Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Бањалуци премијера документарног филма „Крст над јамом“ у продукцији удружења грађана Јадовно 1941, у четвртак 26. априла у 20 часова у Народном позоришту Републике Српске. Радујемо се Вашем доласку!

 

Кошаре су битка која траје

Датум објаве: понедељак, април 9, 2018
Објављено у Србија 1999
Величина слова: A- A+

Две недеље од почетка НАТО агресије 1999, на Велики петак, ноћу, 9. априла почео је копнени напад на Југославију. За место удара изабрана је караула Кошаре, на висовима Проклетија. Снаге ОВК и НАТО два дана су непрекидно гранатирале положаје Војске Југославије. Успели су да заузму караулу и четири квадратна километра наше територије. Даље нису могли, али битка је настављена у наредна два месеца. Епилог херојске одбране био је скоро 300 рањених и страдалих, али напад ОВК и НАТО пешадије је заустављен. Копнена инвазија је спречена. На 19. годишњицу од почетка битке за Кошаре, за “Слободу” говори командант одбране Кошара пуковник Љубинко Ђурковић

Г. Ђурковићу, политичари тог времена оцењују да је рат 1999. био неминовност.

-Запад, не само 1999, него и раније, крајем 80-их почео је разбијање Југославије, а НАТО је планирао тај рат. Такође, НАТО није више био војни савез држава, већ савез ратних корпорација, које се боре за нове ресурсе. На ред је тако дошла тадашња Југославија, односно Србија. Њихова истраживања показала су да на КиМ постоје не само ретка рудна богатства, већ и нафта и гас, чија се вредност данас процењује на шест хиљада милијарди. Онда су уследили политички притисци, на које смо морали да одговоримо.

Какво је уопште било стање у војсци 1998. и почетком 1999. године?

-Имали смо среће да су тих година сви који су се тамо затекли, од војника, полицајаца, становништва – имали јак, немерљив отаџбински код. Код – како се љуби и воли отаџбина.
А када сте ви лично схватили да ће бити рата?

-Крајем септембра или октобра, кад је дошла верификациона комисија ОЕБС-а са Вилијемом Вокером на челу, и омогућила да се регенерише и реорганизује УЧК. Било је јасно да се они припремају за даља борбена дејства.

Ви сте били у саставу Приштинског корпуса, као командант 125. моторизоване бригаде. Како сте се лично, а како војнички припремали за оно што долази?

-У време борбених дејстава, затечен сам на дужности команданта Другог моторизованог батаљона, у саставу 125. моторизоване бригаде. Већина официра Приштинског корпуса већ је имала искуства у борбама у одбрани српства на простору бивше Југославије – у Крајини, Републици Српској… Имали смо искуство, војничко образовање и били смо оспособљени да обучимо војнике. Војници су тако, поред из куће понесеног васпитања, морала и патриотизма имали и добру обуку. Официри су махом били млади, свега неколико година старији од регрута. Тако се створио дух заједништва у одбрани земље.

Претпостављало се да ће доћи до копнене агресије. Какве су биле процене Вашег штаба, где ће доћи до удара?

-Доживели смо стратегијско изненађење нападом НАТО преко Кошара. Процене  нашег војног руководства, стратегијских и оперативно-тактичких групација, од бригаде до генералштаба биле су да се напад очекује из правца Македоније, пошто су тамо већ биле стациониране импозантне НАТО снаге. Затим, рачунало се и на удар из Албаније, али не преко Кошара, зато што су Кошаре врло незахвалан правац за борбена дејства, како за одбрану, тако и за нападача… Упркос томе што смо имали врхунског обавештајца генерала Милановића, до неких непријатељских микро планова и позиција се није могло доћи. Имали смо информације о ваздушним дејствима, што је најзначајније.

Ипак, ОВК И НАТО стратези одабрали су Кошаре. Зашто?

-Прво, располагали су распоредом наших снага. Ми смо на Кошарама на самом почетку НАТО агресије имали мали број војника. Друго, очекивали су да наша команда неће квалитетно одреаговати на њихов напад. Рачунали су да ће за врло кратко време да направе продор, јер од самог превоја Кошаре, где су они ударили, до села Батуше има око пет  километара. НАТО снаге су тамо имале оклопни и моторизовани батаљон, да не говорим о ракетној дивизији и 24 апача.

Тај удар је трајао непрестано два дана. Да ли је, на крају, караула пала?

-То ме често питају. Караула суштински никад није пала. Тачно је да тог 9. априла, око 11, можда 12 сати, наша јединица, гранична чета од стотинак војника  није била у караули, али била је у непосредној близини, на око 250 метара и штитила је караулу ватром. Тек 10. априла, дио њихових снага дошао је на караулу, али се није задржао. Дејством наших артиљеријских јединица, они су били принуђени да се повуку. Значи, већ 10. смо кренули у противнапад, и до 14. априла смо их протерали са своје територије на граничну линију, која је ишла је врховима Маја главе, Маја зез, Гурин гат, Мрчај, а надморска висина на тим врховима је и до 2250 метара. Ниједном стопом нису били на нашој територији.

Колико је војника у том тренутку бранило наше положаје?

-Било је 110 војника из граничне чете 53. граничног батаљона Ђаковица, а у непосредној близини, на километар биле су снаге Другог батаљона херојске 125, које су имале задатак дубинског обезбеђења. Од 7 сати ујутру уведена је артиљеријска подршка минобацача, затим јединица из Прве армије која је била у Дечанима, затим делови другог моторизованог батаљона… Међутим, тог 9. априла није постојала могућност да протерамо непријатеља.

На основу сведочења учесника борбе, ниједном од војника није падало на памет да се повуче и устукне, чак и рањени су се враћали на прву линију ватре.

-То је апсолутно тачно. Они су својим грудима штитили отаџбину. Они су гинули са задњим речима „за ову земљу вреди умрети“, „и мртви ћемо бранити ову земљу“. Смртно рањени нису дозвољавали да им се укаже прва помоћ него су вадили бомбе и бацали на непријатеља. Они су рањени тешили мене, „команданте, не треба ми помоћ, ја ћу, свакако, до Јуника бити мртав, дајте да пружим још неки отпор…“А и он и ја знамо да ће умрети. Кошаре – то је био истински пакао, а истовремено узвишен чин. Могуће је оспособити војника психо-физички, обучити га, али тај њихов код патриотизма, частољубља, њихово заједништво – тај код нико разрешити неће! Данима и ноћима у рову, не једу, не спавају, ту обављају физиолошке потребе, све време свесни да су на нишану, да су мета – и не одустају. На КиМ било је још битки, али Кошаре су јединствене.

Битка за Кошаре је практично окончана споразумом у Куманову. Како сте примили ту вест и како сте доживели тај дан?

-Врло тешко сам то поднео. Кад је стигла наредба о повлачењу, војници су ме питали „команданте, ко нас мења?“ Без обзира на то што Кумановски споразум у датим околностима није био неповољан и што је НАТО био 600 пута јачи од наше војске, ја и данас тврдим – да смо наставили борбу још три месеца, НАТО би морао да одустане од кампање. Међутим, повукли смо се. На КиМ били смо надахнути осећањем части, борбама које смо извојевали, српским светињама, лепотом Метохије. Отишли смо с тугом.

Где су Кошаре данас у Вашем животу?

-Кошаре су битка која траје. Ми тада нисмо сачували само границу, већ и становништво, културно и историјско наслеђе. НАТО генерали и пуковници јавно говоре „да смо прошли Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду“. Драго ми је да се о одбрани Кошара сада прича, после рата то је била забрањена тема. Понижавајуће је било то време. Из тог петооктобарског периода и данас живе рецидиви, поједини НАТО лобисти и данас покушавају да омаловаже битку. Упркос томе, ушли смо у предање. Данас деца од пет година певају „Вилу са Кошара“. Држава и носиоци власти сад треба још напора да учине, да упркос тешкоћама хероји браниоци Кошара добију заслужену сатисфакцију. Такође, важно је да у образовању и уџбеницима, Кошаре постану тема.

 

Поред портрета: Равно 67 дана, непрекидно, водила се интензивна борба, што копном, што из ваздуха..

Извор: ИН4С

Везане вијести:

Деветнаест година од „Битке за Кошаре“

Битка за Кошаре међу најсвјетлијим тренуцима српске историје …

Задња војна пошта српких јунака: Шта је видео први Србин који …

Документарни филм “Досије Кошаре 1999.“ (ВИДЕО) | Јадовно …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top