Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Лека и Ђидо

Датум објаве: уторак, август 27, 2013
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

ratko-tribina.jpgОбележено jе тридесет година од смрти бивше Титове десне руке

„абаџиjе из Обреновца“ Александра Леке Ранковића а неки Ђиласови завичаjци, земљаци, покрећу инициjативу да се Ђидо судски рехабилитуjе

 

У држави Југославиjи, творевини комуниста из 1945. године, српску позициjу, нико ниjе бранио. Словениjу су штитили Словенци, у њихову авлиjу други су могли да уђу само као гости; Хрватску и њене интересе, стално подижући ниво самосталности, рововски су бранили, Тито, Бакарић, Краjачић, док jе Србиjа била под контролом свих, а наjмање Срба. Они коjи су се као Срби изjашњавали, а имали су функциjе у републичкоj и савезноj администрациjи у Београду, даноноћно су стражарили над српским национализмом, шта год то значило. То им jе био основни задатак.

Комунисти српског порекла били су борци против сваког облика изражавања и неговања српства (изузетак jе Крцун, у поратним годинама, и то jе платио главом) док су словеначки и хрватски комунисти пре свега били националисти, Словенци односно Хрвати, коjима jе комунизам био примамљив, слаткаст, али у њиховим националним државама. Околности створене на Балкану након Другог светског рата натерале су их да уместо планираних националних држава, Словениjе, Хрватске и велике Албаниjе (погледати одлуке Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену) прихвате Југославиjу као вишенационалну сложену државу, али уређену тако да су у њоj Србиjа и Срби под сталном контролом. Отуда две аутономне покраjине у Србиjи, Хрватска без покраjина, нове нациjе и нове цркве, отуда Устав из 1974. године.

 

У целоj овоj причи значаjну улогу одиграли су, рекох, српски комунисти; ћутањем, подржавањем, обрачуном са сопственим народом и историjом тог народа. Међу њима су и двоjица о коjима ових дана бруjи Србиjа: Александар Ранковић и Милован Ђилас.

Зашто опет о њима. Обележено jе тридесет година од смрти бивше Титове десне руке „абаџиjе из Обреновца“ Александра Леке Ранковића а неки Ђиласови завичаjци, земљаци, покрећу инициjативу да се Ђидо судски рехабилитуjе, те да jедну улицу у Београду назовемо његовим именом.

Интересантне су расправе на ову тему. У њима jе на површину испливала основна карактеристика Срба као народа: слабо памћење. Ђиласа у тим расправама тумаче као отпадника од комунизма, леберала, антититоисту а Ранковића као српског националног борца. Главни аргумент за Леку jе онаj аплауз на његовоj сахрани.

До коjе мере су Срби као народ у Титовоj Југославиjи били поражени говори управо таj аплауз, потреба да се национална клица тражи тамо где jе никада ниjе било. Срби су, немаjући ништа друго, глобално обесправљени и обеснажени, у држави коjу су створили, у jедном ортодоксном комунисти, наjжешћем браниоцу баш те и такве Југославиjе, тражили националног хероjа. Таj аплауз на Новом гробљу, августа 1983. године, остаће као велики белег српске немоћи и позициjе у комунистичкоj Југославиjи.

 

Да ли jе Милован Ђилас одговоран за „лева скретања“ у Црноj Гори, политичку и сваку другу нетрпељивост, укључуjући минимум људскости, према „пораженим снагама“, данас jе потпуно неважно. Давно окончано време. Као што jе неважно, jер се не може мењати, то што jе Ђилас, када су оно цртане међурепубличке границе Титове Југославиjе, пресудио да Барања припадне Хрватскоj, да та република касниjе постане и подунавска земља, иако Барања са Хрватском, у историjском и етничком смислу, никада ништа имала ниjе.

И Ђилас и Ранковић знатно су допринели крвавоj драми коjа jе задесила Србе у комунистичкоj Југославиjи. Њихови потомци их виде другачиjе него ми остали. Имаjу право на то гледање. Али њихови политички истомишљеници, а данас их има у jавном животу и у Скупштини Србиjе, немаjу право да гураjу прсте у очи огромноj већини грађана Србиjе, свесноj какве jе све несреће и зла комунизам донео Србиjи и Србима.

 

Пише РАТКО ДМИТРОВИЋ

 

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top