fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Књига као споменик јунацима Великог рата

Чајетински професор историје Милисав Ђенић одужио се својим земљацима. Прикупио имена 2.500 палих ратника из 18 општина златиборског среза

Аутор књиге Милисав Ђенић
Аутор књиге Милисав Ђенић

Две удовице, Стојка Сргиловић из Чајетине и Станка Маца Шукиловић из Шљивовице, испратиле су у вихор Великог рата по петорицу синова. Куће су остале без мушке главе, ниједан не хтеде да остане као хранилац, сматрајући да је потребнији отаџбини.

– Нека их, неће ме, ваљда, Бог казнити, да сви изгину – говорила је Стојка комшијама, опраштајући се од синова.

На растанку, Станкино уздрхтало срце изговорило је претешку клетву војницима:

– Синови моји, нека вам је срећан пут и нека вас Бог чува. Али ако будете кукавице, дабогда се ниједан мајци не вратио!

Њима се придружила и Миленија Рајевац, кад је сину Радомиру упутила клетву која је одзвањала злокобним призвуком:

– Пођи, сине, али ако будеш издао краља и отаџбину, дабогда те моје млеко попрело!

ПАЛИ НА БРАНИКУ

Стотине златиборских мајки остало је без два сина, а десетине су оплакивале по три јунака. На бранику отаџбине остадоше браћа Драгутин, Илија и Јоксим Костадиновић, Борисав, Добрисав и Ранко Каљевић из Шљивовице, па Благоје, Илија и Михаило Церовић из Криве Реке, Анђељко, Неђељко и Стојко Спасојевић из Беле Реке, Анђелко, Милинко и Лука Пјевовић из Сирогојна…

Од ове три мајке, достојне чувених Спартанки, једино се Станки судбина осмехнула – с ратишта јој се вратише сва петорица синова: Милош, Драгутин, Чедомир, Љубомир и Божо. Сргиловиће и њихову мајку срећа није пратила: сустизале су вести једна другу о погибији Милоја, Сретена, Радосава и Видосава. Сваке ноћи крај кандила молила је Бога да јој поштеди бар Ђорђа. Кад је већ била изубила сваку наду, једне ноћи он дође из заробљеништва. Да срећом озари и одмени мајку…

Примери тога с којим су заносом мајке и ратници испољавали родољубље и патриотизам истргнути су са страница књиге „Златибор у Великом рату“, Милисава Р. Ђенића (85),чајетинског професора историје и хроничара тога краја. Књигу објављену 2006. године допуњује зрнцима јунаштва и подсећа на обавезу да се јунаци памте и спомињу.

Представљајући удео Златибораца у одбрани земље, њихово седмогодишње крварење и терор окупатора, Ђенић је прикупио имена више од 2.500 палих ратника из 18 општина златиборског среза, међу којима је и девет села садашње нововарошке општине на десној обали Увца. Бранећи родну груду, они су, под заставом славом овенчаног Четвртог пука, па Дринске дивизије и других јединица, оставили животе на ратиштима од Дрине до Крфа, „плавих гробница“ и логора.

Крајпуташи браћи Спасојевић на Стражи, у Белој Реци / Фото Никић
Крајпуташи браћи Спасојевић на Стражи, у Белој Реци / Фото Никић

Из прича сабораца и потомака, из пожутелих списа, са спомен-чесама и крајпуташа, тумарајући златиборским забитима и гробљима, Ђенић је плео венац туге, несрећа, поноса и чудних судбина.

– Чајетинци Тодор Павловић и Љубомир Ћировић погинули су од једног метка док су на Врачем брду припаљивали цигарету. Од једне гранате на Солунском фронту погинула су петорица Креманаца. Радомир Веланац и син му Љубомир умрли су у истом дану: отац у скопској, а син у штипској болници. Браћа близанци Богосав и Радоје Миликић из Јабланице погинули су истог дана у борби на Марковици…

Живојин Рајковић, Љубомир Ршумовић и Бранислав Раковић
Живојин Рајковић, Љубомир Ршумовић и Бранислав Раковић

Подсећајући на то да је Велики рат, један од најзначајнијих периода наше новије историје, био понижавајуће запостављен у другој половини 20. века, па је за само један школски час требало обрадити ту обимну грађу у осмом разреду основне школе, док су за НОБ била издвојена 33 часа, професор историје објашњава зашто се латио мукотрпног посла:

– Насупрот таквој клими у друштву, осећао сам дужност и имао обавезу према свом завичају да се ангажујем у прикупљању грађе, сачуване у народу, а толико драгоцене у писању локалне историје. Понела ме је жеља да се сачува успомена на велике претке и на то време нашег најдубљег бола, а уједно и највећег поноса. Требало је искористити задњи час, пре но што замру и последњи гласови који су имали много шта казати, многе догађаје описати…

Парастос погинулим ратницима на Кајмакчалану 1916.
Парастос погинулим ратницима на Кајмакчалану 1916.

Веома драгоцене податке Ђенић је прикупио о најхрабријим ратницима, носиоцима Карађорђеве звезде, од којих су на Златибору неки били заборављени. Међу 54 витеза слободе је и троструки носилац ордена, армијски генерал Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије у отварању „врата слободе“ на Кајмакчалану.

Аутор: Драгољуб Гагричић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фотографија туге: Српска мајка је сваки дан спремала ручак за сина са фронта, али га није дочекала

Вјерни отаџбини: Од Србије до Крфа – пут голготе

Крушевац–Солун–Марсељ 1915.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: