Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Кистање, село које је уважавао и цар Фрањо Јосип

Датум објаве: понедељак, март 12, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Највеће село у Далматинској Загори, Кистање, српско пребивалиште од давног времена, изузетно богате историје, опет је у центру пажње, али не због Јове Опачића, као пре 22 године, већ зарад српско-српског сукоба у којем ће, наравно, профитирати Хрвати

У троуглу Книн-Дрниш-Бенковац, баш негде на средини, а недалеко од древног манастира Крка, налази се варош Кистање. Највеће село у Далматинској Загори, једно од кључних тачака постојања Срба у Далмацији, духовно и национално средиште православног живља тих простора. Средином 19. века у Кистању је било 1.300 становника, у већини Срба. Тај број се константно увећавао, тако да је 1953. године Кистање имало 2.353 становника. Рат деведесетих дочекали су у нешто мањем броју, ипак већем од две хиљаде, а онда се у августу 1995. године догодила „Олуја“, Кистање и околина опустели су. Оно старчади што је остало, посебно у оближњим Вариводама, хрватска војска је побила.

ВИСОКИ ЦИЉЕВИ ИМПЕРИЈЕ

Кистање је кроз историју имало посебан значај за оне који су владали просторима Далмације; Млечанима, Французима, Аустријанцима. Ту су се сударали православље и католичанство, ту су и једни и други, за мирних ноћи, са оближње турске границе могли да чују позиве мујезина босанским муслиманима на вечерње молитве, ту је начин обраћања Богу, какво год да је било, увек некоме сметало, а љути камен на којем се живело био важнији од живота.

Само педантни хроничари и бољи познаваоци прошлости Далмације знају да је велики и силни аустријски цар Фрањо Јосип 1875. године посетио Кистање, дајући му на тај начин посебан значај. Наравно, све је то било у интересу политике и високих циљева империје, али кад један цар, тако моћан какав је био Фрањо Јосип, походи неко село, при томе верски мањинско у односу на службену веру царевине, онда се тај случај мора узети као врло озбиљан, а место посете као врло значајно.

Пре него што су Срби после „Олује“ почели да се враћају у Кистање, Туђман је у то село довео Хрвате са Косова, Јањевце (тако их зову по месту у којем су живели – Јањеву), одлучан да националним инжењерингом неутралише једну од могућих послератних „неуралгичних тачака“. План је делимично успео; са готово занемарљивим бројем Хрвата који су 1991. године живели у насељу Кистање, данас у Општини Кистање има око 60 одсто Срба и 40 одсто Хрвата Јањеваца. Има и међунационалних трвења, инцидената, сукоба, али све мање. Ту жеравицу најчешће донесу и по Кистању распирују они са стране, из Загреба и Сплита, углавном у акцијама за поновно мобилисање хрватског националног и бирачког тела.

Тако је и ових дана кад се Кистање припрема за локалне изборе, средином марта, на којима ће добити новог начелника општине. Досадашњи, Слободан Рончевић, Србин из партије Милорада Пуповца, поднео је оставку, одјавио се из Кистања и преселио у Задар. Тамо ће покушати да врати станарско право, односно да се усели у стан из којег је спасавајући главу морао да побегне 1991, после чега је исти заузео један од хрватских бранитеља.

РОДБИНСКА ПОВЕЗАНОСТ

Четири кандидата су у трци за Рончевићево место, међу њима и Србин Момчило Грчић, чија је кандидатура изазвала велику пажњу у Далмацији, рекло би се и у целој Хрватској. Он се појављује на листи Социјал демократске партије, актуелног премијера Зорана Милановића, а доскора је био члан Самосталне српске демократске странке Милорада Пуповца. Све би то прошло у локалном миру да се није огласила бранитељска удруга из Задра или Шибеника, нисам сигуран, алармирајући јавност да се у Кистању на власт враћа нико други до Милан Мартић. Односно, његов најближи сарадник, шеф његовог Кабинета Момчило Грчић. То им није било доста, па су прикачили и податак да је Грчић у блиским родбинским везама са Бранком Грчићем, министром регионалног развоја у Милановићевој влади, да води рачуна о родитељима свог рођака који живе у Кистању. Министар Грчић огласио се истога дана, негирајући наводе о родбинској повезаности са Момчилом.

Да је ствар страначког карактера томе се не би придавао готови никакав значај, али овде се ради о Србима и Хрватима, што у Далмацији, у Хрватској уопште, добија апсолутну пажњу и значај. Тако је на том простору одувек било, од давних дана, првих сусрета и првих трвења (верског карактера) између Срба и Хрвата.

Момчило Грчић је, наравно, реаговао, и то у форми конференције за новинаре, организоване у Шибенику. Никада нисам био – казао је – шеф Кабинета Милана Мартића, и додао: „Из Книна сам отишао у Београд пре ратних сукоба, а тамо сам се вратио по мобилизацијском позиву, у лето 1993. године, када више није било војних операција. Радио сам у протоколу и дочекивао представнике међународне заједнице који су покушавали да одрже мир, од Питера Галбрајта, Торвалда Столтенберга, Јасушија Акашија итд… водио их у избегличке центре, показивао шта их је у Книну занимало. Али, никада нисам био шеф Кабинета Милана Мартића“, поручио је Грчић.

Он је потврдио информацију да у Кистању живе родитељи министра Бранка Грчића, два километра удаљени од његове куће, али је додао како није рођак тим Грчићима и да не води бригу о Бранковим родитељима. „То Бранко ради сам, видео сам га како обилази мајку и оца, снабдева их намерницама, помаже им“, рекао је Момчило.

Зорану Милановићу сигурно није свеједно шта се догађа у Кистању, али на превисоком је месту да би то коментарисао. Тај посао обавила је извесна Анита Баре, председница Социјал демократске партије Шибенско-книнске жупаније, уносећи у причу и неке нове елементе.

„Не желимо да учествујемо у прљавој кампањи, али да се зна: Самостална српска демократска странка (СДСС) предлагала је Момчилу Грчићу да се врати у њихове редове и да ће га они кандидовати за начелника Опћине Кистање. Када је он то одбио, кренуле су подвале. Иза свега, дакле, стоји СДСС, покушавајући да задржи власт у општини коју води већ седам година“, била је врло одређена Анита Баре.

ЗАДУЖБИНА СРПСКЕ ПРИНЦЕЗЕ

Несвесно, она је признала да се у Кистању води беспоштедна борба за контролу над Србима. На једној страни је Зоран Милановић, а на другој Милорад Пуповац. Грчић потврђује да је био у СДСС-у, али тамо, каже, више није могао да издржи због криминализације самог врха СДСС-а, самовоље, обрачуна са непослушнима. Прича је то која своје корене вуче из 1990. године, из велике Рачанове преваре, када је огроман број српских гласова које је добила његова партија на првим вишестраначким изборима однео Туђману на сто. Грчић, ако га изаберу за начелника Општине Кистање, неће више бити представник Срба, иако је Србин. На изборној листи СДП-а, као његов евентуални заменик, нашао се хрватски бранитељ Роберт Спаћ, Албанац са Косова, чија је мајка Хрватица из Јањева.

У Кистању делује и Демократска партија Срба, која има представника у Општинском већу. Зове се Божо Шуша, а за њега се у целој Хрватској чуло претпрошле године када је покренуо иницијативу да се Улица Хрватских бранитеља преименује у Улицу Мирка Королије (књижевник рођен у Кистању), а Пут Чучева у Улицу Петра Пере Вејновића. Заложио се и да Кистањци укину Трг Фрање Туђмана, као и да преименују Улицу Анте Старчевића. Не знам како је завршила Шушина иницијатива.

Вратимо се националном значају Кистања за Србе у Далмацији. Споменути манастир Крка подигнут је 1350. године, као задужбина српске принцезе Јелене, сестре цара Душана, а посвећен је Арханђелу Михајлу. Било је то, види се, 40 година пре Косовске битке, што свакако говори о старости корена Срба у Далмацији, а против и даље актуелне и живе хрватске теорије да су Срби на просторе данашње Хрватске дошли бежећи пред Турцима.
Срби у Кистању имају два храма Српске православне цркве. Први је подигнут 1537. године и посвећен Светом Николају, а црква Светих Ћирила и Методија узидана је 1888. године. За потребе католика, које је Бечки двор ангажовао на државним пословима у Кистању и целом том крају, 1895. године подигнута је црква Блажене Дјевице Марије. Хрватима Јањевцима та богомоља изгледа није била довољна, па су уз велику помоћ државе, али и средствима својих веома имућних сународника (скоро сви златари у Хрватској, још од Другог светског рата, су Јањевци) 1999. године узидали цркву Светог Николе.

Простор не дозвољава да наведемо бројне, а изузетно интересантне податке из историје Кистања. Споменућу само да је јавна расвета у ову варош постављена 1910, а водовод је стигао само две године касније. Много пре, 1855. године, Кистање је добило пошту. Из новијег времена издвајам два по предзнаку различита, али врло интересантна податка.

У време своје највеће славе Лепа Брена одржала је 1986. године концерт на стадиону Буковица, у Кистању, пред пет хиљада људи. Три године касније, 1989, у време први великих националних буђења и потреса у Титовој Југославији, Јово Опачић, сећа ли се неко тог човека, председавао је Оснивачком скупштином Српског културног друштва „Зора“. Не знам где је данас Јован Опачић, али знам да је прошао праву голготу; у августу 1995. године напустио је Крајину, потуцао се по Србији, радио као ноћни чувар у једној фирми у Смедереву, вратио се у Хрватску, добио батине у центру Книна, безуспешно покушавао да у свом родном селу Плавну живи од узгоја коза… Срби Јову Опачића никада нису разумели, ни онда када је оснивао „Зору“, ни у време када их је представљао у Сабору. Нису га разумели ни Хрвати. Опачић никада није био човек сукоба, обрачуна, рата. Њега је појело време, онакво какво је било.

А Кистање? Може ли извући нову снагу из старих корена? То у значајној мери зависи и од споменутих Грчића.

Извор: pecat

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top