Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Криви само зато што су Срби

Датум објаве: петак, јун 8, 2018
Величина слова: A- A+

Пре 77 година, 6. јуна 1941, у Ливну и околини отпочео је усташки погром над Србима, један од најстравичнијих геноцидних злочина које је починила солдатеска бојовника Анта Павелића. Не толико по броју жртава, иако је од тада па за непуна два месеца потом, а посебно 30. јула и 2. августа, на Огњену Марију и Светог Илију, колико је до сада, по имену и презимену утврђено, побијено 1.587 Срба, углавном нејачи, међу њима и више од 400 деце млађе од десет година, ови злочини остају за памћење по зверствима и бестијалности коју су усташе испољиле, бацајући углавном живе жртве у јаме безданице и остављајући их да ту данима скапавају у најстрашнијим мукама.

Оригиналан снимак бацања у јаму начињен крајем јула или почетком августа 1941. wikipedia.org
Оригиналан снимак бацања у јаму
начињен крајем јула или почетком
августа 1941. wikipedia.org

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 19. јуна 2016. године.

Тај 6. јун 1941. године, кад су пале прве жртве, иако то све до данас нигде званично није признато, мора се сматрати и као дан устанка српског народа у овим крајевима против зла које се на њега устремило, да су се тада први Срби у овим крајевима дигли на оружје и отпочели борбу против усташа и њихових покровитеља Немаца и Италијана, против безумног Павелићевог наума да из Хрватске истреби све Србе тако што ће једну трећину протерати, другу покатоличити, а остале побити.

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.

Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба, заостало након слома и пропасти Југославије и њене војске, а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Црна књига

Направљена је црна књига, а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа у село дошао у сукоб са њима. Било је то негде у мају 1941. Др Драган Урумовић, једна од усташких перјаница у Ливну, бануо је с усташком свитом у Сајковић, да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припрети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо Пајчин је излетео пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смеју крочити у Сајковић.

Урумовић се вратио бесан и празних руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату реч и врати им мило за драго, да оружје не да жив из руку.

По казивању неких сведока, која сам већином забележио половином 1990, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осетиле како он удара и, што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.

Како је усташка власт узимала маха, Цвијо им је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана. Свесни да би буна Цвија Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на време немилосрдно обрачунају.

Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нису ухватили њега, похапсили су и повели других 12 мештана, на челу с угледним и омиљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.

Оскрнављена црква

И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја, угледни првоборац и домаћин из Челебића, чије записе цитирам у оригиналу:

„Трагали су стално за Цвијом Пајчином, али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.

За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на престолонаследника Фердинанта са још њи’ неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.

Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша. Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они’ власти.

Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини Доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.

Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.

Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.
Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву. То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви.“

Намерили се на попа Ристу

Радоја даље наводи:

„Одма тај глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вјерски загрижени. Обантују попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мјеста па када виде да је то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.

Када је дошла та руља са црквеном заставом, онда су Срби из ова три села, што су у мањини, долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђеније људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква. Тако молећи, у галами ове руље, вјерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.

Један човјек, неки стари Перић који није знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човјек паде мртав ни крив ни дужан.

Након неколико дана дошло је нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна. Долазили на лице мјеста. Црква је била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он није никога наговоријо, него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе још више вјерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаје. Дошао је сада ред на попа Ристу.

Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде.

Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су два побјећи – Цвијин брат Јово и Росић Нико.“

Гротло јаме Равни долац на Динари у коју су усташе бациле 218 жена и деце wikipedia.org
Гротло јаме Равни долац на Динари у коју су усташе бациле 218 жена и деце wikipedia.org

Бекство са стрелишта

Јово Пајчин и Перо Росић, звани Перић, успели су да побегну изнад јаме у тренутку када су схватили да ће их пострељати. Како су касније казивали, између њих је био Раде Загорац. И он је сунуо да бежи, али је његова судбина до дана данашњег остала неразјашњена и сасвим покривена велом мистерије.

По једној верзији он је у бекству рањен. Усташе су успеле да га пристигну и дотуку, а потом га бациле у неку другу јаму или шкрип који до данас није откривен. По другој, он је у току ноћи, бежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али је ипак нашао смрт јер је погодио и ушао у хрватску кућу.

Трагови о његовој смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сутрадан је обелодањена кад су кућама добежали живи Јово Пајчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико, како је забележио Милан Радоја).

Јово Пајчин је, по казивању професора Марка Пајчина, пошто је умакао плотунима, успео да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у једној ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, није било опасности ни од чобана да га нађу и открију. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаје и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвију, а оружја су се латили и сви остали у селу који су га имали јер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.
То се, ипак, није догодило све до 27. јула, када ће у Сајковићу креснути и једна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.

Судбина Мирка Росића, по мајци званог Ружић, посебно је занимљива. По једној причи њему се указала срећа да је међу усташама био и неки који је са Мирком служио војску и који, изгледа, ипак није заборавио војничко друговање. Случајно или намерно, тек згодило се да баш тај пуца на Мирка и промаши га. Вероватнија је ипак друга верзија. Мирко је пао већ од првог плотуна, али је био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и није показивао никакве знаке живота, поготову кад је чуо да на његове другове поново пуцају и докрајчују их куршумима у главу.

Помоћ Хрвата

Једног по једног су затим бацали у јаму. Мирка потоњег. То га је по свему и спасло јер је у јаму пао на гомилу тела и тако остао жив. У току ноћи он је некако успео да се извере и извуче из јаме и онако рањен побегне кући. Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коју је пружио Мирку Росићу и није, може бити, тачна, тачно је да му је Хрват касније спасао главу. Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмације. Радио човек свој посао и није се много бактао политиком.

Једног дана, лутајући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића који се, такође, одметнуо у планину чим је стигао кући и избегао смрт у јами Сухачи. Мирко је спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и братски посаветовао да се чува „бандита усташких“ – баш тако рекао – јер ако им поново падне шака више главу неће изнети.

И Мирко је запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, који је у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба није мрко погледао, чак ни кад је почео устанак, све док му се у ратном вихору није замео траг. По неким подацима, и он сам је касније осетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира на то што је био Хрват, јер усташе су посебно биле кивне на Хрвате који у Србима нису видели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста.

Тела првих жртава усташких злочина у Ливну и околини налазила су се у јами изнад села Сухаче дуги низ година. Извађена су тек после Другог светског рата и њихови посмртни остаци су сахрањени у порти Губинске crkve…

Аутор: Б. Симовић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

ВИДЕО – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

Имена жртава усташког геноцида у Ливну и околини љета Господњег 1941.

Прича за сва времена – Јама

Календар геноцида: 06. јун 1941. године. Страдање Срба са ливањског подручја

Будо Симоновић: Огњена Марија Ливањска (ВИДЕО)


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Криви само зато што су Срби

  1. Буба je napisao:

    Крволочан неки ненарод

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top