Kolektivno sećanje i nacionalna bezbednost

Datum objave: sreda, februar 8, 2017
Veličina slova: A- A+
Vladimir Banković
Vladimir Banković

Studenti Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu imali su priliku da u prvom semestru školske 2016/2017. godine čuju niz predavanja na temu genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Piše: Vladimir Banković

Asocijacija studenata Fakulteta bezbednosti Beograd realizovala je projekat pod naslovom „Studije sećanja“ ne samo kao niz časova iz istorije koji bi trebalo da predstave nekakvu opštu kulturu mladim studentima, već kao prvi veći projekat na Univerzitetu u Beogradu koji se na takav način, nizom tribina, predavanja, projekcija bavio genocidom nad srpskim stanivništvom u NDH. Odaziv mladih je bio veliki, čak na zavidnom nivou.

Studenti, pa čak i srednjoškolci, su dolazili da slušaju predavanja i rasprave eminentnih stručnjaka. S obzirom da se prvi put među mladima u Srbiji sistemski prezentuje priča o masovnom stradanju srpskog naroda za vreme Drugog svetskog rata ovo predstavlja izuzetno važan pionirski, ali strateški projekat.

Tokom trajanja projekta, u jesen 2016. godine, postavljana su mnoga pitanja o istom, dva su ostavila utisak i zaslužuju kvalitetan odgovor:

„Zašto je nama, studentima Fakulteta bezbednost, priča o genocidu uopšte bitna? Time  se bave istoričari, zar ne?!“

Bezbednost jedne države, kao nepisano pravilo svuda u svetu, počinje od sopstvenog JA. Ako je teško zamisliti bezbednost države koja kreće iz tog temelja, onda ga možemo plastično objasniti.

Zamislimo primer nastanka uspešnog čoveka. On je svestan sebe , svojih mogućnosti i zna vrednosti koje je usvojio tokom života i u skladu sa njima postavlja ciljeve. On će svakoga dana kao student ustajati rano, učiti marljivo za ispite, polagati ih a pritom će biti u stanju da žrtvuje svaki mogući vid provoda i relaksacije kako bi dostigao ono što želi. Na tom putu obrazovanja i sticanja iskustva, on će izlaziti izazovima u susret onoliko koliko ne ugrožavaju ostvarenje njegovih ciljeva.

Šta se postiže?

Pa na osnovu vrednosti koje je usvojio, čovek postavlja sebi ciljeve – stizanje do diplome i započinjanje jedne uspešne karijere. To znači da on poznaje sebe i svoje mogućnosti. Takav čovek, bez problema može da počne da kontaktira sa okolinom, pravi kompromise i ustupke ali onoliko koliko oni ne zalaze u njegove interese i ciljeve.

Primer je zaista plastičan, ali hajde da prenesmo to na bezbednost. Prvo, svaki dobar i dobro obrazovan bezbednjak u svetu će vam reći da je sistem bezbednosti vid društvenog organizovanja u cilju zaštite vitalnih vrednosti društva i naroda. To pre svega znači da prvo društvo i narod moraju da poznaju svoje vitalne vrednosti, njihovu težinu, odnosno da budu svesni sebe i svojeg JA. Naravno, da bi dobro poznavao svoje vitalne vrednosti narod mora znati odakle te vrednosti dolaze, ko mu ih je preneo i svakako, šta su te vrednosti proživele do sada. Pod tim „proživele“ mislimo na teškoće s kojima su se takve vrednosti susretale u prošlosti. Ukoliko se zbog takvih vrednosti ginulo ranije i stradalo, onda narod mora biti svestan njihove težine i nikako ne dozvoliti da one budu ugrožene kako iznutra tako ni spolja.

Takve vrednosti, tako jake i teške, značajne po svom obimu i intenzitetu, se ugrađuju u državne temelje i tada možemo da stvaramo sistem bezbednosti koji je spreman da ih brani.

Ako se sada osvrnemo na genocid nad srpskim stanovništvom na teritoriji bivše Nezavisne Države Hrvatske, upoznaćemo se sa masovnim stradanjem nedužnog stanovništva među kojima su prednjačili žene i deca. Broj žrtava se kreće od 300.000-800.000, ali uvek se uzima približno utvrđen broj od 700.000 žrtava. Nemogućnost da se utvrdi tačan broj stradalih Srba na teritoriji NDH je posledica aktivnosti ustaških jedinica na prikrivanju zločina ali i nedavnih aktivnosti zatrpavanja kraških jama na teritoriji Republike Hrvatske, sve u cilju da se prikriju zlodela tadašnjih vojnika ustaške NDH i negiranja genocida.

Kolektivnim pamćenjem mi liturgijski, dakle, najvišim stepenom duhovnosti u skladu sa pravoslavnom tradicijom slavimo naše heroje ali i učitelje. Kolektivnim pamćenjem žrtve ugrađujemo u temelje naše države. Takvi temelji, u koje su ugrađene svete žrtve koje liturgijski slavimo, su nesalomivi i oni definišu naše najviše vrednosti kao naroda.

Kao što su studenti Fakulteta bezbednosti mogli da čuju, ta nedužna deca, nedužne žene i starci su ubijani na najsvirepiji mogući način poznat čovečanstvu u istoriji. Ustaše su na sve načine ubijale nedužnu decu, žene, muškarce i starije osobe ne bi li ih ponizili i doveli na kolena. Nisu to radili zato što su im se isti odupirali, već zato što su to što jesu –  Srbi pravoslavci, Jevreji, Romi. Dakle, Srbi su zbog svoje pravoslavne tradicije bili spaljivani na pragu svojih kuća, klani nožem zvani „srbosjek“, bacani živi, poluživi ili mrtvi u duboke kraške jame, odvođeni u koncentracione logore po čitavoj NDH (bilo ih je 42, od kojih su 9 bili dečiji) gde bi bili mučeni i na kraju, opet, ubijani. Pretpostavlja se da je od pomenute brojke od 700.000 oko 90% bilo Srba pravoslavaca.

Dakle, preko 600.000 ljudi, naših potomaka je zverski ubijeno jer su samo to što jesu – pravoslavci, Srbi.

Mali deo njih je prešao u katoličanstvo. Srbi nisu hteli da se odreknu svoje vere i tradicije, svojih vitalnih vrednosti koje ih čine time što jesu. Te žrtve, koje daju svoj život za ono što jesu, nisu obične žrtve, to su sakralne, svete žrtve jer smo mi danas nosioci onih vrednosti zbog kojih su ubijani. Njih možemo  pamtiti na dva načina, individualnim pamćenjem koje svako od nas poseduje, poznavanjem osnovnih istorijskih činjenica čime nadograđujemo svoje znanje i kao individue bivamo svesni svojih predaka, žrtvi i svoje tradicje odnosno bivamo svesni vitalnih vrednosti onoga što nas čini Srbima, onoga za šta su naši stari bili ubijani.

Drugi vid pamćenja je ono najviše, kolektivno pamćenje. Kolektivnim pamćenjem mi liturgijski, dakle, najvišim stepenom duhovnosti u skladu sa pravoslavnom tradicijom slavimo naše heroje ali i učitelje. Kolektivnim pamćenjem žrtve ugrađujemo u temelje naše države. Takvi temelji, u koje su ugrađene svete žrtve koje liturgijski slavimo, su nesalomivi i oni definišu naše najviše vrednosti kao naroda. Poznavanjem sakralne žrtve našeg naroda mi težimo potpunom upoznavanju sebe, svog postojanja, istorije, tradicije, kulture, što nam omogućava da stupimo u kontakt sa drugima oko nas jer znamo šta smo i šta želimo. Dakle, upoznajemo okolinu ili plastično: naše JA upoznaje ko su TI, ON, ONA, ONI. Pravimo razliku između JA i ONI. Time znamo šta čuvamo i dokle smo spremni da čuvamo. Znamo dokle ćemo izaći u susret NjIMA i kada ćemo im „pokazati zube“ ukoliko probaju da nas ugroze.

Tada stvaramo bezbednost.

Dakle, genocid je i više nego bitan za nas, on nas definiše, definiše naše postojanje, našu žrtvu, naš sistem vrednosti iz kojeg proističu svi politički, ekonomski i kulturni interesi. I nikako ga ne treba prepustiti samo istoričarima, jer smo u obavezi kolektivno da se sećamo liturgijski slavimo žrtve genocida, one su i definisale ovo što jesmo.

Na primeru Izraela možemo videti kako se gradi država. Memorijalni centar žrtvama holokausta u Jerusalimu, Jad Vašem, gde gori večni plamen, predstavlja samo srce savremenog Izraela. Nema tog Izraelca koji će vam dopustiti da dođete u njegovu zemlju a da vas ne odvede u Jad Vašem kako biste se temeljno upoznali sa masovnim stradanjem Jevreja u Drugom svetskom ratu i kako biste upoznali, samim tim, njihov sistem vrednosti. Ako ih bolje upoznate, shvatićete da su spremni da poginu za svoju državu ali ne zaboravite, njihova država nisu političari i finkcioneri – njihova država su sakralne žrtve.

Kada tako postavimo stvari i definišemo sistem vrednosti, u skladu sa njima,  pravimo svoje političke i bezbednosne strategije. Iz tih strategija, možemo da organizujemo sistem bezbednosti, ali i institucije koje će obrazovati buduće pripadnike sistema. Ako ih naučite da se sećaju sakralne žrtve, da čuvaju najviše vrednosti koje su sačuvane tom žrtvom, bez brige, imaćete jak i nepobediv sistem bezbednosti, ma u kojoj okolini se nalazio.

Takvi pripadnici sistema bezbednosti, vrlo lako će naučiti kako obezbediti bezbednost kada nauče zašto obezbediti bezbednost.


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top