Krestić: Memorandum SANU nije razbio Jugoslaviju

Akademik Vasilije Krestić o dokumentu SANU iz 1986: Zalagali smo se za očuvanje zemlje i upozorili na separatizam. I komunisti su osećali da nešto mora da se menja

Memorandum SANU iz 1986. pokazao je svu tragediju položaja srpskog naroda u Jugoslaviji uređenoj ustavom iz 1974. godine. I to je ono što je zasmetalo neprijateljima Srbije, srpskog naroda, pa i Srpske akademije nauka i umetnosti. Srbi su time pokazali da znaju u kakvoj su situaciji i da su prinuđeni da traže rešenje. Srbija je bila dobra dok je ćutala i snosila posledice ustavne rascepljenosti, a saznanje da je sazrela i da ne želi više da trpi podređenost zasmetalo je svima. Kada je digla glas protiv toga, žigosana je kao faktor koji želi da razbije Jugoslaviju i priziva rat i sukobe.

Tačno trideset jednu godinu od donošenja odluke da se pristupi izradi memoranduma SANU, jednog od najkontroverznijih dokumenata u našoj novijoj istoriji, ovako, za „Novosti“, govori poslednji živi pisac ovog teksta, akademik Vasilije Krestić. Zajedno s pokojnim akademikom Kostom Mihailovićem, on je još 1995. godine napisao knjigu koja je u potpunosti rasvetlila sve motive i okolnosti nastanka ovog dokumenta. Kompanija „Novosti“ objavljuje treće izdanje njihovog dela, ovoga puta pod naslovom „Memorandum SANU posle 30 godina“.

* Memorandum SANU i danas se različito čita. Da li je on bio pucanj u Jugoslaviju ili početak dugo čekanog uspravljanja srpskog naroda?

– Saglasnosti tu nema, jer je reč napprosto o politici i političkim ciljevima. Značajno je zato da se najšira javnost otrezni od njegovih tumačenja i zloupotreba. Jer oni koji smatraju da je on bio osnova za rušenje Jugoslavije, ni danas ne odustaju od svojih loših namera i teško napuštaju shvatanja koja su zastupali i pre 30 godina. Proteklih godina izneto je puno kontroverzi, žestokih napada, a izgovorene su i velike neistine. Važno je zato da se tekst rođen u SANU ponovo pročita, kako se o Memorandumu ne bi prosuđivalo na osnovu tuđih komentara i netačnih i zlonamernih tumačenja.

MAKEDONIJA KLIZI U PROPAST * Makedonija je na ivici sukoba. Da li to konačno znači i formiranje „velike Albanije“?
– Makedonija je u kritičnoj situaciji. Onog trenutka kada se izdvojila iz Jugoslavije, imajući u vidu geostrateški položaj, probleme, etnički sastav i ostalo, znalo se da neće biti dugog veka. Bojim se da situacija tamo već vri i da postaje bure baruta koje može da eksplodira. Sudeći po ponašanju albanskih političara, stiče se utisak da ponovo imaju podršku nekog moćnijeg iza sebe. Ideja „velike Albanije“ nije naivna. Čak i ako ne bude do kraja ostvarena, biće velika pretnja celom regionu. Voleo bih da grešim, ali mi se čini da Makedonija suočena sa ovim izazovima nema perspektivu.

* Zašto se Memorandum SANU i dalje smatra tajnim dokumentom?

– To je apsolutno netačno. Nijednog trenutka nije bio konspirativan niti se rad na njemu odvijao u tajnosti. Odluku da se pristupi pisanju akta kojim bi se ocrtali stanje u SFRJ, razmere krize, kao i način kako je mirnim putem treba rešavati, donela je Skupština SANU. Hteli smo da ukažemo na opasnost od raspada države zbog sve izraženijih separatističkih i secesionističkih namera koje su stizale iz Slovenije, Hrvatske i sa Kosmeta. Memorandum se zalagao za očuvanje Jugoslavije, uz upozorenje da će doći do opasnog stanja ukoliko se krene putem raspada, što se, na kraju, i obistinilo. On se zalagao za federativno uređenje Jugoslavije, a odbijao je konfederativno i uređenje asimetrične federacije, što su nametale Slovenija i Hrvatska. Akademici su dobro procenili kuda vodi politika po Ustavu iz 1974. godine i digli su glas protiv toga.

* Da li je Akademija, kako joj se često zamera, sastavljajući svoj tekst, pustila duh rata iz boce i objavila srpski nacionalni program?

– Retko se pominje da je još predsednik Predsedništva Srbije Draža Marković krenuo s pisanjem tzv. Plave knjige koja je prethodila Memorandumu. I komunisti su, dakle, osećali da nešto mora da se menja. Partija nije bila u stanju da izađe s takvim tekstom, i od toga se brzo odustalo. To joj, međutim, nije smetalo da se okomi na akademike kada su oni izašli sa svojim operativnim dokumentom koji je trebalo da ukaže na probleme u državi. To nije bio program srpske politike, kao što mu je kasnije pripisivano, već skica nedaća u kojima se Jugoslavija našla. Memorandumom je Akademija doživela svoje zvezdane trenutke, jer je pokazala da ispunjava ne samo svoje naučne, već i društvene obaveze. Radom na ovom tekstu pokušala je da predupredi ono što je kasnije usledilo – raspad države, rat, stradanja…

* Memorandum SANU pominjan je i u sudnicama Haškog tribunala.

– Haški sud koristio je ovaj tekst kao jedan od osnova za optuživanje Srbije, pa i SANU, i nametanje nepostojeće odgovornosti za rat. Ni u jednoj presudi, međutim, Hag ne pominje Memorandum kao dokaz da je ovaj tekst bio ili je mogao da bude politička osnova za rušenje Jugoslavije i za krivicu Srbije. To pokazuje da je dobro osmišljena kampanja protiv akademika i njihovog rada svoje izvorište imala u krugovima čiji je cilj bio slom Jugoslavije i koji su kasnije želeli da sa sebe skinu odgovornost za ono što se dogodilo.

* Zakulisni način objavljivanja dao je ovom dokumentu notu trilera i misterije. Kako je izašao u javnost?

KNjIGA „Memorandum SANU posle trideset godina“, u izdanju Kompanije „Novosti“ biće od sutra u prodaji. Jedinstveno svedočanstvo o iskušenjima srpskog naroda moći će da se kupi u knjižarama i na kioscima širom zemlje.

– Odluka o njegovom pisanju doneta je javno, a na isti način su radila i tela SANU. Nikakve tajne nije bilo, niti je izlazak radne verzije iz SANU zahtevao nekakvu špijunsku akciju. U svom radu smo tražili mišljenja eksperata, među kojima je bio i akademik Jovan Đorđević. On je tekst legalno dobio i kasnije ga dao svom zetu novinaru Aleksandru Đukanoviću, koji je napisao te skaredne tekstove u novinama. Autentično svedočenje o okolnostima primopredaje objavljeno je prvi put u ovoj knjizi. Postojala je i verzija koju je izneo Dušan Mitević, a koju sam čuo od Dobrice Ćosića. Tekst je, navodno, iz SANU otišao u Zagreb, gde su sa njim upoznati braća Mišković i Šuvar, tvorac „Bele knjige“. Tekst je prosledio Petru Stamboliću, koji ga je predao Ivanu, uz nalog da se napadne SANU. U istinitost ove verzije ne mogu da se upuštam, ali je sigurno da je Memorandum iz političkih razloga trebalo anatemisati i žigosati.

* Da SANU 1986. nije pristupila pisanju Memoranduma, da li bi sudbina Jugoslavije bila išta drugačija?

– Sumnjam. Kada pogledamo kako je u domaćoj političkoj javnosti prošao Memorandum sa jedne strane, a antijugoslovenski i rušilački tekstovi kakvi su bili Izetbegovićeva Islamska dekleracija ili Tuđmanova „Bespuća povjesne zbiljnosti“, sa druge, jasno je da su primenjivani potpuno drugačiji kriterijumi za ocenjivanje. Memorandum nije ni približno bio blizak zagovaranju raspada države, mržnji i rušilaštvu kao ova dva teksta.

MILOŠEVIĆ NIKAD NIJE BIO U SANU * Zašto je Zapad promenio svoj stav prema SANU i tekstu akademika?
– Pojava Memoranduma izazvala je veliku pažnju zapadnih diplomata, koji su čak tokom proslave stogodišnjice SANU svojim automobilima ispunili Knez Mihailovu ulicu. Njima je bio prijemčiv, jer je ocenjen kao antikomunistički tekst. S razvojem krize u Jugoslaviji, Zapad se okrenuo protiv ovog dokumenta i žigosao ga kao idejnog pokretača rata i stradanja. I tu se vidi politička perfidija Zapada i kritičara rada akademika. Akademiju je trebalo proglasiti produženom rukom Slobodana Miloševića i njegove politike. Milošević tokom svog mandata, inače, nije nijednom posetio Akademiju. I to dobro govori o njegovom odnosu prema SANU.

* Da li je Milošević svojom politikom zloupotrebio akademike?

– Bilo je puno zlonamernih pokušaja da se ukaže da je Milošević bio naručilac Memoranduma, kako bi ga iskoristio u svom usponu. Kao jedan od pisaca ovog teksta, tvrdim da na mene, kao ni na moje kolege, niko nije na bilo koji način uticao ili vršio pritisak prilikom rada na tekstu. Sa trodecenijske distance, zaista se ne vidi kako je Milošević mogao da iskoristi sadržaj Memoranduma. To su, ipak, zlonamerne optužbe i podmetanja.

* Vi ste autor dela Memoranduma SANU posvećenog položaju srpskog naroda u Hrvatskoj. Kako gledate na ovo pitanje danas?

– Iz analize tadašnje hrvatske politike koju sam naparavio 1986, ni danas ništa ne bih izbrisao. Štaviše, vremenska distanca potvrđuje jasan višedecenijski kontinuitet proustaške i ekstremno nacionalističke politike koja je tamo na sceni. Na jedan delikatan politički način, to je samo nagovešteno u Memorandumu, a danas o tome može mnogo više da se kaže. Taj kontinuitet datira još od pre revolucije 1848, posebno kroz pitanje jezika, koje ni tada, a ni danas, nije filološko ili lingvističko, već – par ekselans političko pitanje. Od tada počinje brisanje srpskog imena iz Hrvatske u svim oblicima, etničko čišćenje i nastojanje da se srpsko stanovništvo proglasi pravoslavnim Hrvatima. Kontinuitet stvaranja etnički čiste Hrvatske, od 19. veka, preko stvaranja NDH i raspada Jugoslavije, i danas traje.

* Kako ocenjujete dijalog Mešovite komsije SPC i Rimokatoličke crkve o Alojziju Stepincu?

– Razgovor je dobrodošao, ali nemam iluzije da će on ispuniti cilj. Neću da sumnjam u papine dobre namere, ali čini mi se da će u poslednjoj liniji ipak doći do Stepinčeve kanonizacije. Poslednje informacije o problemima sa otvaranjem arhiva pokazuju da je Vatikan uzdržan i da uporno krije dokumenta za koja se sumnja da dokazuju njegovu odgovornost za sve što se događalo u NDH.

Autor: Rade Dragović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Memoradum SANU – tri decenije posle (1) Zemljotres …

Akademik Vasilije Đ. Krestić: O genocidnosti hrvatske …

Akademik Vasilije Krestić povodom godišnjice osnivanja NDH …

Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj …