KARGANOVIĆ: Bez Tomašice nema Srebrenice

Mesto stradanja, Tomašica držano je u rezervi kako bi medijski,  propagandno i, napokon, pravosudno moglo biti eksploatisano u strateški najpogodnijem trenutku. Taj trenutak je nastupio sada

Nedostatak profesionalizma je sastavni deo definicije Haškog tribunala. Odnedavno je postala poznata nova masovna grobnica u blizini Prijedora, Tomašica. Kao u slučaju srebreničkih grobnica, Tomašica se pročula tek u politički najoportunijem trenutku. Još jedna upadljiva sličnost je i to da se o Tomašici već sugerišu gotovi zaključci iako je ekshumacija jedva započela i svakako pre nego što su ikakvi značajni ili pouzdani podaci mogli biti prikupljeni. Ali ništa za to. Pošto je Prijedor jedna od opština što su vraćene u tačku koja se odnosi na genocid, u optužnici protiv Radovana Karadžića, neophodno je da se „dokazni materijal“ improvizuje što pre.

Grozničava potraga za „dokazima“ Moglo bi se postaviti pitanje: kako je otkrivena Tomašica? Da li je nedavno, šetajući se, neko slučajno nabasao na do tada nepoznatu masovnu grobnicu na tom lokalitetu? To je malo verovatno zato što događaji za koje je grobnica vezana datiraju iz 1992. godine, što je više od dve decenije. Mnogo je ubedljiviji odgovor da je mesto stradanja, Tomašica, odavno poznato, ali da je, poput mnogih sličnih lokaliteta, držano u rezervi da bude medijski, propagandno i, napokon, pravosudno eksploatisano u strateški najpogodnijem trenutku.

Taj trenutak za Tribunal i njegove jednomišljenike u BiH je nastupio i Tomašica se koristi da bi se zapušila jedna velika rupa u Karadžićevoj optužnici i da bi se sa sumnjivo velikim zakašnjenjem od dve decenije dokumentovala teza da je srpska strana od samog početka rata vršila genocid.

Bahati Tribunal sebi je već zadao niz amaterskih autogolova koji dodatno dovode u pitanje ozbiljnost i profesionalnost ove ustanove. Pre svega, pretpostavljajući da će pomoću montiranih dokaza lako nametnuti svoje tumačenje događaja u Srebrenici, Tužilaštvo je napravilo elementarnu grešku: sasvim je zapostavilo Žepu. Kada je priča o Srebrenici počela da se osipa, uporedo su krenula mnoga kritička pitanja, a među njima: ako je srpska strana imala genocidnu nameru da uništi bošnjačko stanovništvo Srebrenice sredinom jula 1995, zašto tu nameru nije ispoljila desetak dana kasnije, kada je zauzela Žepu? U predmetu Tolimir, Tribunal je za ovu dilemu smislio rešenje koje se graniči sa apsurdom: VRS u Žepi jeste postupila genocidno zato što je odgovorna za smrt tri lokalna muslimanska rukovodioca koji su bili „centralne ličnosti bez kojih je bio ugrožen dalji opstanak muslimanske zajednice“.

Po sličnom principu, Tužilaštvo se skoncentrisalo na Srebrenicu kao dokaz genocida u tolikoj meri da se nije setilo da bi neko mogao da postavi logično pitanje: zašto bi genocidnoj strani palo na pamet da genocid vrši tek na kraju sukoba? Pokušavajući da ispravi taj propust, pred kraj rada Tribunala, u predmetu Karadžić, Tužilaštvo je u optužnicu  unelo još sedam opština, uključujući Prijedor, gde je genocid navodno počeo da se vrši još 1992. godine. Naprasno „otkrivanje“ i reklamiranje Tomašice razumljivo je isključivo u kontekstu te naknadne pameti Tužilaštva i grozničave potrage za dokaznim materijalom koja je – po običaju –  nastala tek kada je optužnica već bila politički dogovorena i napisana.

Trenutna saznanja u vezi sa Tomašicom, u forenzičkom smislu, ne dopuštaju izvođenje ni osnovanih pretpostavki, a kamoli čvrstih zaključaka. Raspon u broju žrtava koje su navodno pronađene u Tomašici i povezanim grobnicama, kreće se od oko 200 do preko 800, što je dovoljan razlog za razumnu skepsu. Ovolika neodređenost duguje se pre svega tome što izvođači ekshumacije, Međunarodni komitet za nestala lica (ICMP) iz Tuzle i predstavnici Instituta za nestala lica iz Sarajeva, još uvek nemaju jasno definisan i profesionalan metodološki pristup. U nastojanju da se maksimalno pomogne Tužilaštvu, primenjuje se metod „slučajeva“ koji su između 1996. i 2001. godine u svom radu na području Srebrenice koristili forenzički timovi Haškog tužilaštva.

Proizvodnja „slučajeva“ Da bi se, radi postizanja političkog efekta, broj žrtava prividno povećao, u tom periodu su forenzičari Haškog tužilaštva po nekoliko ekshumiranih kostiju ili delova tela pakovali u vreće, koje su zatim proglašavali za „slučajeve“. U Srebrenici je na takav način proizvedeno 3.568 „slučajeva“ koji su implicitno predstavljeni kao tela, mada je prebrojavanjem butnih kostiju utvrđeno da se radi o oko 1.920 osoba koje su izgubile život na razne načine a ne samo streljanjem.

Primenom istog trika, u Tomašici se takođe postiže višestruko povećanje broja žrtava. Izvori iz tima koji u Tomašici radi ekshumacije tvrde suprotno od preuveličanih procena namenjenih javnosti, iznoseći da je realan broj pronađenih žrtava u Tomašici oko 150.

U atmosferi tek započete istrage i politički inspirisanog licitiranja brojem stradalih, najavljena poseta Tomašici glavnog tužioca Serža Bramerca i predsednika Tribunala Teodora Merona opet pokreće niz pitanja o profesionalizmu Haškog tribunala i primerenosti ponašanja njegovih vodećih predstavnika. Tužilac Bramerc donekle bi mogao da opravda svoje nestrpljenje da ličnim prisustvom dramatizuje ovu masovnu grobnicu, zato što je ona, ipak, deo njegovog predmeta. Ali čak i profesionalni kodeks tužioca, od koga se ne očekuje neutralnost u procesu, nalaže obavezu da se ponaša odgovorno i dostojanstveno, što između ostalog znači da ne sme svoj položaj da kompromituje vezivanjem za senzacionalističke spekulacije koje bi javnost mogle dovesti u zabludu.

Što se tiče predsednika Merona, njegova poseta lokalitetu nedovršenih i neobrađenih ekshumacija otvoreno narušava načelo nepristrasnosti suda. Meron teoretski predstavlja neutralno telo u okviru Tribunala – sudsko veće – i teško je zamisliti kako bi u ovoj fazi istrage njegovo nametljivo prisustvo moglo da se oceni kao nešto drugo osim grubog pokušaja da utiče na ishod suđenja koje je u toku, gde će ovaj dokazni materijal nesumnjivo biti korišćen.

Rezultati studije koju je grupa francuskih naučnika sprovela 2006. godine („Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i forenzički patolog: etička razmatranja“) ubedljivo ukazuju na potrebu neprestanog kritičkog preispitivanja ove vrste dokazne građe. Od 25 forenzičara Tužilaštva Haškog tribunala koji su učestvovali u anketi, 20 njih je bilo iz zemalja pripadnica NATO koji se, kako autori studije primećuju, „od 1995. otvoreno stavio na stranu bosanskih muslimana, a po drugi put je to učinio sa kosovskim Albancima 1999. godine.“ Autori kažu da su u tom kontekstu mediji, koji su predvodili kampanju protiv Srba, mogli „uticati na rad forenzičkih stručnjaka iz NATO zemalja, čime bi njihova nepristrasnost bila dovedena u pitanje.“

Reč forenzičara Pored ovog opšteg zaključka, u studiji se navodi niz specifičnih podataka koji sugerišu visok stepen obazrivosti u odnosu na najave senzacionalnih forenzičkih otkrića na terenu. Na primer, trojica anketiranih forenzičara su se žalila da je na njih tokom rada bio vršen pritisak u vezi sa pisanjem autopsijskih izveštaja, dok su tri patologa izjavila da im je bilo poznato da masovne grobnice gde su bile sahranjene srpske žrtve, namerno nisu istraživane. Četvoro forenzičara je izrazilo sumnju u vezi sa nepristrasnošću Haškog tribunala.

Francuski istraživači zaključuju da „ekshumacije   preduzete sa predubeđenjem mogu da preuveličaju smrtnost koja je posledica ratnog zločina, za razliku od prirodnih uzroka ili ratnih dejstava. Na isti način, selektivno istraživanje masovnih grobnica moglo bi da dovede do relativnog snižavanja broja Srba koji su stradali kao žrtve ratnog zločina. Pošto, po gledištu koje preovlađuje u zapadnim zemljama, njihova etnička grupa snosi odgovornost za izbijanje sukoba, samim tim ona je bila nedovoljno  obuhvaćena forenzičkim istraživanjima.“

Mutatis mutandis, ova razmatranja podjednako su primenljiva na ekshumacije, kao u Tomašici, koje izvode notorno „neutralne“ organizacije poput sarajevskog Instituta za nestala lica Amora Maševića u saradnji sa ICMP, „nevladinom organizacijom“ čijeg direktora postavlja američki Stejt department i čiju delatnost finansiraju zapadne ustanove formirane za tu svrhu.

Prebacivanje propagandnog težišta na prijedorski  kraj, ovako kasno u igri i na velika zvona, refleksija je suštinskog neuspeha srebreničke operacije u dokazivanju genocida u BiH. Ako su srebreničkom narativu sada neophodni dodatni dokazi i kontekstualizacija sa drugim opštinama, onda Srebrenica nije to što se za nju donedavno tvrdilo – krunski  dokaz genocidnosti srpske strane, sasvim dovoljan za izvlačenje svih potrebnih političkih i pravnih zaključaka i delegitimisanje Republike Srpske kao „genocidne tvorevine.“

U tom smislu je razumljiva i kampanja Nataše Kandić usmerena na to da Omarsku prikaže kao „logor smrti.“ Zanimljivo je posmatrati kako kockice ovog mozaika satkanog iz poluistina i laži polako ali sigurno dolaze na svoje mesto.

Izvor: PEČAT