Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Лика и Горски Котар – Књига Јадовно 1.

Датум објаве: петак, септембар 22, 2017
Величина слова: A- A+
Ексхумација жртава на Пагу
Ексхумација жртава на Пагу

Хапшење Срба у Огулину и Горском котару, као и у Госпићу и у другим мјестима у Лици, почело је у априлу. У другој половини маја, у средњовјековној Франкопанској кули, затвору Окружног суда у Огулину, већ је било заточено три стотине Срба, како из Огулина тако и из околних српских насеља: Гомирја, Српских Моравица, Горњих и Доњих Дубрава, Јоспидола, Плашког и других села. Међу првим ухапшенима у Огулину, почетком маја, били су трговци Милош Вуксан, Владимир Боснић, Илија Ивошевић, Никола Манојловић, Владимир Мрвош, лијечник Живановић, проф. Папјевски, парох Илија Ћурчић, студенти Ђуро Таталовић и Жарко Момчиловић, судија Маринко Ђурић, посједник Дмитар Милановић, геометар Владо Бијелић, опанчар Ђуро Таталовић, обућар Милан Агбаба, проф. Грга Хећимовић, пословођа трговине „Вата“ Мићо Матијашић, жупанијски подворник у пензији Боројевић, проф. Станислав Кепљевски, шумарски инж. Несторовић, шумар Грозданић, Владо Панић, Ивица Стошић и други.[1] У Огулину је од 18. маја стационирана жељезничка усташка бојна, која је дошла из Загреба и попуњена домаћим усташама.

Након повлачења италијанске војске из града и предаје власти усташама, већ 25. маја, у помоћ огулинским усташама су дошли усташе из Загреба и размилели се по српским насељима, кућама и становима. Власт је од Срба и групица Југословенске војске одузимала војно и грађанско оружје и њиме наоружала већину Хрвата, чак и петнаестогодишњаке. Када су проценили да су Срби предали све оружје, почели су са масовним хапшењем. То је било 28. маја, на сајмени дан, када је, по обичају, много људи из сусједних српских и хрватских села дошло у Огулин, не знајући шта их ондје чека. Да би пред народом оправдали масовно хапшење и затварање Срба, објавили су да тога дана из Загреба стиже усташки министар, огулински адвокат Ловро Сушић и да ће, због његове сигурности приликом говора који ће одржати, притворити неколико талаца, које ће послије говора и одржане скупштине пустити кућама.

Тога дана су усташе, руковођени великим жупаном Велике жупе Модруш Јурицом Марковићем, католичким жупником Иваном Миканом, стожерником Јулијем Шпаљем и логорником Томом Смолчићем, похапсили више од стотину Срба из Огулина, Доњих и Горњих Дубрава, Гомирја, Отока, Јосипдола и других оближњих српских насеља. Већина од њих никад више није видјела своју кућу нити породицу. Овдели су их у затвор, у „Огулинску кулу“, која је постала право мучилиште. Усташе су у њој тукли Србе боксерима, жицама, ногама, неке и убијали ножевима.

Тада су ухватили неколико жена и дјевојака Српкиња, силовали их и злостављали. Уз њих, и супругу Јосифа Таталовића, иначе Хрватицу. Њу, њеног сина и шеснаестогодишњу кћерку су посебно мучили. Бранко Томић, свједок злочина у Огулинској кули, говори, поред осталог, о томе: „Видио сам када је ухапшена жена Јосифа Таталовића, велетрговца из Огулина. Иако Хрватица, усташе су је тукле са боксером по лицу и чупале јој косу. Удата за Србина учинила је по суду усташа дјело издајства према Хрватској. Извршиле су усташе насиље и према њеној шеснаестогодишњој кћери, њу су за задовољавање својих животињских нагона силовали. Србе су изводили из Куле изнемогле од батина, полуголе, на чијим леђима је било великим словом написано ћирилицом велико слово ’Ч’ што је значило Србин — четник, па су под том ознаком чистили огулинске цесте да би их свакодневно поједини цивили исмијавали, пљували по њима и бацали на њих блато. Због увесељавања публике морали су пјевати усташке пјесме. Тако су мучени и познати трговци Владимир Мрвош, Владимир Боснић, Никола Мицић, кројач, Милош Вуксан и бројни други. Владимиру Боснићу, који није хтио под таквим околностима радити, потковали су пете потковом као коњу и тако га водили градом, а када услијед болова не би више могао ходати, тада су га тукли по глави и тијелу а да би дошао к свијести, полијевали водом.“[2]

Србе који су били затворени у Франкопанској кули, усташе су после мучења изводили и полуживе бацали у Ђулин понор, или их одводили у околицу Огулина, на Галге, гдје су их убијали или бацали у Клечку јаму. У два наврата су отпремили скупине од око 200 Срба у логор Даницу код Копривнице, одакле су транспортовани у Госпић, а затим на Велебит, у логор Јадовно, гдје су побијени.

Марија, мајка Радивоја Вучковића, који је тако настрадао, испричала је 12. октобра 1945. пред Градском комисијом за утврђивање ратних злочина у Огулину сљедеће: „Дана 26. маја 1941. године око 6 сати ујутро дошле су усташе Томислав Смолчић, Јулијус Шпаљ, Томислав Држић, Иван Матијашић, Томо Салопек, Владо Катић и други и из кревета одвели мог сина у кулу. За вријеме затвора у кули примила сам од сина кошуљу која је била сва подрпана и крвава. Мога сина су поменуте усташе злостављале а Владо Катић му је чупао бркове.“[3]

Савица Мамула, супруга жељезничара Дане из Огулина, који је убијен у Јадовну, свједочи: „28. маја 1941. мог мужа ујутро у 8 сати ухапсио је усташа Владо Катић из Огулина с групом других усташа. Мало прије тога мој муж Дане Мамула вратио се из службе као завирач,[4] те баш почео пити каву. Одмах по доласку Катића и још двојице усташа позвали су га да престане пити каву, јер мора с њима на преслушање. Мој муж се одмах одазвао њиховом налогу али прије изласка из куће претресли су га те му из џепа узели сат и новачник у којем је било осим његове жељезничке легитимације још и нешто новаца. Након извршеног претреса одвели су га и затворили у кулу гдје је био до 6. јуна 1941. године када је с другим Србима отпремљен у логор ‘Даница’ код Копривнице. За вријеме боравка у затвору у Огулинској кули био је тучен и злостављан, што сам закључила по његовом крвавом рубљу кога ми је послао кући на прање.“[5] Свог мужа је Савица посјетила два пута и у логору Даница, надајући се да ће се он, као и други невини људи, ускоро вратити кући. Међутим, 2. јула га је посљедњи пут видјела у Огулину, када је из Копривнице, заједно с другим Србима, транспортован за Госпић. Тада јој је рекао да иде на рад у Велебит. Потпуковник Ђузепе Гало (Giuseppe Gallo), из Оперативног одјела Команде 2. италијанске армије, у својим сјећањима, писаним 31. јула 1945. године у Падови, забиљежио је многе усташке злочине над српским народом у НДХ. Тако пише да су у вријеме хапшења, злостављања и убијања Срба „у Огулину љети 1941. г.

нађени у шталама једне коњичке регименте лешеви српске дјеце коју су заклали усташе и бацили их кроз прозоре по ноћи у тај простор.“[6]

У Отоку, селу покрај Огулина, усташе су средином маја ухватили 35 Срба, такође их затворили у Огулинску кулу, а потом одвели у логор Даницу. Заточеници су одатле спроведени на Велебит, гдје су сви побијени. Православну цркву у селу су опљачкали и затворили, па она и данас зјапи као авет и упозорење.

У Јосипдолу, као и у сусједним српским селима, усташе су почели да одузимају оружје и пљачкају имовину већ након проласка Павелића кроз ово мјесто 13. априла. У мају, по доласку италијанске војске, кренула су масовна хапшења, којима су руководили таборник Владимир Багор, Фрањо Михаљевић, опћински биљежник Лудвиг Жиц, Иван Михаљевић, Јурица Тркуља и други. По налогу великог жупана из Огулина, Јурице Марковића, њима су помагале огулинске усташе. У мају је ухваћено више од 60 Срба. Њих су дању затварали у зграду основне школе у Огулину, а ноћу одводили у Франкопанску кулу. Тукли су их и злостављали како при хапшењу и пратњи тако и у Кули. Међу заточенима су били трговци Коста Орлић, Никола Орлић и Милутин Кнежевић, Буде Дадасовић, лугар, Јово Поповић, обућар, Миле Поповић, кројач, Миле Јанчић, пекар, Милан Мачак, пекар, Јован Поповић, цестар, Миле Поповић, млинар, и земљорадници Милош Шолаја, Лазо Јанчић, Стево Поповић, Јово Клипа, Перо Шеган, Раде Поповић, Ђуро Поповић, Симо Поповић и Никола Поповић. Сви ухапшени су транспортовани у Копривницу, а одатле у Јадовно, гдје су убијени.[7]

У јуну су усташе похватали више од 70 Срба у Гомирју. Неке људе су побили крај њихових кућа, а друге одвели у Огулинску кулу, затим у Копривницу и Госпић, да би их побили на Велебиту. Ухапсили су игумане Теофана Косановића и Методија Суботина и јеромонаха Нектарија Дазгића, који је имао срећу да преживи, па је о трагедији гомирског братства оставио свједочанство: „На дан у Духовски понедељак 1941. године, изненада дођоше усташе из Огулина у камиону, опколише манастир Гомирски, братију стераше у манастирске собе, почеше испитивати о новцу и кључевима манастирске касе. Од братије у манастиру налазио се намесник манастира отац Нектарије Дазгић, родом из Градусе, отац Стефан Божичковић, стар 73 године; отац управитељ Теофан Косановић био одсутан у Словенији на парохијској дужности. Остали били су ђаци манастирски и послуга. Усташе, њих око 15, ушли у просторије, одмах почели лупати свете иконе и остале слике по собама. Пљачкати све што је било омање за понети као: апарате за масажу, кожне ташке, новац, поштанске књиге са улогом и после манастирску касу са готовином од преко три стотине хиљада динара. Посебно вредносне папире од манастирског земљишта урученог бившим ман. кметовима. Усташе су прво добро се почастили, напили и најели, а братији наредили да морају с њима у Огулин на испитивање и саслушавање. Игуман Методије Суботин био је у селу код школске дјеце, на путу су га срели и стрпали у камион. Из манастира повели оца Нектарија (Дазгића) и учитеља, младог Милана Косановића. Оца Стефана Божичковића усташе су оставиле да пази на манастир до даљње наредбе уз њихову власт, која је одмах постављена у самом манастиру. Братија стрпана у камион одвежена пред опћину у месту Гомирје.

Из заселака Мусулина, Гомирја и осталих места усташе су дотеривали похватане људе и трпали у камион. За време стајања пред опћином, усташе су почеле тући јеромонаха Нектарија по глави и вући за браду. О. игуману Суботину натукли камилавку на главу тако јако да није могао гледати. Када су напунили камион, кренули су за Огулин.

У Огулину стрпали су нас у тзв. Кулу где су нас сасма опљачкали: сатове, новац и кишобране, све што је било за узети. У затвору нису нам дали ништа јести, морали смо тражити извана да нам неко познат донесе храну једанпут дневно ако је било могуће. У затвору одмах почели су неке да муче и убијају ноћу од 10 сати надаље. У затвору у Огулину остали смо пет дана. За споменуто време било нас је преко стотину људи. Ноћу око поноћ све нас истерају у двориште где нас поставе у строј и под јаком пратњом одведу на жељезничку станицу да нас стрпају у марвене вагоне. Киша је падала за време пјешачења из затвора до станице. У вагоне ћерали су нас кундацима брже боље да не би неко побегао.

У оној маси тукли су кундацима по људима као по звјеровима, ту су нас затворили и повели за логор у Копривницу. У место Копривницу стигли смо око 10 сати пре подне. На станици метнули нас у строј и потерали тако у строј по војнички у место звано ’Даница’ логор. У самом логору поново дочек и све претрес, одузимају сатове, новац и ако има неко другу какву вредност.

Свештеници су били први у строју. На свештенике били су јако огорчени, одмах на лицу места почели да ударају по глави, да крвнички поступају. Проти Владимиру Дујићу из Српских Моравица узеше наочале зато што су имале позлаћен оквир уз примедбу усташе: ’То је хрватско злато’. Стари прото протестује и моли да без наочала не види, али они немају осећаја него подругљиво дочекаше: ’Па више ти неће требати’. Значи пресуда је била готова на смрт. После прегледа са споменутога места одведу нас пред бараку где може да се стрпа преко четири стотине људи.

Ту пред бараком опет поставише у војни строј, почеше свештеницима браде и бркове чупати. Прво сваком натукоше шешире на очи под заповеди да се има усташама у очи гледати. Значи, да мора глава подигнутом бити да усташе могу лакше чупати браде и на прса стављати. Ако је дотични од ужаса и болова трепто очима, усташа га са песницом дочекао и подбочио уз подругљив израз: ’Вид, овај још намигује на мене’ и продуљује даље да чупа. Када су свима браде очупали, просто унаказили, онда су запретили са пиштољима да се има сваки обријати и који не би послушао, да ће он пиштољем обријати. Многи су извршили наређење одма до вечери.

После ове муке долази друга, још тежа, воде нас у бараку, постављају нас на шкарпу која се налази у бараци. Усташе редом туку први са воловском жилом, други штапом, трећи пендреком, а четврти после ових узјаши и тегли за уши, чупа за косу уз погрду: ‘Носите нас, ми смо вас носили двадесет година и пили сте нам крв, ми ћемо вам не само крв попити него ћемо и месо појести’. Људи су просто рикали као звијери од грозоте и страхоте. Већином били смо модри и окрвављени.

Ту је било свештеника преко тридесет и више. Био је скоро сав Црквени суд из Плашкога и из свих околних места. Остало били су учитељи, трговци и опћински службеници као и бољи домаћини са младим војним обвезницима.

После овакве невоље дато нам је да си сваки направи на бетону где ће лежати без сламе. Овако на голом бетону провели смо три ноћи док се није нашао неки богати Јевреј (Књижар инг. Иво Голдштајн), трговац из Карловца, и дао да се купи неколико бала сламе. Барака је била дупком пуна, све један до другог лежао. Ноћу око поноћи усташе долазиле су и поједине људе тражили и изводили за убијање. Често су долазили у бараку пијани па чак и сами се свађали са стражаром ако није хтио да их пусти у бараку.

После шест дана (30. јуна) поново све из бараке истерају напоље и устроје гдје одаберу за слање у Лику мјесто звано Јадовно. Овога пута многе одабраше све који су били на вишим положајима и бавили се са политиком. Одабране стрпају у затворене вагоне, к њима није нико смео прићи. Локомотива је долазила у логор и натрпане вагоне са жртвама за клање и убијање одвозила на станицу. Оваквих случајева било је више пута, само за време мога пребивања у логору од четири недеље вршено је одабирање три пута, тако да ме срећа послужила и сваки пут смрт прескочила као и остале који су оног пута остали у животу.

За храну добивали смо једном на дан и то чорбу од граха или крумпира. Једног дана добили смо у 11 сати пре подне а други дан увече у 6 сати. То толико, да је човек имао нешто топлога у стомаку. Осталу храну добивали смо од појединих логораша који су добивали пакете од куће па су дијелили са онима који нису имали.

Нас из манастира Гомирја било је свију пет и то: о. Теофан Косановић, управитељ, о. Методије Суботин, парох у Врбовском, о. Нектарије Дазгић, јерођакон Доситеј Обрадовић и млади учитељ Милан Косановић. Јерођакон је био ускоро прешао у Плашки као економ код владике Саве Трлајића,[8] где је ухваћен и одведен у Загреб, после у Копривницу где нас је и дочекао у бараци.“[9]

У Гомирју су усташе опљачкали православну цркву, скинули звона с ње и претворили је у магацин. Покућство манастира су неколико дана одвозили камионима у Огулин.

Под водством усташког логорника из Врбовског, др Филипа Кумбатовића, усташког таборника из Српских Моравица, Ферде Наглића, и његовог замјеника Јосе Штиглића, тамошње усташе, Рудолф Штиглић, брат Јосин, Владимир Лисац, Матија Шпорчић, Јосип Карнелути, Јосип Гргурић, Мартин Малнар, Мирко Ковачевић, Јосип Мајелић, Ивица Месић, Драго Шлат, Антон Црнковић, Никола Колић, Мато Борчић и други, организовали су, уз помоћ 30 усташа из Огулина, хапшење Срба у Српским Моравицама. У два наврата, од 13. до 15. јуна, и у ноћи 2/3. августа, похватали су укупно 175 људи. Око стотину њих су из Огулинске куле и подрума трговца Владе Боснића отпремили у логор Јадовно, а преостале побили у околини Огулина. Међу Србима који су од 12. до 15. јуна одведени у Јадовно, преко Огулина и Копривнице, били су: Владимир Дујић, свештеник, Јован Петровић, Симеон Петровић, Јосиф Вучинић, Владимир Матић, Илија Вучковић, Симеон Комленић и његов брат Лазо, Љубомир Докмановић, сви жељезничари, Симеон Петровић, Милош Томић, трговци, Милан Лотина, гостионичар, Гаврило Петровић, бравар, Никола Косановић, ложач, и други.

Православну цркву у Српским Моравицама усташе су опљачкали, однијели новац и поједине драгоцјености, а књиге и иконе поцијепали. Супругу свештеника Дујића су мучили, забијали јој игле у лице и тако је унаказили. Имовина похватаних Срба, нарочито трговаца, била је пљачкана или предавана усташама, као што је имовина Милоша Томића дата Славку Фердерберу.[10]

Тако је било и у свим другим селима и мјестима огулинског краја и Горског Котара. Истовремено по успостави усташке власти у Огулину, од 14. априла до 13. јуна су текла масовна хапшења Срба и у Плашком, на чијој је територији похватано двије стотине људи. Владичин двор је опљачкан а покућство и постељина из њега одвезени у Огулин. Тим стварима су опремљене просторије жупанијске области и стан великог жупана Јурице Марковића. Њему је припао и владичин лични аутомобил. Црква је претворена у магацин, а двор у оружницу. Усташе су 17. јуна ухапсили епископа горњокарловачког Саву Трлајића, те свештенике Милана Докмановића, Милана Рајчевића, Владимира Дујића, Петра Вучинића, Јашу Степанова, Милана Ђукића, Богољуба Гаковића, Ђуру Стојановића и Станислава Насадила.[11] Хапшењем и злостављањем ухапшених у овом крају руководио је Јосип Томљеновић Брацо. Он је ове свештенике затворио у своју стају и привезао их за јасле, те их након два дана, с другим ухваћеним Србима, отпремио у Огулин. Тамо су били затворени у Франкопанској кули, а потом транспортовани у Копривницу, затим у Госпић, па у логор Јадовно, гдје су убијени.

И у другим српским селима овога краја: у Војновцу, Беговцу, Латину, Јањој Гори, хрватске власти су Србима гарантовале личну и имовинску сигурност. Често су то понављали, све док Срби нису предали оно мало оружја што су имали или су им га усташе насилно одузели. Када је већина Хрвата била наоружана, усташе су почели с хапшењем, пљачкањем и убијањем Срба. Да би их лакше похватали, и овдје је усташки таборник Јосип Томљеновић издао наређење којим се Србима забрањује удаљавање од својих кућа, док су псе морали држати затворене у шталама или их побити. На овај начин, и разним другим преварама, усташе су од 15. маја до 10. августа, углавном ноћу или зором, али и дању, похватали више од 250 Срба. Већина је побијена код својих кућа, док су други транспортовани у Огулин, а 6. и 17. јуна у Копривницу. У Госпић су допремљени 20. јула и потом убијени у логору Јадовно.

Клипа Перо је овако описао мучење Срба у Огулинској кули и транспортовање у логор Даницу: „6. јуна, касно увече, изведени смо из ћелија у двориште затвора. Ту су нас постројили у колону по један. Кривудава колона пружала се преко цијелог пространог дворишта и личила је на огромну змију која нестаје у понору. Прилазили смо прозору кућице на сјеверозападном дијелу дворишта. Био сам у средини колоне. Један по један је нешто потписивао. Што? Нисам знао. Мучила ме је сумња. Можда себи потписујем смртну пресуду. Испред мене је био Никица Манојловић из Отока. Дошао је ред на њега. Усташа му каже: ’Потпиши!’ Шутња. Усташа још једном понавља. Никица Манојловић одговара: ’Ја нећу то потписати!’ Пљуште по њему ударци. Стропоштао се. Односе га дотученог. Његов пут у непознато се завршио.

Дошао сам и ја на ред. Усташа ми кроз прозор пружа пола арка папира. Потписивао сам полако како би могао прочитати што пише на папиру. Колико се сјећам, писало је ово: „Ја ниже потписани власторучно се потписујем да сам за вријеме Краљевине Југославије радио против интереса хрватског народа, усташког покрета и Поглавника.“

Послије потписивања вратили су нас у ћелије. Сутрадан поново нас изводе на двориште и постројавају. Држе нас у строју око 1 сат. Затим нам се обраћа неки усташки официр с краћим говором. Каже нам да идемо затрпавати ровове које смо копали на хрватској земљи и на тај начин чинили штету хрватском сељаку. Потом нас одводе на огулинску жељезничку станицу, на мјесто гдје су боксови за утовар стоке. Утрпавају нас у постављен Г вагон и убацују једну канту воде. Закључавају врата вагона.

Касна прољетна ноћ. Вани је било тако топло и зрачно. А како је сада нама у вагону? Пун нас је да једва можемо стајати. Без довољно зрака дисали смо као рибе на сухом. Ону канту воде брзо смо попили. Чуо сам шум локомотиве. Повукла је вагон у непознатом правцу. Нисмо се могли оријентирати камо идемо. Дуго смо путовали. Влак је више пута застајао. Без хране и воде заиста је било неподношљиво. Када би влак застао, лупали смо на вагонска врата и тражили воде. Усташе из пратње одговарали би нам: ’Пишајте и пијте’.

Други дан послије подне, око 4 сата, влак је дуже стајао. Након подуже станке отварају се врата вагона. Усташе нам вичу да излазимо и да се постројимо. За наш вагон било је везано више вагона у којима су били Срби из Карловца и Загреба, како смо то касније дознали. Ускоро се колоном пронио глас да се налазимо у Копривници. Ту су нас дочекале усташе с ријечима: ’А то је наша роба. Богаму добри радници. Добро ћемо их платити’. Сврстани у колону приближавамо се логору ’Даница’. На улазу дочекао нас је командант логора. Ту је био постављен стол, а око њега неколико усташа. Претресли су нас и одузели вредније ствари. Затим су нас смјестили у бараку број 9. Барака је била приземна, вјеројатно је прије служила за стају или складиште. На поду је прострта уситњена слама. По прљавим зидовима крваве мрље. Значи да је ту већ био нетко. Отјерали су нас у бараку. Завукао сам се у кут собе, ближе врата. Утонуо сам у безизлазне мисли. Из њих ме трже вика усташа. Ускоро се отварају врата. Улази неколико усташа, крволока с батинама и ножевима. Што је даље било, људске ријечи су преслабе да изразе. Гажени смо и парани ножевима. Од вриска и јецаја ништа се више није чуло. У првом налету остао сам поштеђен. Али за кратко. Приближио ми се један усташа, ухватио ме за косу те два пута снажно ударио главу о зид. Онесвијестио сам се. Када сам се освијестио, усташа више није било. Соба је личила на бојиште. Проматрам своје познанике, а не вјерујем да су то они. Потпуно су изнакажени. Илија Јоветић лежи на слами, а крвава пјена прекрила му лице. Нитко није остао поштеђен. Такве усташке оргије понављале су се више пута.

Другом половином јула процурила је вијест да је људство наше бараке одређено за рад. Камо, то још нисмо знали. Улазак локомотиве са вагонима у логор и њен продоран писак као да су наговијестили нову драму. Мало затим упадају усташе у нашу бараку. Тјерају нас ван и убацују у вагоне. Искористио сам несмотреност усташе, скочио иза бараке, одатле у бетонску јаму која је служила за гнојницу. Напросто сам се затрпао у смеће. Када су затвореници убачени у вагоне и локомотива напустила круг логора, ја сам се повратио у бараку. Слиједећи дан доведени су нови затвореници. Касније сам у неколико наврата на исти начин избјегао влак смрти.

Будући да и највеће тајне дођу на видјело, тако смо и ми сазнали у логору да су затвореници отјерани у Госпић, а одатле за Јадовно.

Сјећам се много детаља из логорског живота. Испричат ћу само један. У логору је био и усташки стражар Мишко. Правио се пријатељ затвореника, али је то пријатељство скупо наплаћивао. Могли смо из логора писати десетак ријечи кући, а могли смо примити и нешто хране, те 200 динара или куна. Свакако да смо нешто од тога дали и стражару Мишку. Једнога дана нас десетак затвореника одведе Мишко својој кући у једно село недалеко Копривнице да у његовом врту затрпавамо ровове. Посао је текао споро јер смо сви били физички исцрпљени. У логору смо добивали врло мало хране и то неке јухе неодређена окуса и комадић круха од поквареног кукурузног брашна. Мишкова жена донијела нам је за ручак здјелу млијека и паленте. Нисмо ни чекали да нас позове на ручак. Навалили смо и напросто разграбили јело. Његова жена гледајући ту сцену бризнула је у плач и почела викати: ’Мишкец, просим те как Језуса нај Влахе тућ’.

Почетком октобра дође Мишко у бараку и донесе ми мали кофер и каже да ми је то жена послала хране и рубље. У коферчићу је било измрвљеног круха и мало саламе. Све боље су узели себи. Добивену храну подијелио сам затвореницима. Крадомице напишем жени пар ријечи на цигарет-папиру да покуша преко италијанске команде у Плашком да ме ослободи из затвора. То писмо угурам под одлијепљени папир кофера и на то мјесто изгребем крижић. Ускоро је дошао Мишко и однио коферчић. Нисам био сигуран да ће моја жена наћи писамце зато јој на дописници напишем: „Задњи пут сам ти послао коферчић. Да ли си га примила“. Реченицу завршим са знаком крижића. Жена није уочила значење те поруке. То је уочио мој брат Миле и пронашао писмо.

Будући да је отац моје жене Пађола био поријеклом Италијан и знао италијански, а од њих кориштен за конфидента, моја жена је отишла с њим у италијанску команду и они су обећали да ће све учинити да ме избаве из усташког логора. Сачинили су молбу која је потписана у италијанској команди у Плашком и затим упућена Усташком равнатељству за ред и сигурност у Загребу. Молбу је носио италијански курир и она је била ријешена повољно.

За успомену и данас чувам отпусницу из логора. Ево њеног текста:

‘Заповједништво усташке страже ’Даница’ Копривница број 725/1941.

Даница, 14. новембар 1941.

Отпусница

којом се од стране овог логора потврђује да се Клипа Перо досадањи интернирац према рјешењу Равнатељства за јавни ред и сигурност у Загребу од 6. новембра 1941. број 44142/1941. данашњим даном пушта на слободу, тиме да се са овом отпусницом имаде пријавити код своје надлежне опћине, која је дужна да даље води рачуна о кретању и раду горњега.’

Иако сам имао ту отпусницу, тада сам већ добро знао да пут у слободу не води у Плашки и пријављивању усташким властима. Због тог сам се одмах одлучио да се прикључим народноослободилачком покрету.“[12]

[1]   Рад и ред у Огулину, „Хрватски народ“, 8. мај 1941.
[2]   Изјава Бранка Томића од 15. јула 1942. године, ХАК, кут. Јадовно.
[3]   Записник градске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Огулину од 15. маја 1945, ХАК, кут. Јадовно.
[4]   Кочничар, жељезнички радник који ручном кочницом успорава или зауставља воз, назив употребљаван за вријеме НДХ (прим. аутора).
[5]   ХАК, к. Јадовно.
[6]   Државни архив, Рим, Дипломатско-историјски архив, Министарство иностраних послова, Ф. Политички односи Југославија 1931-1945. године; АЈ, Микротека.
[7]   Изјава Милана Јанчића од 9. децембра 1943, АЈ, фасц. 919.
[8]   Епископ Сава Трлајић, рођен у Молу 6. јула 1884. године. Усташе су га ухапсили у Плашком 17. јуна 1941, са још 13 виђених Срба и тројицом свештеника: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом. Њих и друге похватане Србе су 19. јула у 22 сата са жељезничке станице Плашки одвезли у логор Госпић. Под пратњом усташа, везани жицом, били су ударани кундацима, псовани и вријеђани цијелим путем од жељезничке станице Госпић до Коморе Окружног суда, одакле су одведени у логор Јадовно и бачени у неку од јама.
[9]   Изјава јеромонаха Нектарија Дазгића, управитеља манастира Гомирје, епархија Горњокарловачка, бр. 791/1986, ХАК, кут. Јадовно.
[10]   Изјаве Јована Вучковића од 3 августа 1942. и Наде Томић од 21. децембра 1944. године, АЈ, фасц. 919; АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 4664/45, кут. 69.
[11]   Види опширније: Булајић Милан, Усташки злочини геноцида, Веоград 1988, 300-302.
[12]   Клипа Перо, Мој боравак у усташком затвору, Плашћанска долина и околица у НОР-у, ХЛК, Зборник 7, 95-97.

Садржај


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top