski deo logora upotrebljeno je svega tri seoske kuće, a za muški deo svega dve seoske kuće. Tako smo u tim kućama bili više nego prenatrpani.

Posle našeg dolaska u logor, došlo je iz Gradiške u početku meseca juna 1944. godine još 80 zatočenica. Tada nas se u tome logoru nalazilo ukupno 160 zatočenica. Zatočenika je bilo prvo 80 a posle se taj broj popeo na 230.

Naš se rad sastojao isključivo ia poljskih radova. Radove smo obavljali praćeni ustaškom stražom i nadzirane po ustašicama iz grupe Maje Buždon.

Prilikom proletnjeg oranja, videla sam da su se izoravale i ljudske kosti, a bilo je i delova odela i obuće. Prema tome sigurno se može utvrditi, da se obrađivalo i ono zemljište, na kome su se nalazile masovne grobnice poubijanih Jevreja i Srba i da su žrtve iz 1941. i 1942. godine bile plitko zakopane.

U prvo vreme prilikom rada dobijali smo samo batine. Ukoliko se rad primicao kraju, režim je postajao sve strožiji. Pri kraju sezonskih radova, ustaše su počele već sa ubistvima. Ta su ubistva obavljena pod raznim izgovorima. Najvećim delom oni su to činili pod izgovorom da su pokušana bekstva iz logora. Ako bi se utvrdilo neko bekstvo, onda su ustaše streljale iz logora 10 do 20 zatočenika, već prema tome, kako se to njima svidelo.

Sva bekstva ustaše su inscenirale tako da bi nekog zatočenika odveli sa sobom u bunker i tamo ga strahovito tukli, pa mu posle toga davali mogućnost da pobegne. Kada bi nesrećnik pokušao da pobegne, ili možda i pobegao, onda je to bio razlog da se strelja po 10 do 20 zatočenika. Posle bi ustaše tražile vezu, da iznude priznanje o nekoj vezi, tukle bi i zlostavljale nekog drugog zatočenika da utvrde da je bekstvo bilo organizovano. I dakako, ustaše bi objavile da je otkrivena organizacija i onda bi se izvodilo javno streljanje. I ja sam imala prilike da se za vreme moga boravka u Jablancu o tome uverim, pa sam morala i prisustvovati jednom takvom streljanju. Znam da je u bunkeru bio isprebijan jedan zatočenik sa imenom Mile i znam da je bio iz okoline Stare Gradiške, a obavljao je dužnost kočijaša. Mile je ubijen navodno pri pokušaju bekstva, a zatim su pokupljeni svih 7 kočijaša i ustaše su dokazivali da su svi pomenuti u vezi i dogovoru da pobegnu. Trojica su toliko teško premlaćena, da su pod udarcima pomrli, a ostala četvorica kočijaša su javno streljana.

Nama svima zatočenicima u logoru naređeno je da u stroju budemo prisutni kod streljanja. Ustaški zapovednik nadporučnik Kajić pre streljanja održao je govor i rekao nam da se ovako stroge kazne primenjuju u interesu nas ostalih, jer da su svi oni pobegli, da bi došlo do kolektivne odgovornosti i da bi svi mi ostali zato streljani. Posle toga je streljano četvorica kočijaša, a streljanje su počinile ustaše 12 ustaške satnije.

Sećam se da sam još jedanput prisustvovala jednom takvom javnom streljanju. Streljani su zatočenici, koji su orali. I jedan je isto tako kao i kočijaš Mile od ustaša nabeđen da je pokušao bekstvo i ubijen. A ostali orači iz njegove grupe zato su javno streljani pred nama svima.

Krajem meseca septembra 1944. godine, nas 80 zatočenica otpremljene smo u logor „Mlaka“. Ovo je isto tako jedno pusto srpsko selo, čiji su stanovnici poubijani. Selo leži na samoj obeli Save i to između Jablanca i Jasenovca. Udaljeno je svega oko 3 km uzvodno od Jablanca, prema Jasenovcu. Centar toga sela upotrebljen je za logor, ograđen je žicama i opasan je bunkerima.

Na bunkerima isto tako su se nalazile ustaške straže sa mitraljezima. U logoru smo zatekli neke zatočenice, koje su tu bile od ranije i sada nas je svega bilo oko 250 zatočenica i 60 do 70 zatočenika.

Zatočenice su bile smeštene sve u jednu kuću i stanovale su u nekih 7 soba. U prvo vreme, za ishranu smo dobijali običnu žutu bundevu, koja je bila obarena u vodi. Tu bundevu smo dobijali sa toplom vodom i u svakoj porciji tople vode bilo je tri, četiri režnja bundeve. Obroke smo dobijali za ručak i za večeru, a za doručak ništa. Posle tri, četiri nedelje pokraj bundeva počeli smo dobijati i nešto pure.

U Mlaki se nalazila velika ustaška ekonomija, u kojoj je bilo, za moje vreme, oko 400 krava, Z00 svinja i oko 120 konja, a ekonomija je iznosila oko 2.000 jutara zemljišta.

Zatočenice su bile zaposlene na branju kukuruza i posle dovršenog branja, radile smo na utovaru kukuruza u šlepove na Savi. Kukuruz je odnošen brodovima u Jasenovac.

Za vreme moga rada u Mlaki, ja sam videla da se u polju toga sela nalaze mnoge masovne grobnice. A od zatočenika koji su od ranije radili u Mlaki, čula sam da se između Mlake i sela Košutarice nalazi jedna šuma sa još većim brojem masovnih grobnica.

Jednoga dana dok smo se nalazile na radu u Mlaki, a na branju kukuruza uz samu reku Savu, videla sam, da je Savom nizvodno odplovio brod „Ustaša“, koji je vukao šlep „Savu“. Taj brod je izgledao prazan. Brod je otplovio nekako posle ručka, a vratio se pred veče. Prilikom povratka brod je pristao u Mlaki i iz njega su izašla trojica zatočenika, a za njima su izašle ustaše iz III ustaškog sata. Među njima sam poznala Ivana Petrovića, Matu Slipčevića, Ivana Mujana, nekog Validžića i Tomića, a druge nisam poznavala. Ustaše su se vratile krvavih odela i ja sam kasnije od zatočenika Jove zvanog „brka“, koji je bio ložač na brodu čula, da je šlep „Sava“ bio natovaren sa ženama, koje su ustaše uzele iz logora u Jasenovcu.

Te žene da su bile uglavnom one iz Crkvenog Boka i iz okoline Novske. Žene da su bile naslagane u šlepu onako, kao što se slažu drva i kada je šlep dovučen do jedne okuke u reci Savi između Jablanca i Mlake, da je tu brod stao i da su sve žene poubijane i pobacane u Savu. Tako je rekao očevidac ložač na brodu, koji je vukao šlep „Savu“.

Sličan zločin ustaše su izvršile i nad nama zatočenicama zaposlenim na ekonomiji u Mlaki, kada smo dovršili sezonske poslove. Bilo je to oko 15. novambra 1944. godine, kada su ustaše naredile tzv. „nastup“, tj. da se postrojimo. Kada je to učinjeno izabrali su 160 zatočenica i rekli da će da ih vode u Jasenovac da tamo ostanu preko zime. Među izabranima bio je najveći broj Srpkinja. Svi smo verovali, da će zaista tih 160 zatočenica biti odvedeno u Jasenovac, ali to uverenje bilo je samo dotle, dok nismo videli da su se na šlep ukrcale i pijane ustaše iz III sata. Bili su to isti oni Ivan Petrović, Validžić, Ivan Mujan, Tomić, Mato Slipčević i drugi – ukupno njih 15.

Brodom je upravljao Matija Horvat poznati Jasenovački ustaša, a na brod su se ukrcale i ustešice Štefica Poklitar rodom iz Tuzle i Marica, kelnerica, rodom iz Virovitice. Brod „Ustaša“ i šlep „Sava“ otplovili su oko 9 sati i 30 minuta ujutro uzvodno prema Jasenovcu. Posle pola sata iza njihivog odlaska rekom Savom počeli su da plove leševi ovih jadnih zatočenica. Videla sam svojim očima, jer sam se nalazila na radu na samoj skeli na Savi, gde smo bili zaposleni kod istovarivanja sena. Posle od prilike jedan sat vratio se brod „Ustaša“ bez šlepa. Na njemu su se nalazili samo napred imenovani krvnici i ustašice. Ustašice su se vratile sa koferima nekih od odvedenih zatočenica i videla sam da su donele najlepše stvari, koje su odvedene zatočenice imale na sebi. Na Štefici Poklitar videla sam cipele gojzerice, koje je imala drugarica Jela Vitas iz Sarajeva, koja je također tada odvedena i ubijena. Te cipele sam ja dobro poznavala i posle sam ih i čistila Štefici Poklitar. Jedan leš zakačio se uz obalu u neko granje i to u neposrednoj blizini logora. Mi smo prepoznale leš naše drugarice, koju smo nazivali „Mala Ljubica“, koja je bila rodom sa Korduna. Poznavali smo i raspoznali i još nekoliko leševa odvedenih naših drugarica i nema sumnje, da je svih onih 160 drugarica na šlepu „Sava“ poklano i leševi im pobacani u Savu.

Na dan 28. novembra 1944. godine oko 21.30 sati uveče ustaše su iznenada naredile nastup svih preostalih zatočenica u logoru Mlaka. Tada nam je rečeno da se svi, izuzev 20 zatočenica, spremimo za sutra dan ujutro i da ćemo u 6 sati biti odvedeni na rad u Jablanac. Posle svega onoga što smo videli do sada, pretpostavljali smo da će nas ustaše poklati na putu za Jablanac ili na kom drugom mestu. Celu noć smo bile u strahovitom duševnom stanju i birale smo način, kako da svršimo sa životom, da nas ne bi ustaše poklale. Dogovarale smo se da ćemo u slučaju, ako nas budu hteli ubijati, na njih navaliti sa nekim noževima i da ćemo poskakati radije u Savu da se podavimo, nego da nas ustaše kolju.

Sutra dan ujutro 60 zatočenica i 40 zatočenika utovareno je na šlep „Sava“ kojega je vukao brodić „Ustaša“ i zaista smo došli u Jablanac. Napominjem da je toga jutra pred naš odlazak iz Mlake u muškom logoru bilo trojica zatočenika obešenih. Oni nisu mogli da dočekaju zoru, da vide da li će nas zaista ustaše u šlepu poklati i radije su postali samoubice, samo da ne dočekaju da ih ustaše kolju. U Jablincu smo zatekli svega 23 zatočenika, ostalo su verovatno ustaše sve pobile, kao grupu kočijaša i grupu orača, koje sam ja videla.

Istog dana tj. 28 novembra 1944. godine bili smo zaposleni u Jablancu, na utovaru kukuruza u šlep. Zatočenici su radili na utovaru sena u šlepove. Za vreme toga rada, primetila sam, da se od savske obale iz logora otisnuo na reku jedan čamac, u kome su veslala dva zatočenika, a osim njih, u tom se čamcu nalazio i jedan mali ustaša. Kada je taj čamac prispeo na bosansku obalu, videla sam, da su zatočenici ustašu gurnuli i prevrnuli u Savu pred samom obalom, a zatočenici su iz čamca pobegli na bosansku stranu. To su primetile ustaše iz bunkera i otvorile pucnjavu, a zatočenici na utovaru sena također su se pobunili i trojica od njih su počeli da beže. Ustaše su ih u bekstvu mecima pogodili, a sve ostale zatočenike pohvatali i poklali na 5 m daleko od mesta, na kome sam ja radila. Prilikom klanja svakom su rasporili i trbuh. Zatim su seli u čamce i čakljama lešve svojih žrtava vukli do sredine Save i puštali niz reku.

Toga dana tako je završila cela grupa zatočenika koja je sa nama došla na rad u Jablanac i posle poklanih i poubijanih 23 toga dana, više ni jedan nije ostao živ. I nas zatočenice ustaše su postrojile u nastup i zapretili nam, da će nas snaći ista sudbina, ako pokušamo da begamo. Posao smo zatim nastavili. Na kukuruzu, koji smo utovarali videli smo također mnogo krvi, a u onom strahu nismo ni primetili.da su ustaše jednog zatočenika stigle na gomili kukuruza i tu ga zaklale. Za sve vreme ovoga klanja i ubijanja mi zatočenice morale smo sve to posmatrati bez ikakvog uzbuđivanja, pa smo nemo i tupo morale da gledamo sve što ustaše čine. Ni jedna suza se nije smela pustiti, jer bi u protivnom suze bile ugušivane ustaškim kamama i kundacima.

Ni jednu od žrtava zatočenika nisam imenom poznavala, a od zatočenica, koje su odvedene u broju od 160 na šlep „Savu“, pa poklane i u Savu bačene poznavala sam i znam da su tako mučenički završile ove: Gordana Kotur, Nada Živić, Vera Dimitrijević, Nada Kukuruzović, Dinka Ljubić, Dušica Grujičić i Desa Mesečković – sve iz Zemuna, koje sam lično poznavala.

Dana 3. decembra 1944. godine još dok smo se nalazili u Jablancu, oko 7 sati uveče, a kada smo već bile legle, zakucao je ustaša Marko Slipčević na vrata naše sobe i naredio nam da ni jedna od nas ne sme ići u klozet. Rekao nam je, da ništa ne treba da se bojimo, ako bi čuli neku pucnjavu. I zaista, kratko vreme posle njegovoga odlaska, začula se pucnjava iz mitraljeza i pušaka. U toj pucnjavi čula sam strahovitu larmu i bežanje ljudi. Napolju se odigravalo nešto strašno, a sve je to trajalo oko četvrt sata. Posle toga iz sobe zapovednika, koja se nalazila vrlo blizu naše „nastanbe“ začuo se tilefon. Prozor zapovednikove sobe bio je otvoren i uspela sam da čujem kako ustaše traže telefonsku vezu sa logorom u Mlaki. Po dobivenoj vezi čula sam da je ustaša sa telefona u Jablancu saopštavao onima u Mlaki, da su zatočenici u logoru Jablanac pokušali bekstvo, ali da ni jedan nije uspeo da utekne usled ovoga isceniranog i skroz izmišljenog bekstva ubijeno je 40 poslednjih zatočenika u Jablancu. Sutra dan ujutro videli smo njihove leševe na obali Save, kako ih ustaše na već opisani način vuku čakljama pokraj čamaca do sredine Save i puštaju niz vodu …“

Tako je svedok Jelka Cihaber iz Zemuna opisala život i rad zatočenika na ekonomijama logora Jasenovac broj V i prikazala kako su ustaše zatočeničku radnu snagu dovlačili na ekonomije i do poslednjeg delića snage iskorišćavali, a onda zatočenike i zatočenice postepeno i pod raznim izgovorima, ubijali, da se idućeg proleća sa novim zatočenicima i novom neiscrpljenom snagom počnu gospodarski poslovi iznova, da se u toku gospodarske godine ljudska zatočenička snaga crpi i iscrpi do krajnjih mogućih granica, pa ukoliko je preostalo još od završetka sezonskih poljskih i gospodarskih radova, da se na isti način ovi vredni ljudi poubijaju i da narednog proleća počne rad iznova i po starom itd. Kraj okupacije i ustaška propast prekinula je ovo strašno izrabljivanje i mučenje zatočenika po logorskim ekonomijama i ubijanje u masama zatočenika i zatočenica svake jeseni.

Kako je bilo na logorskim ekonomijama u Jablancu i Mlaki, tako je isto bilo i na ostalim logorskim ekonomijama, na „Čitluku“ kod Feričanaca, na „Vojnovićevu“ kod Okučana, na „Bitrici“, na „Užicu“, „Tancu“ i drugima. Isti režim, isti način postupanja, isti način iskorišćavanja zatočeničke radne snage i isti način masovnog ubijanja nepotrebnih zatočenika, posle svršenih sezonskih poljoprivrednih poslova, bio je sasvim identičan, jer su ustaše uvek postupale po istom načinu, istim uputstvima i istim direktivama.

Mnoge i mnoge pojedinosti masovnih mučenja i masovnih ubijanja nisu dosada otkrivene, a verovatno mnoge i neće moći biti otkrivene, jer su ustaše sve do poslednjeg zatočenika i zatočenicu preklali i nikoga živog sa izvesnih ekonomija i izvesnih razdoblja vremena nema. No, po onome što je utvrđeno pomoću nekolicine preostalih živih zatočenika preslušanih kao svedoka – dobija se ipak približna slika o zverstvima i divljaštvima neodgovornih i odgovornih zločinaca.

Utvrđeno je da je na ekonomiji „Čitluk“ bilo zaposleno oko 240 zatočenika i oko 80 zatočenica, da je zapovednik ekonomije bio ustaški natporučnik Filip Hermanec, a zamenik da mu je bio poručnik Adam Tišler. Ova dvojica su se međusobno smenjivala, i jedan drugoga pred logorskom upravom ogovarala da blago postupaju prema zatočenicima i tu nelojalnu utakmicu koji će više zla i pakosti zatočenicima naneti, plaćale su skupo zatočeničke glave.

Pokraj ovih logorskih ekonomija na opljačkanim ognjištima i posedima proteranih i poubijanih Srba i Jevreja, uprava logora Jasenovac broj V sa zatočeničkom radnom snagom pomagala je na obradi zemljišta upravi Rimokatoličke Biskupije u Đakovu. Biskupski veliki posed kod Đakova zloupotrebljavao je zatočeničku radnu snagu i koristeći se nesrećom čitavih  naroda, pribavljao sebi koristi iz besprimernog strahovitog mučenja.

Na biskupskom imanju kod Đakova ustaše su u sporazumu sa đakovačkim biskupom stvorile logor kao logorsku ekonomiju.

Svedoci, Trivunčić Jovanka iz Jasenovca, Unčanin Stoja iz Uštice i Munižaba Ana iz Uštica, bivše zatočenice logora Jasenovac broj V saglasno kazuju, da je u leto 1942. godine pokupljeno svo srpsko stanovništvo iz opštine Jasenovačke i da je njih oko 1800 žena, ljudi i dece oterano u logor Jasenovac, da su u logoru Jasenovcu bili odvojeni žene i deca od muškaraca i da su žene sa decom odvedene u logor Gradišku, u logor V. U to vreme dopremani su ogromni transporti žena i dece pohapšenih Srba iz Gline, Petrinje, Kostajnice, Bosanske Dubice i Hrvatske Dubice, te iz drugih mesta nastanjenih sa Srbima na Kordunu i Posavini. U logoru su odmah odvajana deca od majki, pa su deca smeštana u posebne prostorije na logorskoj ekonomiji u logoru St. Gradiška. Posle izvesnog vremena izdvajane su grupe devojaka i mlađih žena bez dece i u transportima otpremane na rad u Nemačku. Kasnije su otpremane i žene sa decom, pošto su im deca prethodno oduzeta na prevaran način. Stare i bolesne žene na stotine su ustaše izabirale i oterane odnosno odvedene kamionima i negde poubijane. To je važilo za starice potpuno nemoćne, a onda su pokupljene žene u drugom stanju i preko 60 godina i jedan transport ovih žena, dece i starica odveden je 13. juna 1942. godine u logor Đakovo.

I mnogi drugi transporti starijih žena, koje nisu bile za rad u Nemačkoj, odvedene su u velikim grupama navodno u Đakovo, gde će biti uposlene na biskupskoj ekonomiji. Tako su ustaše za te transporte govorile.

Utvrđeno je da su se na biskupskoj ekonomiji vršila masovna ubijanja Židova i Židovki i njihove dece, a u leto 1942. godine isto tako masovna ubijanja srpske dece, žene u drugom stanju i starijih Srpkinja, koje nisu bile sposobne za rad u Nemačkoj.

Poznata je u logoru Jasenovac broj III ustaška izreka, koju potvrđuju tridesetorica preživelih zatočenika Sremaca iz logora broj III i koja logorskim jezikom označava svakoga onoga koga su ustaše odvele i ubile ovako: „0tišao u Đakovo“ ili „premešten za Đakovo“. Svakom zatočeniku logora Jasenovac broj III ove reči su bile jasne i svaki je pod tim razumeo da je ono lice za koje se reklo da je premešten u Đakovo – završio mučeničkom smrću. To lice i nije moralo biti odvedeno baš u Đakovo i tamo ubijeno, nego je taj izraz značio sigurnu smrt, ma gde ona bila.

Logorska ekonomija Đakovo bila je, dakle, po rečniku zatočenika i rečniku samih ustaša isto što i smrt. U logoru smrti Jasenovac, odakle je retko ko izašao živ, najtamnija tačka bila je dakle ekonomija Đakovo. Ekonomija Đakovo bila je mesto smrti u logoru smrti. A to mesto bilo je ne na uzurpiranom i otetom zemljištu prokazanih pojedinaca iz prokazanih naroda, nego je to mesto, kao mesto smrtiupotrebljavano na ekonomiji Biskupije đakovačke.

Masovna ubijanja dece u logoru V

Logor Jasenovac broj V u Staroj Gradiški bio je sve vreme svoga postojanja dečiji i ženski logor u sastavu jasenovačkih lsgora. To je bio logor smrti žena i dece, pa je ustaška viša redarstvena služba tako, već kod upućivanja u logore, odvajala žene i decu i upućivala ih u Gradišku.

Ogromni transporti žena i dece stizali su u Gradišku sa svih strana iz svih krajeva NDH, a niročito su brojni transnorti dolazili u 1942. godini. Za vreme masovnog uništavanja svih Jevreja i Cigana u NDH naročito su bili brojni i svakodnevni veliki transporti čitavih kompozicija vozova. Na hiljade bednih majki sa nejakom decom i na hiljade siročadi stizalo je tada neprestano u Gradišku.

Utvrđeno je da su većina Jevreja – dece i žena – iz Gradiške odvedeni i poubijani na logorskoj ekonomiji „Đakovo“. No, pojedinosti ovoga strahovitog, masovnog zločina, upravo niza masovnih zločina, nije se za sada mogla otkriti i saznati, jer nijedna žrtva nije uspela da pobegne i ostane živa. Ne znaju se tako ni izvršioci zločina, pa se ni iz redova ustaša nije pronašlo bilo koga, koji bi kao očevidac, mogao nešto pobliže da opiše i posvedoči. Zna se samo toliko, da se posle oslobođenja ni odakle ni jedno jevrejsko dete nije vratilo niti javilo i zato je sasvim sigurno da su sva jevrejska deca i žene, koji su bili doterani u Gradišku – tamo negde mučeničkom smrću završili.

Cigani, i oni koji su pod imenom Cigana u logor doterani, bili su po pravilu svi u Jasenovcu, u logoru III-C mučeni i naposletku poubijani zajedno sa decom, kako je to u opisu logora III-C opisano. No one manje skupine Ciganki i Ciginčadi bili su doterivani u logor u Staroj Gradiški i tamo zatvarani u posebnu cigansku sobu, odnosno posebno cigansko odeljenje, gde su imali da poumiru u najstrašnijim mukama u “.laganom umiranju“.

Jedan detalj iz jedne takve sobe opisuje svedok Jelka Cihabor, kako će dalje biti ovde izloženo:

“Najveći broj dece izdvajan je u logoru Stara Gradiška i smeštan u posebno dečije odeljenje, koje je bilo u logorskoj ekonomiji u kaznenom zavodu Stara Gradiška. Majke sa decom doterivane su u logor i u prvo vreme deca sa majkama bila su u odeljenju zvanom „Kula“ koje je bilo najstrašnije mučilište u tom logoru. I majke i deca u tom logoru su izgladnjivani lošom i nedovoljnom ishranom, tako, da su deca ubrzo fizički smalaksala i postajala plen svakojakih zaraznih i drugih bolesti. Bespomoćne majke lomile su prste i dovijale se kako da pomognu i zaštite od studeni, bolesti, gladi svoju nezaštićenu bolesnu decu.

Majke su na taj način ubijane i mučene i pokraj onoga što su one same patile i same gladovale, dolazi još i strahovito mučenje njihove dece i bespomoćan položaj majki da im pomognu. I kada su već mnoga manja, slabija i neotpornija deca podlegla i pomrla, a druga se porazbolevala, dolaze ustaše i traže od majki decu da ih odvoje u posebno dečije odeljenje na ekonomiji i obećavaju da će deca u dečijem odeljenju biti bolje hranjena i bolje zaštićena, od zime i bolesti. Na taj način ustaše su uspevale da odvoje decu od majki i da ih u dečijem odeljenju, na ekonomiji izlože masovnom uništavanju. A ubijanje dece u dečijem odeljenju ustaše su činili na taj način, što su u nešto obilniju hranu dodavali izvesne količine masne sode i tako male izgladnele i oslabile organizme izložile strahovitom trovanju. Mnoga i mnoga nevina deca na ovaj način potrovana su u logoru u Staroj Gradiški.

Naročito je veliki broj dece prispeo u Gradišku onda, kada su  čitava sela sa srpskim stanovništvom u srezovima kostajničkom, novskom, i glinskom pohapšena i oterana u logor. To je bilo u leto 1942. godine, pa sve do početka 1943. godine. Muškarci iz tih masovnih hapšenja odvođeni su u logor Jasenovac broj III, a žene i deca u logor Jasenovac broj V, odnosno u Staru Gradišku. Pošto se u izvesno vreme broj žena i dece nagomilao toliko, da su svi dotadašnji načini ubijanja i trovanja dece bili „nedovoljni“ i jer su sve nova i nova deca pristizala u ogromnim transportima – to su ustaše fizički jaču i stariju decu odvajale i slale u unutrašnjost, kao na primer u Koprivnički srez. Tamo su decu raspoređivali u domaćinstva ustaških porodica i na taj način nastojali da ih prevaspitaju i odgoje u ustaškom duhu.

Desetine hiljada zdravije, otpornije i starije dece ustaše su iz Gradiške otpremili u logore u Novom Marofu i Jastrebarskom. Naročito je bio velik transport dece i brzo čišćenje logora u Staroj Gradiški onda, kada je Komisija Međunarodnog Crvenog Krsta iz Ženeve najavila dolazak u Staru Gradišku, da obiđe dečije logore. Tada su upotrebljeni svi autobusi Zagrebačkog gradskog saobraćaja za prevoz i evakuaciju dece iz Gradiške u Jastrebarsko, a cela jedna železnička kompozicija formirana je i preveza decu iz Gradiške u Zagreb, odatle su opet autobusima preveženi u Jastrebarsko, odnosno Novi Marof. Ceni se da je tada iz Gradiške otpremljeno u Jastrebarsko, odnosno Novi Marof 20.000 dece.

No crna sudbina očekivala je ovu decu i u novo otvorenom dečijem logoru u Jastrebarskom i većina njih je tamo pomrla od zaraznih bolesti, od gladi ili umoreno od ustaških nameštenika.

Dečije majke, ukoliko nisu presvisle ili pretučene u Gradiški upućivane su kao radna snaga u Nemačku na, na najteže fizičke radove.

Koliki je broj dece poubijan, potrovan ili postao plen strašnih zaraznih bolesti, ne može se tačno utvrditi. Zna se samo toliko, da su sva deca, koja su kao deca zatočenici doterani u logor posle kraćeg ili dužeg vremena, na ovom ili onom mestu u Gradiški, na ekonomijama, u Jastrebarskom, u Marofu svi našli strašnu mučeničku smrt. Retko da se bilo ko kao izuzetak  odavde izvukao. Komisiji nije uspelo da od ovih mališana nađe kojega živog da ga uvrsti među malobrojne svedoke, bivše zatočenike logora Jasenovac V- Stara Gradiška.

            Računa se, da je oko 75.000 dece na opisani način izgubilo svoje nevineživote u ovom logoru. Najveći broj dece bio je iz okoline Banja Luke i Prijedora, Kostajnice, Gline, Dubice, Jasenovca i Okučana, a velik broj dece i iz Srema, iz sela Jamene, Višnjićeva, Adaševaca, Čalme, Divoša itd.

Masovni zločini nad ženama

Mnoge majke rastavljene su od svoje dece u logoru Gradiški i na razne načine mučene i ubijane. Mnoge su upotrebljavane na radovima u poljima na logorskoj ekonomiji u samoj Gradiški,  na ekonomijama u Jablancu, Mlaki, Feričancima, Vojnovićevu, Čitluku, Užicu, i drugim logorskim ekonomijama u vreme poljskih radova. U zimske mesece zatočenice su češljale perje, šile i radile po ostalim granama domaće ženske radinosti. No većina njih je transportovana u Nemačku na rad, odnosno ubijano je u masovnim zločinima pod izgovorom, da se odvode u Nemačku na rad. Mnoge su tako odvedene na mesto u Nemačku, na gubilište i u masovnom zločinu poklane, odnosno maljevima poubijane, Tako su mahom stradale stare i iznemogle ili bolesne žene, koje nisu više imale snage i nisu mogle koristiti Hitlerovoj ratnoj mašini. Mnoge grupe i grupice ovakvih žena potovarene su u kamione i umesto da su ih kamioni odvezli u Okučane ili Novu Gradišku, da budu ubačene u transport za Nemačku – odvežene su u Jasenovac, u Pičilijeve peći i spaljene, ili su još uz put istovarene u šumi kod Jablanca ili nekom drugom mestu masovnog zločina, pa poklane ili maljevima premlaćene i zatrpane u velikim masovnim grobnicama.

Mnoge, naročito mlađe, otpremane su na rad u Nemačku, pa su bile kao potpuno iscrpene i bolesne još sa granice nemačke vraćane natrag, da se oporave i tek pošto bi se oporavile, bile bi ponovo slane na rad.

Svedokinje, Trivunčić Jovanka i Munižaba Anka, zemljoradnice iz  Jasenovca odnosno Uštice, te Umčanin Stoja,  domaćica iz Uštice, saglasno izjavljuju, da su iz logora u Staroj Gradiški izdvojene među ženama mlađe, te devojke i da su preko Zagreba upućene u Nemačku na rad. Bilo je predviđeno da ih u Mariboru preuzmu Nemačke vlasti, no Nemačka komisija je odbila da primi ceo transport, jer su sve one žene i devojke bile skeleti i žive mučenice. Umčanin Stoja veli da je tada imala 39 kg, a da je pre ulaska u logor Staru Gradišku kod svoje kuće imala redovno 68 do 70 kg.

Ceo transport je oglašen kao “teški bolesnici nesposobni za rad“ i vraćen hrvatskim vlastima na oporavak. Pomenute svedokinje Munižaba Ana i Trivunčić Jovanka, kao majke, kojima su ustaše na prevaru oduzele decu u logoru, tražile su pred polazak u Nemačku da još jednom vide svoju decu i da se sa njima oproste. Nije im to bilo dozvoljeno i one su pokraj već i inače strašnoga i bolnog stanja pošle iz logora još sa jednim strašnim i permanentnim bolom i patnjom. Ponele su sa sobom iz logora brigu i neizvesnost za njihovu mučeničku decu. Mnoge majke strahovito su stradale  od bola i brige za svojom nesrećnom decom, a sve su redom patile strašnim materinskim bolom za svojom ostavljenom nesrećnom decom. Mnoge su umno poremetile.

Trivunčić Jovanka navodi da je drugi dan po dolasku u logor poludila Anđa Salković ia Jasenovca, koja je u Gradišku doterana sa svojih šestoro mališana. Muž joj Laza Salković, oteran je u logor Jasenovac broj III, a ona sa decom je odvojena i doterana u Gradišku. I kad je nesrećna Anđa pogledala strahovite patnje njene sitne šestoro dece i osetila bespomoćnost svoga stanja kako da im pomogne. Od strašnoga bola, poludela je. Ustaše su je odvojile u posebnu sobu i sledećeg jutra svedokinje Munižaba Ana i Trivunčić Jovanka videle su grobare, kako iznose leš pokojne Salković Anđe. Njezino šestoro sitne dečice ostalo je u logoru da oplakuju i žale poslednjeg i najvećeg svoga zaštitnika (majku) i da koji čas ili dan kasnije i ova nesrećna deca završe kao i mnoge druge hiljade nevine dečice u Gradiški ili Jastrebarskom.

Naročito su teško patile i stradale u Gradiški zatočenice Srpkinje, jer je za njih postojalo posebno odeljenje u logoru takozvana „Kula“ i jer je prema njima postojao strožiji i teži režim. Zatočenice su odvajane po veri i narodnosti, pa su najgore prolazile Ciganke, Jevrejke i Srpkinje, dok je za ostale postojala i posebna kuhinja i posebne prostorije za stanovanje, pa su šta više imale i svoju bolnicu.

Zatočenice Srpkinje, ako bi se razbolele, bacane bi bile u ugao jedne sobe i tu ostavljane na milost i nemilost same sebi i ogromnim kaznionskim pacovima. Tako svedokinja, Ilinka Ivković iz Srem. Karlovaca u svome svedočkom iskazu među ostalim navodi: da se u logoru razbolela Desanka Nikolić, žena Rade Nikola iz Srem. Karlovaca, pa pošto je bila srpkinja,  nije bila primljena u logorsku bolnicu, a nisu joj ni logorski lekari smeli pružati lekarsku pomoć. Ostavljena je da leži tamo, gde je i inače spavala. No, dok je bila zdrava, pa i bolesna, morala se, kao i sve ostale zatočenice te sobe neprestano boriti sa velikim kaznionskim pacovima. A kada je malaksala i postala bespomoćna, onda su je druge zatočenice branile od navale pacova. No, kada su zdrave morale otići na rad, Desanka je ostala, kao plen pacova i dok je još davala znake života, pacovi su joj pojeli oči i uši. Tako je mučenički dočekala kraj svoga života Desanka Nikolić iz Sremskih Karlovaca.

Ostali masovni zločini u logoru St. Gradiška

Neprestano svakodnevno ubijanje i mučenje zatočenika od najmanjeg deteta, od nejakih devojčica i dečaka, do najstarijih staraca i starica bio je jedan strahovit masovni zločin, koji se vremenski proteže od postanka logora u Staroj Gradiški, od jeseni 1941. god. do prestanka logora Stare Gradiške, do jeseni 1944. godine, i do konačne likvidacije ovoga ustaškog uporišta, do aprila 1945. godine. U 1941. i 1942. godini pokraj ovoga strahovitog, permanentnog masovnog zločina bili su još i mnogi posebni masovni zločini, naročito zločini uništenja jevrejskih žena i dece i zločini uništenja svih Cigana, koji su slučajno na mesto u Jasenovac III, prispeli u Gradišku.

No, i za vreme (po ustašama nazvanog „blagog“) režima u 1943. g. i početkom 1944. godine, zatočenici su mučeni i ubijani, pa svedok Ivan Lazić zvani crni Jova iz Kuzmina, o tome blagome režimu, svedoči ovako:

„Strašna mora neizvesnosti visila je nad logorom i nad svakim pojedincem u logoru, tako, da nikada niko od nas nije znao u koji minut ili sat dana i noći neće i na njega doći red, da neće biti pogubljen. Ustaše su streljale, klale i ubijale svaki dan i to samo zato, da bi održali kod nas ono teško psihološko stanje, u kome je svaki od nas (svaki čas) očekivao najstrašnije muke i svršetak. Niko od ustaša nije nikome odgovarao, za bilo koju samovolju ili ubistvo nad zatočenicima. I zato je svaki od nas bio ispunjen neopisivim osećajem potištenosti, neizvesnosti i bivao pun najcrnjih slutnji. Svakodnevna batinanja, mučenja glađu, ponižavanja svake vrste, a nezdrave zgrade za stanovanje puni nečistoće i gada, okruženi svim bolestima i zarazama svake vrste – to je samo senka od približno opisane slike onoga što su ustaše nazivale “’blagi režim“.

Kako su izgledala masovna mučenja, na koji su se način žrtve mučile i koja sretstva su ustaše upotrebljavale slikovito opisuje svedok JELKA CIHABER iz Zemuna, bivša zatočenica, te između ostalog navela je i ovo:

„Zatvorenice su u logoru bile izložene raznim duševnim i fizičkim patnjama. Za sve nas noć je predstavljala najstrašnije časove. U noći upadali su ustaši časnici u sobe zatvorenica u „kuli“ i iz tih soba odabirali obično mlađe i lepe devojke, koje su odvodili u sobu broj 17. U toj sobi oni bi ih solovali. Posle silovanja znali su držati zatočenice po kadkada još i oko 14 dana i u tome međuvremenu na njima zadovoljavati njihove gnusne prohteve, a posle toga su te zatvorenice obično klali i na taj način ih likvidirali. To se ponavljalo vrlo često i mnoge od zatvorenica imaju da pripišu svoju smrt samo svojoj lepoti. Stoga smo se mi mlađe zatvorenice uvek držale dosta neuredno, da ne bi svojim spoljnim izgledom padali u oči ovim nasilnicima i da bi se na taj način sačuvale od njihovog nasrtanja na našu čast. U noći znale smo se povezivati, duboko preko lica, sa crnim maramama, samo da ne bi upadale u oči ustaškim oficirima. U sobu br. 17 nije smeo ući niko od nas zatvorenica. U nju su smele ući samo “ustašice“. Međutim, mi smo u prolazu provirivale kroz ključaonicu u tu sobu, koja je inače večito bila zaključana.

I ja sama sam provirivala kroz ključaonicu i videla da se u toj sobi nalaze vešala. Osim toga u sobi sam videla neke turpije, a jednom prilikom sam pred vratima na hodniku ispred te sobe, videla jednu sekiru, koja je bila krvava i na njoj je bilo zalepljeno jedno parče kože, na kome se nalazila kosa. Posle izvršenih likvidiranja u toj sobi, u nju su ulazile ustašice, te su prale tragove krvi, posle klanja zatvorenica. I na samom hodniku su se opažali tragovi krvi, jer su žrtve kroz taj hodnik nosili grobari, radi sahrane. Drugarica Desanka Pavelić, koja je rodom iz Tuzle, a devojačko joj je prezime Paljić, jednom prilikom je gledala iz nužnika, kada su ustašice iz te sobe, posle likvidacije logornice tetka Ljube i podlogornice „Gage“ Glumac, iznosili krvave perine i plahte iz sobe br. 1. i spaljivale ih na đubriitu, da bi na taj način uništile tragove zločina, koji je nad tim žrtvama počinjen.

Leševe likvidiranih iznosili su grobari, obično oko podne, kada bi se zatvorenice vraćale sa rada na ručak. Sve je to činjeno iz toga razloga, da bi na nas duševno što više delovalo, i što više zastrašilo.

Grobari su birani iz redova samih zatvorenika. Prilikom izbora tih grobara naređivano je, da se pravougaonik sve dvojica po dvojica muških zatvorenika, da bi oni koji biraju grobare, na taj način imali što bolji pregled. Biralo se uvek po četiri zatvorenika za taj posao. Oni koji su izabrani, bili su zatvoreni u posebnu sobu u “kuli“ , koja je među zatvorenicima bila poznata pod imenom “grobarska soba“. Posle njihovog izbora oni nisu obavljalji više nikakav posao, već su isključivo bili upotrebljavani za prenošenje leševa iz soba, u kojima je likvidiranje i klanje  činjeno i posle zakopavanja tih leševa. Grobari su bili izlovani od svih ostalih zatvorenika, da oni ne bi pred zatvorenicima govorili, nad kime su likvidiranja obavljana i ko ih je izvršio. Hrana im se isto nosila u njihovu sobu. Već prilikom samoga izbora grobari su unapred znali, da ih čeka sigurna i bliska smrt. Naime, ustaše su grobare menjali svaka dva do tri meseca, da bi na taj način bili što sigurniji, da će po njima izvršeni zločini ostati večita tajna. Posle toga vremena grobari su ubijani odnosno preklani i na njihovo mesto birani su drugi, sa kojima se postupalo istovetno kao i sa ranijim koji su imali da dožive istu sudbinu svojih prethodnika, na tome poslu.

Osim grobarske sobe u „kuli“ je postojala još, jedna strašna soba, tako zvana „ciganska soba“. U tu sobu smeštane su zatvorenice Ciganke, zajedno sa svojom decom. U vremenu moga dolska u logor, toj sobi se nalazilo još svega 18 preživelih zatvorenica. Ta soba inače bila je malena i vrlo vlažna. Zatvorenice nikada iz sobe nisu puštane na vazduh, ni na svetlo dana. Jelo im je nošeno u njihovu sobu. Nije im dozvoljeno da se umivaju, češljaju i presvlače. Živeći pod takvim higijenskim prilikama one su bile pune vašiju. Nuždu su isto imali da vrše u svojoj sobi u kible, koje su svakoga dana morale da nose na polje.

Neverovatan smrad se osećao u toj sobi, po kojoj su se kretali živi kosturi. Zatvorenice te sobe usled slabe ishrane i ovakvog režima, bile su osuđene na lagano ali sigurno umiranje. Njima su ispadali zubi, oticale noge, opadala kosa i one su polako umirale.

U slučaju pojedinačne krivice koje od zatvorenica (koja bi se dogodila pri radu) odgovarale su kolektivno sve zatvorenice. Tada smo obično kažnjavane time, što nam se zabranjivalo pisanje kući, dobijanje paketa, koje su u tome slučaju konfiskovali ustaše a bilo je slučajeva, da smo kažnjavane sa tri dana gladovanja, t.j. da ne primamo nikakvu hranu. Naš položaj su naročito otežavale zatvorenice prostitutke, kojih je bilo dosta u tom logoru i zatvorenice kriminalke. One su ujedno bile i konfidenti zapovednice logora.

U doba vršenja akcija NOV i prilikom zauzimanja pojedinih mesta, koje je NOV bila oslobodila u svojim akcijama. Prilikom dolaska u logor, čula sam da su baš pet dana pre toga, u logoru poklane 24 drugarice iz Prijedora i Banja Luke, jer su baš tada ta mesta bili osvojili patrizani.

Osim  toga u muškom logoru postojale su tako zvane šumske grupe i radničke grupe. U prvu grupu spadali su oni zatvorenici, bez razlike po veri, koji su radi težih političkih krivica dospeli u logor i stoga upotrebljeni za teške fizičke radove pri seči šume. Šumska grupa radila je svoj posao od proleća do jeseni. Nastupanjem jeseni, šumska grupa je u celosti likvidirana i u proleće je obrazovana nova šumska grupa, iz novih zatočenika.Zatočenici iste grupe su streljani, pod izgovorom, da su pokušali bekstvo. Pobijena je prvo manja grupa od 10 do 15 ljudi, pa zatim posle nekoliko dana, opet ista takva grupa, i tako bi se to nastavilo sve dotle, dok svi zatočenici iz šumske grupe ne bi bili pobijeni.

Položaj zatočenika koji su pripadali radioničkim grupama, bio je znatno lakši. Oni su obavljali svoje poslove u radionicama. Likvidiranje tih zatvorenika se retko dešavalo.

Po dolasku upoznala sam se sa drugaricom Gordanom, učiteljicom, odakle je ona ne znam. Ona mi je pričala da se u logoru nalazi od 1942. god. i da je za to vreme bila svedok strašnih stvari, koje su se tamo odigrale.

Sva sredstva bila su dozvoljena fašističkim zverima, da bi postigli svoj cilj, tj. da bi uništili pojedine narode. Ni od jednoga sredstva koje je išlo tome cilju, oni se nisu ustezali, samo ako je time njihova definitivna namera mogla biti ostvarena.

Drugarice, po imenu Lazarka iz Prijedora i neka Bogdanka (obe Srpkinje), pričale su mi, da su prilikom pete ofanzive, 1943. god. pri kraju, one uhvaćene od strane ustaša i da ih je tako zarobljeno 23 drugarice u okolini Sarajeva. Kad su dovedene u logor u Staru Gradišku, sve su one imale na sebi uniforme. Te uniforme ustaše su im skinule, zatim ih ošišali, obukli ih u dronjke, a zatim je naređeno svima zatočenicima i zatočenicama da izađu u “nastup“, pa je kroz špalir zatočenika i zatočenica provedena ova grupa drugarica obučenih u dronjke. Zatočenicima je naređeno, da pri prolazu pljuju na unakažene i bedno obučene drugarice, kada ove prolaze kroz špalir. A ustaše su prolazile kroz dvoredove za njima i neprestano dovikivali:“Eto, tako izgledaju partizani“.

Posle toga, ove drugarice su odvedene u samicu, pa su tamo tučene i mučene. Među njima nalazila se i jedna imenom Gracija, po narodnosti Jevrejka, stara oko 20 god., inače vrlo lepa, a bila je u našoj vojsci politički komesar. Prema pričanju napred imenovanih drugarica, jedne noći došli su u samicu: zapovednica logora Maja Buždon i ustaški podoficir Mirko Runjaš. Maja Buždon poznata je krvnica, a Mirko Runjaš bio je jedan od najistaknutijih zločinaca i ubica u Gradiški. Gotovo nijedno ubistvo i zločin u logoru nije se bez njega obavljalo.

Po ulasku u samicu oni su digli Graciju i Maja je pokazujući Graciju, rekla Runjašu: „Vidiš, na tu imam pik“. Tada je Graciji naređeno da legne na patos. Runjaš joj je klekao na grudi, a Maja je držala za noge. Tada je Runjaš obuhvatio Graciju svojim šakama za vrat i palcima počeo da je steže. Stezao je  na prekide, da bi je što više mučio i da te muke što duže traju. Davio je sve dotle, dok Graciji nije pošla krv na nos i na usta. Međutim, pri tom gušenju ona nije klonula duhom. Čim je mogla doći do daha, uzvikivala je: „Smrt ustašama“.  Polumrtvu i teško izmučenu, bacili su je potom natrag u samicu, među ostale drugarice. Sledećeg dana ujutro ponovo su došli oboje ovih dželeta i tada je zapovednica Maja, obraćajući se Graciji, zapitala: „Šta je tebi, zar još nisi crkla – ako nisi, uveče ćeš“. I zaista, istoga dana u uveče Maja i Runjaš odveli su Graciju, koja se posle nikada više nije vratila. Njena sudbina je, prema tome, više nego izvesna.

U muškom logoru u Staroj Gradiški, među ostalim zatvorenicima nalazio se dr.Samuel Altarac, veterinar, iz Banja Luke. On je ranije bio zaposlen kao veterinar u nekom gradiću u blizini Banja Luke. U logoru smo zajedno čistili krug i Altarac je došao u priliku i ispričao mi je. Posle pada Kozare 1942. god., Altarac je zarobljen i sa još 120 drugih zarobljenika doveden u logor broj V. Među njima je bio i njihov politički komesar, kome imena ne znam. I njih su ustaše išišale, poskidale im uniforme i opljačkali ih, a zatim ih obukli u dronjke, postrojili špalir zatočenika i provodili ih kroz redove zatočenika. Naređeno je bilo, da prilikom prolaska kroz špalir, viču: „Evo, ovako izgledaju partizani“. Međutim, kada su prošli kroz špalir zatvorenika, oni su ćutali. Ustaše su naređivale da viču ono, što im je bilo naređeno, a politički komesar se obratio drugovima sa: „Ni reči“. Ustaška se naredba još jednom ponovila i još jednom se čuo glas političkog komesara – „Ni reči“. I zaista, ti drugovi, svi do jednog, prošliu su kroz špalir, a da nijedan nije poslušao naređenje ustaša. Usled toga, oni su bili izvrgnuti glađu, i batinama i svi su na taj način umoreni. Od njih se spasao samo dr. Altarac, koji je utekao u krajnju sobu među druge zatočenike, a ustaše to nisu primetile.

I svedok Medanić Mira, učenica iz Zemuna, a bivša zatočenica logora u Gradiški saglasno sa svedokom Jelkom Cihaber opisala je mnoge zločine u logoru Gradiški, pa je opisala i funkciju grobara i grobarske sobe, a povodom ciganske sobe navela je ovo: “Osim grobarske u logoru se nalazila i Ciganska soba. U tu sobu su smeštene samo Ciganke. U vremenu kada sam ja došla u logor bilo ih je u toj sobi njih 40. Prilikom moga odlaska iz logora u mesecu avgustu 1944. god. u toj sobi je ostalo svega 3 žene i dvoje dece. Ovi cigani su  uglavnom iz sremskih sela. Zavirivala sam u tu sobu i videla sam da se po njoj šeću živi skeleti. Zatočenice su bile potpuno prljave, a presvlačiti se uopšte nisu mogle, jer nisu imale ni u čega, a isto tako se nisu mogle ni češljati. U tu sobu su po kazni ustaše zatvarale i pojedine zatočenice, ako nešto zgreše pri radu. Ciganke, koje su tu bile zatvorene, bile su osuđene unapred da umru laganom smrću.

Ovakva ustaška organizacija logora u Staroj Gradiški po svojoj nameni i po svome zadatku dopunjavala je centralni logor smrti, logor Jasenovac broj III. U taj logor odvajale su se žene i deca, pa su se deca sistematski ubijala, odnosno pokušala da prevaspitaju u ustaše i zato upućivana u logor Jastrebarsko, Novi Marof i u privatne ustaške kuće u Podravini. Žene su i devojke razvrstavane u sposobne za rad i nesposobne, pa je njihova fizička snaga da krajnje mogućih granica iscrpljivana na logorskim ekonimijama ili na radu u Nemačkoj. Sve ono što je malaksalo ili je bilo strao i bolesno, ubijano je bez milosti i bez iznimaka.

Logor Stara Gradiška bio je osim toga logor sa blažim režimom za mušarce i zato je taj logor od leta 1943. god. sa logorom Jasenovac broj III pregrupisan, pa su iz Gradiške svi zatočenici Jevreji i Srbi preseljeni u logor smrti Jasenovac broj III, a obratno, zatočenici Rimokatoličke i Muslimanske vere preseljeni iz Jasenovca u Gradišku. U Gradiški su ostali samo oni zatočenic  Jevreji i Srbi, koji su tamo u logoru bili kao stručnjaci u zanatima i industriji nezamenjivi.

Posle ovako ivršene zamene, režim u logoru Gradiški bio je snošljiviji, sve do Nove godine 1944. U noći 1. januara 1944. g. partizani su izvršili napad na Bosansku Gradišku i time je i sam logor na drugoj obali Save bio direktno ugrožen. Tada nastaju u logoru represalije nad golorukim zatočenicima i od toga dana počinje zapravo postepena i tiha likvidacija logora Jasenovac broj V.

U logoru je napabirčeno oko 30 zatočenika Srba, pa su svi oni iz logora izvedeni, pa povešani i poubijani. Na 4. januara 1944. g. nakupljena je isto tako između zatočenika još jedna grupa od 18 Srba, pa je iz logora izvedena i  poubijana, a u samom logorskom krugu na bandere obešeno je još 4 Srbina zatočenika.

Tada je nastao u logoru strahovit režim i stanje potpuno neizdržljivo.

Ustaše su zatočenike zlostavljale i mlatile na svakom koraku na poljskim i untrašnjim radovima u logoru i svakodnevno je bilo premlaćeno i motkama ubijeno desetine zatočenika. Logorski lekar, dr. Konorti, Jevrejin zatočenik morao je potpisivati zapisnike o prirodnoj smrti ovih mučenika.

Smanjivanje brojnog stanja zatočenika u logoru u masovnim pojedinačnim zločinima trajalo je tako sve do jeseni 1944. godine. Za to vreme naročito su stradale sve mlađe i lepše zatočenice, koje su bile prethodno silovane, a zatim ubijene.

U jesen 1944. god. narodno oslobodilačkča vojska opkolila je i osvojila Banja Luku i borbe su se prenosile u pravcu Gradiške, pa je i logor postao ugrožen. Tiha likvidacija i postepeno ubijnje zatočenika postalo je sada ubrzano. U logor je došao Luburić, Ljuba Miloš, ustaški pukovnik Marko Pavlović, rkt. sveštenik vojnik Lipovac, bivši sveštenik Majstorović – Filipović i cela galerija najsvirepijih i najkrvavijih ustaša koljača.

Po nalogu Luburića i Ćala odmah su svi zatočenici, zatočenice i deca zatočenici “svrstani“, “izdvojeni“ su svi Srbi Pravoslavne vere. Postrojeni su svi stari zatočenici i novo pridošli prtvorenici i pronađeno je bilo 248 odraslih mušaraca, 360 žena i oko 40 dece. Svi su oni povezani žicom sa skrštenim rukama na leđima i oterani, te svi do poslednjega poubijani. U logoru se sakrilo 9 Srba pred sigurnom smrti i ustaše su odredile pretres logora, te ih pronašle pomoću zatočenika Rotera rodom iz Sarajeva u podrumu, gde ih je sve streljao ustaški nadporučnik, Čenan Ante.

U međuvremenu, borbe oko Banja Luke prenele su se na 9 km od Gradiške i zato su ustaše naredile preseljavanje logora. U dve grupe oterani su zatočenici trkom prema Jasenovcu, a bilo ih je u jednoj grupi 350, a u drugoj oko 400. Mnogi od ovih nisu uspeli da izdrže fizički napor i na stazi od 43 km, koju su trebali zatočenici da pređu trkom i usiljenim korakom, mnogi su popadali i usput od ustaške pratnje pobijeni. Druge velike grupe zatočenika sa radionicama potovarene su u vagone i otpremljene za Lepoglavu. U jednoj takvoj grupi otpremljeno je 450 zatočenika, u drugoj grupi između 350 i 400 zatočenika, a u trećoj grupi oko 3OO zatočenica. U međuvremenu otpremljeno je vozom i jedna grupa od 180 zatočenika i 300 zatočenica u logor Jasenovac III, zajedno sa strojevima i zanatskim alatima, na kojima su ovi zatočenici i zatočenice dotle radili.

Mnogi oronuli i malaksali zatočenici u međuvremenu su poubijani, a u logoru je ostalo svega 114 zatočenika i 36 zatočenica kao najnužnija logorska posluga. Na taj način logor Gradiška je likvidiran kao „radni logor“ i od tada logor Gradiška postaje ustaška tvrđava ustaško ratno uporište.

Od toga vremena kaznonske i kasnije dograđene logorske zidine i zatvoreni ograđeni žicom logorski prostor ustaše upotrebljavaju za masovna ubistva ogromnih grupa zarobljenih partizana, a pod imenom partizan doterivano je i ubijano ono mirno rodoljubivo stanovništvo, koje je saosećalo i bilo podrška partizanskom i narodno oslobodilačkom pokretu.

Tako su ustaše kod napuštanja Banja Luke povukli sa sobom ispred  narodno oslobodilačke vojske oko 470 ljudi, žena i dece, među kojima je bilo oko 300 Cigana. Sve su te pozatvarali u samice u „Kuli“, u svaku po 40 i sve su ih do poslednjega u roku 4 dana poklali, na obali Save i pobacali u vodu. Ustaški zapovednik, Ante Čenan, bio je tih dana bolestan, pa su ga ustaše na nosilima odnele na mesto pogibije, da ma i pogledom učestvuje u klanju i ubijanju ovih 470 nevinih Banjalučana.

Kada se narodno oslobodilačka vojska povukla iz Banja Luke, ustaše su pokupile u Banja Luci i okolnim selima sve živo, za koje su sumnjali da nije naklonjeno ustaškom pokretu. Tako su doterali u Gradišku prvo jednu grupu od oko 1600 muškaraca Srba, pa su ih u bivšem logoru postepeno za pet noći sve već na opisani način povezali žicom i poklali ih na obali Save. Tek što je ova velika masa poklana, stigla je nova (ogromna) grupa od oko 2000 ljudi, od kojih je jedan deo bio iz Banja Luke, a ostali iz okoline Banja Luke. Iz te grupe izdvojeni su Rimokatolici, a bilo ih je oko 300, a ostali, koji su bili Srbi poubijani su na isti način, kao i prva grupa. Oni koji su bili Rimokatolici jednim delom su pušteni, a drugi su kao i Srbi poklani na obali Save, odnosno stradali kod konačne likvidacije ove ustaške tvrđave pred frontom 24. aprila 1945. godine.

Posle ovih velikih grupa Bosanaca, ustaše su doterale oko 750 Slavonaca, među kojima je bilo oko 180 Rimokatolika, a ostali Pravoslavni. Po već ranijem pravilu Srbi Pravoslavne vere izdvojeni su, ruke su im vezane žicom na leđima i u toku nekoliko noći svi od reda su poubijani. Rimokatolici su neki uspeli da se spasu, no većina je i njih našla mučeničku smrt pod ustaškim nožem.

Posle ovoga u ovu sada ustašku tvrđavu dovežene su ispred fronta mnoge grupe i grupice nesrećnih ljudi i tamo su prema prilikama i potrebama iskorišćavani za izvesne radove i od reda zatim ubijani. Tako je, među ostalima, doterana jedna grupa od 45 žena iz Bosanske Gradiške. Te su žene zadržane u logoru i upotrebljavane za čišćenje snega, za krunjenje kukuruza, a zatim su sve poubijane železnom motkom, a leševi im pobacani u Savu. Na svaki leš žicom je privezano šest cigala, kako bi leševi potonuli.

Sve vreme bivši logor, odnosno kazneni zavod u Staroj Gradiški upotrebljavan je, kao stratište i mesto izvršenja masovnih zločina, sve dok front logor nije pregazio, a ustaše su za sve to vreme iz bližih i daljih krajeva iza fronta dopremali u Gradišku pojedince i grupe pritvorenika i tamo ih ubijali.

Od kada je u jesen 1944. g. logor Stara Gradiška, odnosno Jasenovac V, likvidiran i kazneni zavod u Staroj Gradiški pretvoren u ustaško ratno uporište – novi pritvorenici, koji su dopremani tu na gubilište nisu registrovani, ,jer logorske kancelarije više nije ni bilo.

Koliko je žrtava progutao logor Jasenovac roj V,odnosni Stara Gadiška, nije ustanovljeno, neđe se nikad moći ni ustanoviti, jer su logorske kartotek uništene, a ogroman broj žrtava, nije pod kartoteku ni proveden. Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločna okupatora i njihovuh pomagača u Vojvodini vršila je ekshumaciju nekoliko grobnica, i utvrđeno je da je u šumi zvanoj „strug“ u 4 otvorene grobnice bili leševi 371 žene, 107 muškaraca i 50 dece –  ukupno 528. Mnogi od ovih leševa identifikovani su i utvrđeno, da su to žrtve Srema, pa su mnoge od tih leševa rođaci preneli u porodične grobnice pojedinih mesta u Sremu.

No, ni najpomnijim istraživanjem i prekopavanjem celoga terena oko bivšeg kaznenog zavoda u Staroj Gradiški, po bližim i daljim šumama, sa Slavonske i Bosanske strane, ne bi se mogao dobiti rezultat ukupnog broja žrtava logora u Staroj Gradiški, ,jer je možda najveći deo žrtava pobacan u Savu, pa ili Savom otplovio, ili nestao na dnu reke nizvodno na bližem i daljem odstojanju od Gridiške.

Nesumnjivo je utvrđeno, da su mnoge žrtve ovoga logora raseljene i po svim logorskim ekonomijama, na Čitluku, kod Feričanaca, na pustari kod Đakova, pa na svim ekonomijama od Gradiške do Jasenovca i u bližoj okolini Gradiške. Utvrđeno je nadalje, da su kamioni bezbrojne žrtve iznemoglih žena prenosili iz Gridiške u Jasenovac, te da su te žrtve spaljivane u Pičilijevim pećima. Zato se pomoću ekshumacije leševa Gridištanskih muenica i mučenika, ne može dobiti ni približna slika o veličini i broju žrtava logora Gradiške.

Utvrđeno je nadalje da je logor Gradiška bio u izvesnoj meri i sabirni logor pred slanje zatočenica na prisilan rad u Nemačku i da je tako u izvesnom delu logor u Gradiški bio logor prolaznika. No, podkraj svega toga najveći broj žrtava, kod žena i dece bio je logor Gradiška. Masovna likvidacija jevrejskih žena i dece pokupljenih po celoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj izvršena je preko logora u Gradiški. Masovna likvidacija srpske dece i žena takođe je logor Gradiška. Masovne grobnice dece i žena pripadnika i simpatizera narodnooslobodilačkog pokreta svih ostalih naših naroda jeste takođe logor Gradiška.

Zato i logor u Staroj Gradiški zaslužuje naziv logora smrti i potpuno mu odgovara i po ustašama označeno ime logor Jasenovac broj V.

————————————————————————————————————————

< Logor Jasenovac broj IV – Kožara    Sadržaj    Komisijski uviđaj i preslušavanje svedoka na licu mesta u Jasenovcu krajem oktobra 1946. >

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top