fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

КАРГАНОВИЋ: Без Томашице нема Сребренице

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/karganovic1.jpg

Место страдања, Томашица држано jе у резерви како би медиjски,  пропагандно и, напокон, правосудно могло бити експлоатисано у стратешки наjпогодниjем тренутку. Таj тренутак jе наступио сада

 

Недостатак професионализма jе саставни део дефинициjе Хашког трибунала. Однедавно jе постала позната нова масовна гробница у близини Приjедора, Томашица. Као у случаjу сребреничких гробница, Томашица се прочула тек у политички наjопортуниjем тренутку. Још jедна упадљива сличност jе и то да се о Томашици већ сугеришу готови закључци иако jе ексхумациjа jедва започела и свакако пре него што су икакви значаjни или поуздани подаци могли бити прикупљени. Али ништа за то. Пошто jе Приjедор jедна од општина што су враћене у тачку коjа се односи на геноцид, у оптужници против Радована Караџића, неопходно jе да се „доказни материjал“ импровизуjе што пре.

 

Грозничава потрага за „доказима“ Могло би се поставити питање: како jе откривена Томашица? Да ли jе недавно, шетаjући се, неко случаjно набасао на до тада непознату масовну гробницу на том локалитету? То jе мало вероватно зато што догађаjи за коjе jе гробница везана датираjу из 1992. године, што jе више од две децениjе. Много jе убедљивиjи одговор да jе место страдања, Томашица, одавно познато, али да jе, попут многих сличних локалитета, држано у резерви да буде медиjски, пропагандно и, напокон, правосудно експлоатисано у стратешки наjпогодниjем тренутку.

Таj тренутак за Трибунал и његове jедномишљенике у БиХ jе наступио и Томашица се користи да би се запушила jедна велика рупа у Караџићевоj оптужници и да би се са сумњиво великим закашњењем од две децениjе документовала теза да jе српска страна од самог почетка рата вршила геноцид.

Бахати Трибунал себи jе већ задао низ аматерских аутоголова коjи додатно доводе у питање озбиљност и професионалност ове установе. Пре свега, претпостављаjући да ће помоћу монтираних доказа лако наметнути своjе тумачење догађаjа у Сребреници, Тужилаштво jе направило елементарну грешку: сасвим jе запоставило Жепу. Када jе прича о Сребреници почела да се осипа, упоредо су кренула многа критичка питања, а међу њима: ако jе српска страна имала геноцидну намеру да уништи бошњачко становништво Сребренице средином jула 1995, зашто ту намеру ниjе испољила десетак дана касниjе, када jе заузела Жепу? У предмету Толимир, Трибунал jе за ову дилему смислио решење коjе се граничи са апсурдом: ВРС у Жепи jесте поступила геноцидно зато што jе одговорна за смрт три локална муслиманска руководиоца коjи су били „централне личности без коjих jе био угрожен даљи опстанак муслиманске заjеднице“.

По сличном принципу, Тужилаштво се сконцентрисало на Сребреницу као доказ геноцида у толикоj мери да се ниjе сетило да би неко могао да постави логично питање: зашто би геноцидноj страни пало на памет да геноцид врши тек на краjу сукоба? Покушаваjући да исправи таj пропуст, пред краj рада Трибунала, у предмету Караџић, Тужилаштво jе у оптужницу  унело jош седам општина, укључуjући Приjедор, где jе геноцид наводно почео да се врши jош 1992. године. Напрасно „откривање“ и рекламирање Томашице разумљиво jе искључиво у контексту те накнадне памети Тужилаштва и грозничаве потраге за доказним материjалом коjа jе – по обичаjу –  настала тек када jе оптужница већ била политички договорена и написана.

Тренутна сазнања у вези са Томашицом, у форензичком смислу, не допуштаjу извођење ни основаних претпоставки, а камоли чврстих закључака. Распон у броjу жртава коjе су наводно пронађене у Томашици и повезаним гробницама, креће се од око 200 до преко 800, што jе довољан разлог за разумну скепсу. Оволика неодређеност дугуjе се пре свега томе што извођачи ексхумациjе, Међународни комитет за нестала лица (ICMP) из Тузле и представници Института за нестала лица из Сараjева, jош увек немаjу jасно дефинисан и професионалан методолошки приступ. У настоjању да се максимално помогне Тужилаштву, примењуjе се метод „случаjева“ коjи су између 1996. и 2001. године у свом раду на подручjу Сребренице користили форензички тимови Хашког тужилаштва.

 

 

Производња „случаjева“ Да би се, ради постизања политичког ефекта, броj жртава привидно повећао, у том периоду су форензичари Хашког тужилаштва по неколико ексхумираних костиjу или делова тела паковали у вреће, коjе су затим проглашавали за „случаjеве“. У Сребреници jе на такав начин произведено 3.568 „случаjева“ коjи су имплицитно представљени као тела, мада jе преброjавањем бутних костиjу утврђено да се ради о око 1.920 особа коjе су изгубиле живот на разне начине а не само стрељањем.

Применом истог трика, у Томашици се такође постиже вишеструко повећање броjа жртава. Извори из тима коjи у Томашици ради ексхумациjе тврде супротно од преувеличаних процена намењених jавности, износећи да jе реалан броj пронађених жртава у Томашици око 150.

У атмосфери тек започете истраге и политички инспирисаног лицитирања броjем страдалих, наjављена посета Томашици главног тужиоца Сержа Брамерца и председника Трибунала Теодора Мерона опет покреће низ питања о професионализму Хашког трибунала и примерености понашања његових водећих представника. Тужилац Брамерц донекле би могао да оправда своjе нестрпљење да личним присуством драматизуjе ову масовну гробницу, зато што jе она, ипак, део његовог предмета. Али чак и професионални кодекс тужиоца, од кога се не очекуjе неутралност у процесу, налаже обавезу да се понаша одговорно и достоjанствено, што између осталог значи да не сме своj положаj да компромитуjе везивањем за сензационалистичке спекулациjе коjе би jавност могле довести у заблуду.

Што се тиче председника Мерона, његова посета локалитету недовршених и необрађених ексхумациjа отворено нарушава начело непристрасности суда. Мерон теоретски представља неутрално тело у оквиру Трибунала – судско веће – и тешко jе замислити како би у овоj фази истраге његово наметљиво присуство могло да се оцени као нешто друго осим грубог покушаjа да утиче на исход суђења коjе jе у току, где ће оваj доказни материjал несумњиво бити коришћен.

Резултати студиjе коjу jе група француских научника спровела 2006. године („Међународни кривични трибунал за бившу Југославиjу и форензички патолог: етичка разматрања“) убедљиво указуjу на потребу непрестаног критичког преиспитивања ове врсте доказне грађе. Од 25 форензичара Тужилаштва Хашког трибунала коjи су учествовали у анкети, 20 њих jе било из земаља припадница НАТО коjи се, како аутори студиjе примећуjу, „од 1995. отворено ставио на страну босанских муслимана, а по други пут jе то учинио са косовским Албанцима 1999. године.“ Аутори кажу да су у том контексту медиjи, коjи су предводили кампању против Срба, могли „утицати на рад форензичких стручњака из НАТО земаља, чиме би њихова непристрасност била доведена у питање.“

 

Реч форензичара Поред овог општег закључка, у студиjи се наводи низ специфичних података коjи сугеришу висок степен обазривости у односу на наjаве сензационалних форензичких открића на терену. На пример, троjица анкетираних форензичара су се жалила да jе на њих током рада био вршен притисак у вези са писањем аутопсиjских извештаjа, док су три патолога изjавила да им jе било познато да масовне гробнице где су биле сахрањене српске жртве, намерно нису истраживане. Четворо форензичара jе изразило сумњу у вези са непристрасношћу Хашког трибунала.

Француски истраживачи закључуjу да „ексхумациjе   предузете са предубеђењем могу да преувеличаjу смртност коjа jе последица ратног злочина, за разлику од природних узрока или ратних деjстава. На исти начин, селективно истраживање масовних гробница могло би да доведе до релативног снижавања броjа Срба коjи су страдали као жртве ратног злочина. Пошто, по гледишту коjе преовлађуjе у западним земљама, њихова етничка група сноси одговорност за избиjање сукоба, самим тим она jе била недовољно  обухваћена форензичким истраживањима.“

Mutatis mutandis, ова разматрања подjеднако су применљива на ексхумациjе, као у Томашици, коjе изводе ноторно „неутралне“ организациjе попут сараjевског Института за нестала лица Амора Машевића у сарадњи са ICMP, „невладином организациjом“ чиjег директора поставља амерички Стеjт департмент и чиjу делатност финансираjу западне установе формиране за ту сврху.

Пребацивање пропагандног тежишта на приjедорски  краj, овако касно у игри и на велика звона, рефлексиjа jе суштинског неуспеха сребреничке операциjе у доказивању геноцида у БиХ. Ако су сребреничком наративу сада неопходни додатни докази и контекстуализациjа са другим општинама, онда Сребреница ниjе то што се за њу донедавно тврдило – крунски  доказ геноцидности српске стране, сасвим довољан за извлачење свих потребних политичких и правних закључака и делегитимисање Републике Српске као „геноцидне творевине.“

У том смислу jе разумљива и кампања Наташе Кандић усмерена на то да Омарску прикаже као „логор смрти.“ Занимљиво jе посматрати како коцкице овог мозаика сатканог из полуистина и лажи полако али сигурно долазе на своjе место.

 

 

Извор: ПЕЧАТ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: