Krave i zločini ispod gore Petra Svačića

Datum objave: utorak, maj 8, 2018
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Početkom 2010. godine na Kordunu, delu nekadašnje Republike srpske Krajine, zabeležene su pojave kao preslikane sa prostora Kosova i Metohije; lopovi upadaju u kuće i staje, obore i garaže, uzimaju šta im je volja: traktore, krave, svinje, poljoprivredne mašine, seno… Na Kosovu to rade Šiptari, na Kordunu Hrvati. I na jednom i na drugom prostoru žrtve su Srbi.

Ratko Dmitrović

Na Kordunu je to jad i čemer od ono malo Srba koji su odlučili da se vrate posle „Oluje“. Žive od stočarstva i poljoprivrede. Preživljavaju, tačnije rečeno, uglavnom tamo starčad, uz poneku mlađu porodicu. Zna se ko su lopovi ali država Hrvatska ništa ne preduzima da zaštiti svoje građane.

Kordun je relativno mali prostor u središnjoj Hrvatskoj. Omeđen je rekama: Koranom, Mrežnicom, Glinom i Kupom, a ime mu dolazi od francuske kovanice „cordon militarie“ što znači vojni pojas. Posmatrano istorijski, taj prostor ima posebno mesto u svesti Hrvata jer je, kažu oficijelni hrvatski povjesničari, na Petrovoj Gori 1097. godine život izgubio poslednji hrvatski kralj, Petar Svačić, i to u nastojanju (bezuspešnom) da zaustavi ugarsku vojsku koja je prodirala prema Jadranu.

1941 – GODINA KOJA SE VRAĆA

Na stranu što taj Petar nije bio kralj, što nije pripadao vladajućoj dinastiji Trpimirovića i što sve vreme svog života krunu kralja Zvonimira nije ni video. Istu je kod sebe držao splitski nadbiskup Lovre.

Nezavisni hrvatski povjesničari tvrde da je Petar u stvari bio neka vrsta narodnog vođe, ban kojeg su izabrali na narodnom saboru. Bez obzira na istorijske činjenice nacionalistički nastrojena hrvatska inteligencija uvek je doživljavala Kordun i Petrovu Goru kao jedno od značajnih izvorišta hrvatskog nacionalnog ponosa i dokaz hrvatske kraljevske tradicije.

To je bio jedan od dodatnih motiva ustaške vlasti u Zagrebu da odmah nakon proglašenja Nezavisne države Hrvatske (NDH) već u aprilu 1941. godine, upravo na Kordunu krenu sa realizacijom plana o fizičkom uništavanju Srba. Ti pokolji bili su strašni i sa ove vremenske distance izgleda kao da su ustašama predstavljali trening za ono što će nad Srbima kasnije primenjivati u Jasenovcu.

Prvi veliki pokolj dogodio se u selu Veljun a trajao je od 6. do 8. maja 1941. Ustaše su 530 Srba iz Veljuna i okoline na prevaru dovele u žandarmerijsku kasarnu i školu u Hrvatskom Blagaju i tu su ih usmrtili noževima i maljevima. Akcijom je rukovodio i lično vršio likvidacije Maks Luburić, kasnije upravnik logora Jasenovac.

Krajem te godine Srbi doživljavaju novi, veliki užas, ovoga puta u selima Prkos i Dugo Selo. Iz ova dva mesta i još nekih okolnih srpskih sela, ubijeno je više od 1500 ljudi. U znak trajnog sećanja na ovaj veliki zločin hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić napisao je večnu poemu „Jama“ a tu, nedaleko Prkosa, prešao je čamcem reku Kupu, zajedno sa Vladimirom Nazorom, i priključio se partizanima Korduna i Banije.

Trideset odsto stanovnika Korduna (27.457) izgubilo je život u Drugom svetskom ratu.

Slavko Goldštajn, hrvatski istoričar i publicista, jevrejskog porekla, objavio je prošle godine knjigu pod naslovom „1941 – godina koja se vraća“. Tu je pokušao da objasni mržnju hrvatskog ustaškog pokreta prema Srbima, zločine iz vremena NDH, kao i revanšizam koji se kod Srba probudio 1991. godine. Tada su Srbi iz Veljuna proterali Hrvate iz Blagaja i zapalili selo, a četiri godine kasnije, posle „Oluje“ Hrvati iz Blagaja zapalili su Veljun i sravnili ga sa zemljom.

Da sada ne ulazimo u Goldštajnove motive pisanja jedne ovakve knjige, istine radi treba reći da je Goldštaj tu bio sasvim drugačiji od onog Goldštajna koji je 1990. osnovao prvu političku stranku u Hrvatskoj, sa hrvatskim predznakom (Hrvatska socijalno-liberalna stranka) i pokrenuo nedeljnik „Globus“, prvih pet godina postojanja žestoko antisrpsko glasilo. Rečju, Goldštajn je u danima sloma Jugoslavije i rađanja nove nezavisne hrvatske države stvarao pretpostavke – svesno ili nesvesno, svejedno je – za povratak ustaša na vlast. A zašto te ustaše, upitaće neko u želji da ospori sve ovo, nisu ubile Jevrejina Slavka Goldštajna kao što su one prve ustaše ubile Goldštajnovog oca – Jevrejina.

Zato, odgovaram ja, i samo zato, što početkom devedesetih Evropom nisu vladali nacisti. Tuđman Jevreje nije smeo da dira iz razloga koje, valjda, ne treba dodatno objašnjavati. Ali su zato Tuđmanove ustaše u Zagrebu, Sisku, Karlovcu, Osijeku, Splitu, Zadru, Vukovaru… ubile preko dve hiljade Srba.

Inače, Slavko Goldštajn, njegova majka i brat mu Davor preživeli su 1941. godinu tako što su iz Karlovca pobegli na Kordun, kod Srba.

Prvi znaci oživljavanja starih rana, sumnji i nepoverenja na posleratnom Kordunu zabeleženi su 1988. godine. Tada se, nekako s proleća, Kordunom pronela vest da je noću, iz Zagreba, u atar sela Blatuša, dovezeno i zakopano nekoliko buradi sa radioaktivnim otpadom. Pratio sam taj slučaj na licu mesta, kao novinar „Politike“. Sve reakcije tamošnjih Srba mogle su da se svedu na jednu rečenicu: „Nisu uspeli da nas pobiju u ratu i sad hoće da nas dokrajče trovanjem“. Ne znam, jer nikada nije otkriveno, šta je u Blatušu došlo iz Zagreba ali svakako je vrlo indikativno da je nekoliko godina kasnije Tuđmanova vlast upravo selo Blatuša na Kordunu, odredila kao mesto odlaganja radioaktivnog i medicinskog otpada iz cele Hrvatske.

MALI KORDUN – VELIKI SRBI 

Taj mali geografski prostor Korduna iznedrio je nekoliko za Srbe i Hrvate vrlo važnih ljudi.

U kordunskom selu Sjeničak, 1783. godine, rođen je Savo Mrkalj, stvarni reformator srpskog jezika, čovek čiju je reformu Vuk Karadžić besramno pripisao sebi. Mrkalj je doktorirao filozofiju u Pešti, savršeno je poznavao francuski i latinski jezik a govorio je i grčki i hebrejski. Poznavanje ovih jezika bilo je presudno da uđe u suštinsku reformu srpskog jezika, njegovo sistematizovanje i standardizaciju u skladu sa jezikom kojim su Srbi govorili. A sve sa pravilom „Piši kako govoriš“. Studiju o srpskoj azbuci, vrlo čudnog imena „Salo debelog jera-azbukopretres“, Mrkalj je objavio 1810. godine i izazvao veliku pažnju i kod Srba i kod Hrvata. Najžešća reakcija došla je od strane Srpske pravoslavne crkve koja je njegova naučna nastojanja na polju jezika protumačila kao atak na crkvu. Mrkalj je bio skoro anatemisan i u strahu od mogućih daljnjih napada crkve donosi odluku da ode u kaluđere. Godinu nakon objavljivanja spomenute studije Mrkalj se zakaluđerio u manastiru Srpske pravoslavne crkve Gomirje, u Gorskom Kotaru i uzeo ime Julijan. Time suštinski ništa nije postigao, pritisci su nastavljeni i on 1817. godine piše delo „Paliondija“ u kojem se odriče svojih ranijih naučnih postavki. Nekako u to vreme javljaju se prvi znaci njegove umne poremećenosti. Umro je 1833. godine u duševnoj bolnici u Beču.

Samo nekoliko kilometara od Sjeničaka, u selu Ostrožin, 1817. rođen je Ognjeslav Utješinović Ostrožinski. Završio je prava, radio u kabinetu bana Jelačića, aktivno učestvovao u Ilirskom pokretu, a Hrvati će i danas sa ponosom istaći da je Utješinović kao Srbin bio tvorac Zakona o ustrojstvu nove hrvatske narodne vojske i Zakona o ukidanju Vojne granice i njenom spajanju sa Hrvatskom. Odlukom bana Jelačića Utješinović je bio najpre podžupan a onda i župan Varaždina i cele hrvatsko-zagorske županije.

Autor je čuvene hrvatske nacionalne pesme-budnice „Ustani bane“, koju su ustaše i maspokovci maksimalno upotrebljavali u širokom nacionalnom buđenju.

Bez obzira na sve to Ognjeslav Utješinović nikada nije zaboravio da je Srbin; sagradio je u Varaždinu (gde se poneki Srbin mogao naći samo kao došljak ili putnik namernik) srpsku crkvu Svetog velikomučenika Georgija, koja i danas postoji.

Iz Sjeničaka je i dr Gojko Nikoliš, srpski akademik, veliko ime jugoslovenske komunističke revolucije, general, narodni heroj. Kordunaši sa žaljenjem govore da od njega Kordun nikada nikakve koristi nije imao. Nikoliš je medicinu završio u Beogradu, 1936. godine, odakle je godinu dana kasnije otišao u Španiju da se bori na strani republikanaca. Posle Frankove pobede beži u Francusku pa nazad u Jugoslaviju gde ga hapse i vraćaju u rodni Sjeničak. Tu ga zatiče slom Kraljevine, on se aktivno uključuje u rad komunista na podizanju ustanka a Partija ga prebacuje najpre u Beograd a potom u Užice. Za vreme bitke na Neretvi rukovodio je pokretom oko 4.500 ranjenika i značajno doprineo njihovom spasavanju. Godine 1987. ušao je u istoriju srpskog žurnalizma kao jedan od neimenovanih junaka sada već legendarne humoreske „Vojko i Savle“.

Početkom dramatičnih događaja u SFRJ Nikoliš je oštro istupao protiv politike srpskih komunista predvođenih Miloševićem.

Na skupu Udruženja Srba poreklom iz Hrvatske, održanom 28. juna 1990. godine , u Centru „Sava“, Gojko Nikoliš je zatražio reč, dobio je, izašao za govornicu i zemljacima rekao da se Srbi u Hrvatskoj trebaju boriti za kulturnu autonomiju i ništa više od toga. U toj borbi, poručio je, trebate da se oslanjate na „demokratske Hrvate“. Srbi ga tada jesu izviždali ali su ga i poslušali; oslonili su se na jedinog Hrvata koji je ličio na demokratu, Ivicu Račana, i sve izgubili. Nikoliš je dve godine kasnije, sa suprugom Margo (Francuskinjom) napustio Beograd i otišao da živi u Le Manu, u Francuskoj. Tamo je umro 1995. godine.

Za razliku od Nikoliša jedan drugi partizanski general i narodni heroj sa Korduna, Pavle Jakšić, nije svojim zemljacima držao predavanja šta i kako da rade. Ljudi sa Banije i Korduna i danas će posvedočiti da je Jakšić u vremenu prvih sukoba na relaciji Krajina-Zagreb, Kordunu i Baniji pomagao koliko je mogao, na razne načine. Inače, Jakšić je rođen u već spomenutoj Blatuši, fiziku i matematiku završio je pre Drugog svetskog rata u Beogradu, a u ratu je komandovao Sedmom banijskom divizijom. Zbog sukoba sa Titom penzionisan je pre vremena i sprečen da se kao profesor na predmetu fizika uključi u rad Beogradskog univerziteta.

Iz Blatuše su i pevači, otac i sin, Dušan i Žarko Dančuo.

To su neke od istorijskih odrednica Korduna, sagledane kroz ljude i kroz zločine. Kao i na prostoru cele Hrvatske, negde manje negde više, na Kordunu najbolje uspeva i održava se mržnja prema Srbima; od vremena Vojne Krajine pa sve do ovih dana u kojima onim jadnicima sa početka teksta odvode i poslednju kravu iz staje.

Izvor: Pečat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 06. maja 2014. godine.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top