Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Dan sećanja na Jadovno 1941-2019. biće obeležen u subotu 15. juna ove godine na Velebitu, Smiljanu i u Medku. Uskoro sledi više informacija.

Kroz zimu i snijeg preko Mađarske u Bačku

Datum objave: četvrtak, jun 3, 2010
Veličina slova: A- A+

Na vratima internata pojavi se profesor Klinc i zahtijeva tišinu. Prestade komešanje i govorenje. U nekoliko rečenica nam je objasnio da moramo ići za Mađarsku pa u slobodnu Bačku gdje ćemo nastaviti školu. „Naši će probiti Sremski front. Ovuda će se povlačiti Nijemci i ostala banda i mogli biste od njih stradati. Idete u oslobođene krajeve Srbije i tamo ćete na miru učiti sve dok i ovi krajevi ne budu oslobođeni i okupatori istjerani. Sad sjedajte u saonice. Imate dosta mjesta i perina i jastuka da vam ne bude hladno. Plahte stavite na glavu i pred sebe da vas snijeg ne kvasi. Želim vam sretan put“, reče. Poče utovar. Jastuke meću u prednji i zadnji dio kola, kao da prave siceve. Tako ih sjedne po šestorica. Tri po tri, okrenuti jedni prema drugima.

Saonice svrstaše u kolonu na cesti, od Ćopa do Vepšeka. Kum Stefanović je prvi i tu dođe i Šimunović. On sjeda sa desne strane, a ja u sredini. Na koljenima imamo blazinu, a preko nje krpare koje su bile na konjima. Joško je vođa puta i sa onim drugim, koji sjedi u zadnjim saonicama, predstavlja oružanu pratnju. Posjedismo tu kratko vreme, a onda dođe neki drug, rukova se sa Joškom i kaže: „Krećite, želim vam sretan put“! Kočijaš dirnu kobile bičem, ždrebica poskoči, a onoj starijoj se kao ne žuri, pa odmah smotaše saonice u desno. Joško odmah prigovori, a kum nam objasni da kobile nisu nikad skupa vozile. Reče da su danas sparene, a nijedan gazda nije mogao ići od kuće, pa su, eto, uzeli njega. „Kad si se uzeo posla, sad pazi kako radiš“, odvrati mu Joško. „Ma, znaš, Joško“, poče kum, ali ga ovaj upozori: „Ništa ne govori i pazi kako voziš“. Snijeg sve gušće pada. Pokrismo se plahtom i šutimo. Joško mu u Pemiji naredi da stane. Zatim ode niz kolonu. Nešto govori kod svakih saonica. Dvojica iz naših saonica ustali su i pišaju svaki na jednu stranu. Joško se vrati poslije desetak minuta i pita i nas da li netko treba pišati.

„Već su pišali“, odgovori kum i mi krenusmo. Poslije nekoliko kilometara, Joško veli da skenemo lijevo. Kum dobaci: „Pa, ’oćemo li u Virovcu“? „Nećemo, nego u Pivnice pa u Cabunu. Samo pazi i vozi. Sad je ovaj put ravan i dobar pa možeš i kasom da nas što bliže Cabuni u’vati mrak“, odgovori Joško. Tako se vožnja ubrza, a kum veli: „Moj Joško, Cabuna je daleko, noć blizo, a sve se bijeli“. „Samo ti drži kas i ne popuštaj“, odvrati mu Joško. Snijeg je prestao i sve je hladnije. Moja celta se stvrdnula, smrzla. Ne smijem glavu pomaknuti, reže vrat. „Počelo je da se smrzava. Škripi snijeg pod kopitama i saonicama“, progovori naš pratilac. „A valjda će se onda i razvedrit’“, dodade kočijaš. Gledam kako se iz konja puši i u valovima im iz nozdrva izbija para. Pomalo me zebu noge i jedina mi je nada ovaj kas koga kum održava već prilično dugo. Nitko nema sata, pa svako računa vrijeme po svome. Pomalo drijemam, a sve priželjkujem tu Cabunu, selo koje baš ima gadno ime. Cabuna, po čemu ga tako krstiše? Poče neka gužva među našim saputnicima. Jedan pita da li se smiju izuti pa da poliježu spavati. „Može, ali nema stajanja“, odgovori pratilac. „Evo nekakvog križanja. Put ide lijevo“, kaže kum. Joško odgovara: „Samo pravo i ne usporavaj. U Cabuni će se konji i odmorit’ i na’ranit’ u štalama“. Uz promrzle noge i dremanje, koje svakog časa prekida rezanje celte po vratu, saonice stadoše. Joško ode niz kolonu i viče: „Izlazite, ulazite u školu, tamo je toplo“. Razvežem celtu i napola ukočen, a noge da gotovo i ne osjećam, spustim se nekako na snijeg. Ulazimo u veliku prostoriju. U ćošku je peć na piljevinu. Lijepo je toplo. „Nemojte ići blizo peći. Nemojte da vam zađe za nokte. Malo se raskomotite i odmah unesite sve blazne, vanjkuše i plahte… Unijet će se slame i tu ćete spavati na to vašoj posteljini. Ujutro je opet morate nosit’ u saonice. Sad ćete dobiti čaj i kruva“, objasni nam Joško. Neki ljudi su nanijeli slame svuda okolo uza zidove, a mi smo brzo naravnali raspoloživu posteljinu i legli na spavanje. Ujutro, u neko vrijeme (već je bio dan), počeše nas buditi. U susjednoj prostoriji bile su dvije kante sa vodom i dvije limice za polijevanje. Tu smo se umili, a onda pošli u red za doručak. Opet smo dobili čaj, ali i komad slanine uz kruh. Slaninu sam strpao u škanicl i ostavio za kasnije, a kruh sam pojeo uz čaj. Smjestili smo se u saonice i krenuli. Hladno je, snijeg škripa, nos se smrzava. Kočijaš, pratilac i ja stavili smo moju ceradu preko perine i konjskih krpara na koljena. Noge su počele brzo da zebu pa perinu podvlačim pod đonove cipela, ali badava. Priželjkujem kakvu toplu prostoriju, neki zastanak. Ne pitam Joška iako smo mi oduvijek jako dobri. Pomiren sam sa sudbinom da nas on vodi u Mađarsku – među Ruse, u slobodu. A ovdje gdje smo sada može se svašta dogoditi od bande koja će se povlačiti iz Srema. Tako reče i profesor Klinc jučer na ispraćaju. „Stani“, oglasi se Joško, „možda neki trebaju rad’ sebe“. Joško ode prema kraju kolone. Iskoristili smo to kočijaš i ja pa malo protancasmo na škripavom snijegu. Ponovo se umotavamo i na moj prijedlog perinu podmećemo pod stopala. „Ajd’mo sad opet kasom“, naredi Joško. Za dana moramo stići do Drave. Tamo ćemo prespavati u kućama, a u zoru moramo preko Drave. Prošli smo Sladojevce, Slatinu i Meljane pa pitam Joška otkud zna taj put i sva ta skretanja.

„Pa ja sam prije tri dana otiš’o iz Grubišnog saonicama do Slatine, a od Slatine me vozio čovjek svojim saonicama do Noskovaca, gdje ćemo spavati. Vratio sam se prekjučer i, eto, odmah natrag. Iš’o sam se upoznat’ sa putom, da vas ne odvezem nekuda bandi“, nasmija se on . Dan je lijep – ima i sunca, ali je hladno. Tražim od Joška nož (gladan sam) da pojedem slanine i kruha. Nudim i njih dvojicu. Kažu da neće. Slanina smrzla, kruh leden, prsti napola ukočeni, ali mi prija. Kožu od slanine vratio sam u škanicl i počinjem da drijemam. Ne polazi mi za rukom da zaspem jer su mi noge utrnule od zime. Valjda sam dobro odrijemao, kad saonice zastadoše. Opet je piš-pauza i sad, znači, više nema stajanja dok ne stignemo u selo gdje ćemo spavati. Tko, opet razmišljam, ovom selu dade tako gadno ime – tko zna po čijem nosu! „Nastavi ti kasom dok ima ovog dobrog puta“, obrati se Joško kočijašu i ovaj to odmah uradi. „A kad se mi vraćamo natrag“, pita kum Stefanović. „Čim oni prijeđu most, mi se odmah vraćamo i do noći smo u Grubišnom“, kaže Joško. „Ma, neće moći konji, Joško, moraju se odmorit’, moraju jesti i da se napoje. Velika je to kilometraža, a ovakvo vrijeme“, reče kum. „Pa znam da moraju jesti. Možemo neđe i odmoriti, al’ vraćat će se sad sa praznim, nema tereta. Uostalom, viđet ćemo kako će se vladati i kakva će biti situacija tamo oko Cabune i Čelića. ’Vamo smo, eto, sretno prošli“, reče kočijaš. Razgovor prekide Joško: „Uspori, sad ćemo. Još malo, pa skrećemo lijevo“. Vozili smo se još kojih kilometar kad Joško kaže: „Ovdje. Evo, ’vamo. Uh, boga ti, pa tuj i nema prtine. Ne vide se tragovi ni kola ni saonica. Ajd’, ajd’ samo skreći i više nema kasa do Drave. Put je označen pritkama, vidiš ih, i sad polako, nema jurnjave“. Konji gaze snijeg, ali ne upadaju duboko, valjda je onaj od ranije ugažen. „Čudno da nema prtine, a tu je nekakav most“, promrmlja Joško kao za sebe. Kočijaš pazi kako da se drži između pritki. Joško šuti i povremeno se zgleda, a ja pokušavam da si objasnim kako to da nema prtine, a tu je most. Nameće mi se ono Joškovo: „’Vamo smo, eto, sretno prošli“. Još samo da stignemo do tih Noskovaca, da prespavamo u toplim kućama pa onda preko Drave u vječnu slobodu koju čuvaju Rusi. Samo još sada i noćas i sve je riješeno. Sve ostalo je sporedno, ništa drugo mi ne treba. Nije mi svejedno što se Joško zgleda, valjda nešto ne sluti na vraga. Nameću mi se pitanja, ali se ne usudim ni jedno postaviti. „Stani, zaustavi“, reče on kočijašu i odmah iskoči iz saonica. „Ne kreći dok ja ne dođem“, dobaci. Nema ga podugo. Oni iza nas pitaju zašto stojimo. Neki pišaju, čuje se kako režu smrznuti snijeg. Dođe Joško sa onim drugim pratiocem. Taj produži, a Joško poskakuje i šeta uz saonice, zebu ga noge. Očito nešto nije u redu, ali otkud on zna kad je stalno sa nama, a mi ne znamo. Valjda i on sumnja u nešto oko prtine i mosta.

 

< Jutrenja i ferije                                                  Sadržaj                                                Kolona stoji, nešto nije u redu >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top