Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Кући идеш, трпи

Датум објаве: петак, новембар 20, 2015
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

Поглед на логор са Градине

Поглед на логор са Градине

Народа много, око шест хиљада, а мало вагона. Стрпаше нас, сви смо стаjали, упрли jедан у другог, дисали, кашљали jедан другом у лице, причао jе Перо Вукић

Људи су заниjемили, зиjевали су као риба кад jу бациш на сухо, jабучне су им кости на лицу искочиле, а испод њих рупа утонула дубоко у образ, па опет доња вилица рељефно се исприjечила, брада стрши оштро, сљепоочице упале, чело стрши, изнад дубоких рупа, из коjих се црне очне jабучице. Људи су приjе умирали, али не тако страшно мршави, осим у изузетним, риjетким случаjевима. Чини ти се, као да су скелети, пресвучени само кожом, устали из гроба па клепећу празним вилицама и мичу очима у голоj кошчатоj лубањи.

Матковић пролази и застаде код мене и као да говори, да бих чуо:

– Како су страшне те Швабе, разбоjници, маjку им њихову, шта урадише од народа. Ово само они бездушни могу да учине, овакав невиђени злочин. Ех, ужасно, ужасно овако уморити људе жеђом!

Завртио jе главом, а jа сам од чуда стао, не вjеруjући своjим властитим ушима. Халуцинациjа? Зар он да говори о злочинима? Дуго сам касниjе размишљао, зашто jе он то рекао. Ирониjа, спрдња с нама, цинизам?

Повукоше нас на страну уз неки плот, гдjе смо чекали даље наређење.

Њемачки воjни лиjечник намjештао jе своj монокл и гладио прсте увучене у рукавице. Гледао jе jош увиjек као да друкчиjе и не зна, гордо, презирно и иронички се смиjешио. Један дечко од 13 до 14 година покушавао jе придићи се и, погледавши овамо, помислио jе да би се могао испод вагона провући и пребацити се на другу страну насипа у кукурузе. Глава му jе изгледала велика, jер се jедва климала на танком вратићу, на коjем су двиjе дебеле вратне жиле на шиjи искочиле, а дубоки jе олук између њих ужасно зиjевао. Како се осим њега нитко више ниjе могао мицати, то jе његов покрет обратио на себе пажњу.

-Види оног разбоjника, хоће да умакне! – повиче Матковић.

Беговић преводи њемачком воjном лиjечнику, коjи се почео грохотом смиjати.

Усташе шчепаше малог и гурнуше га на гомилу људи, коjи су већ умирали.

Пасjи сине, и овдjе мислиш на биjег! Лези, док те нисам задавио!

Доктор се толико смиjао, да jе морао обрисати сузе од смиjеха.

Стаjали смо запањени од чуда, од запрепаштења, што му недостаjу наjосновниjи елементи човjека. Фосил, животиња, на разини душевног развића гмазова, коjа као звиjер прогања и коље друге. Тираносаур!

Повратих се опет оном Пери Вукићу, jер ми се чинио наjсвjежиjи, како бих могао нешто поближе сазнати о вожњи у влаку од Земуна до Јасеновца. Питао сам га ипак за име. Рече ми да му jе име Перо Вукић. „Па то jе он, он, несретник. Нема више сумње.” Дадох му воде, да пиjе до миле воље.

-Слатка моjа водице, никад нисам у животу ништа толико волио као тебе. Ништа ми ниjе било слађе у животу!

Помислим, кад би знао што се догађа у Градини, можда не би ни те „слатке” водице могао узети.

-Брате Перо, кунем те богом, испричаj дер на брзу руку, како помриjе оваj народ у влаку и како сте се возили од Земуна довде?

-Како помриjе? У наjгорим мукама од жеђе, брате, од жеђе.

-Даj ми, молим те, испричаj потање, али брзо, jер нема се времена. Ја ћу ти, ко баjаги, превиjати рану.

-Како се зовеш? – упита ме.

-Николић!

-Одакле си?

-Из Босне.

-Е знам, тко си, рећи ћу ти, вала, нек се зна! Ето, рекоше нам у Земуну, ићи ћете кући, само сад пазите: Будите паметни, краjу лађу! Кад нам то рекоше, народ оживи, неки су плакали. И збиља послиjе два дана дигоше нас оданле те у воз. Ма види се народа много, аман око шест тисућа, а мало вагона. Куд ће оволики народ, дивизиjа циjела, стати у ове вагоне. Елем, стрпаше нас, сви смо стаjали, упрли jедан у другог, дисали, кашљали jедан другом у лице. Шта ћу ти дуљити, мислиш неће дуго, 3-4 сата, па ћеш, кад jе кући, издржати. Затворише нас, паде она жељезна брава, и сад стоj! Већ за пола сата ноге одрвениле, падаш доље, али не можеш, не можеш. Ту на штациjи чекасмо, чекасмо сате и сате, народ већ jечи, стење, а понеки богме и тихо плаче, боле, брате, ноге, не може се стаjати, ко испатило се, изгладњело у логору у Земуну, проклет био. Ама рекнеш по коjу благу. „Стрпи се, брате, коjи сат па ето, онда већ код куће!” Ама jок, машина не иде, а ми чекаj, па чекаj. Врућина нека наста и сви у голу воду. Зноj кипи то из мене, то из народа око тебе. Све се запушило. Ех, већ и глава хоће да пукне, нека главобоља сатра нас. Сви вичу: „Моjа глава”. Ама опет jе: кући идеш, трпи! Кад ли jе цуг пошао, нисам ти осjетио, тек кад се пробудих, видим, тандрче. Народ сав jауче и плаче. Дозива jедан другог: „Јово, брате, умриjех ти jа, не могу више издржати”. „Воде, браћо, да повратим душу!” „Браћо, умриjе нам Сава! Угуши нам се Јовица! Воде, воде!”…

Наставиће се

Пише: Никола Николић

 

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs

 

Извор: Политика, уторак 15. септембар 2015., стр. 24

 

 

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Јасеновац – Јадовно 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top