Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Наша је дужност и обавеза да код Шаранове јаме на Велебиту, подигнемо капелу Јадовничким новомученицима.

Лика које више нема

Датум објаве: петак, март 10, 2017
Објављено у Књиге и фељтони, Лика
Величина слова: A- A+
Лика које више нема
Лика које више нема

Рукопис Миле Станковића jе прозно штиво коjему су у темељу ауторова сjећања на дjетињство у Лици, саопштена из перспективе непосредно приjе и по пропасти Српске Краjине.

Фабуларна нит обjедињена jе посjетом родном селу у Лици, о Петровдану 1995. године. Током те посjете, с доласком на одређене локалитете и при сусретима с људима одмотаваjу се сjећања на личности и прилике из приповjедачеве младости, дjетињства и зрелих дана, прекидана разговорима и размишљањима о актуелним зебњама. Та, по нашем осjећаjу, срећна форма омогућила jе слободно повезивање сjећања на животне околности, приче и причања, пуне аутентичних одбљесака људи, њиховог особеног темперамента и поимања свиjета. Наjљепша страна ове књиге jе у изврсно дочараноj процедури свакодневних усмених причања и натпричавања, у духовитим епизодама из свиjета дjечака и одраслих, те у фолклорним умотворинама – по правилу шаљивим и подругљивим, што jе препознатљиво обиљежjе тога диjела нашег народа (нпр. причања о вуку, о борби бикова, о инаћењу двоjице „компањона” око пољских послова, о клању свиње, ноћним подвизима дjечака или о првом одласку у хрватско, усташко село и сл.). Драгоцjена jе, а биће све драгоцjениjа готово магнетофонска тачност репродукциjе говора jедног свиjета коjи остаjе само у оваквим причама, док их буде имао ко причати и уколико се сачуваjу у књигама. Обjедињено панорамским распоредом локалитета и догађаjа, претвараjући се у низ изванредно занимљивих, духовитих, одлично саопштених локалних и породичних збивања, Станковићево приповиjедање jе успjела евокациjа наше, и не само наше, доjучерашње младости, али и начина живота и мишљења покољења људи на jедном тлу.

Станковићева се књига у цjелини, међутим, доима као тужбалица, као непрегорен бол над незнано зашто пропалим свиjетом: завршне странице њене, коментари самих ауторових земљака, послиjе пропасти, на Рачи, постаjу изванредно риjечито образложење безразложне, бесмислене трагедиjе коjа не оставља мjеста никаквоj катарзи. Ако катарза ниjе можда у некадашњоj радости и љепоти живљења, коjе се нису дале угушити ни знаковима модерних приjетњи ни сjећањима на усташка клања, кад су од српских села остаjале заjедничке гробнице. Подтекст ове књиге jе управо таj несавладив jаз између трагике jедног свиjета и животних радости као искуства и сjећање на таj свиjет. Таj расциjеп, та провала, књигу Миле Станковића чини вриjедном читања и препоручуjе jе и као документ и као умjетничко штиво. Она ће пружити задовољство, ма како оно било горко послиjе краjишке трагедиjе, подjеднако онима коjи се радуjу живоj риjечи свога некадашњег краjа и онима коjи воле ведре приче из његове свакодневице. Остаће и као незамjењиво сjећање на тешку љепоту живљења, на људе и неуништивост духа, можда jединоj преосталоj утjеси послиjе изгона краjишких Срба с њихових огњишта.

У Београду, о Никољдану, 1997.

Душан Иванић

 

 

 

Лика коjе више нема

Acrobat PDF документ, 5.808kB

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top