Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Личкo рукoвaњe пoвиjeшћу

Датум објаве: понедељак, октобар 22, 2018
Објављено у Лика
Величина слова: A- A+
Издaвaч 'Лeксикoнa Личaнa' je Држaвни aрхив у Гoспићу
Издaвaч ‘Лeксикoнa Личaнa’ je Држaвни aрхив у Гoспићу

Држaвни aрхив у Гoспићу лaни je уз пoтпoру Mинистaрствa културe oбjaвиo ‘Лeксикoн Личaнa’ у кojeм су устaшки министри, зaпoвjeдници и други злoчинци пoпут Mилe Будaкa, Jурe Фрaнцeтићa и Aндриje Aртукoвићa прeдстaвљeни углaнцaним биoгрaфиjaмa. Прeшућeнo je дa je Будaк пoтписивao рaснe зaкoнe, aли сe зaтo у дeтaљe oбjaшњaвa кaкo je писao фикциjу.

Пише: Хрвoje Шимичeвић

У ‘Лексикону Личана’ који је објављен прошле године биографија Миле Будака једна је од најопсежнијих. На двије и пол странице згуснутога текста описују се његов ратни пут и књижевна оставштина. Једна петина посвећена је политичком дјеловању, од чега свега три реченице раздобљу Независне Државе Хрватске, док се остатак односи на теоретизирање о умјетничком опусу. Нигдје се не наводи да је Будак потписивао расне законе, али се зато у детаље објашњава како је писао фикцију. На литерарном пољу производио је ‘инстинктивни морал’ по којем се ‘и убојство може доживјети као позитиван етички чин ако је накана у складу с обраном патријархалнога обитељског, исконског огњишта као симбола постојања и колективног идентитета’. Књижевнику Будаку је дакле ‘накана показати тежак живот личког човјека у вријеме покушаја однарођивања, а с друге стране упозорити како је једини начин обране властитог идентитета у спознаји и очувању кућног огњишта, остајању, односно враћању на родно тло’. Захваљујући ‘Лексикону Личана’, усташки доглавник и ратни злочинац симболички се сада вратио на огњиште, и то не искључиво у својству барда суровог личког краја, лишеног неугодних злочиначких епизода. Прочита ли се ‘Лексикон’ у цијелости, цитирано тумачење Будаковог књижевног опуса наликује на идеолошки смјероказ у обликовању бројних других биографија. Ријеч је о животима високих усташких часника и политичара, рођених у личком крају, који поприлично прецизно одражавају дух ревизионизма у сувременом хрватском друштву. ‘Лексикон’ не велича усташтво, али се намеће закључак да се методом изостављања и прешућивања гради наратив о усташама који су само бранили ‘патријархално обитељско, истинско огњиште као симбол постојања и колективног идентитета’.

Умјесто крвавог злочиначког пута, на дјелу је епопеја која одзвања до данас. Францетић се, веле аутори, оженио у паузи између двије битке, већ за живота о њему су се пјевале пјесме, а 2000. постављена му је и спомен-плоча у Слуњу

Књига је прошле године објављена у наклади Државног архива у Госпићу. Главни уредник Ивица Матаија равнатељ је архива, али и проминентни члан личког ХДЗ-а, својевремено носитељ функције замјеника жупана. У реализацији књиге помогли су му разни аутори с тога подручја, па тако и бискуп у миру Миле Боговић. Књига је тискана захваљујући натјечају Министарства културе Нине Обуљен Коржинек на којем су добили 20 тисућа куна. У уводнику уредник пише да су у ‘подвргли критичком пропитивању неке до сада једнострано одрађене повијесне и биографске податке те њихове посљедице’.

Рoђeн у углeднoj oбитeљи – нaтукницa o Jури Фрaнцeтићу
Рoђeн у углeднoj oбитeљи – нaтукницa o Jури Фрaнцeтићу

Усташки пуковник Јуре Францетић потекао је тако из ‘скромне личке сељачке, али угледне обитељи’. ‘Талентиран’ по природи, брзо је свладао војне вјештине, а прије рата је ‘у Оточцу глумио на домаћим забавама друштава Хрватска жена и Хрватска читаоница’. По успостави Павелићеве творевине постао је ‘један од најуспјешнијих и најспособнијих војних заповједника НДХ’, јер је и ‘непрекидним покретима ширио границе НДХ од Сребренице и Зворника до Вишеграда’. У биографији која је већа од редака посвећених Николи Тесли, стијешњене су битке, чинови и медаље. Посебно се истиче ‘ред жељезног тролиста ИИИ. ступња с гранчицама храстовог листа’ због успјеха на босанском ратишту. Бројни случајеви ликвидација, затварања и масовне депортације невиних Срба и Жидова, које је Францетић потписивао и проводио, иначе су саставни дио ‘успјеха’ о којем ‘Лексикон’ пише. Ипак, тамо се то не може прочитати. Умјесто крвавог злочиначког пута, на дјелу је епопеја која одзвања до данас. Францетић се, веле аутори, оженио у паузи између двије битке, већ за живота о њему су се пјевале пјесме, а 2000. године постављена му је и спомен-плоча у Слуњу. Након што су је власти макнуле подигнута је опет, па је наново уклоњена. Зашто, то се не објашњава, осим што се наводи да је одлука о мицању донесена темељем ‘чланка 107. Устава РХ, заједно са спомен-плочом др. Мили Будаку’.

Читатељима се препушта да сами изведу закључак из свега што је претходно написано, слично као и у случају Андрије Артуковића. Дио биографије који се односи на вријеме НДХ дословно је саздан у шест реченица, идентичних садржају проусташке хрватске Wикипедије. Судјеловао је тако у потписивању Римских уговора, оженио се, постао је министар унутарњих послова, шеф правосуђа и богоштовља, поновно иноминистар па чувар државног печата. ‘Лексикон Личана’ притом је изоставио констатацију Wикипедије о накнадном ‘монтираном суђењу’ пред југославенским судом, који га је 1986. осудио као ратног злочинца. Као што нема спомена чињенице да је ријеч о доказаном ратном злочинцу, не наводи се ни да је потписивао расне законе, да је суодговоран за концентрацијске логоре и да је на отварању Хрватског државног сабора најавио да ће бити радикалнији према Жидовима од нациста јер су ‘незаситни и отровни паразити’ који ће бити уништени.

Биографије усташа најчешће исписују Јуре Каракаш, умировљени наставник хрватског језика и повијести, те Анте Бежен, умировљени методичар хрватског језика и новинар. Осим што су носитељи усташких чинова и политичких функција ушли у ‘Лексикон’ због мјеста рођења, већини је заједничко судјеловање у такозваном Велебитском устанку. Ријеч је о догађају из рујна 1932. године, који је у усташкој хисториографији стекао култни статус. Проматрачи незаражени таквом нарацијом, попут Шиме Балена, склони су казати да је оружана побуна против тадашњих власти била тек ‘неуспјела талијанско-усташка импровизација’.

Један од предводника усташког Велебитског устанка, Марко Дошен, окарактеризиран је као ‘највећи новинарски ентузијаст и најангажиранији лички новинар на пријелазу 19. и 20. стољећа’

Павелић га је, међутим, назвао ‘знаменитим личким устанком’, а сви кључни протагонисти, касније тешки ратни злочинци који су проводили успоставу логора за Србе и Жидове на подручју Лике и шире, нашли су пут до страница свјежег ‘Лексикона’. За Јурицу Фрковића, стожерника у вријеме НДХ, нигдје се не наводи да је ријеч о ратном злочинцу, иако је послије рата уврштен у групацију најодговорнијих за оснивање логорског комплекса и масовног покоља српског народа. У ‘Лексикону’ наводе да је ‘био један од најуспјешнијих и популарних политичких и војних оперативаца у Лици, а након погибије приређен му је величанствен спровод у Госпићу’, па је још добио и наслов витеза. Фрковић је притом ‘обранио’ Госпић од партизана, а главна му је преокупација била организација прехране становништва, што га је коштало живота јер је убијен у засједи док је прибављао храну. Тек једна реченица малчице нагриза наратив. ‘Сматра се да је један од оснивача логора Јадовно, али о томе нису објављени сигурни подаци’, стоји у ‘Лексикону’.

Док у његовом случају ‘нису сигурни подаци’ о судиоништву у успостави логора смрти, то је неким другим појединцима уврштенима у ‘Лексикон’ готово једини биографски биљег. Усташки часник Антун Врбан одређен је за вођење концентрацијског логора на Пагу, потом мушког дијела јасеновачког комплекса и коначно за Стару Градишку, гдје је постао члан управе логора и Комисије за примања и отпремање логораша у друге логоре. Након рата оперирао је по Босни и Хрватској, желећи инспирирати побуну против нове власти. Иако се наводи да су за његова управљања логорима страдале ‘тисуће људи’, изостављено је да је особно убијао дјецу у Старој Градишци. Дилема остаје је ли заслужио ући у ‘Лексикон’ због злочина или поратног отпора до задњег даха. Највећи дио биографије другог усташког часника, Ивана Девчића Пивца, посвећен је судјеловању у Велебитском устанку. Тек се при крају наводи руковођење логором на Пагу, а изоставља да је након рата проглашен тешким ратним злочинцем. За усташког пуковника Јуцу Рукавину наведено је да је након рата сврстан у ред злогласних усташких кољача, али из биографије није јасно због чега точно. Тамо пише да се борио против партизана и четника.

Mинистaрствo културe Нинe Oбуљeн Koржинeк финaнцирaлo je 'Лeксикoн' Foto: Patrik Macek/PIXSELL
Mинистaрствo културe Нинe Oбуљeн Koржинeк финaнцирaлo je ‘Лeксикoн’ Foto: Patrik Macek/PIXSELL

Доминантна метода чланкописаца у ‘Лексикону’ је опћенито изузимање неугодних детаља из биографија, посредно и злочиначке нарави НДХ. Повремено, међутим, извири и отворено приклањање једној страни. Усташе се на једном мјесту називају ‘хрватским војницима’. На другом, које се бави Матом Фрковићем, доглавником и Павелићевим министром унутарњих послова, наводи се да је 1946. ухићен у покушају ‘прикупљања државног злата из домовине’. ‘Енглези нису знали његов прави идентитет па је ослобођен на интервенцију вјештих хрватских родољуба’, пише у ‘Лексикону’, по којем је израз родољубља спашавање фашистичког ратног злочинца. Никоме се, дакако, не атрибуира фашистичка идеологија. Умјесто тога, читатељ понекад стјече дојам о усташтву као племенитој идеји. Пуковник Милан Росандић побјегао је из поражене НДХ, али је ухваћен и осуђен на смрт након што је с групом крижарских терориста ушао у растурену квислиншку творевину. ‘Провидност нам је одредила тај комад хрватске земље да ју штитимо, да је бранимо и сачувамо нашим покољењима. Зато ваш ћакан није могао другачије’, цитиран је у ‘Лексикону’ дио Росандићевог опроштајног писма кћерима.

Осим оплемењеног фанатизма, назире се и моралност, као коректив нечасних радњи иначе, ваљда, пристојног режима. Један од предводника Велебитског устанка, Марко Дошен, окарактеризиран је као ‘највећи новинарски ентузијаст и најангажиранији лички новинар на пријелазу 19. и 20. стољећа’. Носитељ функције почасног прочелника Усташког доглавничког вијећа, Дошен је постао први предсједник Хрватског државног сабора гдје је ‘посједовао својеврсни морални ауторитет’. Године 1942. предводио је саборнике који су Павелићу уручили меморандум, противећи се ‘неким аспектима вањске и унутарње политике НДХ’, па тако и ‘незаконитим поступцима у логорима’. Сабор је ускоро распуштен, али је Дошен и даље остао на челу предсједништва. Ако за некога напишете да је човјек од својеврсног ‘моралног ауторитета’, па тај нетко преживи Павелићеве чистке и још 1944. добије титулу ‘витеза’, логично би се могло закључити да је Дошен од почетка до краја био ништа друго доли биједни интелектуални параван за фашизам. Умјесто довођења Дошена у контекст ужаса усташтва, ужаси усташтва подређују се, међутим, његовом тобожњем интегритету.

Док се ушминкане биографије појединаца користе за повећање кредибилитета једне хисторијски накарадне идеје, индивидуе на другој страни служе им за унижавање супротне стране. Иако су биографије више истакнутих судионика Народноослободилачке борбе написане коректно, прича о генералу и народном хероју Ђоки Јованићу послужила је за репродукцију десничарске тезе да су догађаји у Србу били крвава злочиначка посљедица сурадње четника и партизана. Тако се наводе детаљи ратних злочина над хрватским становништвом, жртвама одмазде због вишемјесечног усташког терора и логора на том подручју, чему су немали допринос дали управо Личани из ‘Лексикона’. Њихов крвави пут, међутим, не може се овдје прочитати. Многи су осуђивани и прогањани због нечега, иако није јасно чега точно, или су разбијену НДХ ‘напустили’ из неких нејасних разлога.

Но сагледа ли се ствар у контексту времена у којем је Министарство културе дало паре за тискање ‘Лексикона’, разлози постају кристално јасни: бјежали су од југокомунистичке банде, која је безразложно таманила хрватско национално биће. Узме ли се у обзир чињеница да се ради о носитељима функција у режиму који је проводио геноцид и холокауст, дакле људима који су правдали или проводили политику смрти, поступак је морално бестиднији од све учесталијег одавања почасти обичним војницима и изравним усташким убојицама.

Иако је ријеч о маргиналном штампаном пројекту, обилатом цитирању ‘Лексикона’ прионули смо јер је у цјелини лијепа илустрација ревизионизма који се задњих година промовира по бројним државним тијелима. Није притом кључан разлог за анализу ‘Лексикона’ дојам да усташе нису доспјели у књигу зато што су Личани, него зато што су усташе. ‘Лексикон’ је наиме још један показатељ да је у новом хисторијском ревизионизму неизоставан допринос извршне политике, од локалних институција до владиних ресора, у овом случају Министарства културе.

Извор: Новости




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top