Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Никола Жутић: Kонцентрациони логор Госпић, aприл – август 1941.

Датум објаве: петак, август 25, 2017
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+
Др Никола Жутић
Др Никола Жутић

Госпићки систем логора смрти (Госпић–Јадовно–Трибањ (Шибуљина, Крушчица) – Карлобаг–Паг)

Апстракт:

У документарном чланку анализира се простор Лике и подвелебитског приморја, на ком су тенденције геноцидне мржње достигле монструозне размјере, па потом и реализиране кроз систематске ликвидације православних Срба у Концентрационом логору Госпић, који је обухватао и логоре Јадовно на Велебиту, Слано и Метајна на отоку Пагу. Овим чланком истичем кључна свједочанства о инспираторима и извршиоцима злочина у времену личког крвавог љета 1941. године.

Кључне речи: Госпићка казнионица, логор Госпић, Велебит, Јадовно, Паг, Слано, Метајна, Независна Држава Хрватска, усташе, Римокатоличка црква, СПЦ, прозелитизам, Анте Старчевић, Анте Павелић, Андрија Артуковић, Миле Будак, Ђуро Затезало

 

Уводне напомене

Кобни догађаји из 1941-45, 1971-72, 1991-95, у потпуности су потврдили већинско антисрпско опредељење римокатолика Хрвата и њихову необјашњиву мржњу према православним Србима. Овим документарним чланком дајемо свједочанство о инспираторима и извршиоцима геноцида у времену личког крвавог прољећа и љета 1941. године, свједочанство које није било лако написати, прије свега због мучних трауматичних асоцијација на страдале претке, рођаке, комшије, али и на Србе из цијеле Независне Државе Хрватске довожене на стратишта концентрационог логора Госпић.

Југославенске и српске власти од 1945. па до 2012. умањивале су или прикривале злочине над Србима током 20. вијека, или су обазриво наступале смањујући број убијених Срба. Тек посљедњих година, као посљедица несхватљивих тужби против страдалних Срба за геноцид (Хрватска и БиХ), данашње српске власти отвореније указују на српско библијско страдање и чак су се усудиле да покрену противтужбу против геноцидне Републике Хрватске. Због сталних притисака земаља „западне демократије”, данашња власт се не усуђује да поново покрене тужбу против НАТО и Уједињених нација за бомбардовање 1999, која је претходно одбачена са национално понижавајућим објашњењем да је тужба неоснована јер у време њеног покретања СР Југославија није била чланица УН. Није узета у обзир ни чињеница да су Краљевина Србија и Кнежевина Црна Гора најстарије међународно признате државе на „западном” Балкану (1878).

На међународном нивоу српско страдање се необјашњиво подводи под јеврејски холокауст, па произлази да многострадалне српске жртве нису равноправне са јеврејским, којима Израел и јеврејски народ с правом одају дужно поштовање, достојанствено чувају спомен на њих и детаљно их пописују. Управо српској држави Јевреји треба да буду узор опхођења према жртвама, због националне озбиљности са којом приступају култу незаборава жртве. Предсједник Удружења грађана Јадовно 1941, Душан Басташић, с правом критикује српску интелектуалну јавност и државу што се ни терминолошки није одредила према називу за српска страдања у НДХ, како се не би скривено подводила под појам јеврејског страдања – „холокауст”. Басташић нас подсјећа на четири могућа термина, као назив за свеколико српско страдање: геноцид, србоцид, погром или покољ, како би се и српске жртве могле у међународној јавности представити и идентификовати као српске. Први пут су српске жртве достојније представљене међународној јавности у Њујорку у „Парку геноцида” 27. јануара 2017, поводом 75. годишњице Јасеновца, на Дан холокауста и на Дан Светог Саве.

Логор „Јадовно” је у међународним оквирима био нарочито скривен и непознат. У историографији се тек у новије време за велебитска и приморска „морлачка” стратишта почиње употребљавати потпун и тачан назив „Концентрациони логор Госпић” са центром у казнионици Окружног суда у Госпићу. С друге стране, истраживање страдања Срба у логору Јадовно и у пашком логору занемаривано је у односу на логор Јасеновац, иако ни мистерија Јасеновца није у довољној мјери истраживана у антисрпском режиму Јосипа Броза, поготово подаци везани за број побијених Срба и Јевреја. Све је стављено под кринку непознатог… Цијели огромни комплекс логора „Јасеновац” требало је да буде избрисан из памћења ради остварења лажног братства и јединства и спречавања „узнемиравања јавности”. Зато су послије ослобођења 1945. уништавани остаци логора, а трагови њиховог постојања су замијењени безазленим „каменим цвијетом”. Није се, дакле, довољно истицало страдање Срба у прољеће и љето 1941, а ни чињеница да је систем логора Госпић био највећи на југоистоку Европе у љето 1941. године и да је он претеча система хрватског државног логора у Јасеновцу, који настаје крајем августа 1941. године, тј. послије укидања концентрационог логора Госпић (Јадовно–Паг).

Током посљедње деценије објављен је одређен број истраживања о самом геноциду, извршиоцима и жртвама у Лици, а постоје и бројни мемоарски искази. Нарочито су значајне књиге историчара др Ђуре Затезала о Јадовном (у два тома) и другим стратиштима широм НДХ,1) као и књиге публицисте Дане Ластавице („Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић 1941-1945, а Србима и 1991…”, Нови Сад, 2011). Треба поменути и књиге др Гојка Везмара („Усташко-окупаторски злочини у Лици 1941–1945”, Београд, 2004) и мр Драгана Шућура („Јадовничка голгота свештенослужитеља СПЦ 1941”, Бања Лука 2014). О Јадовном је писао епископ Атанасије Јевтић са вјерско-историјског становишта („Од Косова до Јадовна”, Београд, 2002). У ратно време помињао је страдања „антифашиста” Иван Горан Ковачић у епу „Јама”, али без навођења имена хрватског кољача и српске жртве, док је осветнике видио само у партизанима, без помињања Југословенске војске у Отаџбини. Порив за писањем Ковачић је додатно имао због свог јеврејског поријекла (мајка Ружа Клајн). Историчар др Милан Кољанин је 2011. у електронској форми објавио чланак „Логор Госпић у хрватској национално-расној политици 1941. године”.2)

Римокатолички инспиратори вјерске и националне мржње

– Ватикански прозелитизам и настанак клеро-франковачке и усташке идеје –

Треба истаћи податак да недостају радови који би истакли узроке геноцидног понашања дијела римокатоличке хрватске популације. У циљу откривања узрока геноцидног понашања, треба открити ментални и карактерни склоп оданог вјерника и позитивног римокатолика, који у честим контактима са свећеником, тзв. дневним клањањима (мисли се на молитве у цркви), мора да прихвати његов начин размишљања и опхођења према тзв. иновјерцима, јеретицима и шизматицима и да поприми карактерне одлике монструозног ликвидатора „шизматика”, „јеретика” (протестаната) и невјерника (комуниста). Тзв. цивилизаторска мисија римокатолицизма и хабзбурговштине појачавана је наметаним осјећањем културне супериорности римокатоличког хрватског национа и посебности у односу на шизматичке Србе. Тзв. културна супериорност наметана је вјером у културну мисију римокатолика, која је морала да елиминише „примитивне” православне „шизматике”.

Конвертитска основа хрватства, са израженим духом присутне германске хладноће, изродила је код већег дијела тог вјерског национа фанатичну мржњу према истородним припадницима друге вјере. Таква мржња вјековима је стварана и његована, и то већ од великог црквеног раскола или „Велике шизме” 1054. године. На римокатоличком Сабору у Фиренци из 1439. прихваћено је опредјељење да „Света Римска Црква чврсто вјерује да нико који не припада Католичкој цркви, не само незнабошци, него Јудеји, ни јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вјечни огањ, који је спремљен за ђаволе, ако се пред смрт не обрате к правој вјери”. Фирентински завјет вјерске мржње јачао је преко инквизиције, спаљивањем јеретика на ломачама, а најбоље су га, на жалост, осјетили Срби и Јевреји у усташким логорима смрти и у јамама велебитским (личким), далматинским, кордунашким и босанско-херцеговачким.

У ватиканској терминологији, исказаној у документима током вјекова, српски народ је називан „најгорим шизматичким народом”, православне цркве су називане „поганим богомољама”, у Источној цркви је „невирност и неправда”. Истакнутих спроводника такве римокатоличке идеологије на балканском простору било је много. Већина је школована у илирским (српским) колегијима у Ферму,  Лорету и Илирском заводу св. Јеронима у Риму. Из таквих мисионарских (прозелитских) завода излазили су поримокатоличени Срби, једнообразно обучени ревносни прозелити („мисионари”) који су знали српски језик и на тај начин лакше проводили прозелитске акције над православним Србима. Да би сакрили прави циљ своје дјелатности, они су у почетку ишли на унију, односно гркокатолицизам, па у другој фази превјеравања и на римокатолицизам. Наиме, унијатски свећеници су се и даље понашали као њихова браћа православни свећеници (имали су исте мантије, женили се, носили браде, нису мјењали православну литургију), али су зато одмах потпали под организациону власт Ватикана и своју активност усмјеравали према њиховим налозима.

Истакнути мисионари и прозелити били су на пр. задарски надбискуп Виктор из 17. вијека, који је настојао да спречи „шизматике” да подижу своје „погане” богомоље. За подручје Славоније, Бачке и Барање за прозелитизам је био надлежан надбискуп печујски, гроф Колонић. Прави примјер милитантног српско-римокатоличког „мисионара” био је и надбискуп барски и примас српски Вићентије Змајевић из Његуша у Црној Гори, који је римокатолички прозелитизам најдуже вршио као задарски надбискуп. Као римокатолички отпадник од православља и српства, морао је постати велики противник „шизматика” односно православних Срба. Сазнање да припада народу који је, према његовом тумачењу, „остао у заблуди шизме и јереси”, с временом је за њега постало велико оптерећење. Управо је јак осјећај вјерске припадности Римској цркви код њега надјачао осјећај о његовој српској породичној старини (као и код хрватских кољача из 1941). Запањујућа је била његова мржња према народу из ког је потицао. Патећи због тога што сви Срби не исповједају римокатоличку вјеру, он их је називао најпогрднијим именима.3)

На подручју Лике и велебитског приморја дјеловао је поп Марко Месић („мисионар са мачем”).4) По ослобођењу Лике и Крбаве 1679, у време Великог бечког рата (1683-1699), превео је велики број српских мухамеданских и православних породица на римокатоличку вјеру. На римокатолицизам је највише превео српске породице у селима која су Срби оснивали с једне и друге стране Велебита (Луково Шугарје, Барић Драга, Трибањ Шибуљина, Стариград, Цесарица, Јабланац, Красно, Оштарије, Брушане, Лички Нови, Пазариште, Житник, Трновац и др). Од свих наведених села, једино је подвелебитско село Трибањ Шибуљина (на мору) остало православно, па су становници тог села били главна мета хрватских покоља у љето 1941. године. Главни посао римокатоличења Срба на том подручју обавили су башки (карлобашки) капуцини, који су имали добро организовану прозелитску акцију.5) Римокатоличење „заосталих Турака” и православних Влаха, Морлака и Буњеваца, 1720. је описао патер Исидор Брињанин, пишући о постанку капуцинског самостана у Багу (Карлобагу), који је постао прозелитски (мисионарски) центар за превођење „иновјерних шизматика” у римокатоличку вјеру. Српски Буњевци у Пазаришту (родно село „оца хрватске нације” Анте Старчевића – Н. Ж) и Крмпотама дуже су задржали православље и своје славе, све до средине 18. века.

Послије ослобођења Лике и Крбаве од Турака 1679. на та опустјела подручја насељавали су се православни српски Буњевци из Херцеговине и дијела данашње западне Црне Горе. Може се са сигурношћу тврдити да је Далмација била само пролазна етапа буњевачке сеобе, тј. пут којим су они прошли путујући до коначног одредишта Бачке, али је један већи дио Буњеваца исељеника из Херцеговине остао да живи у Лици, на Велебиту и Приморју на обали Морлачког (српског) канала – од Стариграда, преко Карлобага до Сења. Како је наводио кроничар Иван Иванић, „рат, крвав рат (Кандијски и Велики бечки рат – Н. Ж) беше обележје оног времена када се догодила сеоба Буњеваца”. Рат их је приморао да се иселе из Херцеговине, ратујући су се пробијали до Лике, тамо их је затекао рат, а дочекао их је и у Бачкој као граничаре – припаднике бачке „рацке (српске) милиције”.6) Током сеобе из своје херцеговачке прапостојбине православни Срби – Буњевци се, према написима Ивана Мургића, „отискоше” преко Метковића, Габеле и Гоба „низ међу далматинску” те стигоше до млетачких пренасељених Равних Котара, али пошто не нађоше места за насељење они се окренуше ка Книну. Ту су се раздвојили на два дела: један, већи дио је отишао уз море испод Велебита (путем „Морлачког” канала), док је други кренуо уз ријеку Зрмању испод личке стране Велебита. Како је писао хрватски повјесничар Радован Лопашић, Буњевци су дошли у Лику кроз долину Зрмањску „са усташима далматинским (мисли на српске устанике који су се борили против Турака – Н. Ж), населив Грачац, Ловињ (данас Ловинац – Н. Ж), Ричицу, Стикаду (данас Штикада – Н. Ж), Св. Рок и сусједна мјеста. Кроз 20. вијек сва набројана села и места, сем Грачаца и Штикаде (која су православна), била су настањена потомцима тих српских Буњеваца који су данас екстремни римокатолици Хрвати, предводници јадовничких и пашких покоља).

Буњевци који су се кретали морском страном Велебита настанили су се у Карлобагу, Јабланцу, Св. Јурју, Крмпотама. Затим су „провалили” кроз кланце Велебита и, према етнографу Чернигу, запосјели „пређе турска села”: Смиљан, Бужим и Трновац, поделивши ту земљу са „Власима”, тј. православним Србима из турске Лике и Крбаве. Како су се све сеобе Буњеваца дешавале с једне и друге стране Велебита („Montagnia Morllaca” – Српска планина) Буњевци (а са њима и Срби Власи) су знали запјевати пјесму „Српска планина и Лика буњевачко – влашка дика”. Касније су запјевавали и српску пјесму „Ој ти вило, вило Велебита”, која је у новије време постала франковачко-усташка будница, захваљујући највећем фалсификатору историје и једном од главних створитеља хрватства, повјесничару Вјекославу Клаићу, који је „Вилу Велебита” прогласио старом хрватском пјесмом. Познато је да ју је написао лички српски пјесник Данило Медић (1844-1879) родом из Дољана код Доњег Лапца, кога су хрватски фалсификатори представљали као ватреног праваша, учесника Раковичке буне (српски крајишки устанак под водством великохрвата – праваша Еугена Кватерника – Н. Ж). Касније су ублажавали став, па су говорили да ју је написао Хрват – православац.

По увредљивом опису поријекла православног српског народа поменути Вићентије Змајевић је постао узор правашу Анти Старчевићу из Житника (засеок Пазаришта испод Велебита) код Госпића. Познато је да су Змајевић и Старчевић српско име изводили из латинске ријечи servus (роб), или sclavus servus (двоструки роб), док су за Србе користили и ријечи сврабеж, нечиста раса…

Анте Старчевић је похађао пучку школу у Кланцу, а потом га је „приватно” школовао његов „даљи стриц” Шиме Старчевић, жупник у Багу (Карлобагу).7) Једно време Шиме је жупниковао и у Личком Новом покрај Госпића. У време успоставе француских Илирских провинција (за владавине Наполеона) Шиме Старчевић је написао Француско – илирску (српску) граматику. На Анту Старчевића вјерско-идеолошки и национално највише је утицао управо Шиме Старчевић. О бризи Шиме Старчевића над Антом заступник Марко Дошен је записао слиједеће: „Видећ стриц Шиме Анту као бистра и отворена дјечака, одлучи га повести собом на даљне науке. Ну прије тога, полазио је, како нам старији Личани казиваху, једно вријеме на подучавање попу Влатковићу у Смиљан. Тада Шиме узе Анту к себи у Баг (Карлобаг – Н. Ж). Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназије. Анте је наследио све врлине свог умног и крјепосног старца Шиме”.8) Године 1839. стриц Шиме послао је Анту у Загреб да настави школовање, односно да се образује за свећенички позив. У Загребу је био примљен у трећи разред гимназије. Како апологетски наводи Марко Дошен, „другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу ’Влахом’ називали”. Игра ироније: Анту су називали „за шалу Влахом” (у преводу: Србином) а Анте је касније у својој националној еволуцији „за озбиљно” Србе погрдно називао „влашким накотом”.

У госпићком „Личком Хрвату”, главном гласилу Личко-крбавске организације Хрватске републиканске сељачке странке, које је уређивао заступник народа Марко Д. Дошен, у броју 17 (од 17. свибња 1923), објављене су „Некоје мисли и науке Анте Старчевића” из „Писма Магјаролацах (Славосерба)”. Цитираћу Старчевићев најувредљивији дио посвећен Србима (под тачком осам): „8. Напокон, о Славосербих које мислите предобити. Они су сужањска пасмина (истакнуто у ’Личком Хрвату’), скот гњусни, од икојег другог. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису потпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега се не могу дигнути. Они неимају свест (екавица – Н. Ж), они не знаду као људи читати; њих се никаков наук неприма; они не могу бити бољи ни горји неголи су; они су, изузев окретности и препредености које даје вежбање, сви у свему посве једнаки; они о себи, били сити или гладни, не мучат ни лагат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују… Ово је сметје (вјероватно ’смеће’ – Н. Ж) сужањах Еуропе, Азије и Африке…; сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како н. пр. све свиње за блато…” Послије оваквог описа који је преко фратарске и жупничке пропаганде ушао у шире хрватске породице, није чудо што су православни Срби са фанатичним заносом убијани од својих првих личких комшија.

Као и у случају Вићентија Змајевића, запањујућа је, дакле, била Старчевићева мржња према српском народу из ког је старином потицао. И сам аутор чланка Марко Д. Дошен напомиње да је племе Старчевића „бројем велико”, да их има у Лици, на Приморју, у Далмацији код Мућа, испод Дурмитора, у Црној Гори на Ибру, у ужој Србији и да су у већини римокатолици. Ипак наводи да су у Попини и у Книнској крајини православци. Не треба заборавити ни чињеницу да се тзв. отац хрватске нације др Антун Старчевић у младости није осјећао Хрватом.9) Да се подсјетимо значајне приче о Старчевићевом конкурсу за запослење на „Мудрословном факултету у Београду”. Наиме, он је 1851. конкурисао за мјесто професора математике на Филозофском факултету, али је одбијен. У молби коју је написао ћирилицом потписао се као „Личанин Славјанин” који говори славјанским језиком (а не непостојећим хрватским). Послије одбијенице, Анте, повријеђеног поноса, почиње жестоко да иступа против Београда и Срба православних, те тиме почиње ера његових србомрзачких наступа и дјеловања у публицистици, књижевности, историји, и на крају у политици (оснивач Хрватске странке права).

Београдска интелектуална јавност сазнала је за Анту Старчевића и његов покушај запослења на Мудрословном факултету и за његов антисрпски вокабулар. Лист „Велика Србија” (Владислава Каћанског) од 23. фебруара 1892, с поносом је објавио посланицу „Друштва Срба ђака у Петрограду” против др Антуна Старчевића, „вође Странке права”.

Желећи да даде израза својим патриотским осјећањима и да одбије од српског народа недостојне и шовинистичке нападе Старчевића, омладина је упутила слиједећу своју изјаву: „Господине докторе и ви сви остали хрватски шовинисти! Како се грдно варате кад мислите да српски народ и његова омладина није кадра да стане на браник своје народности, своје историје, својих традиција; она је свесна своје будућности и задаћа у њој… Умеће свесно и достојно да заштити и вером и мачем своја права на све то. Ваши шовинистички, ниски изгреди против Срба, ваша ненаучна одбацивања имена српског, његовог језика, вере и народности у оним крајевима где је корен његов, говоре не у корист, него на штету вашу… Јер ако сте ви толико необразовани и неваспитани па не увиђате своје недоследности, имајте на уму да има људи и образованијих и паметнијих од вас, који се морају са сажаљењем насмијати над вама. Оставите се једном, д-ре Старчевићу, ваших шовинистичких излета ако нисте ради да учините себи веће зло и да вам се смеје свет и показује на вас прстом као на психопату. Ми, сакупљени овде Срби од Балкана па до Јадранског мора, напомињемо вам: да је Србин много јада и невоља претрпео, да је много крви пролио, па је опет своју народност, своје име, свој понос и обичаје сачувао… Не повређујте ране… не завађајте браћу једне крви и језика, не бркајте појмове…”

У истом броју „Велике Србије” објављена је пјесма Јована Сундечића из Ливна посвећена др Анти Старчевићу, под насловом „Уздарју за пренемио дар (Полиментри)”. У напомени испод пјесме Сундечић је истакао да изјављује унапријед да одговарати неће на страначке нападе ради ове пјесме, коју му је из њедара изазвала сама најискренија љубав према части и поносу народном. У почетку је жестоко напао антинародни рад „старца Анте”: „Стан’ о старче клеветниче, Антихристе праве благовијести! Стан’ крвниче брацке слоге и народне св’јести! Страшни тевче никад не виђени… Који демон теби шапти нека клеветања, опадања, подметања, грдње и псовања?… Грјешни старче!… Н’јесу Срби ’накот ’ ни ’пасмина ’, но су народ и јунаци од давних давнина, но су Срби народ врли…” Разјарени Сундечић се у наставку обраћа ријечима „Вјеруј, Анте, за ’сјекиру ’ су створене само главе оне, које код нас сличну политику политици твојој гоне; а не главе крсне браће, која прошла кроз ватру и гвожђе… Само главе на еро скренуте, расрбљују Србам Немањиће, Краљевиће, храбре Обилиће…” Потом се осврће на Антине нападаје „против дивног српског језика”: „Вукодлаче, паклењаче! Није ’свињски језик српски’, него језик, златни језик, језик вила пјевачица, језик ситних тамбурица, гибак, гладак, звучан, сладак, богат, једар…, језик славе, језик срца…”

Инспиратори, ствараоци и ширитељи бескрајне мржње према Србима православним били су, дакле, фанатизовани припадници римокатоличке хијерархије, свећенство, али и „свјетовњаци” попут „либералаца” Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Јосипа (Јошуе) Франка и Стјепана Радића. Са „предикаонице” су, дакле, кроз вјекове стварани фанатизовани одани синови Римске цркве. Тај фанатизам је улазио и у широке хрватске масе, нарочито од времена стварања те конвертитске нације током 19. вијека. Нескривена мржња према Србима јавља се, дакле, већ од настајања нације Хрватства у другој половини 19. вијека, када се франковци и клер устремљују на загребачке православне Србе, а то се нарочито испољава приликом посјете „Цара и Краља Хрвата” Франца Јозефа 1895. године. Наиме, у част великог узваника Срби (који су као вјерни поданици поштовали цара) истакли су црквене заставе на православној цркви и црквеној опћини, што је изазвало масовне нападе на српске установе и радње уз клицање да у Хрватској може бити само римокатолика, односно Хрвата.

Демонстрације против Срба у Загребу поновиле су се и 1902. године, овај пут због тривијалног разлога –  зато што је загребачки „Србобран” из „Српског књижевног гласника” прештампао чланак „Срби и Хрвати”. Претходно овај чланак није забранила „немилосрдна и строга аустро-мађарска цензура” у Загребу и он се слободно појавио у штампи. Прави узрок организовања антисрпских демонстрација налазио се у дубоко усађеној мржњи загребачких римокатолика према православним Србима, која је појачавана чињеницом да су Срби имали бројне трговине у Влашкој улици у Загребу и поседовали бројне привредне и банкарске установе. Код одређених хрватских кругова цвјетање српске трговине у Загребу изазивало је завист, пошто хрватских трговина скоро да и није било поред српских и јеврејских. Како је записао један хроничар времена К. Брадваревић, „политичком фанатизму франковаца придружио се језуитски фанатизам и трговачки рачун, и све то заједно створило је антисрпску ’Бартоломејску ноћ’” у Загребу. Погром над загребачким Србима назван је „Арнаутлук у Загребу” (према свирепости Арнаута, односно Арбанаса, данас Шиптара Албанаца).10)

Повампирена мржња према Србима, од припадника нове римокатоличке нације, хрватства, у цјелости је избила када је Гаврило Принцип убио „узоритог члана прејасне хабзбуршке династије” Франца Фердинанда, који је био главни пројектант стварања треће јединице Аустроугарске у облику Велике Хрватске. Диљем аустроугарских земаља избила је нетрпељивост Срба римокатолика – Хрвата и Срба исламске вјере (муслимана) према православним Србима. Римокатолици – Хрвати и преци данашњих босанских муслимана у аустријским униформама, под командом К. унд К. официра, шенлучили су по Сријему и Мачви. Шабац и околина били су изложени вјероватно првом класичном геноциду у 20. вијеку, пошто су у великом броју убијани невини цивили од Аустријанаца и Хрвата обучених у аустријске униформе.

Необјашњиво се мијењао менталитет Срба римокатоличке вјере, код којих су се тек током XIX вијека почеле појављивати извјесне нове националне тежње, односно опредељење ка хрватству. Наиме, национални осјећај хрватства Аустрија је почела његовати тек од времена јачања државне кризе Хабзбуршког царства, нарочито послије мађарске либерално-демократске револуције 1848/49. године, дијељења Царевине на два дијела 1867. године, укидања Војне крајине 1881. и стварањем неминовног тријалистичког концепта са трећим великохрватским дијелом Царевине, који је требао бити узданица и лојална брана мађарским претензијама ка потпуној самосталности. Аустријска „Велика Хрватска”, са Хрватском, српским земљама Славонијом, Сријемом, Далмацијом, Боком, Истром, Босном и Херцеговином, требало је да постане „земља хрватског државног права”, у којој није било мјеста за „шизматичке” Србе и њихову православну цркву.

Тзв. цивилизаторска мисија римокатолицизма и хабзбурговштине појачавана је осјећањем културне супериорности римокатоличког народа и посебности у односу на шизматичке Србе. Тзв. културна супериорност наметана је вјером у културну мисију римокатолика. Загребачки Србин, старином из Коренице у Лици, др Богдан Прица, писао је као свједок – очевидац, који је све вријеме Првог свјетског рата провео у Загребу, како се према Србима незахвално понијела сва загребачка интелигенција: „Иако формално није учествовала у франковачким и радићевским ексцесима, ипак је три године навијала за побједу Аустрије, а кад се Аустрија нашла у невољи, онда ју је псовала и проклињала. Исто тако, три године се исмјевала савезницима, а кад је требало за то понијети одговорност, почела је с највећом недужношћу тврдити да је одувијек била за савезнике”.

Изнервиран догађајима у време изгона Срба из Бановине Хрватске 1939. године, др Прица је писао о исконском, априорном противсрпском шовинистичком ставу Хрвата, који је наметнут захваљујући и српској наивности и простодушности: „Темељни и главни узрок хрватског незадовољства не треба тражити у историји ових 20 година… Ко сматра да су Хрвати ушли у ову државу (мисли се на Краљевину Југославију) онако савршено неоптерећени племенском мржњом као Срби из Србије, тај није упознат са суштином спора… Масе хрватске никад нису вољеле Србе, док је јавно мнење горњег хрватског слоја лавирало између југословенске и великохрватске политике, па је било за југословенски правац само онда кад су Хрвати били притјешњени са запада и кад није било опасности да се јединство проведе из Београда”.11)

Лички инспиратори и творци мржње према православним Србима

Лички римокатолички инспиратори мржње предводе неславну римокатоличко-великохрватску групацију србомрзитеља. Поред „оца нације” Анте Старчевића, најзаслужнији су идеолог НДХ Личанин Миле Будак, Херцеговац адвокат Андрија Артуковић и реализатор покоља Личанин Анте Павелић (случајно рођен у Брадини у Херцеговини). Таква кобна репрезентација србофоба морала је створити бројне фанатизоване поклонике који су, са до тада невиђеним садистичким жаром, изводили масовна бацања у јаме и клања Срба, Јевреја и либералних Хрвата Југословена. Због србомржње и склоности к извршењу бестијалних злочина, Госпић и шира Лика изабрани су од поглавника и хрватског врха за најподесније и најефикасније „скривено” подручје (на Велебиту) за брзо ликвидирање Срба од стране острашћених римокатоличких фанатика великохрватства.

Треба се подсјетити да је адвокат Андрија Артуковић у Госпићу до крајности распирио свехрватски шовинизам и додатно распламсао франковштину међу личким римокатоличким конвертитима у времену Краљевине Југославије. Навешћемо примјере Артуковићевих политичких, вјерских и национално-културних акција. Прво је основао госпићки спортски клуб „Croatia”, покушао је да обнови франковачку организацију Хрватске националне омладине (познатију као ХАНАО) и организацију физичке културе франковачког Хрватског сокола. Да подсјетим да је други, исто тако значајни лички идеолог усташког покрета, писац Миле Будак, био истакнути припадник поменутог сепаратистичког Хрватског сокола. Артуковић је са Будаком и италијанским фашистима, 1932. покренуо усташки „Лички устанак”, нападом на жандармеријску станицу у селу Брушанима испод Велебита (да подсјетим да се Брушане налазе на путу од Госпића за Јадовно и друге велебитске јаме).

Припреме за хрватске покоље личких православних Срба

Госпић, односно Лика и шира Крајина са Горским Котаром и Истром представљају рубно подручје православља и српства (својеврсни „antemurale ortodoksis”), које су Ватикан и РКЦ вјековним прозелитским акцијама настојали елиминисати. У љето 1941. са вјековног идеолошког вјерско-националног терена антисрпске пропаганде и превјеравања (прозелитизма), прешло се на терен покоља и стравичног масакра српског и јеврејског становништва НДХ, али и југославенски опредељених хрватских појединаца.

У љето 1941. године почиње се, дакле, остваривати крволочна намјера потпуне елиминације (етноцида) једног народа – западних православних Срба. Појављују се извршиоци монструозног вјековног плана Ватикана и Римокатоличке цркве о потпуном уништењу српског православља са западних српских простора. Са вјерског процеса мисије и прозелитизма прелази се на терен протјеривања и потпуног „чишћења” терена од православних Срба. Отпочиње, дакле, геноцид у свом тоталитету над западним Србима и то организовањем „Госпићког система логора смрти”, који је обухватао Концентрациони логор Госпић (центар у казнионици Окружног суда у Госпићу), логор Јадовно са бројним јамама, историјско српско приморско подвелебитско Подгорје са центром у Карлобагу и Трибањ Шибуљини и оток Паг (локалитет Слане и села Метајне). Злочин је припреман у Госпићу, кулминацију доживио на српској планини Велебит (српској због историјског српског битисања на тој планини, али нажалост, још више српској због десетина хиљада неумрлих жртава у његовој земној дубини).

Историчар Ђуро Затезало и публициста Дане Ластавица пописали су бројне велебитске јаме и поноре у које су живи, полуживи и мртви бацани Срби и Јевреји у љето 1941. године. Пописане су: Шаранова јама, јама на Гргином бријегу, Јарчија јама код Рисове греде, јама Бадањ, јама Близница, јама Кијевац, јама на Плочама, Вранзина јама, јама Јасеновац, јама Јамина, Шевић јама, јама на Кулашевој страни, јама Орешковић станови, Мацолина јама, јама Угљењача, јама у Ператовим Драгама, јама Думан код Личког Лешћа, Катина јама на Велебиту, јама Света Ана код Горњег Косиња, јама Нездравка код Доњег Косиња, јама Ошпороча код Широке Куле, јама Голубњача, јама Сњежњача код Кузмановаче, јама Кварте код Перушића, јама Руњевац, јама Павкуша, јама Дулиба, јама Дупчан код Рибника, Чошић јама код Коњског брда, јама Крижаново брдо у Дражици, јама на Пагу и двије јаме удаљене 40 метара од самог логора Јадовно.

Велебит је српска планина – био и остао, некада с живим народом али, нажалост, од 1941. са искључиво мртвим становницима подземног града. Велебит је, дакле, историјска планина живих и мртвих Срба. Не треба заборавити да су га некада Млечани (Венецијанци) називали „Монтања Морлака” (Српска планина). Велебитско јадранско подгорје са Пагом је у посљедњих стотињак година експресно очишћено од Срба, било римокатоличењем, било клањем и убијањем 1941-45. и 1991-95. године, па потом и масовним насилним исељавањем ширег личког крајишког простора. За уништење Срба (али и Јевреја и Хрвата Југославена) основани су логори за Србе и Јевреје у Слани, логор за жене и дјецу у Метајни на Пагу.

Оснивање и рад госпићке казнионице 1941.

Како је закључио др Ђуро Затезало, казнионица Окружног суда у Госпићу била је прави концентрациони логор (Јадовно, књ. I, Београд, 2007, стр. 105)-пребацити у напомене. Он је наводио да су одмах по проглашењу НДХ хрватске власти запосјеле све казнионице и затворе Краљевине Југославије и претвориле их у усташке казамате за ликвидацију Срба. У казнионицу Окружног суда у Госпићу Србе су почели затварати већ 11. травња 1941. с подручја Госпића и околине, а од почетка јуна и са свих подручја нове државе. Казнионицу су звали и „Герихт” (Gericht, њем. суд). Зграда се налазила, а и данас се налази у центру Госпића, поред римокатоличке цркве и суда. То је повелика двоспратна зграда (основе 130×130 метара). Крила зграде су међусобно повезана и затварају дворишни простор с бунаром у средини.

Италијани су у априлу 1941. у сјеверном дијелу зграде држали заробљене официре војске Краљевине Југославије. Послије Римских споразума од 20. маја, и одласка италијанске војске из Друге зоне, хрватска војска је преузела читави простор зграде и мањим дијелом га користила као казнионицу, а већим као центар (логор), који власти НДХ у документима називају Концентрациони логор Госпић, а у ствари је, у функционалном смислу био логор сабирно-транзитног карактера. Наиме, ухапшеници из цијеле НДХ упућивани су након краћег задржавања у казнионици Госпић ка логорима на Јадовном и Пагу (Слано и Метајна) или ка неким другим губилиштима.12) Углавном су довожени жељезницом, са смјештајем у теретним сточним вагонима капацитета од 60 до 80 људи. У затвореним вагонима често нису добијали ни храну ни воду. Ухапшеници су допремани и камионима, запрежним колима, а неки су тјерани да до Госпића пјешаче.

Госпићки логор је био у функцији већ у априлу 1941, дакле знатно раније од 2. јуна, кад је Павелић издао званично наређење о оснивању логора. Ухапшеници су смјештани у ћелије (25 до 30 људи), ходнике казнионице и у затворском дворишту. Дневно је боравило од 2500 до 3000 људи. У циљу омогућавања сталног прилива нових заточеника, хрватске власти су у систем масовног истребљења Срба и Јевреја укључиле логоре смрти на Јадовном, Слани, Метајни, збирни логор Овчара, сабиралиште на жељезничкој станици Госпић, помоћни логор Ступачиново и бројне бездане јаме, поноре на Велебиту и у околини Госпића.

Историчар Ђуро Затезало истиче да су у комплексу концентрационог логора „Госпић” сви логори били транзитног карактера: у њима су се жртве задржавале само кратко вријеме. Многи од њих нису ни приспјели у госпићку казниону, већ су их директно са вагона на жељезничкој станици одвозили или пјешице одводили у неки од логора или на неко од наведених стратишта. Хрват Фрањо Здунић Лав из Жабице је наводио да је само од 20. јула до 19. августа 1941. из госпићке казнионице на Велебит одведено око 25.000 Срба 13) и Јевреја.

Заповједник концентрационог логора Госпић био је равнатељ Жупског редарственог равнатељстава у Госпићу Стјепан Рубинић. Управитељ казнионице је био злогласни усташа Милан Старачек, Чех, који је имао неограничену власт. Управитељ казнионице за политичке затворенике био је усташки натпоручник Јанко Михаловић, нећак бившег бана Савске бановине Михаловића (некад Срби Михајловићи). Он је од јуна до августа 1941. био задужен за политичке затворенике. По његовом избору и редослиједу одвођени су Срби и Јевреји са жељезничке станице и из збирних логора Госпића у Јадовно и на Слану на Пагу, или директно до велебитских јама. Непосредно је одлучивао још на жељезничкој станици у Госпићу, гдје је сачекивао транспорте и правио селекцију. Након ликвидације логора Јадовно постао је командант усташког логора у Јастребарском. Побјегао је 1944. у Италију, гдје је остао у служби као авијатичар.

Логор су осигуравали дијелови 17. и 22. усташке бојне под командом Јуце Рукавине, чији су војници, поред осигурања логора, окрутно злостављали заточенике и убијали их у Јадовном и на другим стратиштима. Затворенике су мучили на разне начине, у ћелијама, по ходницима и у дворишту казнионице. Усмрћене су углавном ноћу одвозили камионима до безданих јама, у прво вријеме у правцу Перушића и Оточца. Управни апарат логора је био смјештен у оближњој згради суда. Прва дислокација логора Госпић се налазила на Велебиту у логору Јадовно, којем је додијељена улога губилишта. Логор у Госпићу, као сабирни логор жупског редарственог равнатељства, организовало је Министарство унутрашњих послова НДХ, односно Андрија Артуковић са својом полицијом, на челу с Дидом Кватерником, Мијом Бабићем Ђованијем, Јурицом Фрковићем, Јуцом Рукавином и другима. Они су уз асистенцију госпићких усташа, добрих познавалаца Велебита, предложили и одабирали јаме у планини као најпогоднија мјеста за масовна убиства Срба, Јевреја, Хрвата Југословена и комуниста и свих „непоћудних елемената”. Тај избор је начињен и због тога што су велебитске јаме тешко приступачне, па су рачунали да се о њиховим злочинима никада ништа неће сазнати.

Усташе су као и Нијемци – нацисти настојали да оправдају своје злочине, што се види из њиховог законодавства и бројних подзаконских аката. Срби и Јевреји су се могли пред суд извести ако је постојало имало сумње да су комунисти или четници, а без икаквих доказа редовно су упућивани у концентрациони логор у Госпићу. Срби и Јевреји су, с доказом или без доказа, били упућивани у логоре смрти, убијани под изговором да су комунисти или четници, како би Хрвати пред јавношћу камуфлирали бројне злочине.

О свему су одлучивали Артуковић, Дидо Кватерник, Миле Будак, Мијо Бабић, браћа Мате, Ивица и Јурица Фрковић, Јуцо Рукавина, Стјепан Рубинић, Руде Ритз, усташки сатник и управитељ логора Јадовно. Велики жупан Јурица Фрковић био је поуздан и улијевао је потпуно повјерење код поглавника у погледу остварења замисли о потпуном истребљењу Срба и Јевреја у НДХ. Извршиоце злочина они су припремали знатно раније. Прије упућивања у Госпић, у Загребу их је на Савској цести вјежбао емигрант Иван Девчић Пивац. По доласку у Госпић будући крвници (Лука Барјашић, Миле Дидулица, Вентура Баљак, Миле Стрика, Бенан Барић, Јерко Фратровић, Славко Баљак и други) заклињали би се пред крижем, ножем, пиштољем и двије свијеће како им је дужност уништавање Срба и Јевреја.

У почетку, у априлу и мају усташе су убијале истакнуте Србе, а масовна хапшења и убијања услиједила су почетком јуна. Усташки функционери су се тада „разлетјели” по НДХ и у својим запаљивим говорима потицали Хрвате да масовно истребљују Србе. Велики жупан у Госпићу Јурица Фрковић поручио је својим „жутим орловима” (припадницима Помоћног усташког одреда) да је „фундамент на Јадовном од Срба и Јевреја, а глазура ће бити од покварених Хрвата”. Отпочео је, дакле, масовни покољ не само интелектуалаца, него свих Срба и Јевреја. Њихова имовина је пљачкана, а читава насеља са црквама и школама спаљивана.

Казнионица Окружног суда у Госпићу је претворена у масовно мучилиште и губилиште. Усташе су сваког дана доводиле испребијане, изнакажене људе у ћелије у којима су их мучили а затим одвозили до оближњих велебитских и других јама, гдје су их убијали да би створили простор за друге. За хрватске власти јаме су представљале најприкладније рјешење за уклањање убијених: нису захтјевале већи утрошак финансијских средстава, није било потребно копати раке и што је за њих било важно, губилишта су се налазила далеко од очију јавности. При уласку у казнионицу овјером је вршен формалан пријем спроводних листа. О саслушањима није било ни помена. Понеки стражар би само добацио ухапшенима да ће у казниони бити само привремено, а потом да ће бити пребачени у неки уреднији логор са уредном опскрбом. Транспортовањем у логоре Јадовно и Слано руководио је управитељ казнионе Милан Старачек, а помагали су му Миле Вркљан Милица, Јосо Самарџија, Стево Томљеновић, Делко Богданић, др Круно Локнер, Стјепан Марковић Мацола, Тоне Биљан, Стјепан Орешковић, Иван Прпић Шуће, Јанко Михаловић, Звонко Пезељ, Анте Наглић, Гавро Шикић, Стипе Стилиновић Књапо, шеф полиције, Мирко Павичић, Лука Светић, Мирослав Бален, Миле Стилиновић Мила, Ивица Томљеновић, Јоцо Матијевић Шимац, Звонко Јохман, Јуцо Рукавина и многи други.14) Свакодневно су у затворском дворишту формиране колоне заточеника, који су прво везивани жицом двојица по двојица, а онда и уздужним ланцем, а затим одвожени камионима или чак и пјешице до стратишта Шаранове или неке друге јаме (преко 20 км уз Велебит).

Поред села Јадовног формиран је логор без кућа и барака а ограђен бодљикавом жицом. Заточеници су у њему импровизовали неке примитивне настамбе од грања да би се донекле заштитили од непогода и сунца. Патили су од глади и хладноће пошто су ноћи на Велебиту биле необично хладне а заточеници без адекватних одијела. Близу логора је био један понор, назван Шаранова јама, са отвором од око једног метра у пречнику. Код те јаме усташе су заточенике убијали на тај начин што су их над отвором јаме једног од везаних убијали пушком или ножем и овај би се стропоштавао у јаму вукући за собом везаног живог друга. Процјењује се да је у тој јами поубијано преко 30.000 жртава на горе описани начин.

Документарно свједочанство о хрватским кољачима и жртвама

Документарна свједочанства о масовним покољима су бројна и на сву срећу, сачувана. Драгоцјен је списак усташа госпићког краја који су касапили и клали Србе од 10. априла до почетка септембра 1941. године на подручју система усташких логора Госпић. Овај списак Хрвата (франковаца) госпићке опћине чува се у Архиву Југославије, а налази се у фонду Емигрантске владе Краљевине Југославије. На списку се налазе имена 254 усташа који су вршили злочине на територији Лике, који су били извршиоци клања и бацања у личке јаме. Ту су и описи мучења Срба, на пр. резање коже на каишеве, чупање ноктију, вађење очију, резање дојки, силовања и друго. Између осталих, ту се налазе: чувени кољач њемачког поријекла Руде Риц (Ritz), разни Тонковићи, Павелићи. Интересантан је случај кољача браће Колаковић. За госпићке гимназијалце и студенте педагошке академије они су врло интересантни јер се с њима у документу наводи њихова сестра Колаковић, која је „само посматрала мучења и клања Срба”. Та њихова сестра ће бити законита жена професора Јосиповића, директора Педагошке академије.

На списку се, дакле, налази 254 госпићких и личких крвника, са описима њиховог начина убијања (касапљења и клања):

„1. Јуцо Угарковић, свршени осмошколац, 20 година стар, из Госпића, подстрекач и извршилац многих убистава у околици Госпића.

2. Звонко Верзон, ђак VII разреда гимназије из Госпића, стар око 21 годину, вршио злодела у околини Госпића.

3. Иван Кесић, ђак VI разреда гимназије, стар око 18 година, Госпић, вршио злодела у околини Госпића.

4. Самарџија (?), гимназијалац из Госпића, вршио злодела у околици Госпића. Наводно погинуо у Крижевцима.

5. Иван Мравинац.

6. Славко Мравинац, обојица синови надзорника железничких водовода у Синцу, судјеловали у многим злочинима.

7. Мартин Месић, петошколац из Госпића, један од главних подстрекача и извршилаца злодела.

8. Томо Голик, из Доњег Косиња, вршио злодела у околици Косиња.

9. Стипе Стилиновић, свршени осмошколац из Госпића, хушкао на Србе и лично учествовао у многим убиствима и злоделима.

10. Никола Касумовић, из Перушића, злогласни убица Срба.

11. Мате Кесић, из Перушића.

12. Иван (?), из Лешћа, стар око 28 година (са пребијеним зубом), ходао у крвавом оделу и хвалио се за многа убиства над Србима.

13. Миле Плишић, из Лешћа, вршио убиства у околини Лешћа.

14. Богдан Стефанец, из Оточца.

15. Мате Јурковић, из Оточца, обојица учествовали у многим покољима и зверствима.

16. Никола Угарковић, из Госпића, запањивао људе својим зверствима и крволоштвом.

17. Дане Поднар из Доњег Косиња.

18. Јуре Јурковић, из Оточца, судјеловао у многим злочинима.

19. Миле Ратковић, из Личког Осика, вршио хапшења и убијао жене и децу.

20. Ђуро Скопљак, из Нашица, учествовао у многим зверствима.

21. Миле Чоп, из Личког Осика.

22. Јуре Чоп, из Личког Осика, обојица учествовали у клању, те се тиме јавно хвалили.

23. Мате Поднар, из Горњг Косиња, хвалио се за многа зверства.

24. Стипе Чорак, из Врховина.

25. Јозо Чорак, из Врховина, обојица учествовали у многим злочинима.

26. Томо Регварт, из Врховина, по занимању брица, убијао и злостављао Србе на Плитвичким језерима.

27. Миле Катаринић, из Врховина, ципелар по занимању, водио Србе из Плитвица у Госпић, а одатле их водио на клање.

28. Грга Зорић, трговац из Врховина, пропагатор и подстрекач за убиства.

29. (?) (?) , трговачки помоћник код наведеног Зорића, клао и убијао жене и децу, те пљачкао њихова имања.

30. Миле Вукелић, из Косиња, столар и зидар, радио у Рудо Пољу код Мијке Иванишевић неколико година. Сарађивао са усташама и с њима вршио убиства над Србима.

31. Мандица Пајдука, жена лугара Јозе из Рудопоља, убијала српску децу.

32. Јозо Пребег, из Плитвица, учествовао у многим зверствима.

33. Живко Пребег – Јосипов, из Плитвица, стар 18. година.

34. Ана Пребег, из Плитвица, стара 20 година, присуствовала многим убиствима жена и деце и потпиривала остале на клање.

35. Пиља Колић, из Плитвица.

36. Јуре Шпољарић, из Плитвица, стар 51. годину, хвалио се да је убио преко 50 Срба.

37. Дане Луетић, из Плитвица, вршио хапшења и одводио људе у логор у Госпић, а одатле исте на клање.

38. Тошо Дујимовић, из Оточца, злостављао људе на окрутан начин, палио им табане а ужарене игле убадао под нокте.

39. Јука Дујмовић, брат Тошин из Оточца, обојица месари. У оточкој клаоници дерали су трговца Перу Бранковића тако да су га положили на сто и одерали му кожу на кајише тако да је жртва издахнула у грозним мукама.

40. Стипе Томљеновић, пок. Стипе и живе Милке из Оточца, стар око 23 године, студент, наговарао на клања и сам клао и убијао.

41. Никола Ћулум, жандармеријски наредник у Кореници, дао обесити у затвору жандара Николу Драгичевића, којем је он као командир станице био претпостављени.

42. Доган (?), финанс у Кореници. Када су убили финанса Божу Ђерића из Михаљевца (кућни бр. 37), обукао је његово одјело и постао финанс. Саучесник у многим другим убиствима.

43. Руде Риц, учитељ из Подлапца. Био командант усташа на сектору Книн – Огулин и руководио свим акцијама и покољима Срба.

44. Дује Уремовић (Марков) и

45. Ловрица Уремовић (Јагин), оба из Баљевца, убили Сибу Прица, рођену Хусуља, у „Крмечој Драги” – Баљевац, као и много других Срба.

46. Антић Верзон, фотограф у Кореници, родом из Госпића, убијао и злостављао Србе на окрутан начин.

47. Звонко Риц, из Госпића.

48. Иван Бркљачић, петошколац из Госпића, проводио Србе у логор и тамо их злостављао.

49. Звонко Јанић, син професора Јосипа, студент из Госпића, предводио домаће усташе и потпиривао мржњу на Србе.

50. Стипе Бален, из Госпића, суделовао у многим убиствима Срба.

51. Чанић (?), петошколац из Госпића, био усташа у Кореници и тамо судјеловао у злочинима.

52. Чанић ? (II), петошколац из Госпића, исто тако судјеловао у покољима.

53. Стипетић (?), усташа из Госпића, био у Кореници и тамо вршио злочине

54. Мажар Миле, цестар из Рудановца код Коренице.

55. Коњиковић ?, из Госпића, убио жену и децу и једног старца и онда их опљачкао.

56. Никола Црни из Госпића, везивао Србе бодљикавом жицом и тако их провађао кроз место, а касније их убијао.

57. Ивица Бравар, ђак VI разреда гимназије из Госпића, вршио злодела у околини Госпића.

58. Мажар Лујас, ковач из Пријебоја, усташки повереник за Кореницу.

59. Милан Милобара, трговац из Пријебоја, родом из Удбине.

60. Колаковић Марко, Петров, трговац из Пријебоја, познат по злочинима.

61. Колаковић Петар, Марков, ђак IV разреда гимназије из Пријебоја, суделовао у свим злочинима у Пријебоју и околици.

62. Колаковић Славица, Маркова, стара 18 година, присуствовала свим убиствима.

63. Иван Јурчић, финанц у Кореници, саучесник у покољима Срба.

64. Томица Риц, управник поште у Кореници, родом из Госпића, био командант усташа у Кореници, руководио хапшењима и убиствима Срба, у којима је и сам судјеловао, и то нарочито у Пријебоју.

65. Стјепан Бутковић, финанц прегледник у Кореници, родом из Госпића, судјеловао код убијања Срба у Пријебоју.

66. Стјепан Костелац, жандармеријски наредник у Кореници, родом из Оточца.

67. Судар (?), жандар у Кореници, судјеловао у клањима Срба.

68. Иван Девчић, звани „Жицар”, надзорник ПТТ линија у Кореници, родом из Госпића. Велики крволок и пљачкаш, обио Српску цркву у Кореници, обешчастио је и опљачкао.

69. Данчић (?), финанц, у Кореници, судјеловао у пљачки и злодјелима.

70. Иван Мажар, син Николин, звани Макелаја из Рудановаца, био усташа у Кореници, гдје је вршио убијања и пљачкања.

71. Петар Мажар, звани „Пекара” из Рудановаца, клао Србе и пљачкао их.

72. Милан Матаија (Винков), свршени учитељски приправник из Госпића. Био велики усташа и пљачкао Србе. Убио Србина, директора Препарандије у Госпићу, Илију Опачића, и његовог сина студента.

73. Иван Стефановић, звани „Цицвара”, ђак VI разреда гимназије из Госпића. Велики крволок Срба, међу осталима премлатио Ђуру Станића.

74. Ивица Павичић, ђак трговачке академије. Велики крволок, учествовао у убиствима у Госпићу и околици.

75. Звонко Наглић, гимназиста из Госпића.

76. Анте Наглић, гимназиста из Госпића.

77. Цицо Наглић, гимназиста из Госпића, сва тројица познати као кољачи, подстрекачи и пљачкаши Срба.

78. Перо Јурак, из Госпића.

79. Јурак млађи, из Госпића. Обојица учествовали у покољима Срба у срезовима Госпић, Грачац и Кореница. Позната недјела извршили су у општини Медак, а нарочито у селу Вребац.

80. Звонко Пезељ, пропали гимназиста из Госпића, заједно са браћом Наглић и Ивицом Павичићем вршио убиства у Госпићу и околици.

81. Винко Пезељ, био усташа у Кореници и ту вршио злодјела.

82. Мате Лисац, звани „Мило”, морнарски наредник из Госпића, био усташа и кољач.

83. Гавре Шикић, „Гаврин” из Госпића, судјеловао у убиствима.

84. Анте Дошен – „Тона”, син Данин из Госпића. Убио Николу Рибара и много других Срба у Дивоселу и околним селима.

85. Милан Шарић – „Шаре” из Госпића, клао у околици Госпића.

86. Миле Шимунац, бербер из Госпића, судјеловао у злодјелима у Госпићу.

87. Анте Антуновић, узнички стражар из Госпића.

88. Жарковић (?), узнички стражар из Госпића.

89. Лука Полић, син Фране трговца из Госпића, клао и палио у Смиљану.

90. Иван Црнковић, ђак V разреда гимназије из Госпића (Будачка улица), био усташа и у Кореници вршио злодјела и клања.

91. Лука Бален, препарандиста из Госпића, био усташа у Кореници.

92. Јуцо Рукавина, пропали ђак из Госпића, био усташа у Кореници и тамо клао и пљачкао Србе.

93. Иве Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

94. Лука Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

95. Томе Катић, из Смиљана.

96. Никола Ковачевић из Смиљана, клао и пљачкао у Смиљану.

97. Антић Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану, убио много Срба, највише жена и деце.

98. Никола Пејновић из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

99. Ивица Пејновић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

100. Фрањо Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану.

101. Драго Асић, син гостионичара, из Госпића. Био велики крволок и пљачкаш. Лично учествовао у покољима Срба, а нарочито се као такав истакао у месту Медак, где је у медачкој плантажи свакодневно и сваке ноћи на зверски начин мучио, клао и пребијао Србе. Стално је ишао са крвавим чакширама, попрсканим српском крвљу и тако вршио клања. Као такав је отворено говорио и страшио Србе са крвавом камом. Непрекидно и без разлике је хапсио и убијао све што се српским именом звало.

102. Стипан Дуковац, из села Рибника код Метка. Најкрволочнији усташа, био комесар и повереник општине Медак и руководио покољима Срба у истој општини. На дан 5. аугуста 1941, када је дошао у село Почитељ са већом групом усташа да изврши покољ и пљачку, био је дочекан у заседи од четника и убијен са још пет усташа.

104. Жућо Дуковац, погинуо у селу Почитељ са горе наведеним.

105. Мишо Рогић, из Рибника, погинуо на исти начин.

106. Јела Трошељ, из Рибника, усташица. Дошла на покољ у село Почитељ са горе наведеним и на исти начин погинула.

107. Никола Секулић, студент из Рибника. Учествовао у свим покољима.

108. Маркуз Дуковац, из Рибника. Велики крволок.

109. Мартин Рогић, из Рибника. Велики крволок. Запрепашћавао људе својим звјерствима, клао, вадио очи, ударао децом о зид да би при том прснула лубања и мозак се просуо.

110. Давид Дуковац, цестар из Рибника, велики крволок и убица деце.

111. Јосип Матић, из Рибника, велики усташа и крволок.

112. Никола Узелац, жандармеријски поднаредник из Цапрага. Био на служби у Метку. Највећи усташа и крволок, учествовао у свим убиствима заједно са Стипаном Дуковцем.

113. Иван Дуковац, из Рибника, велики усташа, клао и убијао Србе.

114. Фране Секулић, из Рибника, на зверски начин убијао Србе.

115. Миле Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

116. Мате Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

117. Јосан Дуковац, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

118. Мартин Дуковац, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

119. Јаков Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

120. Иван Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

121. Мате Секулић II, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

122. Јосо Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

123. Ивица Дошен, механичар из Госпића, на служби у Грачацу, извршио велики покољ у околици Грачаца.

124. Перина Матић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

125. Анте Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

126. Мартин Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

127. Гајо Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

128. Јокан Јурјевић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

129. Гајо Јурјевић.

130. Анте Јурјевић.

131. Мартин Јурјевић, сва тројица из Рибника, велике усташе, пљачкаши, подстрекачи на злодјела, те их сами извршавали.

132. Анте Шимац, гостионичар из Госпића, велики усташа, подстрекач на многа злодјела код којих је присуствовао.

133. Пајо Симић, трговац из Госпића, велики усташа и подстрекач.

134. Божо Алар, из Подлапца, велики усташа.

135. Мате Лисац из Мушалука, највећи крвник, убијао жене и децу и старце.

136. Јосо Аџија, ковач из Госпића, највећи крволок и усташа, повереник за Лику.

137. Божидар Соколић, из Госпића, председник усташког преког суда, као крволок и кривац за многа убиства познат у целој Лици.

138. Марко Бубаш, из Госпића, шофер. Нишанџија на тешком митраљезу приликом убистава Срба на Јадовном.

139. Владимир Левар, из Госпића, ђак, велики крволок и подстрекач.

140. Јурица Фрковић, из Госпића. Командант усташког стожера, велики жупан, организатор усташког покрета за време Југославије, велики крволок Срба, те је био подстрекач за све злочине и убиства Срба.

141. Мила Стилиновић, електричар из Госпића. Живе и побијене Србе возио у аутомобилу у јаме и клаонице.

142. Анте Медунић, поседник из Госпића, велики крволок.

143. Сајдл (?), жандармеријски мајор у Госпићу. Подстрекач и осуђивач на смрт, крив за многа зверства над Србима.

144. Томислав Томљеновић, трговац из Госпића, судија усташког преког суда и кривац за покољ Срба у Смиљану.

145. Тона Дошен, ђак из Госпића, велики усташа и крволок.

146. Никола Дошен, трговац из Госпића, велики усташа и пропагатор.

147. Иван Јурчић, професор у Госпићу, усташки официр, велики крволок.

148. Илија Богданић (Делко), из Оточца, усташки бојник и велики крволок.

149. Крешо Милковић, из Оточца, усташки повереник и крволок.

150. Динко Милинковић, из Оточца, усташки повереник и велики крволок.

151. Ивица Милинковић, из Оточца, велики усташа и крволок.

152. Мирко Милинковић, из Оточца, учитељ, велики усташа и подстрекач на многа злодела.

153. Доминик инг. Милинковић, главни подстрекач и усташа.

154. Ивица Милинковић, трговац из Оточца, велики усташа.

155. Звонко Рукавина, морнарички поднаредник из Оточца, велики усташа.

156. Марко Шимунић, учитељски приправник из Оточца.

157. Тома Дрљача, радник из Оточца, велики крволок, клао жене и децу.

158. Вилко Усмијани, месар из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба.

159. Јосип Усмијани, његов син из Оточца, велики усташа, има на души много Срба, хвалио се јавно како је клао.

160. Цица (?), кројач из Оточца, велики усташа и подстрекач.

161. Анте Дубравчић, пекар из Оточца, велики усташа и злочинац.

162. Јосип Сертић, ђак из Оточца, велики усташа, крволок и подстрекивач.

163. Бруно Силаф, трговац из Госпића, пореклом Немац, један од главних подстрекача који је заједно са доле поменутим трговцима сазивао седнице које су одлучивале о судбини Срба.

164. Божо Анић, трговац из Оточца, велики подстрекивач и функционер.

165. Божо Рукавина, трговац из Оточца, подстрекач и функционер.

166. Ивица Дубравчић, трговац из Оточца, подстрекач и функционер, који је из затвора лично извео пок. Огризовића Рату, те га убио.

167. Иван Брадичић, трговац из Оточца, усташки повереник и подстрекач.

168. Јуре Орешковић, трговац из Оточца, један од главних подстрекача.

169. Стипе Марић, трговац из Оточца, велики подстрекач и функционер.

170. Ивица Жубринић, трговац из Оточца, велики подстрекач и усташа.

171. Томо Пинтар, трговац из Оточца, велики подстрекач и усташа.

172. Јуре Марић, пекар из Оточца, велики усташа.

173. Јосип Банић, брицо из Оточца, усташа.

174. Јосип Мандић, брицо из Оточца, велики усташа и крволок.

175. Илија Богданић, трговац из Личког Лешћа, подстрекач на злодјела.

176. Франић (?), брицо из Оточца, велики усташа и крволок.

177. Блаж Биондић, гостионичар из Оточца, један од главних функционера и подстрекача. У његовом дворишту су убијани и мучени Срби, при чему је и он учествовао.

178. Пере Биондић, син Блажа, шофер из Оточца, који је возио Србе из Оточца према Личком Лешћу и Госпићу, где су убијани.

179. Драго Жубринић, књижар из Оточца, велики усташа и крволок.

180. Иван Банић, трговац из Оточца, велики усташа и крволок.

181. Божо Жубринић, ученик седмог разреда гимназије из Оточца, велики усташа.

182. Жубринић (?), трговачи помоћник из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба.

183. Крешо Ходак, лимар из Оточца, усташа.

184. Ивица Барковић, учитељ из Оточца, велики усташа и подстрекач.

185. Петар Љубић, гостионичар из Оточца, велики усташа и подстрекач на злодјела.

186. Иван Штефанац, ципелар из Оточца, велики усташа и крволок.

187. Хариф (?), родом из Босне, „Турчин”, живио у Оточцу, познат као велики усташа и крволок.

188. Здунић (?), студент из Оточца, велики усташа и крволок.

189. Јосо Смолчић, чиновник пореске управе из Оточца, велики усташа и крволок, подстрекач на многа злодјела.

190. Драган Смолчић, месар из Оточца, велики усташа и пљачкаш. Клао је и пљачао по Босни, те се тиме хвалио.

191. Јосип Јерковић, гимназијалац из Оточца, велики усташа и пљачкаш.

192. Јерговић (?), управник поште из Оточца, велики усташа и подстрекач на злодјела и пљачку.

193. Фрањо Колаковић, радник из Оточца, велики усташа и крвник, убио много Срба.

194. Јоја Павелић, зван „Бубан”, радник из Оточца, велики и познати крвник и усташа.

195. Ивица Фавала, адвокатски приправник из Оточца, велики усташа, крволок и подстрекач на многа злодјела.

196. Јоја Оршанић, биљежник из Синца, велики подстрекач.

197. Иве Штимац, трговачки помоћник из Оточца, велики усташа и крволок.

198. Јосип Жубринић, звани „Чун”, ратар из Оточца, велики усташа.

199. Крањчец, гостионичар из Оточца, велики усташа.

200. Амброз (?), ципелар из Оточца, велики усташа и пљачкаш, уцјењивао Србе а касније их пријављивао, те присуствовао њиховом клању.

201. Паве Поднар, ратар из Кутарева, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио колцем пок. Раду Варду и још многе друге.

202. „Шуца” (?), ратар из села Швице, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио око 50 људи из села Понори.

203. Ива Дасовић, звани „Прцак”, ратар из села Швица, општина Оточац, познати усташа, крволок и пљачкаш.

204. Костелац (?), логорник из Оточца, велики усташа и подстрекач.

205. Мате Костелац, учитељ из Оточца, подстрекач и усташа.

206. Звонко Филипчић, свирач из Оточца, велики усташа и крвник.

207. Лука Колаковић, ратар из села Спилник, општина Оточац, велики усташа и крвник, извршио многа клања.

208. Дана Марковић, радник из села Дубрава, општина Оточац, велики и познати усташа и пљачкаш.

209. Бижановић (?), ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

210. Бижановић (?), обртник из села Дубрава, општина Оточац, познати усташа и подстрекач на клања.

211. Јосо Богданић, ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

212. Јосо Вукелић, учитељ у Госпићу, тада на служби у селу Шкаре, велики усташа и подстрекач на злодјела.

213. Петар Павелић, путар из села Главаца, усташа и пљачкаш.

214. Рогић (?), лугар из села Пољица, општина Оточац, подстрекач.

215. Конрад Рогић, ђак из села Швице, општина Оточац, велики усташа, крвник и пљачкаш.

216. Рогић (?), ратар, отац Конрада, велики усташа.

217. Ивица Млинарић, ратар из села Пољица, општина Оточац, подстрекач.

218. Мико Биловић, кочијаш из села Пољица, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

219. Томо Негеш, ратар из села Вратник, срез Сењ, велики и познати усташа и пљачкаш, судионик многих злочина.

220. Стипе Јелић, ратар из села Жута Локва, велики усташа, пљачкаш и уцјењивач.

221. Маркица Беловић, гостионичар из Жуте Локве, велики усташа.

222. Милан Масија, ратар из Жуте Локве, велики и познати усташа и пљачкаш.

223. Фране Банић, ђак из села Брлог, велики усташа, организатор и подстрекач за многа злодјела.

224. Јосо Вујић, трговац из села Синац, подстрекач на злодјела (убиства).

225. Дуда Смолчиш, ратар из села Дабар, велики усташа и подстрекач.

226. Мица Смолчић, ратар из села Петринић Поља, усташа и пљачкаш.

227. Марко Смолчић, ратар из села Петринић Поља, велики усташа и пљачкаш.

228. Ивица Смолчић, ратар из села Петринић Поља, велики усташа и крволок, суделовао код многих убистава.

229. Јосип Папић, градски намјештеник из Сења, и сада на истом положају.

230. Никола Рончевић, судски аксециста из Сења, сада у Шиду.

231. Дане Рогић, ципеларски помоћник из Сења, сада полицијски агент у Загребу.

232. Ђуро Пајдаш – Ђука, бивши радник у Сењу, родом из Сења, сада полицијски агент у Загребу.

233. Рафаел Главичић, месар из Сења, пре шест месеци побегао у непознатом правцу. Убио једног старца и једну жену у другом стању у селу Прокикама.

234. Милан Биондић, столар из Сења, настањен у Сењу.

235. Иван Миховилић, трговац из Сења. Са усташким бојником Сударом учествовао у разним злодјелима у Босни до конца 1941. године. Сада је активни усташа.

236. Антон Шојат, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодјелима. Сада је у Сарајеву као повереник у једној великој жидовској радњи.

237. Јосип Шојат, брат наведеног Анте, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодјелима. Сада је активни усташа у Госпићу.

238. Маријан Гржанић, зидар из Сења, настањен је у Сењу, пљачкао робу југославенских официра и Срба.

239. Паве Борас, шофер из Сења, возио у камиону ухапшене Ривосецки Виктора и остале. Сада шофер код ледане у Сењу.

Чланови усташког одбора који је дириговао хапшењима и убиствима 1941. године:

240. Др Анте Влаховић, адвокат из Сења.

241. Фрањо Судар, порески чиновник, сада усташки бојник, родом из Сења.

242. Славко Томљеновић „Њок”, бивши стожерник, сад високи чиновник код железнице у Загребу.

243. Едо Магас, трговац из Сења, сада усташки државни повереник у једној великој жидовској радњи у Сарајеву.

244. Лудвих Остерман, подузетник из Сења, сада шверцер у Сињу.

245. Јосип Папић, градски подворник у Сењу, и сада је у Сењу.

246. Јосип Ловрић, постолар у Сењу, налази се и сада у Сењу.

247. Никола Рончевић, судски акцесиста из Сења.

248. Винко Влаховић, порески чиновник из Сења, сада шеф полиције у Бихаћу.

249. Драган Влаховић, трговац из Сења, недавно се преселио у Загреб.

250. Бранко Жупан, градски благајник у Сењу, одборник за рушење српске православне цркве у Сењу. По његовом наређењу су обешчашћени и порушени гробови и надгробни споменици у црквеном цимитеру, и са надгробним плочама покриване заходске јаме и канали. Мраморне плоче, квадратно камење и црквене греде, продане су Гржанићу Грги, кројачу из Сења. Два црквена звона и жељезна врата налазе се са неким стварима у општини Сењској. Иконе и остале скупоцене ствари наводно су послате у музеј у Загреб.

Лица која су провоцирала и оптуживала људе у години 1941. усташама као Југославене:

251. Анка Лончарић, стожерница женске усташке младежи у Сењу, родом из Сења.

252. Катица Драгичевић, удовица трговкиња из Сења.

253. Кристина Зрињски, надгледница у творници дувана у Сењу, врло опасна.

254. Олга Борас, надгледница у творници дувана у Сењу. Родом из Сења, врло опасна.

Уочи последњег рата (1991-95) аутор овог чланка дијелио је наведене спискове кољача Госпићанима и Личанима како би их упозорио да ће повампирене усташе, синови и унуци истих усташа са списка, исто покушати поновити. Између осталих, тај списак предат је госпићком стоматологу Милану Вујновићу, у време његовог боравка у Београду у мају 1991. године. Као што је познато, многи госпићки Срби нису на вријеме избјегли, па су искасапљени као и њихови преци 1941. године (више од 150 убијених).

Анализирајући списак усташа логорника, евидентно је да су извршиоци припадници конфесионалне (конвертитске) интернационалне хрватске нације. Поменуте усташе добрим делом су похрваћени странци или вјерски конвертити (прекрштеници, односно покатоличени и похрваћени Срби православне и исламске вере). Списак усташа-логорника, са детаљним описом покоља и касапљења говори о крволочности вјерских фанатика који су за ХХ вијек требали ипак бити анахрони рецидив некадашњих сурових вјерских (римокатоличко-протестантских) ратова широм Европе. На десетине „логорника у мантији” (римокатоличких свећеника) свједоче о фанатизованој идеологији Римокатоличке цркве, која специјалним одгојем од својих сјемеништараца ствара фанатизоване поклонике који су увијек били спремни да учествују као егзекутори припадника православне и Мојсијеве вере.

(Сличан сценарио ликвидације личких Срба припреман је и 1990/91. године, као и претходно 1971. године, када су рађени спискови Срба предвиђених за ликвидацију. Крајем августа 1991. године наслућивао се почетак крвавог обрачуна (због сравњивања рачуна), који се током јесени претворио у масакр госпићких Срба, који су као и 1941. одвожени на Велебит и бацани у разне јаме (помињана је „Катина јама”). Наслућивала се неминовност монструозне репризе крвавог личког љета 1941. године. На површину су изашле утваре Артуковићевог франковачког „сјемена зла” које је он врло успјешно засадио у време свог адвокатског госпићког стажа од 1927. до 1932. године.

Степинчеви жупници – лички усташки крвници

У Збирци Виктора Новака (Архив САНУ) налазе се имена око 900 римокатоличких свећеника, свјетовних и свих монашких редова (фрањеваца, исусоваца, доминиканаца, капуцина, базилијанаца, припадника крижарског реда Блажене дјевице Марије у Јерусалиму, али је на списку било и часних сестара, жупника, високих прелата Римске цркве, од којих се помињу два надбискупа и 14 бискупа. Од наведеног броја, њих 153 је одликовано од стране Павелићевог усташког режима, а од 50 часних сестара само њих пет није одликовано.15) Виктор Новак је користио податке књижевника Ђуре Виловића за десетине свећеника – усташа и усташких приврженика, од којих наводимо слиједеће: жупник у Биску дон Мартин Бабин; жупник из Хрватског Благаја Петар Чингрија; каноник Михо Делић из Макарске; фратар Агостино Цеола, Италијан из Падове; свећеник Циглит из Међимурја; свећеник Патар Грозданић; жупник у Пољицама Крсто Јелинић; жупник у Жежевици Станко Кадијић; исусовац Еуген Кирст; фра Иван Крстић из Сиња; М. Крпо из Коњица; жупник из Хртковаца Антун Мијаковић; фрањевац Алојзије Мисил, усташки повјереник у Крешеву; Петар Сивјановић, жупник у Грубишном Пољу; Богумил Злопаша из Хумца код Љубушког и други.

У списковима Управе државне безбедности налазе се пописи бројних свећеника – усташа. На списку „Учешће свештенства у бандитизму и сарадња са одметницима” налази се на стотине свећеника.16) У документацији Архива САНУ наведени су бројни одликовани свећеници који су претходно вршили злочине као усташки и крижарски сарадници. За жупнике интелектуалце поводом одликовања стајала је одредба да су одликовани за „устрајно хрватско држање и ревно бодрење народа да устраје у борбама и потешкоћама до коначне побједе хрватске мисли, те за предани и неуморни културни рад.”

Према списку, одликовани су, између осталих, слиједећи свећеници са подручја Лике, Приморја и Горског котара:

– Др Фран Бинички, свећеник жупник из Личког Осика, ред за заслуге I степена са звијездом, 1945, предложен за одликовање сребрним спомен-знаком о успостави НДХ за рад на ослобођењу НДХ и хрватског народа у времену прије 20. листопада 1934, тј. за илегални рад прије 1941. У том периоду отворено је дјеловао са франковачко-усташких позиција на подручју Госпића, Личког Осика и околине.

– Грга Блажевић, жупник из Босанског Новог, ред за заслуге II степена, „Народне новине” од 13. српња 1944.

– Јосип (Јоле) Бујановић, сатник свећеник IV усташког стајаћег дјелатног здруга, мала сребрна колајна др Анте Павелића за храброст, година 1943: „Одликован што се као свећеник пригодом нападаја побуњеника на Госпић истакао храброшћу и одважношћу” („Војни вјесник” бр. 47 од 3. студеног 1943, стр 1708). Причувни усташки сатник духовник, промакнут у чин причувног усташког бојника духовника 1944. У народу се о њему причало као о највећем усташком крволоку.

– Дон Јозо Феличиновић, каноник из Пага одликован „редом за заслуге I ступња” 1944. за дугододишњи марљив и ревностан рад у усташком покрету (Архив САНУ, 14474, Збирка Виктора Новака, „Одликовани свећеници”).

– Мате Глажар, каноник из Сења, одликован истим орденом 1945.

– др Анте Лончарић, каноник-жупник у Сењу, одликован „за дугогодишње пожртвовно и узорно ширење хрватске мисли и судјеловање у усташком покрету” (дјеловао на свећенство у Лици у антисрпском правцу).

– Љубо Магаш, жупник у Колан Барбату на Пагу, одликован редом за заслуге I ступња. Јавно се хвалио да је са усташом званим „Павица”, силовао па потом „убио неку Жидовку стару 18 година”.

– Никола Машић, свећеник и управитељ учитељске школе у Госпићу (утицао на личке Хрвате да прихватају усташке идеје), ред за заслуге II ступња 1944;

– Герхард Пурк, њемачки жупник, одликован због тога што је као жупник у Босанском Новом кроз 30 година, знанственим и повијесним радом доказивао хрватство Босне кроз вјекове и што је радио на зближењу Хрвата и Њемаца”.

– Гркокатолички бискуп др Јанко Шимрак, одликован редом за заслуге, велередом са звијездом за ревносну службу међу својим свећенством и повјереним му стадом, као и за сурадњу с хрватским државним областима у искреном усташком духу (са Степинцем предводио акцију масовног прекрштавања Срба, па тако и личких Срба).

– Поп Стипе пл. Вучетић, одликован велередом са звијездом реда за заслуге. Прво одликовање примио је 1943. са текстом: „За његов домољубни рад већ прије оснутка НДХ и његову пожртвовну дјелатност као врховни војни духовник, код чета у посадам и у поставима гдје је својим говорима дигао борбени дух”.

– Др Виктор Бурић, бискуп сењски, ред за заслуге, велеред са звијездом зато што се „као бискуп заузимао за испаћени народ и бодрио свећенство да издржи с народом у најтежим патњама”.

– Жупник у Грачацу Миховил Марбер, одликован редом за заслуге I ступња. Према исказу избјеглице из Лике, удове Милеве Баџа, пред сплитским Одбором за помоћ српским избеглицама, жупници су имали запажену улогу у припреми и реализацији клања у грачачком котару. „Од ових дана (априла 1941) па све до августа мјесеца Грачацом влада Шикић, сељак без занимања и његова усташка банда, а по упутама католичког жупника, око којега су се стално купили. Скупио је око себе 150 највећих крвопија, пљачкаша и зликоваца из Грачаца и још из три села око Грачаца. Најгори су били они из села Гудуре. Остали су сељаци из Јавора и Кнежева. Можда они не би били починили толико зла, да с њима нису били Гудурани. Говорило се по Грачацу, а и другдје, да ни Шикић не би био у стању да сам заснује и проведе толике несреће, да није стајао под упорним упливом домаћег жупника. Ја тог жупника знам само по виђењу, али му не знам ни име ни презиме (Иво Никшић)… Они су најприје, под претњом смртне казне, одузели оружје од Срба, а кад су их разоружали, почели су једног по једног да затварају. Око 50 су одвели у Госпић. Кад су у истом мјесецу Италијани посве напустили Грачац, отпочеће усташе са општим покољем Срба. Оне из села око Грачаца довозили би и затварали у кућу свештеника Милоша Мандића… Бивало је све и управо оно што се сјетио ма ко од тих претставника хиљадугодишље културе дириговане из мјесног жупничког уреда… Покољу штикадских Срба је претходио подли позив грачачког жупника Марбера да се окупе Штикађани због прекрштавања. Пошто су се окупили, Хрвати на челу са жупником почели су маљевима и ножевима да касапе све што су стигли. Друге су бацали у понор Тучић. Подаци о убијеним крећу се до тристо”.17) Историчар Виктор Новак је у „Magnum crimenu” записао слично свједочанство: „Миховил Марбер, културбундовац, на дан покоља довезао се аутомобилом из Грачаца и позвао народ да се искупи на Штикадским барама, гдје ће извршити покрштавање, те да онда Србе нико више неће гњавити. Срби су повјеровали жупнику, сакупили се у великом броју на одређеном мјесту. Неки који се нису одазвали били су накнадно присилно доведени. Ипак се један дио Срба спасио, јер су наслутили да им је жупник припремио засједу. И доиста, када су се Срби сакупили, изненада су наишли усташе из Гудуре и побили највећи дио оружјем, док су неки убијени сјекирама и маљевима, што се доказало приликом ископавања лешева 1942, када су Талијани тај дио окупирали и дозволили ексхумацију. Штавише, утврдило се да су неки били закопани живи”.18)

– Надбискуп Алојзије Степинац одликован редом за заслуге и велередом са звијездом 1944, „што се као метрополита хрватски одлучно успротивио однарођивању међимурског хрватског пучанства и што је просвједовао због непријатељског бомбардирања незаштићеног загребачког грађанства, што је као надбискуп раскринкавао у земљи и изван земље одметнике (Србе четнике и партизане – Н. Ж) с подручја НДХ. Поменуто масовно клање у Штикади, на челу са жупником Марбером, било је предмет расправе у судском процесу против Степинца 1946. године.

– Каноник Мате Глажар, одликован редом за заслуге I ступња 1945.

Одликовани су и духовници који су били у служби оружаних снага НДХ као борци и као војни викари:

– Јосип Буцоњић, причувни усташки сатник духовник, до сада на располагању, удијељен на службу у 22. усташки стајаћи дјелатни здруг за духовника.

– Фра Срећко Блажевић, именован одредбом поглавника НДХ, као жупник у Леденицама, каноником код бискупског ординаријата у Сењу са сједиштем у Брибиру.

– Главар фрањевачког самостана у Книну др Вјекослав Нукић, одликован редом круне краља Звонимира 3. ступња с мачевима због јачања хрватске усташке народне свиести и борбеног духа хрватског народа у котару Книн и околици за вриеме борба против одметника (Срба – Н. Ж) од 10. априла 1941. до данас, а напосе за пожртвовно помагање хрватској војсци код заузимања Книна и Дрниша у мјесецу рујну 1943.

Поглавник, 1. листопада 1943.

Масакрирање српског крајишког свештенства и хијерархије

Стотине римокатоличких жупника и свећеника вршиле су ликвидације православних Срба, али још немилосрдније њиховог свећенства. Никад се није чуо глас кајања, „сућути” и кршћанског милосрђа према таквом немилосрдном чину. Нико из римокатоличке хијерархије, па ни метрополита Степинац, није се огласио поводом монструозних клања православног свећенства. Ти злочини су заиста били сурови. Убијено је више владика и преко 70 православних свештеника у госпићком систему логора смрти. Највише их је било из Горњокарловачке епархије.

Према одлуци Светог архијерејског сабора од марта 1941, свима архијерејима је поручено да у случају ма каквих изванредних догађаја у земљи, остану у својим епархијама заједно са свештенством и својом паством. Због тога нико од архијереја (владика и митрополита) није драговољно напустио своје мјесто службовања, сем ако је био насилно, стражарно протјеран. Тако су српски архијереји и српско свештенство, сваки у свом мјесту службовања дочекали напад и окупацију Југославије.

Одмах су почела шиканирања, прогони, мучења и убијања архијереја и свештенства на суров и монструозан начин. Сви архијереји у НДХ доживјели су прогоне и физичко и душевно злостављање. Митрополит дабробосански из Грахова Петар Зимоњић из Сарајева је одведен у логор поред Загреба. Према свједочењима очевидаца, митрополит Зимоњић је био заточен у логору Госпић током јула. Милан Љуштина, шеф пореске управе из Доњег Лапца, тврдио је да је митрополита Петра лично видио у Госпићу: „Сјед, висок човјек у мантији, био је гологлав, касније у затвору обријан. По наредби усташа морао је држати проповиједи затвореним Србима, носити цјепанице на леђима и чистити двориште са једним Хрватом Мачековцем са Сушака. Кад год је био гоњен да држи проповиједи, почињао је ријечима ’Драги Боже’, али су му усташе забрањивале да говори те ријечи и одмах тражиле да одмах почне проповијед”. Љуштина није знао гдје је митрополит одведен из Госпића. Митрополита су по једној верзији одвели у Копривницу (логор Даница), по другој у логор Јасеновац гдје је наводно убијен и потом бачен у ужарену пећ за печење цигала.

Владици бањалучком Платону Јовановићу, рођеном у Београду 1874, по оснивању НДХ је наређено да, као „Србијанац”, одмах напусти територију хрватске државе, али је он то наређење одбио да изврши. Према одлуци стожерника за Врбаску бановину Виктора Гутића, епископ Платон је убрзо ухапшен и заједно са протом Душаном Суботићем убијен код Котор Вароши у селу Врбања и бачен у ријеку Врбања.19)

Са епископом горњокарловачким Савом Трлајићем догодио се исти случај као и са митрополитом дабробосанским Петром. И за њега се поуздано не зна гдје је и како изгубио живот. Године 1938. изабран је у Плашком за епископа горњокарловачког. Ситуација по Србе у Плашком била је повољнија у времену када су у њему окупациону власт вршили Италијани. Међутим, када су се Италијани, 25. маја 1941, повукли из огулинског среза, сву власт су предали усташама, који су одмах почели са хапшењима и убијањима Срба. У Плашком су одмах похапшени сви свештеници са владиком Савом на челу. Дана 23. маја усташе су дошле у епископски двор, однијели сав намјештај из црквеног суда, иселили епископа из његовог стана, који су у потпуности испразнили. Усташки логорник и кољач Јосип Томљеновић поручио је епископу Сави да напусти Плашки и оде у Србију, али је он то одбио. Због тога епископ Сава је ухапшен 17. јуна у својој резиденцији и везан одведен у Томљеновићеву кућу (шталу). Са њим је ухапшено и одведено 13 виђенијих Срба мештана и тројица свештеника: Богољуб Гаковић, секретар црквеног суда, вјероучитељ Ђуро Стјепановић и Чех Светислав Насадил, свештеник из Личке Јасенице. Сви они су затворени у његову шталу, гдје су батинани и мучени. Епископ Сава је 19. јуна 1941. са осталим затвореницима везан изведен из Томљеновићеве штале и спроведен на жељезничку станицу у Плашком и првим возом одвезен у концентрациони логор Госпић. Са госпићке жељезничке станице пјешке је дотјеран у казнионицу, у којој је свакодневно мучен и понижаван. Половином августа из госпићке казнионице изведено је око 200 везаних Срба и одведено путем који води преко Велебита за Карлобаг и оток Паг. Међу њима се налазио и епископ Сава. То је било последње виђење епископа и посљедња вијест о њему. Сматра се да је убијен негдје на Велебиту, и то на путу између Брушана и Карлобага, јер је, по причању талијанских новинара, на том путу мјесеца августа убијено око 8.000 Срба.

Митрополит загребачки Доситеј је 7. маја 1941. доведен у затвор загребачке полиције, гдје је мучен и понижаван. У мучењу митрополита се нарочито истакла Стилиновићева, студенткиња из Госпића. Она је митрополита тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Пошто је био тешко измрцварен од батина, усташке власти су одлучиле да га пошаљу у Београд, како им не би умро у затвору. Поред физичких, митрополит Доситеј је претрпео и јаке психичке шокове, па је постао душевно растројен. Умро је почетком јануара 1945. године у Београду.

Преостала двојица епископа са територије НДХ, зворничко-тузлански Нектарије и мостарски Николај, дошли су 1941. у Србију, гдје су били под заштитом њемачких и италијанских власти, па су на тај начин спасили животе.

Свештенство горњокарловачке епископије такође је масовно затварано у концентрационом логору Госпић и потом клано и убијано у велебитским јамама Јадовног и на отоку Пагу.20) Наводим стравичну судбину десетина личких свештеника (пароха):

– Јован Бјеговић из Дивосела постављен је 1939. за суплента у Гимназији у Бихаћу. Од усташа је ухапшен у Бихаћу 24. јуна 1941, као и већина бихаћких Срба, одакле је одведен у Босански Петровац. Дана 21. јула одведен је у госпићку казнионицу, па у логор Слано, гдје је убијен 3. августа 1941.

– Парох Никола Богуновић из Зрмање ухапшен је већ 15. маја 1941. у мјесту службовања у Доњем Лапцу. Одведен је у Госпић, гдје је био изложен тешким мучењима (тучен по табанима, боден усијаним иглама по бради, чупани су му нокти). Мајка га је једва познала по гласу кад је посјетила госпићки затвор. У јуну 1941. Богуновић је заједно са већом групом Срба везан жицом одведен на Јадовно, гдје је бачен у Шаранову јаму 25. јуна 1941. године. Послије убиства свештеника Богуновића усташе су дошле у његову кућу, опљачкале је, а супругу Дару и малолетне синове одвеле у село Борићевац и бациле их живе у јаму Јасеновачу.21) – Парох у Бјелопољу код Коренице, Данило Бракус, ухапшен је на Ђурђевдан 1941. и спроведен у коренички затвор, гдје је мучен тешким батинама и понижавали су га паљењем браде. Из кореничког затвора пребачен је у госпићку казнионицу, да би га на крају усташе бациле у Шаранову јаму, 25. јула 1941. године.

– Милан Вукић из Вере код Плашког, ухапшен је 12. јула 1941. и спроведен у госпићку казнионицу. На крају је бачен жив у јаму на Гргином бријегу, 5. августа 1941.

– Парох Петар Вучинић из Српских Моравица био је члан црквеног суда у Плашком. Ухапшен је 9. маја 1941. и спроведен у затвор у Загреб, а одатле у логор „Даница” код Копривнице. Одатле је 30. јуна са већом групом Срба транспортован у Госпић. У Госпићу је у ноћи између 1. и 2. јула страховито мучен са још неколико свештеника, након чега су сви заједно одведени на Велебит и бачени у Шаранову јаму, 12. јула 1941. године.

– Секретар црквеног суда у Плашком Богољуб Гаковић ухапшен је 17. јуна 1941, заједно са епископом горњокарловачким Савом. Мучени су у штали Јосипа Томљеновића. Одатле су 20. јуна у пет сати ујутро, са двојицом свештеника и 13 Срба, пребачени у госпићку казнионицу. У Шаранову јаму је бачен 5. августа 1941. године.

– Парох Ђуро Грозданић из Понора код Оточца, ухапшен је 26. јула 1941. и 2. августа жив бачен у једну од јама код Јањча.

– Јован Грозданић, парох у Радучу код Госпића, ухапшен је на Ђурђевдан 1941. и убијен са братом официром одмах на жељезничкој станици. Накнадно су њихова тијела бачена у Шаранову јаму.

– Парох у Косињу Милан Диклић ухапшен је 18. јуна у Доњем Косињу и одведен у госпићки логор, одакле је одведен на Јадовно, гдје је 20. јула убијен. Са њим у госпићкој казниони је био и парох Урош Рајчевић из Могорића, који је с њим убијен на Велебиту.

– Парох Милан Докмановић из Плашког ухапшен је 25. априла са епископом Савом и неколицином свештеника. Послије разних мучења транспортовани су за логор „Даницу”. Прота Докмановић није дуго био у Даници. Већ 30. јуна је са 250 Срба спроведен у госпићку казнионицу, гдје је у више наврата претучен. На крају је одведен на Велебит и бачен у Шаранову јаму.

– Парох у Почитељу Милојко Дошен ухапшен је 16. јуна 1941. и одведен у госпићки логор, гдје је мучен и психички малтретиран. Крајем јуна бачен је у Шаранову јаму.

– Парох Владимир Дујић у Српским Моравицама ухапшен је на Павелићев имендан, 13. јуна 1941. и одведен са Србима у логор Даницу, гдје је жестоко мучен. За Госпић је, заједно са 250 Срба, транспортован у госпићки логор, гдје је у ноћи између 1. и 2. јула страховито испребијан. Убијен је у логору Јадовно 2. јула.

– Секретар епархијског одбора у Плашком Милан Ђукић ухапшен је на Видовдан 1941. и одведен у огулински затвор „Кула”. Из Огулина је пребачен у Копривницу, па потом, 30. јуна 1941, са десетином свештеника и 250 Срба пребачен је у госпићки логор. Убијен је и 12. јула бачен у неку од велебитских јама.

– Протојереј Илија Илић, члан црквеног суда у Плашком. Ухапшен је 6. јуна са шесторицом одборника цркве. Спроведен је у логор Даницу, одакле је пребачен у Госпић. Убијен је 5. јула 1941. на Јадовном.

– Парох у Широкој Кули Димитрије Јерковић (рођен у Дивоселу 1909) ухапшен је већ 12. априла 1941. и одведен у госпићки логор 26. јуна. Извјештај о његовом хапшењу стигао је у Црквени суд Епархије горњокарловачке. У Госпићу је мучен дерањем коже са главе заједно с косом и чупањем браде. Из Госпића је превезен на Велебит, гдје је убијен 5. јула 1941. године. Приликом усташког покоља у Дивоселу убијено је и једно дијете оца Јерковића.

– Парох из Широке Куле Милан Јерковић (рођен 1905. у Радучу код Госпића) такође је био затворен у госпићкој казнионици са осталим свештеницима. Бачен је у Шаранову јаму у јуну 1941.

– Теофан Косановић, игуман манастира Гомирје, рођен је у Вери код Плашког 1903. Ухапшен је 9. јуна 1941. и одведен у логор Кула у Огулину. Потом је одвезен у копривнички логор Даницу, у ком је страховито мучен. Из Данице је 30. јуна одвезен у Госпић и тамо у ноћи између 1. и 2. јула опет мучен. Потом је са већом групом Срба одведен на Велебит, гдје је 25. убијен и бачен у Шаранову јаму.

– Спасо Лаврња, парох у Суваји Личкој. Враћајући се аутобусом из Бихаћа у Сувају почетком јуна 1941, парох је ухапшен у Доњем Лапцу, гдје је притворен. Са једном групом свештеника 19. јуна је пребачен у Госпић. Пар дана касније одведен је на Велебит, гдје је 12. јуна бачен у Шаранову јаму. У међувремену, док је парох Спасо био у госпићком логору, усташе су почеле са хапшењем Срба у Сувају. У парохијском дому ухватили су његову трудну супругу, распорили јој стомак и извадили живо дијете, које су касније убили. О овоме хрватском злочину италијански карабињери су оставили писано свједочанство од 15. јула 1941. године.

– Петар Мајсторовић, парох у Личким Дољанима код Доњег Лапца, затворен је са болесним сином 15. јуна у Доњем Лапцу. Потом су са још неколико свештеника 19. јуна пребачени у Госпић, гдје су свакодневно мучени. Проту Петра усташе су објесиле 22. јуна у дворишту госпићке казнионе. Наредног дана одведен је протин син Милојко у логор Јадовно, гдје је и убијен.

– Милоша Мандића, пароха и архијерејског намјесника из Грачаца (рођеног 1881), усташе су ухапсиле 29. маја 1941. у Грачацу. У ноћи између 30. и 31. маја са још 27 Срба убачен је у камион и одвезен у правцу Метка. За проту се добро зна да је након мучења убачен у камион у бесвесном стању…  Исте су ноћи побијени у боровој шуми између Метка и Врепца, те бачени у раније ископане јаме.

– Георгије Марјан, парох у Сењу (рођен у Подуму код Оточца 1884), по проглашењу НДХ избјегао је из Сења, али су га ухватиле усташе код Бриња и одвеле у Госпић. Одатле су га 5. августа свезали жицом за запрежна кола и одвукли до гробова тзв. сењских жртава, гдје су га живог спалили.

– Станислав Насадил, Чех, парох у Личкој Јасеници, 17. јуна ухапшен је у Плашком заједно са епископом Савом Трлајићем, гдје је био затворен у штали усташе Јосипа Томљеновића, одакле је 20. јуна спроведен у Госпић, па потом бачен у Шаранову јаму 28. јуна 1941.

– Павле Обрадовић, парох у Небљусима код Доњег Лапца, ухапшен је 17. јуна и затворен у Доњем Лапцу. Послије неколико дана је са осталим свештеницима одвезен у Госпић, па потом на Видовдан бачен у Шаранову јаму.

– Доситеј Обрадовић, јерођакон у епархијском двору у Плашком. Као и други свештеници из Плашког, затворен је са епископом Савом, одведен у Загреб и Копривницу, па одведен у Госпић и Јадовно, гдје је убијен заједно са другим свештеницима.

– Илија Павлица, парох у Муњави, среза огулинског (рођен у Подуму), ухапшен је од усташа половином маја 1941, али је пуштен. Поново ухапшен 12. јуна и одведен у огулински логор Кула, гдје је мучен. Из Огулина је превезен у логор Даницу, одакле је 30. јуна пребачен у госпићку казнионицу, гдје је као и многи свештеници пребијен у ноћи 1. на 2. јула. Потом је одведен на Велебит и бачен у Шаранову јаму 12. јула 1941.

– Вујадин Павковић, парох из Дебелог Брда код Коренице (рођен у Брлогу код Оточца), ухапшен је 28. маја и затворен у Бунићу. Одатле је пребачен у Госпић, па на Велебит, гдје је 20. јуна бачен у Шаранову јаму.

– Милан Рајчевић, парох и црквено-судски тужилац у Плашком (рођен у Дивоселу). Ухапшен је 26. маја у Плашком, затворен у огулинској Кули, па је пребачен у логор Даницу. Превезен је у Госпић 30. јула. Ћерка га је тражила, али су и њу усташе ухватиле и бациле у исту јаму са оцем (након што су је силовали).

– Урош Рајчевић, парох у Могорићу код Госпића (рођен у Малом Халану код Грачаца), ухапшен је 16. јуна и спроведен у госпићку казнионицу. Ту је мучен на разне начине, па је заједно са свештеником Миланом Диклићем одведен на Велебит и 28. јуна бачен у Шаранову јаму.

– Петар Рашета, парох у Бунићу код Коренице (рођен у Доњем Лапцу 1887), ухапшен је са сином Војом 26. маја и спроведен у Госпић, гдје је 26. јуна бачен у Шаранову јаму.

– Радивој Станисављевић, парох у Кореници (рођен 20. фебруара у Грачацу. Усташе су 1. јула похапсиле све виђеније Србе у Кореници, па тако и оца Радивоја. Држали су их у кореничком затвору гдје су свакодневно мучени. Потом је пребачен у Госпић, па на Јадовно, гдје је убијен 25. јула 1941).

– Јаша Степанов, парох у Плашком, ухапшен је 10. јуна као и сви свештеници у Плашком, па је заједно с протом Миланом Рајчевићем одведен у огулински затвор Кула, па као и сви други у логор Даницу. Потом је пребачен у Госпић, па уобичајеним путем на Велебит и у Шаранову јаму 12. јула.

– Матија Стијачић, парох у Смиљану, гдје је и ухапшен 12. априла 1941. и одведен у логор Госпић. Према неким подацима подлегао је од батина још у казниони, а према другим одведен је на Велебит, у Јадовно, гдје је убијен 20. јуна 1941.

– Ђорђе Стојановић, свештеник и вјероучитељ у Плашком (рођен у Шкарама код Оточца), ухапшен је 17. јуна са епископом Савом и затворен у већ поменуту шталу усташе Томљеновића. Потом пребачен у госпићки затвор и убијен на Јадовном, 12. јула 1941.

– Стеван Ћурчић, парох у Огулину (рођен у Подуму код Оточца), ухапшен је на Ђурђевдан 1941. и затворен у огулинску Кулу. Потом је спроведен у Глину, па у загребачки затвор. Из Загреба је са бројним Србима 6. јуна одведен у логор Даницу, гдје је дошао скроз изобличен од батина. Уобичајеним путем пребачен је у госпићку казниону 30. јуна, па потом 3. јула у логор Јадовно, те на крају бачен у Шаранову јаму 12. јула 1941. године. Д. Шућур, „Јадовничка голгота свештенослужитеља СПЦ 1941”, Бања Лука, 2014, у напомене)

Хрватски геноцид на отоку Пагу и у подвелебитском приморју („Морлачком каналу”)

Велебитско јадранско подгорје са Пагом је у посљедњих стотињак година експресно очишћено од Срба, било римокатоличењем, било клањем и убијањем 1941-45. и 1991-95. године, па потом и масовним насилним исељавањем ширег личког крајишког простора. О уништењу Срба (али и Јевреја и Хрвата – Југославена) публициста Дане Ластавица је оставио детаљно свједочанство у поглављу књиге „Логори на отоку Пагу” (логор за Србе на рту Слано, логор за Јевреје на рту Слано, логор за жене и дјецу у Метајни на Пагу). „Задње оазе православног србства у подвелебитском морлачком каналу – Трибањ Шибуљина и Трибањ Крушчица, чишћене су од Срба током 1941. године, да би завршни ударац српском опстанку задале Туђманове франковачке постројбе 1991. године. За само неколико љетњих мјесеци 1941. нестали су бројни православни Срби, које су ликвидирале ближе или даље римокатоличке личко-приморске комшије.

Одмах послије образовања НДХ у Трибњу су власт преузеле усташе, на челу са усташким повјереником Милом Сјаусом, који је предводио ликвидације. Већ 23. травња 1941. године, по налогу злогласног усташе Јурице Фрковића (који је тог дана аутомобилом дошао из Госпића) четворица сељана (Душан Маринковић и његов син Филип, Исо Штрбо и Миле Лукић) одвезени су у Госпић, из ког су пребачени на Јадовно и почетком јуна бачени у Шаранову јаму. Дана 25. травња 1941. у Госпић су такође одведени сељани из Трибња: Владимир Бабац, Никола Пољак, Драган Лукић, Марко Лукић, Пилип Маринковић, Серђе Пољак и Стеван Пољак (посљедња двојица успјела су побјећи). Петорица преосталих су звјерски мучени и десетак дана послије хапшења бачени у Шаранову јаму у логору Јадовном.

Почетком јула 1941. у Трибањ Шибуљини био је стациониран један одред италијанске редовне војске, под командом капетана Доријана, док је командир жандармеријске станице био наредник Анте Орловић из околине Бенковца. Српски живаљ је очекивао да ће с доласком Италијана доћи спас и за њих, односно да ће престати усташка мучења и убијања. Међутим, италијанска војска није спречила усташка звјерства, па су се она наставила у још већем обиму. Уз претходни споразум с италијанском војском да се ова неће мјешати „у крвничку работу” усташа, ови су о Илиндану (2. августа) „стали купити народ све од реда (жене, старце и дјецу) говорећи им да ће бити превезени у Италију, гдје влада глад, па ради тога да понесу са собом сав новац и добру робу, а њихово благо да ће бити пописано и да неће пропасти. Сакупили су стотињак особа, међу којима је двадесеторици успјело да побјегну, а њих шездесетосморо је довезено у православну црквицу (у Трибњу), гдје су задржани четири до пет дана под најтежим околностима, јер су физички злостављани, мучени глађу, жеђу и врућином. Пет дјевојака између 16 и 19 година је силовано. Потом су сви превезени на оток Паг, гдје су убијени. Напомиње се да су усташки крвници означеног дана извршили многобројне пљачке у благу, роби и новцу”.22) За само неколико љетњих мјесеци 1941. искоријењени су Срби из рода Пољака, Маринковића и Бабаца, које су ликвидирале њихове ближе или даље римокатоличке (хрватске) личко-приморске комшије. Убијено је 30 чланова породице Пољак, 14 чланова породице Бабац, 14 Маринковића, 4 члана породице Продан и два члана породице Лукић. Убијено је и деветеро дјеце узраста од 2 до 15 година. Сви убијени, укупно 68, били су „тежаци” из Трибња, опћина Стариград, котар Бенковац. Према изјавама свједока (Ане Лукић, Милице Бабац и Јована Пољака) из Трибња, жртве су одведене и бачене у јаме и у море око отока Пага. У злочину су учествовали усташки водник Зизановић из околине Сиња, усташе Јеролим Трошељ и Анте Трошељ из Трибња, те многе непознате усташе. У злочинима је предњачио усташки повјереник (усташки заставник) у Трибњу Миле Сјаус.

У циљу уништења Срба (али и Јевреја и Хрвата) основан је крајем маја и почетком јуна 1941. логор за Србе и Јевреје на рту Слано, и у близини логор за жене и дјецу у Метајни на Пагу. Пошто је у то време власт над Пагом имала Павелићева Независна Држава Хрватска, логор су основале усташе, предвођене Иваном Девчићем – Пивцем, Мијом Бзиком, инж. Сазунићем и другима. Пребацивање заточених Срба и Јевреја одређених за Слану, из сабирног логора у Госпићу, вршило се до Карлобага, а одатле бродовима (углавном „брацерама”) до рта Слано на Пагу. Заточеници из цијеле НДХ довожени су у пломбираним вагонима или камионима до Госпића, а одатле су везани пјешачили преко Велебита до Карлобага (40 км). Свједок Лука Бабић је слиједећим ријечима описао српски пут без повратка од Карлобага до рта Слано: „Заточеници, који су долазили из разних полицијских затвора, гдје су јамачно прошли кроз тешке муке, укрцавани су у Карлобагу на најбруталнији начин… Ови несретници морали су сићи у унутрашњост брода (’штиву’). Онај, који не би могао да у највећој брзини пред ударцима добивеним од усташких стражара, скочи у ’штиву’, био би немилосрдно гуран у унутрашњост брода ногама и рукама попут какве вреће или другог предмета, тако да би при завршетку укрцавања ови људи формално покривали унутрашњост брода”.23) Вожња од Карлобага до рта Слано пружала је усташама могућност да заточенике поново изложе окрутностима, мучењу и беспримјерном понижавању. Наиме, усташки пратиоци при сваком путовању бродом, у море су бацали живе људе, са каменом везаним око врата. Претходно би затворенике опљачкали одузимањем новца, злата и накита. Приликом пребацивања заточеника на Слану окрутношћу се нарочито истицао Винко Барић, који је заточенике путем тукао, убијао и бацао у море. По доласку на оток Паг жене и дјеца били су смјештени у Метајни у кућама, док су мушкарци раније искрцавани у Башкој Слани (плажа у драги отока Пага која гледа на Карлобаг) и ували Сушац, одакле су одвођени у логор на Слано. Логораши Јевреји били су смјештени у сјеверном дијелу логора, док су Срби и остали били смјештени у баракама у јужном дијелу логора. Заточеници су спавали на голим даскама, на дрвеним лежајевима на спратове.

Исхрана заточеника је била толико лоша, да није било сумње да се већ таквим начином исхране хтио докрајчити живот логораша. Они су били у толикој мјери изгладњели, да су се каткад при искрцавању хране, која је била намјењена усташкој логорској посади, усуђивали узети по који сирови кромпир, не страхујући да би због таквог поступка могли бити стријељани. Знало се да су сви заточеници без суђења већ били осуђени на смрт. Само је било питање времена када ће који од њих бити лишен живота. Убијање је вршено на разне начине. Усташе су водиле рачуна да код одабирања жртава остали заточеници не сазнају да ће одабрани бити ликвидирани. Сваких десетак дана прозивани су заточеници да се спреме на одлазак својим кућама. Обично би их укрцали на бродове, превезли иза једног рта до увале Сушац, гдје би их искрцали и одводили на предио зван Фурнажа. Према изјавама свједока, „ови биједници, пошто би себи претходно ископали јаму, били би искасапљени ножевима и побацани у ископану јаму”.

У другим случајевима одабира жртава, усташе су обично питале логораше да ли хоће добровољно да се пријаве за премјештај у неки други логор или на лијечнички преглед. Често су их бацали живе у море са каменом везаним око врата. Поједине жртве усташе су пребацивале са Слане до Дрварице, гдје су их пљачкали, а затим водили на Велебит и бацали у јаме. Усташа Вјекослав Фачини, звани „судија”, причао је 8. коловоза 1941. свједоку Вицку Донадићу да су понекад у самом логору постројили људе и пуцали на њих из митраљеза, и на тај начин убијали од 50 до 100 људи дневно. Касније је дошло наређење да се логораши искључиво кољу ножем, како се не би чула пуцњава и на тај начин узнемиравало оближње пашко становништво.

Жене и дјевојке, које су биле смјештене у селу Метајна, морале су да подносе тешка понижавања, мучења и силовања, да би на крају биле поклане заједно са дјецом. Обично су, везане са дјецом, бацане у море, о чему су свједочили рибари који су у мрежама налазили такве групне лешеве. Римокатолички свећеник дон Љубо Магаш, жупник из Барбата, јавно се хвалио да је са усташом званим „Павица”, силовао па потом убио неку Жидовку стару 18 година.

Задњи већи покољ логораша на Слани извршен је на Велику Госпу 15. коловоза 1941. године, уочи италијанског преузимања власти на отоку Пагу, када је одједном убијено 700 до 800 логораша. Славећи „рајску дјеву Мајку Божију – Краљицу Хрвата”, усташе су том приликом приредиле најкрвавији монструозни пир. Према свједочењима преживјелих, овај покољ је био неописиво монструозан: убијана су и дјеца с мајкама; усташе су се хвалиле говорећи „било је ноћас крви, поклали смо 700 од те багаже жидовске и српске”; усташа Мартин Магаш је причао да је у логору убијао жене, живим женама резао груди, хвалећи се да је то „дивна ствар кад се на то човјек навикне”; остале усташе су истицале да кољу Србе, да их полуживе бацају у јаме и море, док је један од њих говорио како је једној трудној жени распорио трбух, извадио дијете, а друго живо дијете од три године ставио у њену утробу, те их заједно бацили у јаму.

Усташе су послије покоља у крвавим униформама хтјеле да судјелују у чувеној пашкој процесији преноса Госпиног кипа од Староградске цркве до друге цркве на брду изнад града Пага (15. коловоз). Усташе у крвавим униформама и с оружјем ипак су биле спречене да уђу у цркву због отвореног негодовања народа.24) Непосредно прије овог „задњег покоља” на Велику Госпу, према исказу свједока Јосипа Датковића, из логора је одједном нестало више од три хиљаде православаца (Срба), који су одведени на Велебит и бачени у велебитске јаме (понајвише у Шаранову и Катину јаму). Наведена масовна клања вршена су углавном на копну, и то на предјелу званом Фурнажа. Приликом увиђаја, на Фурнажи су нађена три већа заједничка гробишта, која су Италијани откопали крајем аугуста 1941. године.

Концентрациони логор на подручју рта Слано (на отоку Пагу) укинут је послије преузимања логора од стране Италијана крајем аугуста 1941. године. Неколико дана прије преузимања логора од Италијана, у Метајну је стигао транспорт жена, које су због присуства италијанске комисије пребачене у Цаску (село до села Барбата на отоку Пагу), па потом превезене до „пашких врата” (мореуз на Пагу којим су пролазили бродови до рта Слано, Метајне и града Пага), гдје су се налазили „ровови за љешине”. Свједок Јаков Докозић, који се налазио на Слани као усташа од краја српња до почетка коловоза, тврдио је да су жене исте ноћи биле побијене, јер је „чуо како су се усташе вратиле ујутро на Слану пјевајући пјесме.”

Италијани су по преузимању отока Пага откопавали заједничке масовне гробнице, сликали убијене, па потом спаљивали њихове земне остатке.25) Наиме, крајем аугуста 1941. команда Петог италијанског армијског корпуса у Краљевици послала је екипу од 35 војника санитетског одјељења на челу са доктором Стазиом, са задатком да све лешеве спали „у колико су се исти налазили по разним рововима на читавом предјелу логора на Слани”. Према изјави др Стазиа, који је сваки леш фотографисао прије спаљивања, лешеви „потичу од жртава које су биле убијене задњих четири дана прије доласка санитетске комисије”, а све жртве су биле претходно опљачкане.

Број убијених и покланих Срба и Јевреја (и мањег броја Хрвата-Југославена и комуниста) није прецизно утврђен. Окружна комисија за ратне злочине Хрватског приморја процјењивала је да је на оток Паг дотјерано најмање 6000 логораша. Број убијених свакако је већи, јер је добар број логораша бачен у море приликом транспорта. Према исказима свједока, усташе су сваки дан довозиле у Карлобаг логораше и пуна три мјесеца их пребацивале на Слану, док су ријетке логораше враћали и одвозили на Велебит у јаме. Свједок Павле Ловрић наводио је да је дневно горило три до пет ломача, на којима је дневно горјело 45 до 70 лешева. Пошто је спаљивање трајало 18 дана, произлази да су Италијани спалили више од 6300 жртава. Према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, за Хрватску, за време трајања логора на Пагу кроз њега је прошло око 19.000 логораша, од којих је већина убијена на самом отоку Пагу.26) Усташка логорска посада бројала је око 100 људи. Клање Срба и Јевреја вршило је тридесетак усташа, који су за свој крвнички посао примали 100 динара по сату.

Усташе које су присуствовале клању Срба и Јевреја морале су дјеловати врло конспиративно, јер је крволочна операција држана у највећој тајности. Становници отока Пага нису се смјели приближити логору на раздаљину од 500 метара, јер би у противном били стрељани. Главни заповједник логора Слано, који је руководио свим злостављањима, мучењима и убијањима, био је усташки допуковник Иван Девчић звани „Пивац”, родом из Редина, опћина Карлобаг (котар Госпић). Његов замјеник био је Павао Девчић звани „Жила”, родом из села Пржунца, опћина Карлобаг. Командант женског логора у Метајни био је усташки водник Макс Очић, родом из Загреба. Командант је био и усташки поручник Фране Шлибар из Бјеловара. То су били главни организатори, али и извршиоци злочина, док су остали чланови логорске посаде активно учествовали у извршењу злочина. Највише их је било из „буњевачких” подвелебитских приморских насеља (Луково Шугарје, Барић Драга, Карлобаг, Цесарица, Призна и Трибањ Крушчица) и понеки са Пага.27) Према изјавама свједока, цијели логор на рту Слано, као и онај у Метајни (за жене и дјецу), прије одласка усташе су попрскале крвљу заточеника – логораша. Преостале преживјеле логораше, њих око 450, усташе су у ноћи 19. на 20. коловоз 1941. повеле са собом и ликвидирале бацањем у море, на Јадовном или у Јасеновцу и Градишци. Ликвидацију логора Слано лично је извршио усташки допуковник Макс Лубурић, који је наставио свој крвави монструозни посао ликвидације Срба и Јевреја у новом систему хрватских логора смрти – у Јасеновцу.

Искази преживјелих логораша госпићке казнионице (документи)

„Искази истине” давани су у Одбору за избјеглице у Сплиту 1942. (талијанска окупациона зона), Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду 1942. године и земаљским комисијама за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 1945/46. године.

Цитирамо записник од 17. априла 1942. састављен у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду,28) „исказ истине” Јелене Басарић, гимназијалке из Госпића (19 година, кћи Дмитра Басарића и Пере Басарић): „На дан проглашења НДХ, 10. априла, у Госпићу су се појавили усташки одреди под водством Јурице Фрковића, трговца из Госпића. Већ слиједећег дана почело је хапшење Срба у Госпићу. Ухапшени су трговци Никола Дукић, Никола Обрадовић и Богдан Станић, управник казнионе у пензији Божо Плећаш, чиновник у пензији Илија Плећаш, адвокат др Богдан Брујић, и више других Срба чијих се имена није сјећала испитивана. Сви ухапшени затворени су у казниони више од 15 дана, све док једне ноћи нису „некуда” одвезени камионима у непознатом правцу (највјеројатније на Јадовно или на Слани).

Хапшења Срба наставила је једна група усташа по Госпићу, док је друга хапсила по околним селима и камионима Србе одвозила у госпићку казниону. Тих дана ухапшени су трговци Никола Војводић и Милош Пјевач, узнички стражар Стојан Обрадовић, жељезничар Илија Обрадовић, гостионичар Милета Чанак, жељезничари Јанко Димић и Стево Плећаш, земљорадник Ђуро Почуча, домаћица Марија Теслић и други (сви из Госпића). Похапшени Срби били су неко време у затвору (казниони) и послије су ноћу камионима некуд одведени. Одведено је и много Срба из околних села.

У јулу 1941. усташе су пијанчевале цијелу ноћ у гостиони Драгице Плећаш, коју су онако пијани убили пред зору, па потом опљачкали. Прије тога су њезина мужа Васу затворили, па потом „некуд одвели”. Уочи св. Илије, 1. августа 1941. усташе су приредили опћи покољ Срба у селу Липе крај Госпића. Усташе су ноћу проваљивале у куће и све од реда клали. Мањи број Срба се успио спасити бјекством. Идућег дана, на св. Илију, усташе су наставиле са убијањем Срба у Госпићу. Тада су убили Дмитра Теслића, ученика 7. разреда гимназије у његовој кући. Тај дан су његовог оца одвели у затвор. Читаве српске породице из Госпића су купљене и одвођене у логор у Овчарску станицу крај Госпића. Касније су све ове породице одведене на оток Паг и о њима се више ништа не зна. Тада су одведене породице жељезничара Јанка Димића, жељезничара Стеве Плећаша, породице Почуча, Новаковић, Гледић и многе друге…

Видећи да ћемо и ми погинути, одлучили смо да побегнемо у шуму, па смо на 2. август послије подне побјегли од куће на Велебит и то: мој отац Дмитар, мајка Пера, сестра Софија, брат Јово, снаха Аница и њихова дјеца, Владо од девет година, Бранко од осам и Богдан, стар 6 година. На Велебиту смо нашли много Срба, који су побјегли пред усташама. Четвртог дана мој отац је одлучио да се врати кући у Госпић. Мајка га је одговарала, али је он на сваки начин хтио да отиђе кући. Говорио је да он није ништа крив, па да га усташе и хрватске власти немају зашто убити. Ја сам одлучила да оца не пустим сама, већ да га пратим, па смо нас двоје кренули на пут с Велебита за Госпић. На путу нам се придружила Милица Обрадовић, стара 20 година. Из шуме на Велебиту пошли смо предвече како нас нико од усташа не би видио. Кад смо стигли у брда близу села Дивосело (око 11 увече) видјели смо пожаре у околним српским селима: Кулици, Островици, Врепцу и Барлетима. Чули смо и пушкарање. Ја сам тада молила оца да не идемо даље, већ да се вратимо натраг на Велебит. Отац се није дао одвратити, већ је наставио пут за Госпић, а нас двије смо остале у тим брдима до сутра ујутро, када смо и ми наставиле пут за Госпић. Око осам сати ујутро дошле смо у Госпић и обадвије отишле мојој кући, која се налазила у близини жељезничке станице. Прозори од куће били су полупани. Нас двије ушле смо у кућу кроз полупани прозор. Оца код куће нисам затекла. Кућа је била сасма опљачкана, а све ствари разнешене. Нашле смо у смочници само још нешто меда и то смо јеле.

У кући нијесмо могле остати, јер нам живот није био сигуран. Претила нам је погибељ да сваки час будемо убијене. На Велебит се више нисмо могле вратити, јер се је на све стране пуцало, па смо одлучиле да некако дођемо у везу са талијанском војском, па да замолимо талијанске војнике да нас пребаце у Италију, јер су се тако већ многи Срби спасили. Изашле смо из куће и кријући се кроз жита у пољу дошле смо до жељезничке станице, која се налази крај Госпића. Тамо смо пронашле два талијанска војника, који су се шетали. Ми смо их замолиле да нас приме к себи и некако пребаце у Италију, односно у Далмацију, која је по њима запосједнута. Они су нам одговорили да су дан прије тога многе српске породице спасили и пребацили у Италију, али да смо ми већ касно дошле. Ипак су нам обећали да ће покушати да учине све што могу да би нас спасили. Један од ових талијанских војника говорио је француски, а други је знао само талијански. Ја сам са њима говорила нешто талијански а нешто француски. У разговору, они су нас жалили. Обрадовић Милица, према споразуму, отишла је до једног талијанског камиона, који је био у близини, сјела у камион и одвезла се. Послије ње требала сам и ја да сједнем у један камион, али баш у том моменту наишао је на бициклу један усташа, који је мене прогласио ухапшеном и позвао да идем с њим. Ја сам се опирала говорећи му да нека ме рађе убије него да ме води у затвор. Усташа је на то са рамена скинуо пушку и хтео да ме убије, али су то спречили талијански војници који су се у том моменту нашли близу мене. У то су наишла једна усташка кола и усташа на бициклу ме је приморао да сједнем у та кола. Како се нисам одмах могла попети у та кола, усташа ме је ударио пушком по леђима.

Усташа ме је потом одвео код великог жупана Јурице Фрковића и запитао га је да ли да ме даље води у шуму Јасиковац, гдје су Срби по усташама убијани, или у затвор. Фрковић му је одговорио да ме води у затвор, у казниону, и ја сам из канцеларије великог жупана одведена у затвор. То је било 5. августа 1941. године. Два дана била сам сама затворена у ћелији. Трећи дан била сам премјештена у скупну ћелију гдје сам нашла двије дјевојке из Дивосела крај Госпића, а друге су биле из Госпића. Из ове ћелије погледала сам једног дана кроз прозор у двориште, у којем је било много Срба и међу Србима видила сам мог оца. Он ме је опазио и руком ми показао да је гладан, али му ја нисам могла ништа помоћи. Неколико дана после тога видела сам како су усташе мојег оца са много других Срба свезали жицом, а потом спојним ланцем некуда одвели. Тада сам посљедњи пут видјела свога оца. Сваки дан два пута одводили су усташе повезане Србе из казнионице. Једну су групу одводили пре подне, а другу после подне. Куда су их одводили ја не знам.

У казниони у Госпићу остали смо око 15 дана и за то време морала сам неколикло пута рибати ходнике и ћелије, у којима су подови били упрљани крвљу, а и зидови тих ћелија били су крвави. Једног дана пре подне гледала сам из своје ћелије кроз прозор у двориште и тада сам видјела како је један усташа једног Србина након краћег објашњења из војничке пушке убио. У казниони у Госпићу стражу су држале усташе. Ја нисам познавала ниједног усташу јер су били из околних села. Један усташа се звао Милица, бар су га тако други звали. Око 20. августа 1941. отпремљена сам са једним транспортом у Јастребарско. У транспорту су биле и Марија Вујновић, и сестра Милица, дјевојке из Дивосела, затим Рада Васиљевић, Анкица Баста, Зора Ивановић, чиновница „Шипада” из Сарајева, Милица Крајновић, родом из Госпића, Драгиња Бараћ, родом из једног села крај Госпића. Ту је било и других. У Јастребарском смо били смјештени у властелинској згради, и то Срби мушкарци у подруму, а Жидови мушкарци и жене, и ми Српкиње горе на спрату. Након боравка од око 10 дана у Јастребарском, ми смо Српкиње и Жидовке отпремљене у логор Крушчицу крај Травника… У том логору, у очајним условима, боравиле смо око мјесец дана, да би послије биле премјештене у логор у Лоборграду крај Загреба, у једној властелинској згради коју су водили Нијемци. Поступак према логорашицама је био добар. А 19. децембра 1941. премјештене смо у логор који су водили Нијемци у Горњој Реци, крај Новог Марофа. Поступак врло добар, могле смо се дописивати са родбином. У Лоборграду сам добила писмо од брата Јове из Госпића, у којем ми је јавио да су наша мајка и сестра, те моја снаха са троје дјеце, сви убијени, а за оца није ништа знао.

У Госпићу су се као усташе истакли: Јурица Фрковић, гостионичар Дошен, Жарко Соколић, абитуријент, Стипе Стилиновић, абитуријент, Мила Девчић, абитуријент, Милан Мартиновић, абитуријент учитељске школе, Иван Асић, ученик гимназије, Јурај Угарковић, студент, Аџија студент, Звонко Јањић студент, сви из Госпића, затим Лука Павелић, сељак из Смиљана. Било их је много из сусједних села… На 30. марта 1942. пуштена сам из логора у Горњој Реци и са више других заточеница допраћена у Земун, а потом преведена у Београд, камо сам стигла 31. марта 1942. године…”

Записник од 17. априла 1942. свједочи о саслушаним Србима из Сарајева, Стоца. Сви су пребачени у Госпић у казниону, па потом или на Велебит или на Паг… У логору Лоборград посјећивала их је гђа Будисављевић испред Црвеног крижа. У записнику од 17. априла изјаве су давале и жене из Херцеговине…

Цитирамо и записник од 17. априла 1942. године – Изјава Јелене Почуче, рођене Почуча (32 године) из Дивосела, кћи Дмитра и Марије Радаковић. Удата за Божу, има двоје дјеце (овдје присутни Љубица, пет година и Милан, две и по године):

„Кад се држава распала враћали су се у наше село људи из војске. Неко време све је било мирно и ми смо обрађивали поља и водили бригу о имању. Доскора су почели долазити усташе, људи и младићи из Перушића и околних села, у почетку већином ђаци. Заредали су по кућама са изјавом да траже оружје, али су све редом пљачкали и износили из кућа… Мога мужа и друге угледније људе су хапсили и затварали у школу, а после седам сати увече нико није смио из куће изаћи… Сазнала сам да су мог мужа одвели у Госпић на саслушање… Пред Илијин дан у селу је настала узбуна, јер се прочуло да по Госпићу и околним селима усташе убијају све Србе одреда. Ту вијест је разгласила једна Хрватица, Марија Дошен, узбунила села и све је стало да бјежи у шуму. За њима сам кренула и ја са своје двоје дјеце. У селу је остала моја мајка и свекрва, јер су веровале да њима старицама нитко ништа неће. И мени су говориле да останем, тврдећи да ће то доћи пљачкаши само да пљачкају, као што су и раније долазили. Мислим да су остали и неки мушки, који су се само посакривали по живицама и камењарима око кућа. У већој шуми смјестило се много свијета и из других села: Радаковића, Обрадовића, Вујновића и других. Било нас је више стотина. Ту смо преноћили. Другог дана кренусмо даље на пут, јер су се људи бојали да би нас ту неко могао издати усташама. Уз пут су нам се придружили сељаци из других села, и наша је група све више расла. Тако смо бежали око два сата и опет наишли на једну шуму, даље у Велебиту. Ту нас је већ било много. Накупиле су се хиљаде и хиљаде људи, жена и деце. Било нас је, поред споменутих села, још и из Читлука, Матића, Орница, Ведрог Поља, Клисе и уопште из свих српских села испод Дебеле главице и околине Госпића, а било је и Госпићана. У тој шуми смо опет преноћили и другога дана пред вече сви кренули даље, јер смо се опет бојали издаје. У страху смо настојали да одемо што даље на Велебит и да се попнемо изнад долина и наших села. Опет су успут наилазили многи Срби сељаци, који су бјежали из својих села, на глас о покољу. Све се ту стицало и мислим да се тога дана накупило око 10 до 15 хиљада људи, жена и деце. Сви смо се слегли у велику шуму повише баре Крушковаче. У тој шуми смо се смјестили како смо знали и могли. Иако је ту био огроман народ, настојали смо да нас што мање чују, па смо пригушивали и глас своје дјеце, да нас не би одала усташама. Овај народ у брзини није понио ништа од хране. Стога су наши старији ријешили да се дјеца провуку кроз шуме и поред живица до најближих поља и села, да ископају што више кромпира и да их донесу. Дјеца су довела и много крава због млијека. Те смо краве стјерали у саму бару Крушковачу. Мислили смо да ћемо ту издржати три дана док не прође покољ. Међутим, нисмо сву ноћ ни преноћили на миру, кад одједном пред саму зору затрешташе са свих страна пушке и митраљези. Били смо са свих страна опкољени од усташа. Танад су се по нама просула и за цигли час ваљало се у крви на хиљаде људи, жена и дјеце. Ужасан врисак дјеце и жена проломио се ваздухом, заједно са пуцањем пушака и митраљеза. Људе је спопала страва и све што у том часу није било убијено и рањено нагнало је у дивље бјегство кроз шуму. И ја сам, готово обневидјела од страха, зграбила ово своје двоје дјеце и потрчала у шуму не знајући ни сама куда и што ћу. Сама не знам колико сам лутала кроз шуму заједно са другима. Сви смо били избезумљени од страха. За нама смо и даље чули пуцање и јаук. Чим се међу нама, који смо бјежали, чуо плач дјеце, или који гласнији повик, већ су то чуле усташе, којих је било свагдје око нас, и они су смјеста пуцали на нас. Многи су око мене падали рањени и убијени. Просто више не могу да се ни сама не начудим, како сам прошла кроз овај пакао и остала жива са дјецом. Тако смо бјежали кроз врлети и беспућа, прикупљајући се, чим би престала пуцњава, и растурајући се приликом сваке пуцњаве, кад су нас усташе откриле. Тако је то непрестано трајало два-три дана и ноћи. Нигдје нисмо могли да нађемо мира, а све нас је мање и мање бивало.

Ја сам стално бјежала са својом дјецом како сам знала и умјела. Већ другог дана наишла сам на седморо дјеце мога кума Митра Јерковића. Међу том дјецом била је најмлађа Олгица, којој је тада била једва година дана. Дјеца су онако бјежећи тражила на све стране мајку. За време оне прве погибије отац им је међу првима погинуо. Најстарији Јерковићев син ми је рекао да је мајка повикала дјеци да бјеже и понијела малу Олгицу. Но, како је дијете врискало, мајка се бојала да ће одати усташама гдје се налазе, па да би спасила осталу дјецу, ријешила се у оном страху да Олгицу остави код мртвог тијела свога мужа. У оној јурњави дјеца су доскора изгубила мајку из вида. Стали су да дозивају и траже мајку и у том су чули врисак мале Олгице. Брат то није могао да поднесе, па како није могао да нађе мајку, вратио се и узео Олгицу на руке и тако с њом бјежао. При том је видио на стотине и на хиљаде лешева и рањеника, те на стотине дјеце у колијевкама које мајке нису стигле да понесу са собом. Послије сам се нашла и са Љубицом, једанаестогодишњом ћерком Милке Плећаш. Њој је рука била пребијена бајонетом код лакта. Она ми је рекла да јој је тамо код Баре Робијаче погинула мајка. Она је остала код ње док нису дошле усташе, који су стали редом да кољу и боду кундацима и пребијају оне које су затекле живе. Њој су пребили руку до лакта, а ни она сама није знала како је отале умакла.

Јерковићева дјеца су од тада остала стално са мном. Само су се од времена до времена одвајала од мене, да по шуми виде не би ли негдје нашли мајку. Док смо тако бјежали, чули смо често пуцњаву усташа и међусобно довикивање: „Иве, Анте, ено их! Држи их! Пуцај!” Трећег дана пред вече нашли смо се недалеко од групе људи из села Басарића. Спремили смо се да ту преноћимо. Кроз ноћ се, међутим, спремило велико невреме и ударила крупа какве ја у животу нисам доживјела. Дјецу сам некако смјестила под неки грм, а најмању сам заштитила својим тијелом. Од крупе ми је било све тијело испребијано, а руке све крваве. Кад је најстрашније невреме прошло, чули смо у нашој близини дозивање нашег народа. Људи су се јављали једни другима и позивали да се окупе око ватре коју су наложили. Били су то све сељани из села Басарића. Ми смо такође дошли до ватре и ту преноћили. Изјутра смо опет чули пуцњаву недалеко од нас. Притајили смо се и пригушивали плач дјеце… Тек око подне, кад сам мислила да ће усташе бити на ручку, ријешила сам да са својом дјецом кренем кући, па што било. Већ толико дана нисмо ништа окусили, па сам мислила да ћемо овако сигурно погинути, било од пушке или усташког ножа, било од глади и умора. Кренула сам са дјецом, све покрај живица и уз камене међе, кроз шуме и камењаре. Пролазећи поред путева наилазила сам на кола којима су усташе одвозиле нашу робу у своја села. Те усташе, које су нас гониле, убијале и пљачкале, били су све сами сељаци Хрвати из околних села, највише из Трновца и Брушана и околних хрватских села. Није то била само млађарија, него и старији домаћини. Ја их не знам по имену, али их знам из виђења. Највише их је међу њима било такових који су били на пола просјаци и радили су у нашим српским селима, али више просјачили.

Кријући се тако од очију усташа, дошла сам са дјецом до свог села. Нисам се усудила да одмах кренем у моју кућу, јер сам са те стране чула пуцњаву, а видјела сам како на колима одвозе робу. Кренула сам стога у кућу у којој сам се родила. Пред кућом, одмах поред прага, лежала ми је мајка мртва, у великој бари блата и крви. Мало подаље од ње, до ћошка штале, на исти начин је лежала мртва и моја свекрва. Ту сам се ја окаменила. Кад сам зашла у кућу, нашла сам празне зидове. Сви су прозори били поразбијани, а из куће изнесено све до посљедње мрвице. Дотле су дјеца од Јерковића зашла од куће до куће и наишла на многе мртваце, онако поубијане као и моја мајка и свекрва. Међу осталима, нашли су леш Милана Јерковића и Милице Јерковић, такође пред њиховим кућама. Послије сам дјецу одвела у шуму Камењушу, недалеко од тих кућа. Ту сам дјецу оставила, и пошто сам им наредила да буду мирна, кренула сам и до своје куће. Мало прије мог одласка стигла је до нас дванаестогодишња кћи нашега комшије Бранка Вујновића. Он је био ожењен за католкињу. За време бегства жена и свастика залазиле су у католичка села да успут обиђу своју родбину. Наши људи су нарочито пазили на Вујновића, јер су се бојали да би их могао издати. Неки су чак и тврдили да је он усташама издао гдје се налазимо. Он је био нашима сумњив због тога што су раније, прије великог покоља, усташе често залазиле у његову кућу, а и он сам је ишао к њима, што се ниједан други Србин није смио усудити. Уопште, наши су људи бјежали од сваког усташе, само Бранко Вујновић се осјећао пред њима сигурним. Ја сам се и сада бојала да би његова кћи могла да ода усташама присуство моје и дјеце у Камењуши, па јој више нисам дала да оде до свога ујака, како је она хтјела, него сам је наговорила да остане с нама, док се ја не вратим од своје куће. Отада је и она остала с нама.

Кријући се како сам знала, да не би који Хрват примјетио, доспјела сам до своје куће. Гледала сам како хрватски сељаци износе и посљедње ствари из наших кућа, товаре их на наша кола и одвозе у Трновац, Брушане и сва она католичка села преко бара. У својој кући сам нашла све опљачкано. Пред вратима су биле још неке ствари које су зликовци спремили да их одвезу колима. Пошто сам се вратила дјеци, преноћили смо у Камењуши. Сутрадан послије подне наишла су два хрватска војника. Кад су их дјеца примјетила, разбјежала су се на све стране. Ја сам била и превише уморна и превише очајна, нисам марила више за свој живот, и стога сам остала на мјесту са својом дјецом и малом Олгицом и сачекала их. Кад су дошли до мене, замолила сам их да најприје убију мене па онда дјецу, да не гледам њихову погибију. Но они се за чудо, лијепо поњеше према мени. Рекли су ми да се не бојим и да ми они неће ништа нажао учинити. Они да нису усташе него војска из Оточца, и да је Павелић издао наређење да се сви морају вратити својим кућама и никоме ништа не смије да се догоди. Даље су рекли да су овај покољ извршили зликовци и да за то нису имали дозволе. Говорили су даље да они, војници, нису ништа криви. Позвали су ме да се одмах вратим својој кући. Они су примјетили да су се дјеца разбјежала, па су их дозивали и дали им круха. Ја сам им рекла да не могу да идем својој кући јер су ми мужа убили, из куће све изнијели, а у селу нема ни мухе живе. Пошто су ме војници увјеравали да могу мирно да идем кући и да обрађујем своје поље, додали су ми да је њихова дужност само то, да смирују народ, па су отишли пошто су рекли да ће мртве сахрањивати по наређењу Павелићевом. Ми смо остали ту још једну ноћ.

Другог дана су дошле жене Хрватице из Трновца и Брушана и желе наше жито, док су мушкарци наставили да одвозе и остатак наших ствари из села. У тој шуми се нашло још нешто људи који су се ту посакривали. Ми смо се договорили да се чувамо, а ако кога од нас усташе ухвате, да ни за живу главу не одамо да ту има још живих људи. У неко доба дана наишли су усташе. Дјеца се опет разбјежаше од мене и посакриваше заједно са свима осталим. Мени је већ било свега доста, па сам их ја сачекала са својом дјецом и малом Олгицом. Дијете је страховито плакало и када су се усташе приближиле, неколицина од њих су хтјели да је убију. Но, неки од њих то нису допустили и тако је дијете остало да живи. И те сам усташе познавала из виђења, били су сви из Трновца, Брушана. Они су ме претражили и нашли у њедрима књижицу поштанске штедионице на неких три до четири хиљаде динара, која је припадала моме мужу, а коју сам једино понијела са собом. Усташе су узеле ту књижицу и рекле да је морају предати у усташки стан. На то су мене и дјецу повели према шуми званој Шедрван. Путем смо прошли поред оних жетелица које су желе наша поља. Оне су питале чија је која ливада и чије је које жито. Једна ме од њих препознала јер је њен син послуживао у мојој кући. Жена ме загрлила и расплакала се, те је преклињала усташе да ме не убију. Препознала ме је и друга жена чији је син био међу усташама који су ме водили. На њему сам препознала ново одијело мога мужа. Његова се мајка сажалила нада мном, позвала га на страну и дуго му нешто објашњавала, машући рукама. Не знам што је она њему говорила а што он њој, али видјела сам по свему да су усташе водили мене и дјецу у ону шуму да нас покољу. На наваљивање поменутих жетелица најзад су усташе пристале да нас одведу и предају у усташки стан. У то је било подне и жетелице, заједно са свима усташама, кренуше на ручак. Повели су и нас. Ручак је био приређен одмах до моје куће. Било им је испечено велико прасе. Усташе су изнијеле из моје куће један стари заостали сто и још неколико других столова из других кућа, положили су прасе на столове, расјекли га и ручали. Нудили су и мене, но ја нисам могла ни да окусим. Дјеца су се ту нахранила.

Послије ручка кренули смо сви заједно у Трновац. Прије одласка, још за време ручка, примјетила сам да су моју мајку и свекрву сахранили на истом мјесту гдје су лежале мртве. Познала сам то по још свјежим хумкама. Уз пут до Трновца, а и у самом Трновцу, опет сам сусрела кола натоварена стварима из наших кућа. У Трновцу су те ствари растоваривали и разнијели по својим кућама. Нека су кола настављала пут за Брушане и друга хрватска села. Кад смо стигли у Трновац било је вече. У Трновцу су ме опет препознале неке жене. Понека ме је жалила и плакала, али многе су на мене викале и говориле ми да нас треба све поубијати. Неке дјевојке рекоше ми да су ми мужа убили, пошто су га много мучили. Кад сам им ја рекла да ми је комшија Стево Почуча, који је био са њим одведен, па се вратио и рекао да није убијен, оне су ме увјеравале да су оне лично видјеле погибију мога мужа. Оне су заједно са мном плакале, док су друге жене говориле да је и право што ми је муж убијен, јер да би он сигурно њих Хрвате живе јео. Говориле су ми да је овако боље што сам се ослободила мужа, јер да сам још млада и да ми је муж био за мене престар. И много другог су ми тако говориле, док се мени срце каменило. Никако не знам како сам и то издржала и како нисам пресвисла.

И опет су неке усташе хтјели да ме убију. Но, спасили су ме други усташе на наговор својих жена, па су ме најзад исте ноћи одвели заједно са дјецом у Госпић. У усташком стану ме нису хтјели да приме, него су наредили мојим пратиоцима да ме одведу у казниону, но у казниони је такође речено да ме неће да приме, јер да је препуно. Најзад су ме одвели у логор Овчарска станица, гдје су ме примили. Ту сам се одморила и нахранила дјецу и од тада сам дјелила исту судбину као и моје сапатнице које су данас овдје, а које су Вам у својим исказима рекле све што се са нама од тада збивало.

Кад сам дошла у логор Овчарска станица моја су дјеца била болесна и са њима сам имала много муке. Стога нисам могла да водим бригу и о овом кумчету, малој Олгици Јерковић, па сам молила друге жене да је преузму. Жене су је прихватиле и водиле о њој рачуна, сад једна, сад друга, док је најзад није узела сасвим под своје у Оштаријама Јованка Тешановић, са којом је дјете остало све до дана данашњег. Она га пази као своје рођено дјете и вели да се од њега неће растати. Касније, негдје у једном од логора у којима сам била, сусрела сам се са неким женама из околине Госпића, и оне су ми рекле да је мајка од мале Олгице била бачена од усташа у неку јаму у коју су усташе бацали много Срба – људи, жена и дјеце, које су хватале живе за време оног нашег крвавог бекства, о коме сам вам баш овдје говорила. Олгичина мајка се некако извукла жива из те јаме и налази се тамо у једном селу, саката толико да једва хода на штакама. Више немам што да кажем…”

Страдалнике из госпићке казнионе испитивали су послије рата и чланови Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Срби су обично довожени из цијеле НДХ, најчешће влаком. Навешћемо случај страдалника из српске Јање поред Бељине, у којој су послије рата доминирали муслимани који су ту масовно насељавани умјесто побијених Срба.

И пред новим комунистичким властима Срби су давали исказе о догађајима у госпићком логору смрти. Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача БиХ испитивала је бившег југославенског официра Ристу Стјепановића, родом из Јање код Бијељине. Прописно опоменут „за казивање истине”, изјавио је слиједеће о свом логорском животу:

„Када је почео рат са Њемачком, ми смо кренули из Београда 7. априла 1941. са јединицом пут Сарајева. Кад смо стигли на Плоче на Јахорини, доживјели смо јак напад од талијанских авиона. Тада сам рањен у ногу и превезен у Рогатицу, у којој сам на лијечењу остао око 15 дана. Из Рогатице сам пошао према Црној Гори…, гдје смо налетјели на Нијемце… Ја сам онда побјегао у шуму… и пјешке се вратио у Јању, у којој сам се крио до 2. јула 1941. године. Ја знам да су на Видовдан купљени Срби као таоци, а касније пуштени кући. Другог јула 1941. рано у јутро у четири сата дошао је у сваку кућу по један усташа који је из сваке куће одвео по једног мушкарца и одвео га у жандармеријску станицу… По мене је дошао усташа Мујановић… У жандармеријској станици добили смо наређење да морамо отићи у Бјељину на саслушање. Чим смо дошли у Бјељину у девет навечер, одведени смо у полицијску станицу и стрпани у једну собу која је већ била пуна ухапшеника… Сви су били везани жицама… Међу њима сам препознао попа Саву, који је раније био на служби у Јањи… У собу је ушао тадашњи равнатељ полиције Иван Тољ са усташама… Чим је ушао, почео је разговор са једним ухапшеником и одмах га почео тући. То су одмах прихватили и остале усташе, па су почели млатити редом… Ми смо одведени на станицу у Бјељини. Пратили су нас усташе, полиција, културбундовци… На станици су нас стрпали у сточне вагоне и влак је кренуо пут Шида. До Шида је поступак с нама био добар, односно кад су нас затворили у вагоне више се нису бринули за нас. У Шиду су нас искрцали на станицу гдје смо чекали композицију. Ту је почело избијати непријатељско држање грађана и усташа из Шида. Усташе су почеле ударати појединце, псовати их и вријеђати… Падале су примједбе као – што их водите кад и овдје има мјеста за њих, и слично. Опет смо укрцани у вагоне и наставили пут према Загребу… У Загребу нас је пратња предала загребачкој полицији… Одмах смо наставили пут према Госпићу. На путу до Госпића нико није бринуо за нас, нико нам није дао ни хране ни воде. Кад смо стигли у Госпић и изашли из вагона, одмах смо везани два и два ланцима. Још док смо излазили из вагона, почели су мјештани на вагоне бацати камење, псовати нас и вријеђати и викати: што их водите, што их нисте поубијали тамо и слично. Кад смо везани ишли кроз град до казнионе, нападали су нас грађани физички преко цијелог пута, бацали камење и слично. Када смо дошли до казнионе, изашао је тадашњи управник да нас прими. Питао је заповједника пратње колико нас има, а тај му није знао ни одговорити, већ је нагађао „педесет, шездесет, седамдесет’. Иза тога је управник потврдио пријем хапшеника и полицајци из Загреба су отишли. Ми смо уведени два по два у двориште казнионе, која је са свих страна ограђена зградама, и то троспратним. Двориште је већ било пуно хапшеника. Чим смо ушли, видјели смо неколицину српских попова како су четвероношке ходали у кругу, а на њима су јахали усташе и тукли их ногама. Вукли су их за бркове и браду, чупали им исте а једном од њих полили браду бензином и запалили. Попу је касније успјело да угаси ватру дланом. У то је један од хапшеника полудио и почео викати: ’Побједа је наша, Бог је с нама’. (Степинац никад није протестирао против малтеритирања и убијања правосланих свештеника, „браће у Христу”). Тако је викао неких пола сата а други га хапшеници нису никако могли ућуткати. Коначно га је један усташа успио убити једним метком.

Док смо били у дворишту, викнуо је неки стражар са прозора да ли се међу хапшеницима налази неки његов познаник из Сенице, који је раније био чувар у сеничкој казнионици. Тај се заиста јавио на позив. Усташа га је позвао да дође и убрзо су се чуле батине и јауци. Усташе су тог хапшеника тукли и ћушкали низ степенице. Кад су га дотјерали у двориште, тај се затвореник окренуо и ударио песницом најближег усташу таквом снагом да је усташа пао. Друге су усташе онда навалиле на њега, али пошто је хапшеник био врло јак, нису га могли савладати и коначно га је један убио метком. За све време док смо били у дворишту, били су пуни прозори хапшеника као и двориште, а чули су се из ћелија женски гласови. Женске су пјевале пјесму ’Волга, Волга’… Ја сам са неких 40 хапшеника ушао у једну ћелију на спрату у којој осим неких столова није било никаквог намјештаја. Спавали смо, што на столовима, што на поду. Тада смо први пут добили нешто хране, и то неке грахове јухе без круха. У тој ћелији остао сам пет дана. За све вријеме ми смо могли виђати кроз прозор како свакодневно долазе нови транспорти и исто тако свакодневно одлазе транспорти везани на Велебит.

Међу онима који су накнадно дошли био је неки стари професор из Загреба са својим сином Жарком, учеником седмог разреда гимназије. Он је био с нама три дана, а онда је одведен. Речено му је да се враћа кући, је ли то било точно не знам. Једном приликом сам видио када је дошла једна партија хапшеника из околине Бјељине, међу њима је била читава фамилија Хромановић из Модрања, њих пет; даље читава фамилија Добара, такођер пет из неког села крај Јање, и Васо, кројач из Јања. Сељаци су били обучени у сељачке ношње, које су све биле укрућене од усирене крви. Сви наведени, осим Васе, одвезени су на Велебит, док је Васо остао и отишао касније са нама у Јасеновац. Он ми је причао да су они у Бјељини сви ужасно премлаћени, те да су били тада међу њима још Алекса Станковић из Јање и Миле Васић из Јање. Ова задња двојица исто су били премлаћени, али су на интервенцију неког ваздухопловног официра пуштени кући. Заједно с њима био је ухапшен Нико Благојевић – Радић из Јање, који је на интервенцију предсједника опћине Мухарем-бега Ћемерлића пуштен кући. Он је био предјседник опћине 1941, 1942, 1943, кад је дочекао чувеног Адемагу Мосића (Мешића?), доглавника.

За време док смо били у госпићкој казниони добивали смо једном дневно мало грахове чорбе и мали комадић хљеба и ништа друго. Преко читавог дана и ноћи чули смо јаукање из ћелија, а нарочито женских, а ујутро понекад како износе мртваце на носилима. Масовних убијања није било, али су се дешавала појединачна убиства. Ја сам видио да су изнијели, осим горе наведене двојице, које су убили у дворишту, још неких двадесет мртваца.

Дана 7. августа извели су нас ујутро из зграде, сврстали нас у двореде, везали жицом по двојицу скупа, а кроз читав дворед провукли су дугачак ланац, тако да смо били везани уздуж и попреко. Читава та колона почела је излазити из казнионе. Можда је изашла једна трећина, када је одједном дошло наређење да се сви врате у двориште. У колонама нас је било око 3.000. Када се тај дио колоне вратио они су нас развезали, а онда смо чекали у дворишту док су се спремили камиони. Онда су нас стрпали у камионе и одвезли нас на станицу. Укрцали су нас по 80-90 у један вагон. Из Госпића је један дио, који је могао бити стрпан у прву гарнитуру, отишао одмах пут Јастребарског, док је други ишао сат или два иза нас… У вагонима смо стајали стиснути као сардине… Пут је трајао читавог дана и кад смо стигли у Јастребарско из вагона је избачено 12 мртвих. У Јастребарском су нам отворили вагоне… На станицу је дошао усташки пуковник Јуцо Рукавина, који је у пролазу упитао: ’Је ли и ови иду у логор смрти’? Ја сам тек касније дошао на то да је мислио на логор Јасеновац… Она група која је ишла из Госпића иза нас остала је у логору у Јастребарском…

Иза тога кад су нам подијелили грах, затворили су нам вагоне и воз је пошао из Јастребарског до Јасеновца, у који смо стигли пред вечер. Кад смо изашли из вагона опколила нас је многобројна стража, почела нас одмах тући, а онда смо ишли неких шест километара пјешке према једној шуми у којој је био један простор ограђен само бодљикавом жицом без и једне зграде, уопће без ичега осим само траве на земљи. То је био тзв. логор Јасеновац II. Када смо пошли са станице дошли су неки новинари из Загреба, прошли покрај нас са аутомобилом и фотографирали нас…”29)

Крвави биланс покоља Срба и Јевреја у Концентрационом логору Госпић у љето 1941. (према статистици државних докумената НДХ, Архив Хрватске)

„Независна Држава Хрватска

Редарствено равнатељство

Госпић, Герихт (Конц. 1)

Пов. 44/41

Локације логора (Госпић и околина):

Кулица (српско село) – ушло 1190 заточеника, отписано (убијено) 1166 заточеника;

Овчара „Делале” (Овчар станица) – ушло 3834 заточеника, отписано 3830 заточеника;

Хотел „Еуропа” (у Госпићу) – ушло 310 заточеника, отписано 283 заточеника;

Генералат – ушло 235 заточеника, отписано 134;

Опћина Госпић (зграда) – ушло 77, отписано 69;

Хотел „Лика” (Госпић) – ушло 98, отписано 35;

Казнионица („Герихт”, Госпић) – ушло 42.005, отписано 38.990;

Ступачиново – ушло 4305, отписано 4001;

Слано и Метајна (оток Паг) ушло 17.502, отписано 17.003;

Јадовно (Шаранова и друге јаме) – ушло 66.699, отписано (убијено) – 55.066.

 

Премјештено: 2414

Срби – све шкрапе (јаме): 91.418

Јевреји: 2511

Роми: 340

Хрвати: 271

Остали: 266

Женски спол: 11.470

Испод 16 година: 6.980

Превезени: влаком 54.505, камионима 25.800, остало 18.113

Број шкрапа: 329, бунара 38, заходских јама 21, кречана 19, остало 46

Квалификациона структура: сељаци 65%, радници 5,5%, чиновници 5,3, студенти и ђаци 9%, учитељи, професори, доктори, свећеници, инжињери, писци 11,2, остали 4,0%.

Подаци из Централне НДХ (дијелом до 26. 8. 1941)

Гркоисточњаци (сада римокатолици) 38.007

Приведено: 261.000 (у НДХ)

Расходовано (убијено): 191.002

Одселили: 22.608

Јамчи: с.р. Марко Фрковић

Званична статистика НДХ у великој мјери надмашује процјене југославенских, српских и хрватских историчара. Изненађује „германска прецизност”, тренутак „крваве искрености” хрватских власти с којом се појачава повјерење у презентиране податке. Удар хрватског ножа у прољеће и љето 1941. био је најжешћи у односу на цијели период НДХ. Из тог разлога је и највећи број жртва у том периоду постојања Концентрационог логора Госпић.

Сличне бројке је изнио Милан Љуштина из Доњег Лапца, који је од априла до августа 1941. био заточен у казнионици Окружног суда у Госпићу. Пред Комесаријатом за избјеглице и пресељенике у Београду дао је исказ да су по његовој процјени, коју је темељио на свом свакодневном праћењу ухапшеника који су довођени у казниону, хрватска војска отпремила у логор Јадовно, његове помоћне логоре и на стратишта Пага, око 120.000 особа, од чега 118.000 Срба, 1.800 Јевреја и 120 Хрвата.

Наведени подаци увелико надмашују и „крваву” статистику др Ђуре Затезала, у којој наводи да логор Јадовно обухвата „42.246 похапшених и одведених мушкараца, жена и дјеце у 132 дана постојања комплекса логора Јадовно”. Историчар Музеја жртава геноцида у Београду Јован Мирковић о закључцима др Ђуре Затезала из његове књиге „Јадовно”, изнио је слиједеће о динамици убијања у логору: „У 132 дана постојања комплекса логора Јадовно (допремљено је и убијено), у времену од 11. априла до 24. јуна 1941, дакле у 74 дана, 13.346, што значи просјечно 180 људи дневно, а у времену од 24. јуна до 21. августа, значи у преосталих 58 дана трајања смакнућа у логору и његовим стратиштима, укупно 28.900 заточеника, што је просјечно 498 допремљених Срба и Јевреја. Од броја 42.246 допремљених одузет је број од 2.123 заточеника, које усташе нису доспјеле усмртити пре доласка италијанске војске, па се тако дошло до бројке од 40.123 убијена лица на стратиштима на Велебиту (32.103) и на Пагу (8.020). Из ових података произлази да је просјечно дневно у Госпић довођено 320 заточеника и убијано у просјеку 304”.

Усташе су, према истраживањима Затезала, прије доласка Италијана у сам Госпић, „потрпале” 2.123 заточеника у вагоне за стоку и транспортовали 19, 20 и 21. августа у логор Јастребарско. У посљедњем транспорту, 21. августа 1941. било је 900 Срба који су истога дана из Јастребарског отпремљени у Јасеновац, те су они били и његови први заточеници. Преостале допремљене из Госпића одвезли су из Јастребарског током неколико слиједећих дана у логор Крушчицу, Лепоглаву, а највише у Јасеновац. Око 200 убили су у самом логору Јастребарско. Ђуро Затезало је до краја 1990, када се са спелеолозима спуштао у Шаранову јаму, успио да прикупи поименичне податке за 10.502 лица.

У време одржавања Прве конференције о Јадовном, 2011. у Бања Луци, негодовања је изазвала изјава кустоса Музеја геноцида Драгана Цветковића, који је за загребачке „Новости” „превише олако и у двије реченице сублимирао да се број жртава комплекса логора Госпић–Јадовно–Паг може заокружити на 16 – 17 хиљада”.30) С друге стране, Комисија за попис жртава рата СИВ-а (владе СФРЈ) поименично је утврдила 1.794 жртве логора Јадовно. Након што су резултати те „државне” истраге стављени под ембарго, у наредним годинама су објављиване различите процјене, од 15 до 72 хиљаде убијених. Значајно је да је 1962. извршен спелеолошки преглед јама, па је у часопису „Наше планине” објављен извјештај Тихомира Пајалића према којем се у Шарановој јами налази слој костију дебљине 1,35 м, на дну јаме димензија око 4х6 метара. На основу такве експертизе Пајалић је утврдио да је број жртава значајан, али се, по њему, „сигурно не броји десецима тисућа”.31) Историчар Гојко Везмар наводи податак да је с подручја Лике у разне јаме и бездане бачено укупно 2.188 људи, од чега се на страдале из логора Госпић–Јадовно односи 919(!?) жртава. При том Везмар није обрадио питање жртава које су у Јадовно довођене из других крајева (!?).32)

Резиме

У овом документарном чланку реконструише се и анализира феномен нескривене мржње према Србима од стране припадника нације хрватства, која се јавља већ од настајања те нације, у другој половини 19. вијека, и то нарочито антисрпском демагогијом Ватикана и Римокатоличке цркве. Представља се ватикански прозелитизам и настанак клеро-франковачке и усташке идеје. Анализирају се и „свјетовни” инспиратори, преко личких антисрпских идеолога Анте Старчевића, Анте Павелића, Андрије Артуковића и Миле Будака, па потом и извршиоци бројних злочина („крвници”) у госпићком систему логора смрти који се протезао од Концентрационог логора Госпић („сабиралишта”), села Јадовног, Трибња Шибуљине, Карлобага, па до отока Пага (Слано и Метајна). У центру ауторове пажње је „рад” и атмосфера у госпићкој казнионици 1941, са описима терора над заточеницима преко исказа преживјелих логораша. Геноцид је извршен у љетњем периоду безвлашћа, окупационог интерегнума, са слабим утицајем италијанске окупационе власти, што је омогућило новој хрватској злочиначкој власти да за кратко време од три до четири мјесеца, у грозничавом убилачком нагону, ликвидира и измасакрира на десетине хиљада Срба. Истакнути злочинци су портретисани и номинално истакнути, односно представљени у свој својој опскурности и крволочности. Представља се и улога Степинчевих жупника – усташких сарадника. Једно поглавље је посвећено покољу српског православног крајишког свештенства и хијерархије, на који римокатоличка хијерархија и свећенство нису уопће реаговали.

Напомене:

1) Ђ. Затезало, „Јадовно – комплекс усташких логора 1941”, књ. I и књ.II, Београд, 2007.

2) Http://www.jadovno.com/milan-koljanin-logorgospic-u-hrvatskoj-nacionalnoj-rasnoj-politici-1941-godini.html)

3) Видјети: Н. Жутић, „Римокатоличка црква и хрватство – од илирске идеје до велике Хрватске 1453 – 1941”, Београд, 1997.

4) Рођен је 1640. у Брињу у Лици, у породици српско-католичког крајишког официра, а умро у Карлобагу 2. вељаче 1713. године. За архиђакона и каноника у Сењу изабран је 1678. године, али је у исто време и даље био жупник у Брињу. Иако свећеник, често је одлазио на четовања на турску територију. Муслиманско српско становништво, посебно у Перушићу, настојао је да задржи на аустријској територији, како би га што прије превео у римокатолицизам. Службено се називао „мисионар Лике и Крбаве, жупник брињски и капелан војске Генералата карловачког”. Папа га  је 1692. именовао „апостолским делегатом за Лику” (Исто, стр. 64).

5) Исто, 65.

6) Иван Иванић, „Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици”, Суботица, 1899.

7) Шиме Старчевић, „филолог”, рођен у Житнику 18. травња 1784, а умро у Карлобагу 14. свибња 1859. године. Школовао се у Вараждину, Загребу и Грацу, теологију завршио у Сењу, у ком је једно време био наставник. Од 1814. године био је жупник у Карлобагу. Најзначајније Старчевићево дјело је „Нова ричословица илиричка (српска – Н. Ж)”, објављено у Трсту 1812. године. У „Гласнику далматинском” објављивао је у наставцима, од 34. до 57. броја 1849/1850. граматику „народног икавског говора”, под називом „Ричословје”. Имао је идеју да се „Дубровник, Далмација, Босна, Славонија и Хорвацка” уједине у једном књижевном језику” (штокавском),  јер се „у говорењу међу се много не разликују”. Залагао се за штокавски књижевни језик икавског изговора на „народној”, у ствари српској буњевачкој основи. Био је велики противник Гајева правописа и залагао се за далматински „верстопис”. О њему су писали Словенац Бранко Водник („Поп Шиме Старчевић”, Веда, 1912), Људевит Јонке („Књижевни језик у теорији и пракси”, Загреб 1965), В. Анић („Акценат у граматици Шиме Старчевића”, Радови Филозофског факултета у Задру, 1967).

8) М. Д. Дошен, Анте Старчевић 1823 – 1923. „Овај број ’Личког Хрвата’ посвећен је стогодишњици рођења Старчевића”. „Лички Хрват”, бр. 17, 17. свибња 1923, година II.

9) У том времену, а то је друга половина XIX вијека, Старчевић поред српско-буњевачке икавице користи и екавицу, као и сељани села Лички Нови поред Госпића, који су донедавно екавицом изговарали ријечи „зделица”, „сено”). Марко Дошен у наведеном чланку истиче да је „наш славни Качић (Андрија Миошић – Н. Ж) први „у повјести и књизи хрватској” поменуо име Старчевића, и то „Јакова Кључког капитана” који се „закле хлибом” (хлебом – Н. Ж). Дошен опет признаје да су Старчевићи старином из Херцеговине, „као и остала буњевачка племена Лике”. Он помиње Старчевићевог рођака Милоша Старчевића, „капитана тврђаве” у Пазаришту. Сам Анте потиче од дједа Филипа (рођен 1743), који је имао пет синова: Адама, Јакова, Давида, Филипа и Мартина. Антин отац Јаков оженио се Милицом, удовицом „неког” Чорка, родом „од православне куће Богдана од Куле”. Јаков Старчевић с Милицом имао је два сина, Јакова и Анту, којег је мати Милица, према Дошеновом запису, „седми дан иза рођаја, однесла сама на крштење у Кланац Пазаришки” (крштење у римокатоличкој цркви).

10) К. Брадваревић, Арнаутлук у Загребу, Нови Сад, 1902, 6-8.

11) (Н. Жутић, „Срби римокатолици такозвани Хрвати”, Београд, 2006).

12) Ђ. Затезало, н. д.стр. 105.

13) Исто, стр. 106.

14) АХ, ЗКРЗ – ГУЗ 1679/47, кут. 144; „Хрватски народ од 11. јуна 1941”. (цит према: Ђ. Затезало, стр. 109).

15) М. Станић, „Римокатолички клер у усташком покрету, по белешкама Виктора Новака за Magnum crimen”, у: „Зборник о Србима у Хрватској”, Београд, 2009. У Збирци Виктора Новака налазе се трагови Новаковог коришћења Виловићевог списа „Крвава црква – хрватски попови и фратри у распаду Југославије и у покољима” (приредио Вељко Ђурић – Мишина, издање СРС, Београд, 2010), у случајевима када га је Новак преко својих скривених биљежака наводио као извор. Новак је скупљеним листићима (биљешкама) дао скупни назив „Фратри усташе“, иако сви пописани нису били само „фратри“ (фрањевци). Од око 900 пописаних свећеника, скоро половина (око 440) није унесена у „Magnum crimen”.

16) Архив Србије, грађа пристигла из БИА-е, Учешће свештенства у бандитизму и сарадњи са одметницима (1945).

17) „Село Штикада пред једним упадом Шикићеве банде опусти. Осташе у селу само старо и нејако, а остали се посакрише иза грмља и по кукурузима. Шикић пошаље за одбјеглима поруку: – Опремите се, идемо на крштење! Најприје старци повјераваше да се ради само о прекрштавању, а онда по порукама увјере и одбјегле. Свијет се врати у село. Усташе их поведу, али их не поведу цркви него јами Бари. Тек сада, кад је село разабрало о чему се заправо ради, наста јак плач и јаук. Јама је била опкољена жицом, бодљикавом жицом. Усташе сташе да нагоне село и преко жице и у јаму. Нагонили су чак и хицима из пушака. Коначно су усташе затрпали јаму. Ту је нашло смрт 380 мушкараца, жена и дјеце.” (Исказ избјеглице из Лике, удове Милеве Баџа, пред сплитским Одбором за помоћ српским избеглицама. На челу Одбора прото Сергије Урукало и проф. Силвије Алфиревић и Нико Бартуловић, „Хрвати четници”, Н. Жутић, „Ђуро Виловић – од жупника до четника”, Београд, 2012, стр. 120)

18) В. Новак, „Magnum crimen”, Београд,  1986, стр. 960.

19) Н. Жутић, „Документи о страдању српског православног свештенства и рушењу цркава”, „Српска слободарска мисао”, бр. 3, мај-јуни 2011, стр. 198.

20) Видјети: Ђ. Затезало, н.д; Д. Ластавица, н.д; В. Ђурић – Мишина, н.д; Д. Шућур, н.д;

21) Д. Шућур, „Јадовничка голгота свештенослужитеља СПЦ 1941”, Бања Лука, 2014, стр. 28.

22) АЈ, Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, досије бр. 502, Извјештај Томислава Доминиса, члана Окружне комисије за ратне злочине у Задру, о покољу 68 особа из Трибња Шибуљине, извршеном од усташа дана 10. VIII 1941.

23) АЈ, Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, ф. 29, Концентрациони логор на Слану на отоку Пагу.

24) Исто.

25) Окружна комисија за ратне злочине за Хрватско приморје на Сушаку, извјестила је у фебруару 1946. да се покрај свих пронађених јама „још виде остаци спаљених костију и пепела из оног времена када су Италијани спаљивали љешине убијених жртава” (Исто).

26) АЈ, Државна комисија ФНРЈ за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, ф. 29, Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Загреб, 2. травња 1946.

27) Исто.

28) Архив СПЦ.

29) АЈ, 215-2-5.

30) Предраг Лозо, „Жртве комплекса логора смрти НДХ Госпић-Јадовно-Паг заслужују више од јадног пребројавања појединих кустоса”, „Интермагазин”, Фејсбук.

31) С. Божичевић, „Јаме као гробнице”, Загреб 1991.

32) Г. Везмар, „Усташко-окупаторски злочини у Лици 1941-45”, Београд, 2004, стр. 527.

——————————————————————–

Рад др Николе Жутића је објављен је у часопису „Српска слободарска мисао“ (Број 1-3, Београд, Јануар-јун 2017. године.)

 

Везани прилози:

Трибина у Београду: „Концентрациони логор Госпић и српски устанак 1941.“

Никола Жутић: Личко крваво љето 1941. | Јадовно 1941.

Никола Жутић: ЛИЧКИ РИМОКАТОЛИЧКИ ИНСПИРАТОРИ И …

Др Никлола Жутић: Четнички либерализам и антинацизам у …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top