Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Керум је, господо, у праву

Датум објаве: петак, септембар 21, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/Ratko Dmitrovic.jpg

Пре три године и пре неколико дана, на државноj телевизиjи, градоначелник Сплита, другог града по величини у Хрватскоj, ширио jе мржњу и нетрпељивост према Србима, али ни онда, ни данас хрватска држава
не интервенише, што само потврђуjе Керумову тезу да већина Хрвата подржава оно што он прича

 
Хаjде да ствари поставимо на оваj начин, хипотетички, наравно; градоначелник Новог
Сада, другог по величини града у Србиjи, нека се у овоj фикциjи зове Жика, гостуjе
на „РТС“-у и, уз остало, каже да никада не би пристао да му Хрват буде зет, уз додатак
да Хрвати у Србиjи мораjу да знаjу где им jе место. Шта мислите шта би се догодило?
Да разигравамо могуће последице; jош исте вечери „РТС“ би се оградио од Жикиних
изjава, осуђуjући их, разуме се; сутрадан би председник Владе Србиjе или министар
правде затражио хитну реакциjу Тужилаштва, због говора мржње и ширења међунационалне
нетрпељивости; Влада Воjводине покренуле би инициjативу да Скупштина Новог Сада
крене у процес Жикине смене; у име невладиног сектора Миљенко Дерета, наjвероватниjе,
на ванредно сазваноj конференциjи за новинаре оштро би осудио говор мржње градоначелника
Жике, додаjући да jе то само jош jедан доказ фашизациjе српског друштва (под утицаjем
деведесетих), док би Соња Бисерко, седећи Дерети са десне стране, наjвероватниjе
затражила интервенциjу Европске комисиjе. Не могавши све то да издржи Жика подноси
оставку већ другог дана после интервjуа „РТС“-у. Да, тако би било.
У замењеноj улози, али сада стварноj, градоначелник Сплита, другог по величини града
у Хрватскоj, Жељко Керум, поновио jе пре неки дан, гостуjући на „Хрватскоj телевизиjи“,
причу од пре три године, изговорену на истом месту; да никада не би прихватио Србина
за зета, да Срби у Хрватскоj мораjу да знаjу где им jе место, да цела Хрватска мисли
као он, али нема прилику да то и каже… И какве су реакциjе? Никакве, ни онда, ни
сада. Понеки коментар у новинама, жаловито саопштење Милорада Пуповца, два три писма
Срба протераних из Хрватске и… краj.

 

ВИШИ НИВО ЛУДИЛА
До тренутка настанка текста коjи читате част државе Хрватске у вези са овим питањем
бранио jе jедино Томислав Клаушки, тренутно наjбољи коментатор у хрватском новинарству
(обjављуjе на порталу индеx.хр) и то на jедини исправан начин; тврдњом да Керум
ниjе само будала и да на његове изливе шовинизма и отворене нетрпељивости према
Србима требало би да реагуjе држава. Због чега, пита Клаушки, ћути председник Владе
Хрватске Милановић, Тужилаштво, председник државе Иво Јосиповић, коjи jе, нема ни
месец дана, у свађи са Пуповцем рекао да jе он (Јосиповић) председник свих Срба
у Хрватскоj, њихов заштитник. Истина, на Керумово усташтво осврнуо се и његов суграђанин,
новинар и књижевник Анте Томић, спуштаjући га на дно друштвене лествице, али са
основном идеjом, на коjоj jе и постављен текст, да Керум Србе користи тек као оправдање
за пословни и финансиjски слом пред коjим се налази. Томић ту не види друге опасности.
Ни Клаушки, ни Томић не баве се оним што jе Керум рекао, и сада и пре три године,
а представља суштину његове приче, не баве се Жељковом тврдњом да његово мишљење
о Србима дели већина хрватског народа. Неки jавности познати Хрвати тврде да то
ниjе тачно. Не, господо, Керум jе у праву. Тачно jе оно што он каже. Да jе другачиjе,
градоначелник Сплита био би смењен jош пре три године. Уместо тога његова листа
jе на парламентарним изборима краjем прошле године у Далмациjи остварила одлучан
резултат, Жељко и његова рођена сестра Невенка добили су мандат у Сабору Хрватске.
Да ли jе потребан jачи доказ да Керумово мишљење о Србима дели већина Хрвата?
У реаговању на последње Керумово дивљање Милорад Пуповац сугерише да би се, после
овога, на Србе у Хрватскоj могло гледати као на Јевреjе. Због чега то каже, иако
зна да поређење ниjе добро, да замагљуjе суштину проблема?
Керум jе, уз наведено, Србима приписао и контролу над хрватским банкама, што jе
заиста виши ниво лудила, пошто Срби не контролишу банке ни у Србиjи, а камоли у
Хрватскоj, али то асоцира на атмосферу из Ваjмарске републике (Немачка после Првог
светског рата), у коjоj су на површину избиле снажне антисемитске пароле међу коjима
jе значаjно место заузимала о Јевреjима коjи контролишу немачке банке, што jе Пуповцу
савршено одговарало да повуче паралелу Срби-Јевреjи. Свесна грешка. Јевреjи у Немачкоj
jесу били означени као банкарске гуликоже, зеленаши, друштвени паразити, али нико
их ниjе позиционирао као агресоре на немачку државу. Србе у Хрватскоj нико не брани
са службене хрватске позициjе из разлога што сви, од обичног сељака, преко Милановића
и Јосиповића, до самог Клаушког, бране теориjу да су домаћи, „хрватски Срби“ почетком
деведесетих извршили агресиjу на хрватску државу. Дакле, српска позициjа у данашњоj
Хрватскоj не одговара положаjу Јевреjа у предхитлеровскоj и нацистичкоj Немачкоj,
како сугерише Пуповац, већ позициjи Немаца после Другог светског рата, у Пољскоj
или Чехословачкоj, на пример. А због чега Пуповац, како рекох, свесно греши? Због
дефинициjе рата.
 

 

ДЕФИНИЦИЈА РАТА
Срби у Хрватскоj остаће у садашњем положаjу, грађана другог реда врло добро знаjу
где им jе место, како рече Керум, jер на глави свакога дана, у обичним и ретким
животним ситуациjама, осећаjу терет оптужби да су „агресори и злочинци“. У Хрватскоj
jе данас могуће живети као Србин, али ниjе могуће да Србин живи равноправно са Хрватима.
Чак ни у случаjу Милорада Пуповца. Та атмосфера, свакодневно храњена хрватска jавност
документарним филмовима о Домовинском рату, постављених на арматури „Хрватска jе
нападнута – Срби су агресори“, телевизиjским емисиjама у коjима су Срби искључиво
негативци, а Србиjа држава на путу „обнове фашизма“, одржава у животу и учвршћуjе
став: „Срби мораjу знати где им jе место“.
Пуповац, свеjедно jе из коjих разлога, нема снаге, неће, плаши се да рат у Хрватскоj
дефинише онако како се он jедино може дефинисати – као грађански рат, и отуда његово
овакво држање и став коjи Хрватскоj савршено одговара. Уместо да каже: на тлу Хрватске
вођен jе грађански рат, узрокован покушаjем Хрватске да се осамостали, Срби у Хрватскоj
за таj рат нису криви или су криви колико и Хрвати, он и даље бежи од те истине
и брани нешто што се, у оваквоj констелациjи историjских „истина“ и поставки, не
може бранити.
Људи попут Керума добро пролазе у наjшироj хрватскоj jавности, али их тамошњи интелектуални
кругови игноришу, избегаваjу. То су за њих редикули, затуцани Влаjи, примитивци
коjи срамоте Хрватску, сировине из Херцеговине… и све jе тако док у причи нема Срба.
А када се они поjаве хрватска интелектуална и политичка елита наjпре сатанизуjе
„реметилачки фактор“, припреми терен и повуче се на осматрачку позициjу као пуж
у кућицу, и препусти Католичкоj цркви и „сировинама из Херцеговине“ да наставе посао.
Тако jе било и 1941. и 1990. године. Кад се окончаjу прљаве и крваве работе, танки
слоj хрватске интелигенциjе опет излази на светло дана, тражи да се Керуми склоне,
врате тамо одакле су дошли, да не срамоте хрватску државу, хрватство уопште. У тоj
причи jе Крлежина теза о два камиона усташа придошлих из Херцеговине.
Приступ положаjу Срба у Хрватскоj, већ две децениjе заснованом на поставци „зна
се где jе њихово место“, довео jе до тога да се данас у Хрватскоj, не рачунаjући
политички експониране људе, као што jе Пуповац, готово нико од jавних личности,
из света културе, глуме, спорта… не изjашњава као Србин. Упркос чињеници да су многи
од њих српског порекла. Да би се то илустровало нема бољих примера од двоjице сjаjних
спортиста, репрезентативаца Хрватске у фудбалу и кошарци, Миладина Прше, познатиjег
као Дадо, и Ариjана Комазеца. Ни jедног од њих, наравно, нико, ниjе присиљавао да
се изjасне као Хрвати, али jе у Хрватскоj атмосфера таква да и jедан и други знаjу,
изjасне ли се као Срби, да ће окончати репрезентативни статус, довести себе и породицу
у неприjатну ситуациjу, изгубити вредност на тржишту спортске Европе.
Пре девет година, после jедне утакмице између Словениjе и Хрватске, коjу jе Хрватска
добила, словеначки „Дневник“ обjавио jе извештаj са меча у коjем jе писало: победнички
гол постигао jе Србин Дадо Пршо. Уследили су отворени и перфидни притисци до те
мере, да jе мучени Миладин загребачким „Спортским новостима“ изjавио: „Ја сам Хрват,
пресретан сам што сам добио маjицу са хрватским грбом и што сам могао Хрватскоj
нешто мало придониjети. Ја сам Хрват, све остало су глупости“.
Миладин Дадо Пршо, рођен у Задру, потиче из српске, православне породице. Његов
братанац, Милан, био jе пре седам година нада ФК „Црвена звезда“, али ниjе успео.
Његова породица живела jе избеглички живот у селу Зуце, испод Авале. Рођак Дадо
их jе помагао, слао новац, тренерке и копачке за малог Милана.
Случаj Комазец такође jе трагичан; бежећи од српског порекла, у страху да му се
нешто не догоди, jер су му навиjачи КК „Шибеник“ претили физичком ликвидациjом,
Ариjан jе изjавио да су његови пореклом Немци.
Срећом, Хрвати у Воjводини и Београду немаjу такве и сличне проблеме. Што се Срба
у Хрватскоj тиче њих ће разни Керуми и даље смештати „тамо где им jе место“, све
док се неко, а то jош увек може да буде Милорад Пуповац, не одважи и каже да jе
рат у Хрватскоj почео због хрватске сецесиjе и антисрпске хистериjе.

 

Извор: ПЕЧАТ

 

Пише Ратко Дмитровић




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top