Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Календар геноцида: 29. јул 1941. Злочин у Ивановић јарку на Кордуну

Датум објаве: субота, јул 29, 2017
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/edt/dusan-slike/Ivanovic jarak.JPG

Ову ликвидациjу, у коjоj jе убиjено више од 380 Срба из Глине, Вргинмоста, Воjнића, Крњака и околних кордунашких мjеста, организовао jе усташки повjереник за општину Крњак Драгутин Муић.

У Ивановић jарку, предjелу шуме Лоскуња код Крњака на Кордуну усташе су извршиле масовни покољ Срба 29. jула 1941. године. Изасланик равнатељства за jавни ред и сигурност НДХ Божидар Церовски након масовних покоља српског народа на подручjу Глине кренуо jе са своjим усташама на погром Срба у Воjнићу, Вргинмосту и Крњаку на Кордуну. Организационе припреме извршили су му на терену Миjо Жунац, ветеринар из Воjнића, оружнички наредник Антун Рупчић, шеф постаjе у Крњаку и усташки повjереник опћине Крњак Драгутин Муић из Вукманића. Муић jе према договору позвао Србе да дођу у Крњак 29. jула и донесу помоћ у храни и одjећи за Словенце коjи су се тада налазили као избjеглице у том диjелу Кордуна. Више од 300 Срба се одазвало позиву. У исто вриjемеm Божидар Церовски jе кренуо у правцу Крњака са питомцима оружничке дочасничке школе у десет камиона. У два камиона био jе алат за копање jама и креч за посипање по жртвама.

Вођени Церовским звали су се: “Казнена експедициjа за Кордун и Баниjу”. Они су успут кроз Вргинмост по српским селима хватали људе и жене, пљачкали им имовину, пиjанчевали, трпали у камионе и тукли кундацима. Наjдуже су се задржали у Воjнићу гдjе су заjедно с онима из села Вргинмоста похватали 99 Срба и повезли их уз батине на договорено мjесто у Крњаку. Дочекали су их у 16 сати усташки повjереник Драгутин Муић и оружнички наредник Лука Биланџић са усташама и оружницима. Биланџић jе и одредио као погодно мjесто за масовно убиjање у Ивановић jарку. За Србе коjи су се одазвали Муићевом позиву да дођу у Крњак и помогну избjеглицама из Словениjе било jе већ касно. Били су преварени. Сви су претрешени, одузето им све што су имали са собом, повезани су жицом и одвезени камионима на стратиште у Ивановић jарак. С мjеста злочина успjели су побjећи Никола Бижић, Мирко Тркуља и Љубомир Вукмировић. Свjедочанство Николе Бижића из Дугог Дола код Крњака, записао jе jош 1942. године Станко Ћаница Опачић, коjем Никола описуjе усташки злочин у Ивановић jарку. 29. jула 1941. године.

Мјесто злочина - Ивановића јарак (Из фонда Жељка Кресојевића)
Мјесто злочина – Ивановића јарак (Из фонда Жељка Кресојевића)

Никола каже: “Затекли смо се пред опћинском зградом у Крњаку, гдjе смо чекали да предамо храну коjу смо дониjели за избjеглице из Словениjе. Неки су jош долазили. Нисмо знали да смо преварени од усташког повjереника у Крњаку Драгутина Муића, нашег комшиjе из Вукманића. Изненада опколише нас усташе и оружници. Наредише нам да бацимо храну коjу смо дониjели на земљу и одведоше нас у оружничку касарну. Познавао сам крњачке оружнике, посебно jедног коjи ми jе приjе неколико дана био у кући, причао с њим, попио ракиjу коjу смо по обичаjу понудили госту. Том приликом шалио се са мном и са моjом женом и отишао, а да нисмо знали ни зашто jе долазио. Приjе jедног сата стаjали смо пред гостионицом, а он jе, излазећи из гостионице, разговарао с људима и смиjао се. Нисмо предосjећали никакву опасност. Чекаjући да предамо храну, одjедном смо чули зуjање долазећих камиона, али на тоj цести то ниjе било ништа необично. Сада jе он са усташама коjи нас воде. Идући тако, приђем му и замолим га да ме пусти да се извучем из колоне. Но нисам ни довршио с реченицом, а он дрекну: Шта, маjку ти српску! И удари ме кундаком тако да сам посрнуо и пао. Дижем се и погледам га у лице. Запрепастио сам се. Био jе избезумљен, запjенио као пас кад побjесни. О, људи, ни у сну нисам могао сањати да се тако у jедном часу човjек може измиjенити. Затворили су нас у опћинску зграду.

Врата су била закључана, а пред њима jе чувао стражу исти оружник, под прозором налазили су се двоjица усташа. У таj час отворише се врата и уђе повjереник Муић с двоjицом усташа. Уђе пас насмиjан и пита нас како jе. Нетко одговори: “Видите и сами господине.” Муић га прекиде и каже: “Ето, видите, људи, да сте сами криви. Не ваља пркосити власти jер власт jе власт. Кад jе била ваша, српска, нисте тргали жице и тргали бандере, а сада то радите и пркосите нам.” Устаде Михаjло Симић па поче да говори: “Господине, нитко од нас не зна ко jе тргао ни гдjе jе тргао. Ја сада о томе први пут чуjем. Послушали смо ваше наређење и дониjели храну за Словенце.” “Ја вас добро знам. Слушаjте људи, с нама нема шале, то за свагда упамтите. Ово jе Хрватска, а не Србиjа. Поглавник jе хтио, поштено, кад сте већ Срби, преселити вас у Србиjу, а ви умjесто да сте захвални, ви пркосите поглавнику и усташкоj влади. Пет сам година усташа и као такав гарантуjем да вам се неће ништа догодити, али слушаjте шта ћу вам даље рећи. Вас ћемо jош вечерас послати у Њемачку на рад, а за фамилиjе не брините, послат ћемо их у Србиjу, а кад се вратите у земљу, тамо их потражите. Ако се од вас покуша нетко побунити, убићемо га, то да знате. А они коjи су потргали жице, бит ће пронађени, и с њима ћемо друкчиjе поступати. Мислим да сте ме разумjели. Дакле, будите паметни па ће и за вас бити боље…” Негдjе послиjе подне, врата наше собе нагло се отворише. Уђоше у собу усташе, одвоjише нас десет и поведоше у другу собу. Ту су нас везали жицом двоjицу по двоjицу, а онда кроз те везове (око руку) провукоше жицу коjом споjише заjедно свих десет ухапшеника и направише по jедну “гротуљу” од људских тиjела. Потом нас истjераше из собе. Гураjу нас у камионе гдjе jе већ било људи коjе су довели из других соба и коjе су похватали такођер у раjону Крњака. Кад су нас убацили у камионе код Бабичине куће, нису обраћали пажњу колико нас може стати у камион, већ су нас унутра убацивали као предмете или цjепанице дрва, а потом су возила кренула.

Будући да таj краj познаjем као своjу рођену кућу, одмах сам осjетио да се крећемо у правцу Карловца. Био сам у неком бунилу па и не знам о чему сам све мислио. Али за свега неколико минута моj камион стаде. Истjераше нас напоље, опет међу шпалир усташа, па двиjе или три “гротуље” везаних људи потjераше према потоку Риjеци у правцу шуме Лоскуње. Сада знамо да се налазимо код за¬сеока Божићи у Доњем Крњаку и да се крећемо према Ивановић jарку у шуми. Почео jе падати први сумрак и кроз њега се назиру двиjе наjближе куће, али свjетла и људи у њима ниjе било. Али, jадна маjко наша! Чим смо испали из камиона, почеше нас крвнички тући кундацима, чизмама, циjевима пушака. Након што би се чуо jаук jадних људи, услиjедили су нови ударци и пригушено викање усташа: “Ћутите гадови, маjку вам вашу српску.” Но, кад смо се приближили Риjеци, чули смо гласне jауке коjи су допирали с друге стране потока, а потом се права тутњава усташких удараца сручила по људима коjи су стаjали око ископаних jама и коjи су убиjани углавном тупим предметима – чекићима, крамповима и ножевима. Вика, дерњава и псовка зликоваца постаjе све jача. Сада jе тек било потпуно jасно што нам се спрема. Преко Риjеке био jе узак мостић по коме се кретала усташка пратња, коjа jе држала jедан краj жице коjи jе био везан за “гротуљу” од десет везаних Срба. Док су усташе ишле по мостићу, ми смо морали газити и пливати по води. Знао сам да се на челу низа у коме сам био и jа налази и Перо Кресоjевић и његова два сина, а мени наjближи био jе Михаjло Симић. Ох, то су били храбри и ваљани људи, а ево сада падоше у мишоловку, као и jа, гдjе више ни храброст ни памет не вриjеде ништа. Кад смо запливали по води, она ме освjежи, мозак поче да ради и jа поновно осjетих жељу да бjежим. Једна ми jе рука слободна, покушавам да и другу ослободим, али не иде. Намjеравао сам да ослободим руку, зароним у воду и тако покушам побjећи. Шапнем другу коjи jе био са мном везан да се заjеднички покушамо ослободити жице. Успиjевамо, али у том моменту већ смо изашли из воде па ниjе било могућности за биjег. Држимо се за руке као да су и даље повезане и чекамо погодниjу прилику за бjекство.

Друга обала Риjеке jе равна као на длану, недалеко од нас примjећуjем ископану jаму. Сада jе jош jасниjе камо идемо. Из размишљања ме прекиде усташка команда: “Лези и нос у земљу, jебем вам маjку, jеба вас краљ Петар…” И тко све може наброjити кога дивљаци све псуjу и због чега идемо у смрт, а ни криви ни дужни. Близу смо jаме, и успркос усташкоj дерњави и jауку наших људи, добро чуjем самртне хропце и jауке коjи допиру од ње. Од ових крикова људи постаjу избезумљени. Ту се ниjе пуцало, усташе су дотуцале не знам већ коjу групу, а и нама се приближава задњи минут. Друг везан са мном полако ме гребне по руци, пита jе ли вриjеме за бjекство. Наше руке су слободне и можемо их извући из жице када год хоћемо. Покушавам подићи главу да осмотрим погодан пут за бjекство, али усташа коjи jе био близу мене удари ме кундаком тако jако да ме прикова за ледину. Одмах иза тога десетак усташа повика: “Дижите се и наприjед!” То смо и учинили. Тек што смо кренули кроз усташки шпалир према jами засуше нас кишом удараца. Чуjем како Михаjло Симић виче: “Господо, немоjте нас тући, нећемо бити способни за рад.” Чуо jе он раниjе све оно што сам и jа чуо и вjеруjем да више ниjе гаjио наду да иде у Њемачку, али jе од силних усташких удараца и стања у коjе jе запао био jе већ излудио и тако помахнитао говорио што му jе пало на памет. У тренутку када jе Симић завршио jедан зликовац освиjетли га батериjом, а други га удари крампом по глави тако да се она jедноставно располови. Симић испусти кратак jаук. Паде и повуче са собом жицу коjа ми спаде с руке. У трену скочих у страну и почех бjежати у правцу оближњег шумарка. Усташе припуцаше, али jа сам даље бjежао не знаjући куда. Одjедном поновно избиjем пред поток Риjеку.

Застанем да се jош jедном ориjентишем. Краjњим напором успиjевам установити да се налазим у близини засеока Павковићи у Доњем Будачком, што значи да сам само око jедан километар удаљен од мjеста погибиjе моjих комшиjа. Прилазим опрезно цести и, пошто се ништа не чуjе, брзо jе прелазим, а одатле сам се упутио кући. Прошло jе од тада седам мjесеци, а jош нисам дошао к себи и не знам када ћу. Спавати не могу, често сам осjећао да ћу шенути с памети. Када сам оно изашао из воде, онако освjежен слушаjући оне jауке и псовке, као муња ми jе ишло кроз главу да све ово ниjе ни ради сjечења бандера, ни ради краља Петра, jер нитко од нас ниjе крив што jе Србин, ни што му jе Петар краљ. Оно вече чуо сам без прекида хиљаду пута поновљено: “Маjку … краља Петра… диjете… крсну славу и слично, па и сада сав задрхтим када се свега тога сjетим…”


Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.


Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за помоћ у припреми садржаjа књиге за електронску, интернет верзиjу.

Везане виjести:

ПАРАСТОС ЗА 380 УБИЈЕНИХ СРПСКИХ ЦИВИЛА

Покољ коjи jе прелио чашу

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top