Komunistički teror i zločini: Načini stradanja sveštenika Srpske Pravoslavne Crkve

Datum objave: nedelja, oktobar 1, 2017
Veličina slova: A- A+

Ulazak komunističkih jedinica u Rakovicu, sredinom oktobra 1944. godine, označio je početak velikog stradanja za Rakovičku parohiju. Njeno stradanje predstavlja paradigmu stradanja Crkve i vernog naroda širom Srbije, u prvim mesecima „oslobođenja” – mesecima „divljih čišćenja” i „pasjih grobalja.”

U knizi đakona Aleksandra Azdejkovića „Golgota Rakovičke Parohije. Stradanje sveštenika i parohijana od oktobra 1944. do marta 1945. godine“ pred nama se ređaju imena mučenika, potresna svedočenja o njihovom likvidiranju i bestijalnosti ubica.

Odlomak iz knjige „Golgota Rakovičke parohije“ stavila je na raspolaganje portalu Pravoslavie.rs izdavačka kuća „Bernar“. Ova i druge knjige ove izdavačke kuće mogu da se kupe u „Riznici Zemun“, knjižari zadužbine manastira Hilandar, crkvenim prodavnicama, knjižarama Delfi, Laguna, Vulkan.

Stradanje srpskog sveštenstva bila je uzgredna tema mnogim piscima i istoričarima. Nažalost ni do danas nije napisana studija koji bi bila potpuna kada je reč o broju stradalnika. Po zvaničnim podacima Sinoda, od 6. aprila 1941. do 9. maja 1945. godine, Akt Sin. br. 1060/zap. 237/1947. godine, ubijen je 481 sveštenik, od raznih počinilaca i na razne načine.[1]

U manje pisanim, a više usmenim svedočanstvima, kao i ratnoj štampi, nailazimo na monstruozne zločine koje su, u svim slučajevima pratili komunističko veselje i pesma. Komunistički zločinci se nisu libili da pevaju i igraju oko svojih žrtava, koje su umirale od raznih mučenja, na koje su ih bezbožni krvnici stavljali. Komunisti su se posebno dokazivali u mučenju i ubijanju srpskih sveštenika, a svoju mržnju su utisnuli i u pesme koje su u tom vremenu pevali. Crnim slovima su ostali zapisani stihovi:

„Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga,
Mi smo protiv Boga i vladara, protiv Crkve
i oltara,
Ustaj seljo, ustaj rode, da te branim od gospode,
od popova mantijaša i ostalih zelenaša” itd.

Primer stradanja prote Milana Klisića, sveštenika u Belom Potoku otprilike je ovako izgledalo. Kada su ga u kući jedni ubijali, oko njegove kuće drugi su pevali i igrali kolo. Ubijen je 31. oktobra 1944. samo zato, što mu je sin Rastko bio u četnicima. Pri tome je ovaj čestiti sveštenik za vreme rata spasao 100 domaćina koji su izvedeni na streljanje, jer je u njihovom selu pronađen jedan mrtav Nemac. Prota Milan je izašao pred nemačkog oficira, objasnio i garantovao da to nije učinio niko od meštana Belog Potoka. Potom su svi oslobođeni. Ogromna je lista srpskih sveštenika koji su hapšeni, isleđivani, mučeni, pljuvani, ponižavani i vređani bogohulnim izrazima kroz komunističke zatvore u Nišu, Idrizovu, Lepoglavi, Staroj Gradišci, Požarevcu, Sremskoj Mitrovici, Golom otoku, Kotoru, Nikšiću i Prištini. Zatvoreni sveštenici podvrgavaju se posebnom režimu šikaniranja i unižavanja. Svaki sveštenik biva obrijan. Stavljaju ih u mračne ćelije, pa im onda govore:

„Moli se Bogu da ti pomogne. Ja sam ti Bog.” Ili: „Kako to, da je taj tvoj Bog tako nemoćan? Dopustio je, da te uhapsimo i držimo ovde! Zar ne vidiš da smo mi jači od Boga koga ti ispovedaš. Mi se ne molimo Bogu, pa smo slobodni.[2] ”

Na njima su se iživljavali islednici, čuvari pa i egzekutori. Čuvari su najviše voleli da organizuju „zabave” kao što su trke sveštenika gde bi jedan drugog morali da uzjašu. Ova trka se obično izvodila nedeljom ili nekim drugim državnim praznikom, pred mnogobrojnom zatvorskom publikom i policijom koji bi se previjali od smeha. Prvo bi sveštenike postrojili na crtu, a zatim da po nekoliko stotina metara naizmenično trčeći nose na leđima jedan drugoga. Mnogi nisu želeli da jašu svoju braću, ali onda bi na njihova leđa naskočio neki robijaš koji je želeo da pokaže svoj patriotizam, ili čuvar-policajac, oni nisu bili nimalo darežljivi. Oni bi uzjahanog sveštenika udarali po glavi, a nogama u rebra, terajući ga da brže trči. Navijanje i vikanje „vatrenih navijača” čulo bi se izvan zatvorskih zidina. Najglasniji bi bili kada bi neki sveštenik pod teretom i udarcima pao na zemlju. Onda bi policajac, besan što gubi trku, zverski navaljivao na njega i tukao ga do besvesti.

O ovim stravičnim događajima svedoči prota Milutin Prodanović, koji kaže da je tada u zatvoru Zabela bilo 36 sveštenika. Razna poniženja su trpeli. Skidali su ih gole pa tukli, ili još gore mučili vešanjem o polni organ, što bi se tragično završilo. Uglavnom sva mučenja i torture bi se završavale likvidacijom. Neki su živi bacani u jame, neki živi pretesterisani ili su ubijani maljem, streljani pa bacani u reke, neke su trovali sipajući im otrov u kafu, nekima su posle batinanja iščupali jezik i na kraju ubili i bacili u Savu, kao što je bio slučaj sa protom Boškom Simićem iz Konatica, ubijenog 16. novembra 1944. Protu Milana Tucovića, koji je bio pritvoren i osuđen na 18 godina robije, uoči Vaskrsa su izveli iz zatvorske ćelije, uz reči stražara:

„Izlazi, pope, ideš da se sretneš sa svojim Bogom.”

Krvnički su ga udarali budakom, mrcvarili i potom u sedećem položaju, još živog zakopali u zemlju.[3] I mnoga druga mučenja smišljali su bogomrzci i sveštenomrzci. Sve je bilo najpre osmišljeno jer hapšenja i ubistva su uglavnom bila na neke praznike, kao što je Veliki četvrtak, Veliki petak, Vaskrs, Badnji dan, Božić ili Slava.

Ubijani su i članovi njihovih porodica, popadije i deca. Mladog sveštenika Kostadina Novičića, paroha stojničkog, ubili su zajedno sa popadijom koja je bila pred porođajem, u šumi u jesen 1943. godine dok su bežali od dvojice partizana. Komunisti su najviše uživali da jašu sveštenike i tako ih ismevali, ali često bi se dešavalo da se ovo smrtno završi, kao što je slučaj sa jeromonahom Emilijanom, starešinom Manastira Rainovac. Njega su jahali, čupali mu kosu i bradu, šutirali, udarali kundacima i cepali mantiju, a onda ga ubili. Sveštenika Mašana Petrovića su trojica komunista jahala do brda iznad Umke i tu ubili pištoljem 8. novembra 1944. godine. Ovaj sveštenik je bio dobar prijatelj rakovičkog sveštenika Nedeljka Streličića. U arhivi Hrama nalaze se prepiske između njih dvojice iz kojih se oseća prijateljska i bratska ljubav sveštenika i njihovih porodica.

Neki sveštenici su izbegli likvidacije, ali zauzvrat su bili osuđivani na dugogodišnje zatvorske kazne. Po deset, petnaest, dvadeset godina. To je najbolji primer prote Save Bankovića, koji je 19 godina proveo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Navodeći da je „devetnaest Božića, devetnaest Vaskrsa i devetnaest Slava”, dočekao u zatvoru. Neki sveštenici su umirali u zatvorima od batinanja, gladi i oslabljenog zdravlja, a njihovi grobovi se ne znaju, kao i onih koji su likvidirani. Treba pomenuti i slučaj još jednog sveštenika, koji je bio prijatelj i jedno vreme sabrat oca Nedeljka Streličića. Paroh resnički, a kasnije topčiderski, jerej Sibin Stanković, koji je odmah posle rata, uhapšen i jedno vreme proveo u zatvoru OZN-e gde je mučen i isleđivan a potom pušten, preminuo je od posledica batinanja u maju 1947. godine.[4]

Mučeni, proterivani, ponižavani, kamenjem su zasipani, mnogi Episkopi Srpske Crkve. Episkopa bačkog Irineja (Ćirića) komunisti su na svakom koraku vređali i provocirali. Kamenjem su gađali dvor u Novom Sadu, i dok su pucala stakla, jedna od kamenica ga je pogodila u potiljak. Vladika je pao kao pokošen, a samo ga je Bog spasao od razjarenog i podivljalog naroda koji je hteo da ga linčuje. U mestu Odžaci kada je došao da služi Svetu Liturgiju, komunisti su ga zasuli kamenicama i verovatno bi ga i ubili da đakon nije skočio i svojim telo zaštitio vladiku Irineja, a potom ga je sveštenik Milivoj Stepanov izneo kroz prozor. Od silnih udaraca zadobio je teške telesne povrede, sa trajnim sušenjem kičmene moždine, te je sve do svoje smrti 1955. godine proveo u kućnom pritvoru, u bolesničkoj sobi.

Mučen i ponižavan je i Episkop banjalučki a potom žički Vasilije (Kostić). Organizujući miting protiv njega, proterali su ga iz Banja Luke. Kada je vladika pošao ka železničkoj stanici, usput su mu psovali Boga i vređali ga, a na samoj stanici su ga i fizički napali, šutirali, udarali po slabinama i leđima. Najviše su ga udarali po glavi, paradajzom, šljunkom i kamenicama; oborili kamilavku sa glave i izgazili, zatim pljuvali u lice i pokušavali da ga vuku za bradu… O ovome sam vladika Vasilije izveštava Sveti arhijerejski sinod, gde piše:

„Kamenicom su me udarili po desnoj obrvi i nosu. Dva puta sam bio oboren na peronu i pao preko šine. Jedni su me vukli na jednu, a drugi na drugu stranu, te su mi pocepali pelerinu i gornju mantiju…Iako su me milicajci uveravali da su mi stvari ubačene u vagon, one su ostale u Banja Luci, i ja sam doputovao bez njih u Beograd. Na dve-tri stanice ulazili su u moj kupe mladići i devojke, podsmevali mi se i vređali. Jedna učenica, gledajući u mene, govorila je prisutnima: ’Vidite kolika mu je brada! Sram ga bilo! Izdajnik jedan. Koliko li je naših poklao na Drini! Eh, ovako bi ga klala!’, završila je pokazujući desnom rukom kao da u njoj drži kakav nož ili mač.” Vladika je i kasnije u Beogradu od komunista prozivan i provociran, a 1971. godine su ga hapsili, izveli na sud i osudili na prekršajnu kaznu koju je izdržao u kraljevačkom zatvoru.[5]

Episkopa hvostanskog Varnavu (Nastića) osudili su na jedanaest godina zatvora. Komunisti su ga krivili za zločin izdaje, slabljenje vojne i ekonomske moći države, kao i širenja nacionalne i verske mržnje. Na sve svireposti i muke u zatvoru odgovarao je pevanjem tropara i molitvom, što je bezbožne stražare dovodilo do ludila. Prilikom premeštanja u sremsko-mitrovački zatvor, bio je vezan žicom zajedno sa jednim rimokatoličkim župnikom. Tako vezani, odvedeni su do železničke stanice i strpani u vagon. Došavši na železničku stanicu Slavkovce kod Sremske Mitrovice, njihov vagon su odvojili od kompozicije i ostavili na sporednom koloseku. Negde iza ponoći, lokomotiva pri punoj brzini udarila je u taj vagon sa osuđenicima. Od silnog udara samo ih je jedanaest preživelo. Episkop Varnava je zajedno sa župnikom ispao kroz prozor, polomivši obe noge i ruku, dok je župnik na mestu ostao mrtav. Policija je zabranila okupljenom narodu da povređenim ljudima pruži pomoć.

Čak ni lekari nisu smeli da priđu dok nisu došli pripadnici OZN-e, koji su ih kamionima prevezli do zatvorske bolnice. Kasnije je pušten u kućni pritvor i više puta prebacivan iz Manastira u Manastir gde je bio pod nadzorom UDB-e. Episkop Varnava je posle sedamnaestogodišnjeg stradanja otrovan 12. novembra 1964. godine, u pedesetoj godini života u Manastiru Beočin.[6vi]

Na slične, ili nešto blaže progone naišlo je više Episkopa SPC, od kojih su ovde navedena njih trojica. I oni su proganjani na najrazličitije načine. Neki od Episkopa su čak i ubijeni a njihov grob do danas nam nije poznat. Takav je slučaj sa Mitropolitom crnogorsko-primorskim Joanikijem (Lipovcem) koji je zbog velikog progona komunista pokušao da napusti zemlju sa sedamdeset sveštenika. Put stradanja Mitropolita Joanikija bio je od Cetinja do Zidanog mosta u Sloveniji, gde su komunisti sve sveštenike streljali, a njega uhapsili i prebacili do Beograda i dalje do Aranđelovca. Tamo je u junu 1945. godine ubijen i pokopan u nekoj od tajnih grobnica, koja do danas nije pronađena.

Ovakvu stravičnu sudbinu odredili su pripadnici OZN-e i UDB-e za oko 500 sveštenika i monaha Srpske Pravoslavne Crkve. Broj ubijenih klirika je sigurno veći jer je danas veoma teško prikupiti imena pobijenih bogoslova i iskušenika. Komunisti su ubili više Pravoslavnih sveštenika nego ustaše, ili bilo koja druga vojska na teritoriji nekadašnje Jugoslavije.

Autor knjiga Stradanje Srbske Crkve od komunista 1, 2 i 3 protojerej Velibor Džomić je na osnovu svojih istraživanja utvrdio broj stradalih sveštenika i monaha. Ukupno četiri stotine osamdeset dva. On nam svedoči o mnogim stradanjima episkopa, sveštenika i monaha Srpske Crkve. Ovim knjigama pisci svim žrtvama komunističke tiranije ispleli su mučenički venac slave. Oni postadoše nebeska Svetila zemaljskoj Srbiji i kvasac Pravoslavnih hrišćana i Srba za buduća vremena. Svedoci pobede života nad smrću. Mučeništvo i stradanje srpskog naroda jeste mučeništvo i stradanje Srpske Pravoslavne Crkve. Istorija i život srpskog naroda i njegove Crkve su kroz vekove sjedinjeni krvlju i kostima mučenika, sveštenomučenika i novomučenika. Oni su temelj našeg naroda i naše Crkve. Preko njih mi smo vezani za nebo.[vii]

Jedan broj sveštenomučenika i mučenika stradalih od komunističkog režima Arhijerejski sabor Srpske Pravoslavne Crkve je kanonizovao. Nadamo se da će se u skorijoj budućnosti kanonizovati svi sveštenomučenici i mučenici koji postradaše od ruke bezbožnih komunista, kao i naši molitvenici rakovički novomučenici, predvođeni svojim parohom sveštenomučenikom Nedeljkom.

Sveti Vladika Nikolaj je još tih godina velikih stradanja napisao tropar svim stradalnicima za veru Hristovu:

Tropar gl. 8

Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi
postradaste telom, zemlja se rastuži;
Al, spasoste duše, nebo se veseli.
A preci se vaši raspevaše Nebom,
Na kapiji Raja sretoše vas s pesmom:
Imena su vaša u knjizi Večnosti,
Ulazite u Raj, deco besmrtnosti!
Mi na zemlji, rod vaš, kličemo vam u glas:
Novomučenici Srbski, molite se za nas!

***

Drugi svetski rat jasno je svima dokazao da su ljudi zaboravili hrišćanski put i njegove svete propise, i izgubili svoju dušu, prodavši je đavolu, a svoje srce ispunili mržnjom prema bližnjima jer su iz ovoga srca izbili Boga i postali duhovni siromasi.”…

„Srbi nisu navikli na uživanja, nego više na stradanja, kakva su naši preci u prošlosti doživljavali. Osvrnimo se na život i rad, mučeništvo osnivača hrišćanske religije Isusa Hrista. On se svega odricao u životu da bi na taj način pružio dokaza ljudima, kakav treba da bude život na zemlji, da bi se dobio večni život na nebu.”… „Izdržite časno, deco moja! Bog je sa nama! Ova je sila kratkog veka!

(Patrijarh srpski Gavrilo, Memoari Patrijarha srpskog Gavrila, Beograd 1990, 378–379.)

UPUTNICE

[1] V. Đurić, Golgota Srpske Pravoslavne Crkve 1941–1945, 157.
[2] D. Vurdelja, Obezglavljena Srpska Crkva, I deo, Trst 1964, 53.
[3] S. B. Jović, Utamničena Crkva, 91–112.
[4] V. B. Perović, Beogradska Crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru, Beograd, 1982, 80.
[5] S. B. Jović, Utamničena Crkva, 145–147.
[6] Isto, 132–139.
[7] V. Džomić, Stradanje Srbske Crkve od komunista T. 2, 21.

Izvor: Srbin info

Vezane vijesti:

Zločin bez kazne: Komunisti 1944. u Pančevu streljali 72 …

Srpski liberalni savet: Krvništvo komunističkih ubica …

Krvništvo komunističkih ubica: Oca streljao, pa majci …

Zločini u Foči i okolini 1945. | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top