Kistanje, selo koje je uvažavao i car Franjo Josip

Datum objave: ponedeljak, mart 12, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Najveće selo u Dalmatinskoj Zagori, Kistanje, srpsko prebivalište od davnog vremena, izuzetno bogate istorije, opet je u centru pažnje, ali ne zbog Jove Opačića, kao pre 22 godine, već zarad srpsko-srpskog sukoba u kojem će, naravno, profitirati Hrvati

U trouglu Knin-Drniš-Benkovac, baš negde na sredini, a nedaleko od drevnog manastira Krka, nalazi se varoš Kistanje. Najveće selo u Dalmatinskoj Zagori, jedno od ključnih tačaka postojanja Srba u Dalmaciji, duhovno i nacionalno središte pravoslavnog življa tih prostora. Sredinom 19. veka u Kistanju je bilo 1.300 stanovnika, u većini Srba. Taj broj se konstantno uvećavao, tako da je 1953. godine Kistanje imalo 2.353 stanovnika. Rat devedesetih dočekali su u nešto manjem broju, ipak većem od dve hiljade, a onda se u avgustu 1995. godine dogodila „Oluja“, Kistanje i okolina opusteli su. Ono starčadi što je ostalo, posebno u obližnjim Varivodama, hrvatska vojska je pobila.

VISOKI CILjEVI IMPERIJE

Kistanje je kroz istoriju imalo poseban značaj za one koji su vladali prostorima Dalmacije; Mlečanima, Francuzima, Austrijancima. Tu su se sudarali pravoslavlje i katoličanstvo, tu su i jedni i drugi, za mirnih noći, sa obližnje turske granice mogli da čuju pozive mujezina bosanskim muslimanima na večernje molitve, tu je način obraćanja Bogu, kakvo god da je bilo, uvek nekome smetalo, a ljuti kamen na kojem se živelo bio važniji od života.

Samo pedantni hroničari i bolji poznavaoci prošlosti Dalmacije znaju da je veliki i silni austrijski car Franjo Josip 1875. godine posetio Kistanje, dajući mu na taj način poseban značaj. Naravno, sve je to bilo u interesu politike i visokih ciljeva imperije, ali kad jedan car, tako moćan kakav je bio Franjo Josip, pohodi neko selo, pri tome verski manjinsko u odnosu na službenu veru carevine, onda se taj slučaj mora uzeti kao vrlo ozbiljan, a mesto posete kao vrlo značajno.

Pre nego što su Srbi posle „Oluje“ počeli da se vraćaju u Kistanje, Tuđman je u to selo doveo Hrvate sa Kosova, Janjevce (tako ih zovu po mestu u kojem su živeli – Janjevu), odlučan da nacionalnim inženjeringom neutrališe jednu od mogućih posleratnih „neuralgičnih tačaka“. Plan je delimično uspeo; sa gotovo zanemarljivim brojem Hrvata koji su 1991. godine živeli u naselju Kistanje, danas u Opštini Kistanje ima oko 60 odsto Srba i 40 odsto Hrvata Janjevaca. Ima i međunacionalnih trvenja, incidenata, sukoba, ali sve manje. Tu žeravicu najčešće donesu i po Kistanju raspiruju oni sa strane, iz Zagreba i Splita, uglavnom u akcijama za ponovno mobilisanje hrvatskog nacionalnog i biračkog tela.

Tako je i ovih dana kad se Kistanje priprema za lokalne izbore, sredinom marta, na kojima će dobiti novog načelnika opštine. Dosadašnji, Slobodan Rončević, Srbin iz partije Milorada Pupovca, podneo je ostavku, odjavio se iz Kistanja i preselio u Zadar. Tamo će pokušati da vrati stanarsko pravo, odnosno da se useli u stan iz kojeg je spasavajući glavu morao da pobegne 1991, posle čega je isti zauzeo jedan od hrvatskih branitelja.

RODBINSKA POVEZANOST

Četiri kandidata su u trci za Rončevićevo mesto, među njima i Srbin Momčilo Grčić, čija je kandidatura izazvala veliku pažnju u Dalmaciji, reklo bi se i u celoj Hrvatskoj. On se pojavljuje na listi Socijal demokratske partije, aktuelnog premijera Zorana Milanovića, a doskora je bio član Samostalne srpske demokratske stranke Milorada Pupovca. Sve bi to prošlo u lokalnom miru da se nije oglasila braniteljska udruga iz Zadra ili Šibenika, nisam siguran, alarmirajući javnost da se u Kistanju na vlast vraća niko drugi do Milan Martić. Odnosno, njegov najbliži saradnik, šef njegovog Kabineta Momčilo Grčić. To im nije bilo dosta, pa su prikačili i podatak da je Grčić u bliskim rodbinskim vezama sa Brankom Grčićem, ministrom regionalnog razvoja u Milanovićevoj vladi, da vodi računa o roditeljima svog rođaka koji žive u Kistanju. Ministar Grčić oglasio se istoga dana, negirajući navode o rodbinskoj povezanosti sa Momčilom.

Da je stvar stranačkog karaktera tome se ne bi pridavao gotovi nikakav značaj, ali ovde se radi o Srbima i Hrvatima, što u Dalmaciji, u Hrvatskoj uopšte, dobija apsolutnu pažnju i značaj. Tako je na tom prostoru oduvek bilo, od davnih dana, prvih susreta i prvih trvenja (verskog karaktera) između Srba i Hrvata.

Momčilo Grčić je, naravno, reagovao, i to u formi konferencije za novinare, organizovane u Šibeniku. Nikada nisam bio – kazao je – šef Kabineta Milana Martića, i dodao: „Iz Knina sam otišao u Beograd pre ratnih sukoba, a tamo sam se vratio po mobilizacijskom pozivu, u leto 1993. godine, kada više nije bilo vojnih operacija. Radio sam u protokolu i dočekivao predstavnike međunarodne zajednice koji su pokušavali da održe mir, od Pitera Galbrajta, Torvalda Stoltenberga, Jasušija Akašija itd… vodio ih u izbegličke centre, pokazivao šta ih je u Kninu zanimalo. Ali, nikada nisam bio šef Kabineta Milana Martića“, poručio je Grčić.

On je potvrdio informaciju da u Kistanju žive roditelji ministra Branka Grčića, dva kilometra udaljeni od njegove kuće, ali je dodao kako nije rođak tim Grčićima i da ne vodi brigu o Brankovim roditeljima. „To Branko radi sam, video sam ga kako obilazi majku i oca, snabdeva ih namernicama, pomaže im“, rekao je Momčilo.

Zoranu Milanoviću sigurno nije svejedno šta se događa u Kistanju, ali na previsokom je mestu da bi to komentarisao. Taj posao obavila je izvesna Anita Bare, predsednica Socijal demokratske partije Šibensko-kninske županije, unoseći u priču i neke nove elemente.

„Ne želimo da učestvujemo u prljavoj kampanji, ali da se zna: Samostalna srpska demokratska stranka (SDSS) predlagala je Momčilu Grčiću da se vrati u njihove redove i da će ga oni kandidovati za načelnika Općine Kistanje. Kada je on to odbio, krenule su podvale. Iza svega, dakle, stoji SDSS, pokušavajući da zadrži vlast u opštini koju vodi već sedam godina“, bila je vrlo određena Anita Bare.

ZADUŽBINA SRPSKE PRINCEZE

Nesvesno, ona je priznala da se u Kistanju vodi bespoštedna borba za kontrolu nad Srbima. Na jednoj strani je Zoran Milanović, a na drugoj Milorad Pupovac. Grčić potvrđuje da je bio u SDSS-u, ali tamo, kaže, više nije mogao da izdrži zbog kriminalizacije samog vrha SDSS-a, samovolje, obračuna sa neposlušnima. Priča je to koja svoje korene vuče iz 1990. godine, iz velike Račanove prevare, kada je ogroman broj srpskih glasova koje je dobila njegova partija na prvim višestranačkim izborima odneo Tuđmanu na sto. Grčić, ako ga izaberu za načelnika Opštine Kistanje, neće više biti predstavnik Srba, iako je Srbin. Na izbornoj listi SDP-a, kao njegov eventualni zamenik, našao se hrvatski branitelj Robert Spać, Albanac sa Kosova, čija je majka Hrvatica iz Janjeva.

U Kistanju deluje i Demokratska partija Srba, koja ima predstavnika u Opštinskom veću. Zove se Božo Šuša, a za njega se u celoj Hrvatskoj čulo pretprošle godine kada je pokrenuo inicijativu da se Ulica Hrvatskih branitelja preimenuje u Ulicu Mirka Korolije (književnik rođen u Kistanju), a Put Čučeva u Ulicu Petra Pere Vejnovića. Založio se i da Kistanjci ukinu Trg Franje Tuđmana, kao i da preimenuju Ulicu Ante Starčevića. Ne znam kako je završila Šušina inicijativa.

Vratimo se nacionalnom značaju Kistanja za Srbe u Dalmaciji. Spomenuti manastir Krka podignut je 1350. godine, kao zadužbina srpske princeze Jelene, sestre cara Dušana, a posvećen je Arhanđelu Mihajlu. Bilo je to, vidi se, 40 godina pre Kosovske bitke, što svakako govori o starosti korena Srba u Dalmaciji, a protiv i dalje aktuelne i žive hrvatske teorije da su Srbi na prostore današnje Hrvatske došli bežeći pred Turcima.
Srbi u Kistanju imaju dva hrama Srpske pravoslavne crkve. Prvi je podignut 1537. godine i posvećen Svetom Nikolaju, a crkva Svetih Ćirila i Metodija uzidana je 1888. godine. Za potrebe katolika, koje je Bečki dvor angažovao na državnim poslovima u Kistanju i celom tom kraju, 1895. godine podignuta je crkva Blažene Djevice Marije. Hrvatima Janjevcima ta bogomolja izgleda nije bila dovoljna, pa su uz veliku pomoć države, ali i sredstvima svojih veoma imućnih sunarodnika (skoro svi zlatari u Hrvatskoj, još od Drugog svetskog rata, su Janjevci) 1999. godine uzidali crkvu Svetog Nikole.

Prostor ne dozvoljava da navedemo brojne, a izuzetno interesantne podatke iz istorije Kistanja. Spomenuću samo da je javna rasveta u ovu varoš postavljena 1910, a vodovod je stigao samo dve godine kasnije. Mnogo pre, 1855. godine, Kistanje je dobilo poštu. Iz novijeg vremena izdvajam dva po predznaku različita, ali vrlo interesantna podatka.

U vreme svoje najveće slave Lepa Brena održala je 1986. godine koncert na stadionu Bukovica, u Kistanju, pred pet hiljada ljudi. Tri godine kasnije, 1989, u vreme prvi velikih nacionalnih buđenja i potresa u Titovoj Jugoslaviji, Jovo Opačić, seća li se neko tog čoveka, predsedavao je Osnivačkom skupštinom Srpskog kulturnog društva „Zora“. Ne znam gde je danas Jovan Opačić, ali znam da je prošao pravu golgotu; u avgustu 1995. godine napustio je Krajinu, potucao se po Srbiji, radio kao noćni čuvar u jednoj firmi u Smederevu, vratio se u Hrvatsku, dobio batine u centru Knina, bezuspešno pokušavao da u svom rodnom selu Plavnu živi od uzgoja koza… Srbi Jovu Opačića nikada nisu razumeli, ni onda kada je osnivao „Zoru“, ni u vreme kada ih je predstavljao u Saboru. Nisu ga razumeli ni Hrvati. Opačić nikada nije bio čovek sukoba, obračuna, rata. Njega je pojelo vreme, onakvo kakvo je bilo.

A Kistanje? Može li izvući novu snagu iz starih korena? To u značajnoj meri zavisi i od spomenutih Grčića.

Izvor: pecat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top