Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Zorica Đoković: Idem na Jadovno, da se poklonim sijenima svetih mučenika jadovničkih, među kojima je i moj deda. Idem na Jadovno, na hodočašće jednom parčetu zemlje i kamena, bezdanu osvećenom nevinom krvlju. Idem na Jadovno, da na svetoj Liturgiji koja će se služiti nad Šaranovom jamom izmolim od mučenika oproštaj za neshvatljiv zaborav i nemar. Da na pomenu kod Časnog Krsta Hristovog stradanja, na mjestu logora Jadovno, uznesem prosto „Vječnaja pamjat“, na koje je moj deda toliko dugo čekao.

Krvavo nedeljno jutro u gradu Karkahente

Datum objave: ponedeljak, januar 23, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Kako je Ilija Stanić, sin ustaše, od likvidatora Vjekoslava Maksa Luburića jednog od najvećih zločinaca Drugog svetskog rata i agenta Udbe, postao član oružanih formacija pod komandom Alije Izetbegovića

Taj 20. april 1969. godine, u gradiću Karkahente, nedaleko Valensije, u Španiji, osvanuo je pun sunca. Bila je nedelja. Između deset i pola jedanaest mladić, zvao se Domagoj, napustio je porodičnu vilu u južnom delu mesta, okruženu čempresima i oleandrima, i uputio se prema crkvi. U kući je vladao mir. Čovek po imenu Vjekoslav, star 55 godina, sedeo je u raskošno nameštenoj sobi za dnevni boravak i prelistavao novine. Bio je miran i opušten. Gore iznad njega, na spratu, Ilija Stanić je činio sve da smiri nerve zategnute do granice pucanja.
Silazi u prizemlje, otvara vrata sobe u kojoj sedi Vjekoslav i pita ga treba li nešto. Skuvaj mi kavu, odgovara ovaj, ne dižući pogled sa novina. Ilija odlazi do kuhinje, okreće se nekoliko puta prema otvoru ka dnevnoj sobi, iz malog džepa na pantalonama vadi kesu sa nekakvim praškom i stavlja ga u vodu za kafu. Tri minuta kasnije kafa je bila ispred onog čoveka.

M. NIKAD VIŠE
Ilija ostaje u sobi i čeka. Vjekoslav pije kafu i čita. Ništa se ne događa. Ilija posle nekoliko minuta ustaje i ponovo odlazi do kuhinje. Sa mesta gde ga je ranije ostavio vadi čekić i stavlja ga za pojas, ispod košulje. Još petnaestak minuta ostalo je do jedanaest sati. Ilija se vraća u sobu gde se ništa nije promenilo; Vjekoslav i dalje mirno prelistava novine, ispred njega je sada već prazna kafena šolja. Ilija uzima šolju i samo naizgled mirnim korakom napušta veliku sobu. Grozničavo razmišlja šta da radi, negde je pogrešio, plan propada. Verovatno zbog praška.
Ostaje u kuhinji i čeka, svaki sekund mu je duži od sata. Nikakav zvuk ne dolazi iz sobe. Ilija vadi čekić iz pantalona i stavlja ga na sudoperu. U tom trenutku, a bilo je deset minuta do jedanaest sati, iz sobe dopire glas: „Ilija, meni je zlo“. Ovaj se u dva koraka našao u sobi po kojoj Vjekoslav, u licu crn kao zemlja, tetura pridržavajući se za nameštaj. Pokušava nešto da kaže, ali bezuspešno. Pada, diže se i povraća. Ilija ga vodi do kuhinje, Vjekoslav stavlja glavu iznad sudopere i pokušava da dođe do vode ali umesto spasonosne tekućine dobija udarac čekićem u glavu. Pada rušeći sve oko sebe. Ilija se munjevitio saginje i udara ga još jednom čekićem, precizno, posred čela.
Diže se i odlazi da zaključa ulazna vrata, vraća se u kuhinju i ne može da veruje, Vjekoslav stoji, sav okrvavljen, i dahće kao životinja. Ilija uzima nekakvu štanglu ispod stepenica koje vode na sprat, prilazi Vjekoslavu i sledi udarac posred glave od kojeg se raspukla lobanja. Vjekoslav pada na pod, Ilija nekoliko sekundi gleda kako umire, a onda ga udara još jednom.
Munjevito se penje na sprat, donosi veliki pokrivač za krevet i zamotava sada već mrtvo telo. Vuče ga do jedne od spavaćih soba i stavlja ispod kreveta. Čekić i štanglu odnosi u podrum, presvlači se, izlazi na ulicu i zaustavlja prvi taksi. Koliko košta do Valensije, pita omanjeg, debeljuškastog taksistu. Tristo pedeset pezeta, kaže ovaj. Evo ti pet stotina, ja danas častim.
U osam naveče toga dana, sa železničke stanice u Valensiji, Ilija Stanić je svom bratu u Konjic (Hercegovina, Jugoslavija) poslao telegram u kojem je pisalo: „M. nikad više“ .
Ovako je, prema svedočenju Ilije Stanića i onome što je utvrdila policija mesta Karkahente, okončan život jednog od najvećih monstruma dvadesetog veka, osnivača logora Jasenovac, ustaškog zločinca – Vjekoslava Maksa Luburića.

LAKA META UDBE
Ko je Ilija Stanić? Rođen je 1945. godine u jednom malom selu opštine Konjic, koja danas pripada Federaciji Bosne i Hercegovine i tek delićem Republici Srpskoj. Od početka Drugog svetskog rata Ilijin otac bio je u ustašama ali mu to nije bilo dovoljno pa je, po okončanju rata, uprkos porazu, nastavio da se bori za NDH, sada u sastavu „križara“, ostataka ustaške vojske, sa kojima je nova Jugoslavija na prostoru zapadne Hercegovine imala velikih problema jer su ustaše tu lako nalazile jatake i saradnike. Primera radi, Ilijin otac borio se još šest godina, poginuo je 1951. u jednom okršaju sa policijskim snagama tadašnje države.
Verzija koja je najbliža istini kaže da je Ilija Stanić, zbog onoga što mu je bio i radio otac, postao laka meta Udbe, za koju počinje da radi veoma mlad. Po toj verziji bosanski ogranak tajne policije pripremao je Iliju dugo i studiozno za ono što će se ispostaviti kao posao njegovog života. Stanić je uspeo da se ustaškoj emigraciji u Frankfurtu, a kasnije u Španiji predstavi kao ogorčeni mladi Hrvat iz Bosne koji želi da nastavi očevim stopama. Prolazi brojne provere dobija kontakt sa Maksom Luburićem, koji je bio pod zaštitom režima generala Franka, i prelazi da radi u njegovoj štampariji. Za Luburića Ilija Stanić je bio lektor hrvatskog jezika i odani sledbenik ustaštva, često je boravio u njegovoj vili, pomagao mu, gotovo da je postao član porodice.
Posle obavljenog zadatka Stanić se vraća u Jugoslaviju. Već na graničnom prelazu, gore kod Šentilja, uspostavlja kontakt sa policijom, predstavlja se i od Slovenaca traži da ga preuzmu agenti Udbe sa područja Sarajeva. Sutradan u glavnom gradu Bosne i Hercegovine biva primljen kod ministra policije, a dobrodošlicu mu je poželeo i šef Udbe za BiH, Fehim Halilović. Oni ga obaveštavaju da je o svemu informisan i Tito koji je, rekoše mu, oduševljen onim što je Ilija uradio i koji ga lično pozdravlja.
Za ubistvo Luburića Ilija od Udbe dobija novi BMV, jedan stan u Sarajevu, jedan u Beogradu i mogućnost da bira gde će da živi i šta će da radi. Stanić neko vreme provodi formalno zaposlen u republičkoj administraciji BiH, pa odlazi u Beograd. Tu se ženi, dobija sina i vraća se u Sarajevo. Majku i sestru Ilije Stanića Udba smešta u selo Beška, opština Inđija, u Vojvodini.

ČLANSKA KARTA 101
On sam uživa u ulozi državnog heroja, troši velike količine novca koje dobija od Udbe, a kako je preke naravi često dolazi u sukob sa raznim ljudima. Javno se hvalio da je baš on došao glave najvećem zločincu Drugog svetskog rata sa prostora Jugoslavije.
Nakon što je zagrebački novinar, Đorđe Ličina, objavio knjigu o likvidaciji Maksa Luburića i još nekih ustaških i četničkih emigranata, Stanić se našao u nezavidnom položaju, suočio se sa poprekim pogledima i provokacijama u rodnoj Hercegovini, čak i u Sarajevu, a dobijao je i pretnje da će biti ubijen. On sam planirao je da se osveti Ličini i da ga ubije kao i Luburića. Udba ga smiruje ali Stanić sve češće pravi incidente po Sarajevu tako da je neko vreme bila otvorena opcija njegovog fizičkog uklanjanja, da ne bi nanosio štetu i nove probleme tajnoj jugoslovenskoj policiji.
Posle serije razgovora koji su obavljeni sa njim Ilija Stanić se početkom osamdesetih godina povlači gotovo u ilegalu i na scenu se vraća u vreme raspada Jugoslavije.
Slobodan povratak ustaša u Hrvatsku i Bosnu, presvlačenje komunista u odore hrvatskih ekstremista i sledbenika Pavelićevog pokreta, dovode Iliju Stanića u predvorje fizičke likvidacije. Skriva se po Sarajevu i okolini, a sa početkom sukoba u tom gradu najpre se učlanjuje u HDZ (članska karta broj 101) a onda traži i uspeva da nađe način za angažovanje u oružanim formacijama pod komandom Alije Izetbegovića.
Procenjuje da mu te dve odluke mogu sačuvati glavu. Sve vreme čini ogromne napore da promeni sopstvenu biografiju, skine sa leđa sada već nepodnošljiv i vrlo opasan teret agenta Udbe i sebe predstavi kao žrtvu Udbe, kao čoveka koji je oduvek bio za NDH i Pavelića. Ne spori da je učestvovao u likvidaciji Luburića ali sam čin ubistva prebacuje na izvesnog Vladu Markovića i Nikolu Katičića koji su, po Stanićevoj priči, a uz njegovu pomoć, ubili Luburića, udarajući ga čekićem i štanglom po glavi. Navodno, nisu mogli da mu oproste raskid sa Pavelićem. Stanić se, opet po njegovoj priči, priklonio atentatorima ljut što je Luburić jednom prilikom rekao da su „križari“ – među kojima i Ilijin otac – bili iluzionisti.
Ilija Stanić i danas živi u Sarajevu. Mnogo toga se promenilo, tenzije su splasnule, minula je i direktna opasnost njegove fizičke likvidacije ali niko, od onih kojima je to uopšte interesantno kao istorijska činjenica, nije poverovao u njegovu drugu, izmenjenu, verziju ubistva upravnika logora Jasenovac.
Inače, Vjekoslav Maks Luburić, rođen je šestog marta, 1914. godine, u selu Humac, kod Ljubuškog, u Hercegovini. Njegovi preci su u zapadnu Hercegovinu doselili iz doline Pive. Pored Luburića u Ljubuškom i okolini do danas su sačuvana i druga prezimena „doseljena“ iz Crne Gore i tzv. „Stare Hercegovine“; Vučić, Kordić, Stojić, Bubalo, Pavlović, Petrović, Miličević… i svi su žestoki Hrvati. U opštini Ljubuški je i selo Klobuk, mesto rođenja Andrije Artukovića, još jednog od upravnika logora Jasenovac, a u toj opštini gotovo da nema kuće koja nije dala bar jednog aktivnog ustašu.
Sredinom pedesetih godina, u Švajcarskoj je došlo do slučajnog susreta Maksa Luburića i srpskog novinara u emigraciji Slobodana Draškovića. U jednom trenutku, zanet pričom o istoriji, Luburić je rekao: „Znam ja dobro da sam srpskog porijekla, iz plemena Drobnjaci, i da su moji pokatoličeni“.

Izvor: pecat

 

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

© 2015 Jadovno 1941. Sva prava zadržana. Dizajn: BLMEDIA
eXTReMe Tracker
Top