Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Казнионица Окружног суда у Госпићу концентрациони логор – Књига Јадовно 1.

Датум објаве: субота, јун 17, 2017
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

zatezaloОдмах по проглашењу Независне Државе Хрватске, усташе су запосјеле све казнионице и затворе Краљевине Југославије на територији нове државе. Тако су запосјели и казнионицу Окружног суда у Госпићу и у њу, већ од 11. априла 1941. године, почели затварати Србе и комунисте, без обзира на националност, с подручја Госпића и његове околине, а од почетка јуна и из свих крајева НДХ.

Казнионица у Госпићу је код старијих грађана овог мјеста позната и под именом „Герихт“ (Gericht, њем., суд). То је велика четворострана зграда, основе 130×130 метара, на два спрата. Крила зграде су међусобно повезана и затварају дворишни простор с бунаром у средини. У предњем, западном дијелу зграде, за Краљевине Југославије су били смјештени суд, јавно правобранилаштво и грунтовница. Остала три крила су сачињавала казнионицу, у коју се улазило са источне стране.

У априлу 1941. године, Италијани су у сјевереном крилу зграде држали заробљене официре Југословенске војске. Послије 20. маја, након њиховог одласка, усташе су преузеле цјелокупни простор и мањим дијелом га користили као казнионицу, а већим као центар (логор), који власти у документима називају Концентрациони логор „Госпић“, а у ствари је, у функционалном смислу, био логор сабирно-транзитног карактера.[1] Након краћег задржавања у Госпићу, затвореници су настављали пут ка логорима Јадовно и Слана или ка неком другом губилишту.

Довозили су их жељезницом, у теретним сточним вагонима, по 60-80 људи у поједином вагону. Без обзира колико је транспорт трајао, нису добијали храну ни воду. Допремани су и камионима, понекад запрежним колима, па и пјешице.

Како видимо, овај логор је био у функцији већ у априлу 1941, значи знатно прије 2. јуна, када је Павелић издао званично наређење о оснивању логора. Заточеници су смјештани по 25 до 30 у ћелијама, у ходницима казнионице и затворском дворишту, гдје је дневно могло боравити 2.500-3.000 људи.

Да би се њихов број смањио и омогућио стални прилив нових заточеника, усташе су у систем масовног истребљења Срба и Јевреја укључили логоре смрти Јадовно на Велебиту, Слана и Метајна на отоку Пагу, збирни логор Овчару, сабиралиште на жељезничкој станици Госпић, помоћни логор Ступачиново код Башких Оштарија и бројне бездане јаме на Велебиту и у околици Госпића.

У даљем тексту ће се видјети да су у комплексу логора Јадовно сви логори били транзитног карактера. У њима су се жртве задржавале само кратко вријеме. Многи од њих нису ни приспјели у госпићку казниону, већ су их директно с вагона на жељезничкој станици одвозили или пјешице одводили у неки од логора или на неко од наведених стратишта. Све то говори да је логор Госпић, иако зван концентрациони, био пролазан. О томе свједоче и подаци које износе Фрањо Здунић Лав, Терка Гојмерац и неколико преживјелих логораша само у времену од 20. јула до 19. августа из госпићке казнионице, тј. концентрационог логора Госпић, на Велебит је упућено 25.000 затвореника.[2]

Терка Гојмерац, која је транспортом из Загреба стигла у Госпић 20. јула, и истога дана заточена у казнионицу Окружног суда, каже: „Ту сам видјела како се даномице одважају људи, на хиљаде, везани жицом, на Јадовно и оток Паг. Стално су долазили велики транспорти из читаве Босне. Ти људи су путовали неколико дана у затвореним марвинским вагонима, без хране и воде, на јулској врућини. Онако жедни, гурали су се око бунара у казнионичком дворишту. Чекали су у дугим редовима да дођу до воде. Један од њих био је мало нестрпљив и то га је одмах коштало главе. Убијен је од усташе Николе из револвера и остао на мјесту мртав.

Често смо чули запомагање из ћелија, гдје су усташе тукли и мучили људе. У тим ћелијама били су они осуђени на смрт гладовањем и батинањем. У ноћи кад се гасило свјетло, знали смо што то значи: извлачили су мртве из ћелија, видјели смо то са прозора. То су хтјели обављати тихо и непримјетно. Држим да је у оно вријеме што сам била у казнионици Госпић, од 20. јула до 19. августа 1941, прошло кроз њу око 25 000 људи.“[i][3]

Ана Фајдић, ухапшена у Госпићу 26. јула, о усташким злочинима вршеним у госпићкој казниони свједочи: „Кроз оно вријеме док сам ја била у казнионици, вршена су масовна злочинства, као убијање, батинање и слично, те сам тако гледала људе чак и одрезаних ушију те на сваке муке мучених. Осим тога било је скоро свакодневно допремање и отпремање транспорта људи који су отпремани на клање, а то су нам баш говорили вахтмани (Wachtmann, њем., стражар, прим. аутора) да ови људи иду на клање из казнионице. Тих транспорта било је много, неколико пута до подне и неколико пута послије подне. Сви су ти мученици били везани…“[4]

Заповједник концентрационог логора у Госпићу је био равнатељ Жупског редарственог равнатељства у Госпићу Стјепан Рубинић. Управитељ казнионице је био злогласни усташа Милан Старачек, Чех, који је имао неограничену власт како у казнионици тако и у свим другим злочиначким радњама, док је управитељ казнионице за политичке затворенике био усташки натпоручник Јанко Михаловић,[5] тајник усташког редарства у Госпићу, нећак бившег хрватског бана Михаловића. Логор су осигуравали дијелови 17. и 22. усташке бојне под командом Јуце Рукавине, чији су војници, поред осигурања логора, свирепо злостављали заточенике и убијали их у Јадовном и на другим стратиштима.

Затворенике су мучили на разне начине, у ћелијама, по ходницима и у дворишту казнионице. Усмрћене су углавном ноћу одвозили камионима до безданих јама, у прво вријеме у правцу Перушића и Оточца. Управни апарат логора је био смјештен у згради суда. Прва дислокација логора Госпић се налазила на Велебиту, у логору Јадовно, којем је додјељена улога губилишта.

Усташки логор у Госпићу, као сабирни логор жупског редарственог равнатељства, организовало је Министарство унутрашњих послова НДХ, односно Андрија Артуковић са својом полицијом, на челу с Дидом Кватерником, Мијом Бабићем Ђованијем, Јурицом Фрковићем, Јуцом Рукавином и другима. Они су, уз помоћ госпићких усташа, добрих познавалаца Велебита, предложили и одабрали јаме у планини као најпогоднија мјеста за масовна уморства Срба, Јевреја, комуниста и свих њима „непоћудних елемената“. Тај избор је начињен и због тога што су велебитске јаме тешко приступачне, па су рачунали да се о њиховим злочинима никада ништа неће сазнати.

Као и нацисти, усташе су настојали да „правдају“ своје злочине, што смо видјели у њиховом законодавству и бројним упутствима, одлукама и другим актима. Тако се и у Окружници Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ, број 15013-II-1, од 30. јула 1941, истиче: „У интересу јавне сигурности имаду се сви жидови (покрштени или не) и Срби (прешли на католицизам или не), затворити под сумњом комунизма, а ако се против њих иначе не предложи никакав доказни материјал да би се могли ставити под пријеки суд, отпремити их у сабирни логор жупског редарственог Равнатељства у Госпић.“[6] У одлуци се посебно наглашава да се Срби и Јевреји пред суд изводе ако постоји и сумња за комунизам, а без икаквих доказа упућују у логор у Госпићу. Са овом одлуком су била упозната сва жупска редарства у НДХ и редарствена равнатељства у Загребу, Бањалуци и Сарајеву. Срби и Јевреји су с доказом или без њега — били упућивани у логоре смрти, убијани под изговором да су комунисти или четници, како би усташе пред јавношћу камуфлирали неописиве злочине, али се они нису могли сакрити.

О свему су одлучивали Андрија Артуковић, Дидо Кватерник, Миле Будак, Мијо Бабић, браћа Мате, Ивица и Јурица Фрковић. Њима треба прибројити још Јуцу Рукавину, Стјепана Рубинића, Руду Рица, усташког сатника и управника логора Јадовно. Они и многи њихови сљедбеници добро су познавали конфигурацију земљишта, знали за многе јаме на Велебиту и у његовој околици и били сигурни у велику и добро организовану усташку организацију у Госпићу. Велики жупан Јурица Фрковић је био поуздан и улијевао повјерење у погледу остваривања замисли о потпуном истребљењу Срба и Јевреја у Независној Држави Хрватској.

Извршиоце злочина су они припремили знатно раније, а посебно уочи самог извршења. Прије но што су упућивани у Госпић, Јадовно и Слану, у Загребу их је на Савској цести вјежбао емигрант Иван Девчић Пивац. По доласку у Госпић, Лука Барјашић, Миле Дидулица, Вентура Баљак, Миле Стрика, Бенан Барић, Јерко Фратровић, Славко Баљак и многи други заклели су се „пред крижем, гдје је био Исус разапет, ножем, пиштољем и двије свиће“, како треба уништавати Србе, описује Јандре Стрика њихову радост док им је Вентура Баљак читао заклетву.[7]

Током априла и маја 1941, усташе су у Лици, као и у другим дијеловима НДХ, убијали истакнутије Србе, комунисте и „непоћудне“ Хрвате, а масовна хапшења и убијања су услиједила почетком јуна. Управо у јуну и јулу, усташки функционери Миле Будак, Андрија Артуковић, Милован Жанић, Младен Лорковић, Мирко Пук, Виктор Гутић и други, разлетјели су се по НДХ и својим говорима свестрано потицали на масовно истребљење Срба и Јевреја. Велики жупан у Госпићу, Јурица Фрковић, припадницима Помоћног усташког одреда, односно својим „жутим орловима“, рекао је: „Фундамент на Јадовном је од Срба и Јевреја, а глазура ће бити од покварених Хрвата“.[8] Подстрекавања усташких вођа и врховништва НДХ на покоље су ескалирала. Отпочео је масовни покољ не само интелектуалаца, него свих Срба и Јевреја, мушкараца, жена и дјеце. Њихова имовина је пљачкана, а читава насеља, са црквама и школама, спаљивана.

Казнионица Окружног суда у Госпићу је претворена у масовно мучилиште. Усташе су свакога дана доводили испребијане, изнакажене људе у казнионичке просторије, у којима су их мучили, а затим одвозили до оближњих јама, гдје су их убијали да би створили простор за друге. Тако су, као на фабричкој траци, на најсвирепији начин уморили хиљаде невиних људи. За власти су јаме представљале најприкладније рјешење за уклањање побијених нису захтјевале већи утрошак финансијских средстава, није било потребно копати раке, затрпавати их и, што је веома важно, губилишта су се налазила далеко од јавности.

При уласку у казнионицу, у прво вријеме је овјером вршен формалан пријем спроводних листа. О саслушањима није било ни помена. Само би понеки стражар успут добацио: „Овдје ћете бити привремено, а затим идете на рад у уреднији логор са уредном опскрбом“. Храну им нису давали, тако да су изнемогли затвореници једва чекали да оду у тај обећани логор са „опскрбом“. Појединци су се зато јављали за слиједећи транспорт преко реда.

Транспортима, њиховим распоредом и отпремањем у логоре Јадовно и Слана руководио је управитељ казнионице Милан Старачек, а помагали су му Миле Вркљан Милица, Јосо Самарџија, Стево Томљеновић, Делко Богданић, др Круно Локнер, Стјепан Марковић Мацола, Тоне Биљан, Стјепан Орешковић, Иван Прпић Шуће, Јанко Михаловић, Звонко Пезељ, Анте Наглић, Гавро Шикић, Стипе Стилиновић Књапо, шеф полиције, Мирко Павичић, Лука Светић, Мирослав Бален, Миле Стилиновић Мила, Ивица Томљеновић, Јосо Матијевић, Шимац, Звонко Јохман, Јуцо Рукавина и многи други.[9]

Даринка Радмановић, ученица Учитељске школе у Госпићу, која је гледала довођење Срба у казнионицу, у изјави од 13. октобра 1942. године описала је поступак усташа према њима слиједећим ријечима:

„Једне недјеље послије подне у првој половини маја 1941. ишла сам улицом са мојом другарицом Јапунџић Драгојлом и видјела сам тада како је крај нас прошао у правцу казнионице један теретни камион, који је са стране и одозго био забијен даскама, а преко дасака пребачена церада. На камиону преко цераде сједиле су три усташе, од којих је један био ђак гимназије а двојица ђаци учитељске школе. Неколико других усташа сједило је крај шофера. Народ је видјевши овај камион викао: ’Воде Србе’ и пошао за камионом, па смо се и нас двије упутиле према казнионици да видимо кога су довезли. Када је камион дошао до казнионице, зауставио се је, а усташе-ђаци, одбили су неколико дасака и ми смо видјеле тада да су у камиону лежали свезани Срби један на другоме као снопље. Били су свезани ланцима и конопцима. Сви су били потпуно изнемогли, а један је био крвав и по глави те су непомично лежали. Око овога камиона наједном се је створила група ђака, усташа, међу којима сам видјела напријед већ поменуте: браћу Наглић, Балене и Матаију.

Усташе су Србима наредиле да изађу из камиона, али су Срби и даље непомично лежали јер су били испребијани. Тада их је наведени Матаија, ђак учитељске школе, стао кундаком ударати по леђима. Неки Срби су се тада почели мицати и јаукати, а други су и надаље непомично лежали. Тада су Матаији притекли у помоћ његови другови те Србе силом свукли из камиона на земљу. Неки су се Срби са земље дигли и тетурајући као пијани ишли пред усташама-ђацима у казнионицу, а усташе-ђаци су их при томе тукли ногама, док други Срби нису могли ићи, па су их усташе вукли. Матаија је непрестано тукао оне јаднике и говорио: ’Нека вам сада помогне Краљ Петар’. Нас двије смо се потом удаљиле и отишле кући.

Тај исти дан увече сједила сам у авлији са мојом баком Теодором, старом 76 година. Око 10 сати чуле смо како усташе воде са жељезничке станице у казнионицу групу сељака. Пришле смо до ограде авлије и видјеле у групи око 100 Срба, сељака, свезаних два по два. Међу овим сељацима било је много старијих људи. Водили су их шест оборужаних усташа, од којих је један ишао на челу групе, један отрага, и са сваке стране по двојица. Усташе су наређивале овим сељацима да пјевају четничке пјесме, које су сељаци морали пјевати, а послије тога су их усташе кундацима тукли. У овој групи настао је јаук. Усташе су им наређивали час да трче, час да стану. У задњем реду ишла су два млада сељака који су међусобно носили једнога старог сељака јер није могао ићи и био је сав крвав по глави. Баш пред нашом кућом налази се бунар и сељаци пролазећи крај овога бунара молили су усташе да им дозволе да се напију воде говорећи: ‘Умријет ћемо од жеђи’. Усташе им нису дозволиле да се напију воде, већ су им одговорили: ‘Нећете добити воде јер треба да цркнете, истријебити ћемо вас све Србе’.

Оваквих и сличних призора гледали смо скоро сваки дан док сам год била у Госпићу. Госпићки Хрвати излазили су на улице, смијали се и одобравали. Ријетки су били који су то осуђивали, и ти се нису хтјели појавити на улици. Срби из Госпића нису смјели спавати код својих кућа, него су се преко ноћи скривали у поља и спавали у житу и трави, а по дану долазили кућама и чим би видјели у даљини кога усташу, бјежали су као дивље звијери. Усташе су долазиле по ноћи у српске куће и пљачкали их односећи све из кућа тако да су српске куће остале за кратко вријеме потпуно празне.“[10]

За вријеме батинања, масакрирања и убијања у затворским ћелијама, усташе су у дворишту казнионице стварали буку ударањем о разне металне предмете, како се не би чули јауци и запомагања. Ноћу су убијене износили у двориште, настојећи то прикрити гашењем свјетала.

И утовар ухапшених у камионе су обављали ноћу. При том су се чули повици: „Улази! Пењи се!“. Они који су остајали у ћелијама знали су да њихову браћу, очеве, рођаке и сусједе одводе на стратишта. Бројни свједоци причају о тим ужасима. Анте Рукавина, који је припадао странци Стјепана Радића, био је међу првима затворен са Србима. Он у својој изјави, коју ми је дао 27. јула 1981. године, каже: „ћелија у казнионици била ми је на првом кату и гледала је на двориште. За вријеме боравка у њој чуо сам запомагања и јауке и из других ћелија и са дворишта и то углавном по ноћи. То запомагање долазило је од људи које су усташе тукле. То се врло често чуло по ноћи из дворишта како усташе ударају и вичу: ’Улази!’, а то се односило на оне које су товарили у камионе и одводили. Прије тога би их измучили и повезали жицом да би били што сигурнији да неће нитко моћи ни покушати бјежати.“[11]

Јелена Басарић је са осталим Српкињама била у једној од ћелија с погледом на двориште, тако да је могла проматрати шта усташе раде са заточеницима. Једнога дана је, погледавши кроз прозор, међу осталим заточеницима у дворишту угледала свога оца. „Он ме је опазио и руком ми показао да је гладан али му ја нисам могла ништа помоћи. Неколико дана послије тога видјела сам како су усташе мојег оца са много других Срба свезали жицом, а потом спојили ланцем и некуда одвели. Тада сам посљедњи пут видјела свога оца… У казнионици у Госпићу остала сам 15 дана и за то вријеме морала сам неколико пута рибати ходнике и ћелије, у којима су подови (патоси) били упрљани крвљу, а и зидови тих ћелија били су прљави. Једнога дана прије подне гледала сам из своје ћелије у двориште и тада сам видјела како је усташа једнога Србина након краћег објашњавања из војничке пушке убио.“[12]

Изјаве сестара Марије и Милице Вујновић из Дивосела, које су биле заточене у госпићкој казнионици два и по мјесеца, у потпуности се слажу са изјавом Јелене Басарић и других заточеника, који су макар и кратко вријеме провели у овом логору. Оне потврђују да су свакога дана, по устаљеној „процедури“, у колонама од по неколико стотина, заточеници одвођени из дворишта казнионице на Велебит.

„За вријеме нашег боравка у казнионици у Госпићу било је тамо много затворених Срба. Њих су усташе сваки дан тукли, а многе и убијали. Тако смо видјели једног дана како је један затвореник Србин, који се налазио у дворишту казнионице, хтио доћи до чесме и напити се воде, али га је усташа у том спријечио и убио из пушке. Испалио је у њега два хица а затим га ножем про’бо. Сваку ноћ смо слушале како усташе у ћелијама туку Србе, а ови под ударцима јаучу и стењу. Често пута смо морале прати патосе у ћелијама, који су били потпуно крвави. И зидови ћелија су били упрскани крвљу.“[13]

Бранко Цетина, који је успио побјећи из логора Јадовно, говорио ми је о мучењу у госпићкој казнионици: „Ја сам у 18 години живота ни крив ни дужан ухапшен и доспио у казнионицу у Госпићу, гдје сам провео 14 дана, а затим одведен у логор ’Јадовно’. За то вријеме од јутра до сутра слушао сам запомагања и јауке људи које су усташе звјерски мучили и убијали. Гледао сам призоре мучења који су непојмљиви за нормалног човека, пребијање ногу и руку, избијање зуба, ломљење ребара и друга мучења која су могли радити само нељуди у људској кожи.

Да не би набрајао све, навешћу вам један пример који је и на мене оставио тежак утисак и кога се и данас сјећам. Једне вечери, предзадњег дана мог боравка у казнионици Госпић, усташе су довеле једну групу људи из Славоније. Њих 10 убацили су у ћелију где нас је већ било 15, тако да смо стајали читаву ноћ. Сутрадан су нас извели на затворски круг, мислили смо да идемо на стрељање. На кругу су издвојили њих 10 и четворица усташа тукли су их док нису попадали. Међу тих 10 био је један јак човек четрдесетих година са доста великим брком који је издржао на ногама све батине. На крају му је пришао усташа узео га за леви а затим десни брк и очупао га, он је и то издржао иако га је крв облила. На мене је тај случај дјеловао да сам се једва одржао на ногама. Послије тога нас 15 су вратили у ћелију а оних 10 потоварили у камион и одвезли без трага у непознатом правцу.

Сљедећу ноћ смо провели у ћелији чекајући да и нас поведу. Сутра рано добили смо по шољицу каше, а затим су нас извели у круг затвора гдје је чекао један аутобус и два камиона и пошто су нас укрцали у та возила, колона је наставила пут до села Трновац гдје су нас искрцали, везали два и два, затим повезали спојним ланцем и повели према Јадовном. Тако увезана колона споро се кретала па је 20 усташа који су нас спроводили успут интервенисало кундацима неколико пута. После двочасовног марша у тој тужној колони стигли смо у логор ’Јадовно’ гдје нас је на улазу дочекала назови пријемна комисија на челу са злогласним управником логора Рудом Рицом…“[14]

Свакодневно су у затворском дворишту формиране колоне заточеника, који су прво везивани жицом двојица по двојица, а онда и уздужним ланцем, а затим одвођени камионима или пјешице на стратиште. Од средине маја до 18. августа, из дана у дан, из ноћи у ноћ.

Садржај

[1]   Здунић Фрањо Лав, н.д.,182-183.
[2]  Здунић Фрањо Лав, н.д.183.
[3]   АЈ, ЗКРЗ, инв.бр. 9284, веза Ф.бр.3423.
[4]   Изјава Ане Фајдић од 13. септембра 1947.године, ХАК, Архивски и сабирни центар Госпић. К. 120/47.
[5]   Михаловић је био од јуна до августа 1941.године задужен за политичке затворенике у госпићкој казнионици. По његовом избору и редослиједу су одвођени Срби и Јевреји са жељезничке станице и из збирних логора Госпића у Јадовно и у Слану, или директно до велелебитских јама. Непосредно је одлучивао још на жељезничкој станици у Госпићу, гдје је сачекивао транспорте и правио „селекцију“. Након ликвидације логора Јадовно, постао је командант усташког логора у Јастребарском.Побјегао је 1844. године у Италију и остао у служби као авијатичар. АХ, ЗКРЗ, Зх-бр. 391, кут. 149.
[6]   АВИИ, а.НДХ, к.169, рег.бр. 8/2.
[7]   Записник Окружног јавног тужилаштва Задар од 25. септембра 1952, Хисторијски архив, Задар.
[8]   Здунић Фрањо Лав, н.д.180.
[9]   АХ, ЗКРЗ-ГУЗ 1679/47, кут.144; „Хрватски народ“, 11. јун 1941; ЗКРЗ-Зх 1410, кут. 152; ЗКРЗ-Зх 304, кут. 149; ЗКРЗ-ГУЗ, 4664ц/45, кут.69.
[10]   АЈ, фасц. 911.
[11]   Изјава Анте Рукавине из села Трновца код Госпића, ХАК, к. Јадовно.
[12] Изјава Јелене Басарић од 14. априла 1942, дата Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду. Јелена је 20. августа 1941.године отпремљена из Госпића у логор Јастребарско, а након 1о дана у логор Крушчицу код Травника, те у Лобоград код Злататра. Ту је сазнала да су јој убијене мајка Пера, сестра Софија и снаха Аница са синовима, Владимиром (старим 9 година), Бранком (8) и Богданом (6). АЈ, фасц. 910.
[13]   АС, фасц. 919.
[14]   Изјава Бранка Цетине од 20. маја 1989. године, ХАК, кут. Јадовно.

 Садржај


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top