Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Лексо сабљом стекао славу!

Датум објаве: недеља, септембар 17, 2017
Величина слова: A- A+

Ко је био један од највећих црногорских јунака коме у Беранама његови Васојевићи подижу споменик. Капетан Александар Саичић у Руско-јапанском рату, у двобоју, 1905. посекао јапанског самураја

Александар Лексо Саичић Фото Приватна архива
Александар Лексо Саичић
Фото Приватна архива

Васојевићи, којима је борба за слободу увек ишла од руке и била „редовна појава“, сетили су се, додуше са великим закашњењем, свог великог сина. Једног од највећих јунака које је дало ово племе, али и цела Црна Гора – капетана црногорске војске и Русије Александра Лекса Саичића.

Ко је човек коме ће у Беранама, одлуком одборника коалиције „Здраво Беране“, бити ускоро подигнут споменик, питају се само они који се нису напајали знањем са народних врела, или они који у журби за бољим животом нису стигли да сазнају нешто о јунаку којим се, тамо од 1905. године, поноси васколика Црна Гора.

Лексо Саичић је у историју, али и анале ратовања, ушао захваљујући двобоју, у коме је у далекој Манџурији, као припадник војске царске Русије учествовао у Руско-јапанском рату. По тадашњим неписаним правилима ратовања, битку је ваљало започети двобојем. Руси нису имали борца који би се супротставио чувеном јапанском самурају, све док глас о изазову није доспео до младог питомца краља Николе, који је после школовања на Цетињу и Дубровнику, неколико година провео у турској војсци, а потом и у руској.

Одмах после позива на мегдан, руски заповедници сумњичаво су, како је записано по Лексовом казивању, загледали високог и мршавог Црногорца, тридесетдвогодишњег добровољца који је прихватио бачену рукавицу. Прописно је салутирао као „поданик књаза Николе, сад у служби Његовог царског величанства, спреман да изиђе на мегдан мрском непријатељу“. Нису ни знали да је накадашње сељанче из Виницке још као дете на ливадама поред дивљег Лима изводило вратоломије на коњу. О вештини са мачем, о чему је ћутао до тада, осрамотивши пре тога на Цетињу једног инструктора мачевања, нико није ни сањао, јер младић је долазио тамо из Црне Горе смештене „богу иза ногу“…

Пошто је изабрао коња који је, на команду јахача, умео да крене лево па десно, да на време избегне напад непријатеља, пронашао је и сабљу која му највише одговара. И, у нестварном окружењу, налик оном из наших епских песама, Саичић је изјахао насред поља. Мегданџије су се среле на приближно једнаком растојању једне и друге војске. Војници две велике царевине су са највећим интересовањем посматрали јунаке, који ће испред њих у пољу да деле мегдан.

ОРДЕЊЕ

После двобоја и стицања капетанског чина Лексо је командовао коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Русија му је у знак захвалности доделила доживотно годишње примање од 40 наполеона у злату. Добитник је – Ордена Свете Ане и Светог Станислава II реда са мачевима, Светог Владимира III реда са мачевима, Свете Ане и Светог Станислава III реда са мачевима, руске Рањеничке медаље и Ордена италијанске круне IV реда. Црна Гора га је одликовала Орденом Данила Првог четвртог степена, Сребрном медаљом за храброст и Споменицом поводом 50 година владавине краља Николе…

Било како било, двобој на живот и смрт, праћен звуцима бубњева и труба са обе стране, али и хорским навијањем ратника који ће се који час касније и сами наћи у сличној ситуацији, почео је силовитим нападима јапанског ратника обученог у црно крзно.

– У једном моменту Јапанац је успео да мачем посече Лекса по лицу. Како је касније он сам испричао, осетивши бол и крв како шикља из ране, повио се у седлу. Јапанац се устремио ка тешко повређеном мегданџији покушавајући да га докусури, али се Лексо изненада пропео на седлу, замахнуо и готово преполовио Јапанца – причао је о подвигу свог чувеног претка пуковник у пензији Славко Саичић.

„Из хиљаде грла сачуло се – урааа“, писала је руска штампа о подвигу младог Црногорца, рођеног 1873. у Виницкој, крај Берана, на огњишту чувеног команданта Васа Саичића.

Како је забележено, у складу са витешким обичајима, Лексо се поклонио над беживотним телом противника, а онда је почело славље. Прву честитку упутио му је адмирал руске флоте Роженственко. Потом је дојахао и адмирал јапанске флоте Того, који се наклонио победнику мегдана.

Међутим, Лексова победа била је недовољна и за победу руске војске у том рату, у коме је добио и чин капетана, који му је касније потврдио и краљ Никола, после повратка на Цетиње, где је стигао годину дана после рата.

Страдао је у пожару који је избио на горњем спрату дворца јединог црногорског краља Николе, у жељи да спасе драгоцене документе и вредне поклоне које је добио тадашњи „таст Европе“, како су звали Николу. Пошто је пламен био јачи, Лексо је покушао да се спасе скоком са терасе. Том приликом тешко се повредио и после дуже времена умро је у цетињској болници „Данило I“, 7. априла 1911. године.

Чувеног Васојевића, који је умро у 38. години, уз звуке посмртног марша и одред перјаника, све дворане и дипломате, испратило је на хиљаде грађана пристиглих са разних страна. На челу колоне ношено је ордење које је стекао храброшћу. Нажалост, ту није било његове чувене сабље, која је већ „почивала“ у Војном музеју у Москви.

Аутор: Милутин Секуловић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Српски Спартанци: Ово нестварно јунаштво наше војске је 105 година било заборављено

Модрице на души славног ратника

Српски херој Првог светског рата: Сам зауставио цео аустроугарски пук!




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top