Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Комшије, шаховнице и „четници“

Датум објаве: петак, јун 4, 2010
Величина слова: A- A+

Навратио ми је једног дана Перо Димић и каже да му брат Боро камионом сели неке српске породице у Србију. „Стално има муштерија, чак из Бјеловара. Дође кући само да преспава. Намјерава одвести и своје кћери са женом, а зове и мене, па не знам шта да радим“, рече Перо. На вратима се појави и његова мати Цвијета. Тражи савјет шта да се ради и брише сузе. „Не знам шта да ти кажем Цвијето. Ти имаш горе искуство са усташлуком него ја, а то зло се, ево, враћа. Тиме сам ти рекао све, јер, не би требало ризиковати да и они проживе оно што си ти преживјела“, одговарам.

„Боро ми каже да он своје сели у Србију, а не зна шта ћемо ми остали“, каже Цвијета. Перо рече да ће је повести, јер и он иде горе, очевој кући. На повратку, опет је навратио и прича ми неке новости о Ператовици. Чуди се како су синови Владе Трандлера и Бежике налијепили на регистарске таблице шаховнице. Каже да ће у Србију отпремити кћер и жену, а он ће, кад пригусти, у Ператовицу. „Ћаћа исто мисли у Ператовицу“, додаде он.

Да промијеним тему, позовем га да ми прави друштво – идемо Марикиној мами честитати 99. рођендан. Понио сам каве и некакве наполитанке. Уђосмо у кухињу, пољубисмо баку и она нас понуди да сједнемо. Будући да је вруће, Марика предложи да идемо у хладовину под орах. „Ух, бога ти, колико имаш тих шаховница по ормару“, рекох ја. „Ма то дећки љепе. Прије Руди, а сада и Славек. Не знам шта ће то с нама бити. Стално прићају о тим ћетницима да свашта раде, убијају и људе и милицију“, рече. „Боме, Маро, ни ја не знам, а, ето, усташе се враћају, има их колико хоћеш“, кажем. Сједосмо у хладовину и ја обећавам баки да ћу јој доћи на стоти рођендан ако будем жив! Ту се мало насмијасмо, а ја наставим: „Ваш муж је био цестар. Је л’ тако“? „Да да, он је био цестар све до пензије. Само цестар“, одговори. „Будући да је он био стално на цести, на путу цијели радни вијек, да ли је он када вама причао да је видио четника – за вријеме Аустрије, за вријеме Краљевине Југославије, за вријеме прошлог рата… Да ли је икад видио четника“, питам. Нијечно, и гласом и главом, свечарица негира моје питање. Марикин отац био је цестар на подручју Сухопоља. Презивао се Пијасек. Посједили смо уз пиће и каву у дебелој хладовини, па се поздрависмо и кренемо. „Сви су они за шаховнице“, одмах коментира Перо. Успут ми рече да ће и он са још неким момцима у Ператовицу.

Јавио сам Милени у Загреб да ћу дођи сутра предвечер и нека размисли да и она иде тринаестог код Босе. Сутрадан сам навратио и у виноград да понесем у Загреб нешто вина. Требало би опет тргати заперке и скинути нешто лишћа, но нека остане за други пут. Идем директно Милени гдје смо вечерали и поприповиједали прије него сам кренуо у мој стан. Навратит ће ујутро са пијаце к мени да доручкујемо и купит ће ми мјесечну трамвајску карту за август. Остат ћу овдје још који дан, а она ће свакако доћи прије тринаестог у Грубишно.

Договорио сам се са пуковником Никић др Јованом, који је дошао за управника Војне болнице у Загреб из Београда, да нам дође на ручак. Главно јело је била јагњетина. Водили смо интересантан разговор – он је имао нове податке о односима и актерима односа, а ја сам му давао раније податке. Био је веома задовољан новим сазнањима. Изнио сам му своју оцјену ситуације и на локалном нивоу. Др Никић је превентивац, а прије доласка у Загреб био је начелник санитета Прве армије ЈНА. Отуда смо се и познавали.

 

< Анте каже: Ни у Сплиту није боље                              Садржај                        Наивци у Команди гарнизона Бјеловар >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top