fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Kрушковаче, масовна гробница невиних српских жртава

Височица - Дивосело
Височица – Дивосело

Сјећање на антифашистичко-устаничко херој село Дивосело крај Госпића из Другог свјетског рата 1941 – 1945. године, кога, на жалост , више нема.

Пише: Гојко Матић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 4. наприла 2017. године.

Прољетни дан над Дивоселом као и сви дани ведри, свјежи, прозрачни, котрљао се у сунчаним нитима и лаганом повјетарцу силазећи с висина у сеоска дворишта и вртове, зазелењеле и процвале воћњаке, уносећи немирну јутарњу радост у очи и срца народа, а посебно дјеце.
Потјерали смо говеда као и обично пролазећи дугим селом које се будило из јутарњег дријемежа и успут скупљали своје другове, друге дјечаке – пастире који су нам се придружили.

Прошли би крај њива и ливада и зауставили се на пропланку недалеко села гдје је било довољно траве за говеда. Иза нас је остајало Дивосело, смирено и благо уроњено у зеленило грана воћака, бреза и јасена, а куће су извирале сламнатим и дрвеним капицама у јасан дан.
Све је одисало спокојством и чудесним миром природе подно зелена Велебита који се нама дјечацима причињавао као огроман див доброћудна лица и као неки стражар одјевен у најсвечаније парадно одијело природе.
Његови висови привлачили су срца дјечака – пастира околних села и они су на његовим пропланцима и нагибима, чувајући стоку, измишљали најразличитије игре уживајући у безбрижности и бескрајности тих игара.
На падинама планине одзвањале су пјесме и свирка пастира која се испреплетала са блејањем оваца и рзањем високих коња, бијелих и враних.

Нестало је смијеха и игара

Невоља је дошла у црним шљемовима и улаштеним чизмама. Једнога поподнева, мјесеца маја 1941. године, у разреду су дјеца Дивосела пажљиво слушала учитељицу која је тумачила границе Југославије.

Школска зграда у којој су припадници народноослободилачке, антифашистичке војске учили вјештину читања и писања налазила се усред села, подно Дебеле главице, гдје се и сада налазе трагови грађевине.
Школско двориште било је опасано високим зидовима, а игралиште летвама и живицом.
Вођени путељцима, као вода ријечним коритом до свог ушћа, у школском дворишту су се сваког дана састајали ученици, долазећи из разних заселака села Дивосела: од Пољара, Великог и Малог краја, Kлисе, Дрењца, Аланка и других, доносећи пуне опанке воде и прозебле ноге.
Највећу радост доносили су нам прољетни дани.
Чим би се појавила трава испод сњежног покривача, долазили смо боси у школу, често прескакујући с једног на друго прокопњено мјесто.
Школско двориште и игралиште прољетних дана изгледали су као мравињак под ведрим – врелим сунцем.
Топли прољетни дани скривали би школу зеленим и млијечнобијелим завјесама, којима су се украшавале гране стабала око школе, раскошно расипајући привлачан мирис који се стапао с мирисом прољетног цвијећа из цвијетњака.

Прољеће 1941. године није донијело уобичајену радост 

Нахрупише изненада, њих двадесет и пет у црним униформама, с великим „ У “ на капама, истјераше дјецу из школе и присилише учитељицу да све макне што је везано за наставу.
Поразбацаше клупе и школски прибор прије него ли је учитељица стигла нешто рећи, остајући запрепаштена поступком усташа.
Од тога дана нестало је смијеха и игара, веселе народне граје, прекинута је једна младост у свом почетку, нестало је мјеста за дјетињство.
Најприје су одводили људе ноћу у свој штаб у школу, тамо их немилосрдно и грубо мрцварили, тражећи
од њих да издају комунисте и антифашисте, звјерски их мучили и мучки убијали.
Смрт се уселила у ово досад мирно, велико, сложно село, улазила немилосрдно и грубо односила његове становнике у неповрат.
На лицима жена и дјеце којима су одводили мужеве, очеве и браћу, нестало је ведрине, очи су се замутиле од свакодневних суза, поглед је постао озбиљан и одлучан, неки пут замишљен поглед старца, појавише се боре на челу онима који су још до јучер бацали камена с рамена.
Kао да се сунце помрачило над Дивоселом које ће доживјети крвави злочин, један од најкрвавијих у повијести човјечанства.
Сав народ из Дивосела 02. августа 1941. године, привремено напушта своја родна огњишта, повлачи се у шуме и са собом носи све што се понијети могло, храну, одјећу, стоку.
Ту у Kрушковачама, у збјегу под ведрим небом осјећали смо се сигурније него у селу, мислећи да ћемо се спасити од усташког терора и припремити се за акцију ослобођења села.
У највећој тајности усташе су организирале напад на Kрушковаче, на збјег народа гдје се склонило становништво: жене, дјеца, старци…
Ромињала је ситна кишица као да оплакује жртве које ће ући у трагичну причу ношену цијели живот у нама који смо преживјели те страшне сате грозе и ужаса.
Kрушковаче су претворене у масовну гробницу невиних и немоћних жртава аутохтоног српског народа села: Дивосела,Читлука и Орница без надгробних знакова и имена.
То је безимено гробље 907 невиних и немоћних жртава усташког злочина који у мукама умријеше – само у једном дану.

Од тога броја страдало је 334-еро мале српске дјеце, од тек рођеног дјетета до 14 година старости – злочин без преседана у историји људског рода.
Нестале су читаве породице.
Остали су родитељи без дјеце, дјеца без родитеља, не знајући за гроб својих најмилијих па су невиним и немоћним жртвама усташких злочина Независне државе Хрватске, посвећени ови стихови:

„ Мајко, умрла си, ја ни гроба ти не знам
Ни ране што живот отеше твој.
Али знам да покрај тебе под хумком
Почива сестра и брат мој.“

Везане вијести:

Дивосело на порталу Јадовно 1941.

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

  1. posle sinoc odgledanog filama Dara iz Jasenovca pokrenula su se u meni secanja na ovaj nash licki pokolj u Kruskovacama gde mi je stric Jovo Ribar bacenu jamu i jedan od retkih koji je proboden bajonetom uspeo preko noci izaci spasivshi se tako sto mu je neka baka sa travkam iscelila rane i preziveo je to stradanje koje su ustase pocinile 1941 nad neduznim srpskim narodom!
    Dedu Nikolu od poljara su mi u zasedi sacekali kod Jasikovca u povratku sa prvog sastanka koji su odrzali u Godpicu povodom dizanja na oruzje i sa 4 prostrelne rane uspeo je doci do klise gde je izdahnuo pod onim velikim hrstom pokraj ceste.Otac Stevan mi se prikljucio kao dete partizanima potom 6stoj lickoj preziveo rat postao najmladji nosioc spomenice sa mnogim ratnim odlikovanjima. Voleo bi kao potomak jedne od porodica koja je prezivela svu golgotu stradanja naseg narada ostati u kontaktu sa vama jer clanak koji ste napisali je nesto sto treba cuvati u srcima i sjecanjima od zaborava!
    Hvala

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: