Lep i čudan život Vladimira Beare

Datum objave: četvrtak, avgust 28, 2014
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Najbolji golman bivše Jugoslavije, jedan od najboljih na svetu,

Vladimir Beara, rođen je u srpskoj, pravoslavnoj porodici, u
Dalmatinskoj Zagori, nikada se nije izjasnio kao Srbin, iako su ga iz
Hajduka oterali kao Srbina, redovno je obilazio pravoslavni manastir
Dragović a sahranjen je uz sasluženje tri katolička popa

Vekovima je na tom osunčanom, kamenitom, prokletom prostoru
Dalmatinske Zagore život gori od robije, tamo se hleb uzima kao lek a
vode je uvek manje nego suza. Neko će da kaže, i biće u pravu, da je to
iskonska kazna života na kamenu, da je isto u jednoj i drugoj
Hercegovini, dole na kršu Crne Gore, u Lici. Ti prostori rađaju ljude
čije sposobnosti i ambicije nisu ograničeni, čija je mašta veća od
okolnih planina a upornost dostojna najvećeg poštovanja. Svako selo, čak
zaselak, te skučene, geografske površine koja liči na zgužvani staniol,
dao je neko poznato ime; u politici, umetnosti, religiji, sportu, javnom
životu uopšte, uključujući kriminal i strašne zločine.
Čovek čija je smrt povod redova koje čitate, rođen je u selu Zelovo,
tridesetak kilometara duboko u zaleđu Splita, četrnaest kilometara od
Sinja, u Cetinskoj krajini, u podnožju Svilaje. Zvao se Vladimir Beara.
Nikada nije rekao, ti i takvi teško se otvaraju, da je u detinjstvu sanjao
najsmelije snove, a jeste, nema sumnje, čak i one snove koji dodiruju
apsolutne visine, krovove sveta. Jer, laže svako od uspešnih ljudi kad
kaže da mu se vrh njegove zemlje, Evrope ili sveta dogodio slučajno, da o
tome nije ni sanjao. Naravno da je tamo tridesetih godina dvadesetog veka
mali Vlado (rođen 1928) čuvajući koze po vrletima Svilaje sanjao da bude
nešto veliko, značajno, da mu se dive svi u selu, a to nešto šta bude,
nevažno je. Svi smo to radili, da se ne lažemo, samo što su deca odrasla
na kamenu svoje snove videla jasnije i u njih čvršće verovala. Jednom
usađena ta klica kasnije sigurno nikne, procveta, i nevažno je u šta se
pretvori. To određuju date okolnosti. E, te okolnosti dočekale su malog
Vlaja (pogrdni naziv u Splitu za Srbe iz Zagore) Bearu, u Splitu gde je
glava porodice Jakov Beara odlučio da se preseli.

„DOK MULAC NE DOĐE“ Jednoga dana, 1946. godine, kaže
legenda, osamnaestogodišnji Vladimir Beara posmatrao je trening NK
Hajduk i kad se povredio prvi golman, a rezervni još nije stigao, Jozo
Matošić je pokazao prstom na Bearu (prst sudbine) i kazao: „Mali, ajde
ti stani na branku, dok onaj mulac ne dođe“. Tog časa je počela jedna
blistava svetska karijera. Beara je leteo od jedne stative do druge,
bacao se, lomio, branio i ono što su tada veliki fudbaleri Hajduka
smatrali neodbranjivim. Po okončanju treninga, kad je Vladimir krenuo
kući, trener Hajduka, Leo Lemešić, ga poziva, dugo gleda u oči i kaže:
„Ti, sutra ujutro da dođeš na trening“. Godinu dana kasnije Vladimir
Beara postaje prvi golman Hajduka.
Posedovao je neobičan stil, kretanje drugačije od ostalih golmana,
delovao kao da umesto kičmenog stuba ima gumenu cev. Zvali su ga Ero,
šjor balerina, meštar, čovjek od gume, Veliki Vladimir. Današnji golmani
postavljaju živi zid kad je slobodan udarac i na 25 metara od gola. Beari
je to bilo smešno. „Ća će mi neko stajat ispred mene. Ma ne more mi dat
go sa dvaes metri, pa di će mi ga dat“, govorio je. I branio sve lopte
koje su dolazile s prostora izvan šesnaesterca. I one iznutra,
uključujući penale.
Uz Bernarda Vukasa, apsolutno najveće ime Hajduka u posleratnom periodu,
Beara je bio najcenjeniji, ali samo izvan kluba. U Hajduku su ga
ponižavali, za njih je večito bio „Vlaj iz Zagore“, Srbin, pravoslavac,
kako je to ovih dana napisao jedan od najpoznatijih hrvatskih sportskih
novinara. U nipodaštavanju Beare posebno se isticao Ljubo Kokeza i taj
odnos bio je stalno na ivici nacionalne provokacije, iako se Vladimir
Beara nikada nije izjasnio kao Srbin. Čaša se prelila 1955. godine, kad
Hajduk osvaja titulu prvaka Jugoslavije. Na svečanom prijemu predsednik
kluba, Marko Markovina, zahvaljuje svima poimenice, posebno Vukasu, ali
preskače Bearu. Ovaj više ne može da ćuti, prilazi i pita Markovinu: „A,
di sam tu ja, mene nisi ni spomenuo“. „Ti si običan golman, imamo još
dvojicu takvih, što bi te spominjao“, odgovorio je Markovina. Beara
napušta svečanost, odlazi kući i sutradan zove prvog čoveka Dinama, Ota
Hofmana: „Šjor, ja bi preša u Dinamo, očete li me primit?“ Hofmanu samo
što nije ispala slušalica iz ruke. Ko bi odbio takvog golmana ali: šta
će reći drugovi?!
„Dođi ako te Hajduk pušta, inače mi to bez saglasnosti Splita i Zagreba
ne možemo da uradimo“, kazao je Hofman. Beara dodatno ljut zove Beograd,
Crvenu zvezdu. Na liniji je dr Aca Obradović. „Sine, sedaj u prvi voz za
Beograd, čekam te na glavnom peronu“, kazao je dr O. U Splitu i Hajduku
haos: „Beara izdajnik“; „Jesmo li govorili da je to vlaško pseto“; „Taj
u Split nikada više nogom ne smije kročit“…

BOLjI OD JAŠINA Beara u Zvezdi ostaje pet godina,
osvaja tri titule prvaka Jugoslavije i dva Kupa Maršala Tita. Brani za
reprezentaciju, čini čuda na golu, dive mu se širom Evrope, 1960. godine
proglašen je najboljim fudbalerom Jugoslavije. Svi veliki fudbaleri
tadašnje Evrope govorili su da je Beara najbolji golman na svetu, a
najveće ime tadašnjeg sportskog Sovjetskog Saveza, golman njihove
fudbalske reprezentacije Lav Jašin, i službeno proglašen za najboljeg na
svetu, kazao je u jednom intervjuu: „Ne, ja nisam zaslužio ovu titulu.
Najbolji na svetu je Vladimir Beara.“
Tada su bila druga vremena, sve je bilo drugačije, osim te stalne,
podmukle, guste mržnje između pravoslavaca i katolika u Dalmaciji i njenoj
Zagori. Tačnije, netrpeljivosti rimokatolika prema „šizmaticima“.
Svestan da mu nema povratka u Hajduk, u grad koji je voleo svim srcem,
Beara u 32. godini odlazi u Nemačku. Brani s uspehom ali mu se događaju
dve povrede koje stavljaju tačku na jednu briljantnu karijeru; lomili su
mu potkolenicu dva puta, na istom mestu.
Tadašnja komunistička vrhuška pokušava da smiri sve veće međunacionalne
tenzije u Dalmaciji, i primorava rukovodstvo Hajduka da 1970. godine
vrati Bearu u Hajduk, makar za pomoćnog trenera. Glavni je bio Slavko
Luštica. Bearu vređaju s tribina, napadaju na ulicama Splita, pišu pisma
klubu da otera „izdajnika“, ali on izdržava. Treba imati na umu da je
to vreme Maspoka, vreme Matice Hrvatske, Tripala, Savke, mitinga sa
hrvatskom ikonografijom, otvorenih pretnji Srbima, vreme zahteva da
Hrvatska postane članica Ujedinjenih nacija. Branko Zebec zamenjuje 1972.
godine Lušticu na klupi Hajduka, a prva njegova odluka bila je da se
Beara otera iz kluba. Sledi trenersko tumaranje po svetu, nižerazrednim
klubovima, preživljavanje.
Devedesetih, posle osamostaljenja Hrvatske, njegovo ime bilo je zabranjeno u
Hajduku. Niko nije smeo da ga spomene. Jedan splitski lekar, prijatelj
Franje Tuđmana, koji je s njim dva puta nedeljno igrao tenis, usudio se da
kaže kako politički nije dobro za Hrvatsku da Hajduk potpuno ignoriše
Bearu samo zato što je Srbin. U novembru 1995. godine, Hrvatska u Splitu
igra kvalifikacionu utakmicu za odlazak na Evropsko prvenstvo, protiv
Italije. Tuđman traži da skupa s njim u svečanoj loži budu i dva stara
Hajdukova asa, Frane Matošić i Vladimir Beara. Ante Pavlović, u staroj
Jugoslaviji predsednik Fudbalskog saveza, u samostalnoj Hrvatskoj isto
to, s neskrivenom radošću zove Bearu i upoznaje ga s Tuđmanovom željom.
No Beara oblači najbolje odelo koje je imao, uzima kišobran i laganim,
još uvek elegantnim korakom, kreće prema Poljudu. Zaustavljaju ga na
vratima službenog ulaza i pitaju gde je krenuo, on im govori o čemu se
radi, portir stavlja knjigu gostiju na sto i Beara vidi da je njegovo ime
precrtano. Okreće i odlazi.

 

Lep i čudan život Vladimira Beare

 

LINIJA ANDRIJE HEBRANGA
Pet godina kasnije na čelo Hajduka dolazi Branko Grgić. Samo što je seo
za sto u kancelariji predsednika, uzima telefon i zove Bearu. „Šjor
Vlado, spremam večeru ovdi u prostorijama Ajduka, sve u vašu čast, molim
vas da dođete, da nam učinite čast i veliku radost“. Beara prelazi
preko svega i pojavljuje se u prostorijama kluba koga je − tako je
nekoliko puta kazao − nosio u srcu celoga života.

Privatni život Vladimira Beare nije ništa manje interesantan od njegove
sportske karijere. Rođen je, rekoh, u selu Zelovo nastanjenom isključivo
srpskim, pravoslavnim stanovništvom. Danas je, razume se, situacija
bitno drugačija, o čemu svedoči i sama Bearina sahrana. Najviše
stanovnika Zelovo je imalo sredinom 19. veka, oko 180. Crkva Svetog
Ilije podignuta je u Zelovu 1884. godine. Na popisu uoči samog rata,
1991. godine, u Zelovu je bilo svega 28 stanovnika; dvadeset Srba, dva
Hrvata i šest neopredeljenih.
Vladimir Beara odlazi u partizane sa 15 godina. Gde je i kako ratovao
nije zapisano, niti je posebno važno ali je svakako interesantno ono što
se krajem rata dogodilo s jednom mladom partizankom, zvala se Borica,
koja će kasnije postati supruga Vladimira Beare. Ona se s grupom mladih
partizana, odmah po oslobođenju Splita, popela na Marjan i gore razvila
veliku hrvatsku zastavu, bez petokrake i drugih znamenja. Na saslušanju je
rekla da su njima Hrvatima u partizanima govorili da će po okončanju rata
Hrvatska postati samostalna, nacionalna država hrvatskog naroda. Linija
Andrije Hebranga. Označena je kao predvodnik nacionalnih hrvatskih
skretanja, osuđena na četiri godine zatvora a po izlasku na slobodu
oduzeta su joj sva građanska prava. Tek udajom za Vladimira Bearu
vraćena je u društveni život, dobija pasoš i sa suprugom odlazi u
Nemačku, gde je ovaj, posle Zvezde, nastavio karijeru. Iz braka s
Boricom Vladimir je dobio sina Dadu, njihovu najveću radost i najveću
tugu; Dado je početkom devedesetih preminuo od karcinoma.

IZJAŠNjAVAO SE KAO HRVAT Iako su ga u Splitu
doživljavali kao Srbina, što je on poreklom i bio, Vladimir Beara se, bar
tako danas tvrde u Splitu, a na osnovu dokumentacije s nekoliko popisa
stanovništva − izjašnjavao kao Hrvat. Tračak sumnje unosi događaj iz 2013.
godine, 23. septembra, kada je već onemoćalog i teško bolesnog
Vladimira Bearu posetio protonamesnik Slavoljub Knežević iz Eparhije
Dalmatinske, Srpske pravoslavne crkve. U tekstu koji je posle toga
objavilo „Pravoslavlje“, piše da je Beara bio izuzetno radostan i duboko
dirnut posetom, da se posebno obradovao ikoni Svete Petke koju mu je
darovao sveštenik i ispričao da je od malih nogu vezan za Svetu Petku,
preko jednog događaja koji je mogao da okonča tragično. Naime, imao je
svega šest godina kad se teško povredio, udarivši glavom u kamen. Majka
ga u dubokoj nesvesti stavlja na volovska kola i vozi u manastir
Dragović, gde moli sveštenika da mu pred ikonom Svete Petke očita
molitvu za ozdravljenje. Ovaj to čini i samo što je završio obred mali
Vladimir otvara oči i podiže se kao da mu ništa nije bilo. Od tada je
njegova porodica, pre svega majka, redovno odlazila u Dragović da zapali
sveću a po povratka u Split, po završetku karijere, i sam Vladimir je
obilazio manastir Dragović i na razne načine zahvaljivao se tom svetom
mestu dalmatinskih Srba.
Ipak, ono što se dogodilo na samom kraju, u završnom činu životnog puta
velikog Vladimira Beara, dovodi sve izneto u sumnju, ako je to nekome
uopšte važno, a trebalo bi da bude ovima koji Bearu svrstavaju među
Srbe; Vladimir Beara sahranjen je 13. avgusta, ove godine, na Gradskom
groblju u Splitu, po katoličkom obredu, uz sasluženje trojice fratara.

 

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: Pečat




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top