Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Крајишници, ђе ћемо по домовницу?

Датум објаве: уторак, мај 30, 2017
Величина слова: A- A+

Пре две године, на двадесету годишњицу „Олује“, група студената из Београда је организовала протест испред хрватске амбасаде. Ја сам, тог дана, спремио посебну емисију о протеривању Срба из Хрватске и отишао сам да видим скуп, више зато што ми је хрватска амбасада тада била буквално на пет минута од радног места. Вече, негде око осам сати, гомилица од највише 150 махом младих људи. Мало се прошуњам, попричам, нигде не чујем ијекавски, нити чујем завичајне нагласке. Нигде једног Крајишника нема, све сама деца из Србије. Неће Крајишници да се замере Хрватима, затребаће путовница, домовница, шта ако ови из амбасаде снимају демонстранте?

Те вечери сам, први и једини пут, љут због крајишке калкулације, отказао емисију. Иако сам, од како знам за себе, интегрални Србин (и сви су моји то вазда били), био сам, тада, поколебан.

Често сам, и међу пријатељима, и кроз емисије, говорио како је судбина Срба из Хрватске и Мађарске најтрагичнија од свих делова нашег народа. Отишли су да би били слободни људи у хришћанској земљи и да би крвљу плаћали кирију за ту слободу и – триста година касније – или су асимиловани, или побијени од својих некадашњих сународника, који су променили веру и нацију. Остаци, на Крајишнике мислим, су протерани, чиме је и фактички стављена тачка на триста година крварења и мука. Где си био – нигде, шта си радио – ништа. Напунили су Крајишници, као војници, гробове широм Европе, крварећи за бечки двор, све до Фландрије и Прусије; једини су Срби који су пуцали на Русе, у Првом светском рату; пунили су јаме, убијани маљевима и ножевима некадашње браће и, на крају, све је било узалуд: морали су да оду. Ово мало Срба што је остало у Хрватској, за две генерације неће ни постојати.

Дуга изолација од матице свог народа и навика да се живи од државе, да се буде војник и пандур, начела је карактер Крајишника и довела до појаве сужене свести, каракеристичне баш за ова занимања. Дружба је дружба, служба је служба. Чак и данас, у Србији, Крајишници су опет војници, полицајци и државни службеници и око тога слабо праве компромисе. Само ко мора, ко није успео да се угура у неку јавну службу, ради за приватника, или је и сам приватник.

У емисијама, а није једна била, о Крајини и Крајишницима, кога год сам звао (изузев изузетног и надахнутог Душана Басташића), сви су ми говорили само о личним документима, нерешеним пензијама, имовини… Јаме, гробови, љутња на убице – ни трага. Само социјално-економска питања. И, повремено, љутња на Србију, јер им  није дала што су очекивали.

Доселили су се, дакле, бежећи из Хрватске, у Србију и почели да стварају своја гета, попут Бусија, у близини Земуна. Ми смо им, биће, културолошки страни и хронично су увређени што нису од нас добили више. Слажем се, режим Слободана Милошевића се поигравао с њима и трошио их за своје циљеве, али, у тренутку кад је до пада Крајине дошло, ни ми овде нисмо живели у Дизниленду, него смо јели макароне и попару. Дали смо браћи шта смо и колико имали. Ја, лично, веровао ми ко или не веровао, дадох гарсоњеру жени која је изгубила мужа у рату и довукла троје мале деце са собом. Тада сам толико могао. Има двадесет година да се јавила није, колико да каже да су живи. Образовала се, кроз векове, навика да се стално нешто чека од некога, посебно од државе, док се код нас и код Срба у Босни, није имало шта чекати од турске државе. Ми смо се развијали насупрот држави, Крајишници уз њу. Ми нисмо имали чему, ни од кога да се надамо. Што смо створили сами, то смо имали.

После те пропуштене емисије, дигао сам руке од Крајишника и рекао себи да ћу ту тему затворити.

Чујем, међутим, од моје колегинице Оливере Манојловић-Штрбац, Книњанке, да се, у манастиру Крушедол, 27. маја одржава сабор Крајишника и да је настао као дан сећања на изгинуле у „Бљеску“ и „Олуји“. Проради ми стара емоција и решим да одем, иако немам кап динарске крви у себи. Нацртам се у манастиру већ у девет ујутро. Прво што ми падне у очи, врти се, по разним тезгама и импровизованим  штандовима једно педесетак јагањаца и продају се сувенири и играчке. Као вашар.

Две стотине метара одатле, у манастиру, траје помен погинулима, а на тридесет корака од цркве, бина, са које бије „Гара“, можеш испред звучника да се фенираш. Народа прилично и још стиже. Покушавам да нахватам некога за интервју, али нико неће да се слика, да се не замери Хрватима. Требаће нешто опет оданде. Истина, радо хоће да причају о нерешеном статусу овде, о мукама које су овде видели (не о мукама од којих су побегли), опет о пензијама, домовници, путовници… О ракетираним колонама неће.

Крушедол, 27. маја 2017. фото – Миодраг Миленковић
Крушедол, 27. маја 2017. фото – Миодраг Миленковић

Да ли су дуги векови, у којима су погибије биле саставни део битисања, створиле равнодушност према животу и смрти, да ли је дошло до апсолутизације државе, ма која она била (чак и НДХ, у којој је било чак тринаест Срба генерала http://www.bastabalkana.com/2015/09/srpski-ustaski-generali-u-ndh-nezavisnoj-drzavi-hrvatskoj/), да ли су се смрт и живот другачије повезали него код нас, овде, ја заиста не знам, али је недостатак пијетета према жртвама, према сродницима и пријатељима, био сасвим видљив. Удри бригу на весеље! Више фолклорних група, комерцијално „ојкање“, радост око бине, кркање вруће јагњетине – све то је стварало мучан утисак. Видео сам само једну жену, међу хиљадама, која је плакала  за братом, који је нестао у некој колони. Сви остали као да нису на помен дошли, него на свадбу. Нисмо ни ми, овде, цвећке, и овде се на гробљу и поменима крка, али се не пева и не шенлучи.

У реду, схватио сам и научио: бит људског живота је у путовници, домовници, пензијици, службици, али, браћо моја крајишка, убијали су вас, клали, ловили као зверад, децу вам у јаме бацали, како можете преко тога да пређете због статусних питања? Како толику крв опростисте и заборависте? Сањате ли правду и освету, или путовницу? Зар не смете своја лица да покажете пред камером, да се џелатима не замерите?

Ваша (и наша) браћа из Босне  су једнако била остављена од Београда током рата и нису имала много већу војску од крајишке, па су се одржала и кроз ватру и крв подигла до државе. Како је рат одмицао, Срби из Босне су јачали, вио сте слабили, али не због Београда, него због калкулације. Зато, данас, Срби из Босне ништа не траже ни од Србије, ни од Федерације, а посебно их боли дупе шта се о њима мисли у шехер-Сарајеву. Они су данас слободни људи који, иако не живе богато, ништа ни од кога не чекају и не траже.

Вековна навика да се, са руком пруженом према државној касици, претрајава живот, дефинитивно квари и појединца, и групу.

Остаје нам да се надамо да ће деца и унуци  наше браће другачији поглед на живот и свет имати. Тај радикално материјалистички став према животу и према материјалним вредностима, у приличној је опреци са српском традицијом и обичајима и носи са собом опасност од испадања из културног обрасца.  Показивање достојанства пред државом, и својом, камо ли хрватском, није рђава ствар. Не знам, браћо Крајишници, како вам није јасно да се о хрватску државу огребати нећете, да она није таква створена да вама надокнади ваше губитке, ни имовинске, ни оне у крви.

Једном сам већ писао о томе: на рубовима српства дошло је до разводњавања идентитета и то не у смислу субјективног доживљаја (јер сваки Крајишник врује да је чак и бољи Србин од Шумадинца), него у погледу усвајања начина живота, а некада и начина мишљења других народа, са којима се долазило у додир. Крајишника са Пироћанцем, на пример, само вера спаја, једва да се и разумеју, а са Хрватом само вера раздваја; од начина говора до кухиње, све им је исто. Исто тако, сваки Крајишник има неку тужну причу о неком Хрвату који је спасавао Србе током ратова, а оне, који су у јаме бацали, слабо памте.

Да, на крају, кажем и ово: када се појавила, у време комунизма, књига Јова Радуловића, „Голубњача“, најогорченије су је напали баш Крајишници, јер им је, је ли, реметила добросуседске односе са браћом Хрватима. Чак је један генерал, Личанин, чијег имена не могу овог часа да се сетим, рекао да се са ставовима из књиге не слаже, иако је није читао. Иначе, у то време је било још оних баба, са црним марамама, које су смеле и хтеле да говоре о страдањима Срба, али су оне помрле, а ови модерни Крајишници су решили да трампе сећања на покоље за путовнице и домовнице. Можда не сви, да неко не каже да сам малициозан, али велика већина.

Није случајно, бар ја тако мислим, да Крајишници  нису имали политичаре већег ранга. Политички дунстери, попут Јована Рашковића, су типичан израз оне гњецаве, метиљаве жеље за суживотом оваца и вукова, од које нема ништа. Они, пак, радикалнији Срби, нису били веће вредности, већ су слушали Београд, јер у себи нису налазили ни план, ни стратегију за рат, а ни за време после рата. Република Српска се на време одупрла Београду, а Караџић и Младић су, уз све своје мане, људи далеко већег формата, него што су то били Мартић, или Бабић. Крајина је дозволила да је воде локални шериф и провинцијски зубар.

Тачно је да Београд није невин у паду Крајине; мислим и да су крајишки генерали све, само не невини и наивни у целој причи. Ипак, брзина бежања показује да се у победу није ни веровало и да се само чекао знак. Четворогодишње чекање да се нађе нагодба са Хрватима, показало се као круна непознавања тог народа и његове политике, као и природе хрватске државе. Све крајишке битке су прво изгубљене у духу, па тек онда на терену. Имам утисак да Крајишници, ни данас, немају довољну дистанцу да правилно оцене хрватску државу и њене намере.

Што се мене лично тиче, Крајином се више бавити нећу, бар не на начин како то Крајишници хоће, а то је да се од Србије и Срба очекује да буду само хранљива подлога за њих. Кад их будем видео да демонстрирају испред „рвацке“ амбасаде, кад будем видео да су раздвојили опело од „Гаре“, кад будем чуо да пензије и имовина нису замена за крв, опет ћу се вратити браћи, али дотле – не.

Насловна фотографија – Граничари са територије Војне Крајине, 1742. (аустријски официр, Славонац, Личанин, Банијац, Вараждинац, Карловчанин)

Извор: Милан Миленковић

Везане вијести:

Одржан свесрпски сабор „Крушедолска звона“ | Јадовно 1941.

Не бледи сећање на Крајину | Јадовно 1941.

Бусије прославиле славу: Ако заборавиш одакле си, нећеш …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top