Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Катино искуство драматично упозорава – бјежите

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Нешто прије ручка, наврати к нама Ката Гашпаревића, била је у варошу. Остала је, јадна, сама. Супруг Стево отјеран је 1941. у Копривницу, син Ђуро је са мном остао у Јасеновцу, а млађи син јој је одузет у Сиску. Ђуро је нестао у оном строју са Пером Амиџића. Преварили су их да иду на рад у Њемачку, па су их у тој радости отјерали на клаоницу. Као и раније, и овај пут су сутрадан живи препознали одијела и шешире. И овај пут ме, јадна, припитивала о мом посљедњем виђењу њезиног Ђуре. Млађег синчића, који је имао четири, пет година, нашла је негдје у Пригорју. Довела га је кући, али ускоро је умро. Искрено се увијек радовала што сам се бар ја вратио жив и преболио онај тифус. Мама ју је задржала на ручку. Палачинке су лијепо мирисале. Видим, има их доста, али без филе. Ја их некако више и волим овако празне. Сједи тета Ката на мамином мјесту, насупрот мене. Мама је поставила танијере и жлице па онда донесе раљку са чорбом и шефљу коју намјести пред госта. „Ајд’ сипај, Като, док је топло“, каже. „Ево, са’ ћу и ја. Скоро сам готова“, јави се Јованка. Послије тете Кате сипам ја, па Јованка, онда мама. „Ев’ца, немој ти мени замјерит’ што ја навратим кад идем у варош. Знаш, кад видим Милана, лакше ми је. К’о да видим мога Ђуру. Нек’ се бар нетко спасио из тога пакла и зла“, рече Ката. „Ма, јој, Като драга, само ти дођи. Какво замјерање? Нек’ ти то не пада на памет“, мама одмах каже. „Гледам вас све троје… Знам да с’ изгуб’ла чо’јка к’о и ја и сина. Ал’, опет, Бог ти дао па ти је од троје дјеце бар двоје остало. Ја, кукавна, оста без моја обадва сина, ја сам к’о окресано стабло. Моје су гране одсјечене и ја сам готова“, тужно говори Ката. „А шта ћемо, Като? Жив човјек у земљу не може. Како се каже – горе високо, а доље тврдо, па морамо чекат’ Божју вољу“, тјеши је мама. „Ал’, Ев’ца, немој се љутит’ што ћу т’ ја нешто рећ’. Знаш, свију ових ноћи, и кад се пуца и кад је мирно, свашта и о свачему размишљам. Сјетим се и тебе и твоје дјеце, па се питам, драга Ев’ца, што ти с њима некуд не одеш? Негдје на сигурније мјесто. Сачувала си ји некако досад па, да зло не чује, више не би требало рескират’. Имаш куда, Ев’ца, и ти то боље знаш од мене, ал’, опет, ћела сам ти то рећи“, рече Ката. Мама шути, а ја је испитивачки гледам. „Ма, Като, размишљам ја о томе, па како год окренем, никако не могу све сложити“, рече. „Ево, да ти кажем из мога горког и црног искуства. У оном покољу четрдесет друге, кад сам чула да усташе горе на врх села пуцају, па онда јако нођ’ у Киселовом јарку одакле су се чули и јауци, ја се са дјецом склоним у пљевњак иза некаквог ритка. Они к’о гладни пси улетише у двориште, па у кућу, па у шталу. Вичу да излазимо. Тонћи Јозингов, оно пашче, виче: ’Туј их има троје, мат’ и два сина’. Ми шутимо, дрвени од страха, и послије неког времена пријеђемо на парму, а мој Ђуро повуче горе лотру. Тако смо се сакривали у дворишту и око куће јер се никуд није могло, били су свуда. Знаш да су по’ватали и оне који су побјегли за партизанима. Онда смо видјели да тјерају људе из тије горе села, а не убијају. Стари Ихаруш иш’о некуд доље, па га ја упитам: ’Комшија, а куд’ тјерају тај свијет’. Он не стајућ’ одговори: ’У логор доље, а онда даље’. Кроз пар дана, како знаш, све су нас покупили и ето како смо прошли. Оћ’ ти рећ’, Ев’ца, бјежи с том дјецом док је вријеме. Имаш куда. Идите к нашима док се све ово не промијени. Остављај к врагу све. Послушај ме“, тако она збори и између тога гласно срче чорбу. Ја зин’о, слушам и гледам је забезекнуто, заборавио чорбу, па ме мама опомену: „Ајд’, Мили, о’ладиће се“. Посрчем оно чорбе, мама нас нуди да још сипамо (што је увијек био мој обичај), али нитко неће. Ни ја овога пута нећу. Дођоше палачинке. Узимам у прсте, пресавијам и једем. Тако неколико пута, па рекох: „Баш су добре иако су посне“, да прекинем тишину. Сви једу палачинке и шуте. Стазом прође Вељо Петровић са још једним усташом. Носе пушке. „Ено вашег комшије Веље… Како се он влада? Гад, к’о гад, ал’ се некако, као, смекшао, па некад и поздрави кад пролази. Па, и он је онда убио… А Милана и Мару Боб’ћа он је отер’о у Киселов јарак. Причала Ранка. Можда је он Милана и убио. Ранка је само видјела да је Милан први убијен и да се високо бацао од земље. Онда њезин Ранко… Тад је почела бјежати, а мала Милена за њом“, прича она. Драго ми је да је тета Ката навратила. Паметно је мами рекла. А онда још и ова прича око херцеговачког крвника Веље… Тога Веље што нас је са Луцом и Бергером оног јутра четрдесет друге тражио код Трегнера да би нас поклао. Ето, око те крумпијерске чорбе оживјело је толико стравичних истина које ме избезумљују. Не треба више никакав додатак па да узмем капут, преизујем ципеле и – правац Полум! Разговор се даље наставио о дрвима за зиму, кокошима и вађењу крумпира… Њих двије се пољубише. „Немој шта замјер’т“, рече тета Ката и оде. „Требало би краве свезат’ и понудит’ их водом. Доста су пасле. Виђ’ ако баш нису сите, баци им отаве и настри им“, каже ми мама. Завршим то и пођем у кућу, ал’ угледам Вељу са Луцом и Звонком на њиховим малим вратима. Оног другог усташе нема. Мама пошла да баци крумпирске љуске на ђубре па у пролазу рече да се оно мало облака разишло. Бит ће, вели, лијепа ноћ. „Тко зна“ и „како за кога“, одвратим ја и продужим у кућу. Сједнем за стол, навучем фирангу и гледам на пут. Одем до лавора, оперем руке и са плеја понесем на стол оне палачинке. Добре су и све загледам колико да им оставим. Јованка је отишла код Тине и нешто се подуго задржала. Трегнерови хране марву, носе навилке сијена. Они имају и коње. Некако смо све рано завршили, јер су краве дуго пасле па не треба два пута напајати. Само да још оне затворе кокоши. Чекам да онај гад прође у варош. Не бих волио да омркне негдје горе, да ми је као за леђима. Тко зна шта му може пасти на памет кад у ноћи пролази мимо српске куће? Особито сад кад му је, рецимо, пријатељ Маркота у затвору, а Славко са Шимом и дјететом у Бјеловару. Мора да је посриједи неки договор или порука. Ево га! Оде доље. Вирим иза фиранге да видим је л’ прошао мимо куће. Ако скрене, знам зашто долази и што ме чека. Остаје ми само сикира, коју, не знам зашто, увијек држимо ту иза врата, а не на дрвљанику. Прође, оде. Ето, Милане, опет си им на дохват руке. У питању је само њихова добра воља – хоће ли навратити сада или касније, други пут. А ја? Ја сам ту, само чекам да дође и једном руком ме ухвати за косу, а другом ножем пререже врат. Сценарио је једноставан. Све је у функцији. Ја ништа не ометам, ја сам са тиме сугласан. Јер да нисам, сценарио не би био потпун, не би се могао реализирати. То је оно што сам одлучио онемогућити, што сам на кратко, три дана, онемогућио и, будала, опет намјестио главу на пањ. Мама дође у кућу, а за њом и Јованка која одмах упита да ли смо видјели Вељу. Одговарамо потврдно, а она ће: „Ма, чекала сам да оде. Нисам ћела пролазит’ мимо њих“. „Дакле тако, ти чекала да оде, а ја чекао хоће ли проћи или ће свратити. Мама, ја мислим да је најпаметније отићи на Полум. Спреман сам овог часа да кренем. Ја овако више заиста не могу живјети и нећу, заиста нећу“, одлучно кажем. „Ма, куд сад у ту ноћ? На кога све можеш набасат’ да те убије…“, одвраћа ме мама. „Па то је, у сваком случају, боље него да је Вељо вечерас свратио или да сврати касније вечерас. Јес’ ти чула ову јадну жену, дрво окресано? Она има крвавије искуство од тебе. Замисли ти, мама, шта би било да је она имала шансу четрдесет и друге? Она би је зграбила и данас би била сретна, сретнија него ти. Ти њу једноставно не разумијеш. Као ни мене. Њој се, мама, догодило све то што се нама, скупа с тобом, може догодити већ ноћас. Ми то морамо избјећи, а ти то нећеш“, говорио сам не могавши се суздржати. „Немој ми тако говорити“, рече она кроз плач, „к’о да ја то све не знам“. „Знаш, знам ја да знаш, али не знам зашто смо онда још овдје“, настављам не бих ли је некако убиједио да побјегнемо. „Мама, и ја се јако бојим. Ми морамо из свега тога некуда бјежати“, кроз плач каже Јованка. „Ма куда и како, дјецо драга“, жалосно каже мама. „К нашима, лијепо каже тета Ката. Још ти и рече да ти то боље знаш од ње. Видиш, њезино искуство драматично упозорава – бјежите, већ сте то требали учинити“, настављам истом жестином. „Па и да идемо, куд’ ћемо сад у ноћ? Оставимо то за сутра па ћемо се договорити о свему“, плаче она, све јеца, а Јованка руком заклонила лице и рида, сузе јој теку између прстију. „Чујте“, кажем, „ја познам сваки путић и стазу, сваку живицу. Знам на којој њиви је шта посађено, а кроз шуму исто. До Шукића могу доћи жмирећи. Идем ја одма’, а ви се сутра договорите на који начин да се домогнете шуме. Јованка може отићи у Орловац до Милеве, па оданле са њом у Барну до стрине и Данке, а даље је лако. Можда је ипак боље да идете скупа“. „Ма немој ти ићи сада“, огласи се Јованка, „отјерај ти ујутро краве, реци нам ђе ћеш бити, а ми ћемо доћи за тобом. То је најбоље“. „А зашто ја не бих отишао сад, а ви двије отјерајте ујутро краве, па једна нека оде са кравама у Крсташицу, а друга кроз кукурузе преко крчевина. Онда се нађите у шуми неђе око линије и даље пођите низбрдо. Па даље ти, мама, знаш. Да вас нетко и сретне, реците да сте залутале, да сте ишле за кравама. За мене измислите шта ’оћете – да сам отишао у Орловац, ето. Мислим да је то добар план, а ја ипак сад идем“, одлучан сам. „Ма, јој, немој“, повикаше и почеше да ме заклињу – ако Бога знам да их не остављам, да ћу страдати… Тако ме одвратише… Опет поче ноћ са мислима пуним злослутње, поче једна тешка неизвјесна ноћ која би као таква требала бити посљедња. Премећем по глави све оно на шта сам се данас подсјетио, а све чешће и упорно намеће ми се ово „п о с љ е д њ а“. Јер, оно двојство и његови дијелови – супротстављено и ризично – имају различит епилог, а исту шансу. Свјестан сам пред дилемом – са сцене заувијек нестаје таква ноћ или са те исте сцене нестајем ја. У оба случаја двојства више нема. Дилема, а с њоме и неизвјесност, нестаје. Које рјешење ће дочекати зору, нови дан? У својој злослутњи, коју сватко на свој начин премеће и покушава да заспи, чујемо и покоју пушку. Смирисмо се и сан је ипак наишао, тко зна којим редом, и потрајао је неко вријеме.

 

< Проживљена трагедија и плутајућа нада                                    Садржај                                      Слобода, гром из ведра неба >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top