Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Календар геноцида: 28. јул 1941. Свједочење: Стево Кљајић, Старо Село, Топуско

Датум објаве: петак, јул 28, 2017
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/ostala_stratista/Serbian_family_1941.jpg

Још је са стране био жив један мали дјечак од три године. Нису га стријељали с нама. Он је сједио на међи и плакао. Звао је своју мајку. Усташе питају један другога: “Има ли тко метак?”

Старо Село налази се на комуникацији Топуско-Велика Кладуша, седам километара јужно од Топуског, поред ријеке Глине.
Ово српско насеље имало је 1941. године 200 домаћинстава и 1.600 становника. У сусједном засеоку Бијељевине живјели су Хрвати. До успоставе Независне Државе Хрватске 1941. године међу свим тим људима владали су добросусједски и пријатељски односи. Помагали су се, долазили једни другима на славе и Божић, кумили се па и родбински повезивали. Међутим, доласком усташа на власт, њима се одмах прикључило 60 мјештана засеока Бијељевине да би убрзо тих добрих односа и пријатељства у потпуности нестало.
Нагла промјена до тада мирних и доброћудних људи, и то посебно пријатеља, успоставом усташке власти, дође до пуног изражаја. Човјек који је познавао ове људе само нешто раније више их није могао препознати.
У вријеме четверогодишње Независне Државе Хрватске, 1941-1945, усташе су на најокрутнији начин усмртиле 601 становника Старог Села, овог малог кордунашког мјеста, само зато што су били Срби и православне вјере. На самом излазу из Старог Села према Топуском, у Дугачкој Луци, ножевима и крамповима убиле су, у времену од 28. јула до 3. аугуста 1941. године, 250 српских сељака, а на Бобића обали, недалеко од Каменског моста, према Врнограчи, истовремено, 28. и 29. јула мучише и усмртише 36 Срба од којих шеснаестеро дјеце у старости од мјесец дана до 15 година.
О том стравичном злочину записао сам 15. маја 1962. године свједочанство Стеве Кљајића:
“Био сам жив испод мртвих. Имао сам тада 14 година. Љето. Помало је росила ситна кишица. Избјегли смо из села у оближњу шуму звану “Дебела коса”. Али усташе су пошле у потјеру за нама. Како је шума била близу села, похватале су нас. Сви смо били међусобно познати и сви рођаци из истог заселка. Довели су нас у село, тукли, силовали дјевојке и мајке нам, отимале дукате, пљачкале и псовале нам мајку српску. Из села су нас повеле у реду два и два до “Бобићеве обале”, немилосрдно нас малтретирајући и ударајући кундацима и батинама до самога мјеста. Усташе су нам биле познате из засеока Бијељевине и околине Топуског. Наши сусједи. На одређеном мјесту су нас зауставиле и ту је неко сјео, а нетко ста¬јао. Они су се са стране нешто договарали. Њих је било 12, а нас 36 од којих шеснаестеро дјеце. Постројили су нас све четири по четири како би зрно при испаљивању могло четворицу погодити и усмртити. Морали смо се рукама држати један иза другога. Пукла је прва пушка. То је злочинцима био знак за плотун и опћу паљбу. У исти трен тргнуо се испред мене Стево Вучетић, звани “Рокса”. Кад је он потрчао, ја сам пао на земљу не знајући да ли је то било због пуцања из пушке или ме је он срушио кад се тргнуо. Услиједио је нови плотун. Пуцали су за њим. Успио је побјећи. Чуо сам да му псују мајку српску и вичу: “Побјеже!” Затим је услиједио плотун по нама. Људи, жене и дјеца попадоше као снопље. Будући да сам ја пао још од пуцања прве пушке, био сам жив испод њих мртвих. Метак ме је погодио у лијеву руку, гдје ми и данас фали мишић чак до костију. Послије су прегледавале да ли је тко још жив и кога су нашли да крчи, приклали су га. Чуо сам да вичу: “Кољи је, још је жива!” Дошли су и до мене. Био сам рањен у руку, а од других побијених крв ме је свега облила по очима и устима. Читаво лице било ми је крваво. Мислили су да сам мртав, један ме је усташа ударио ципелом у ребра и рекао: “Овај је готов!”
Отишли су даље од мене. Још је са стране био жив један мали дјечак од три године. Нису га стријељали с нама. Он је сједио на међи и плакао. Звао је своју мајку. Усташе питају један другога: “Има ли тко метак?” Како више, како рекоше, нису имали муниције, кундаком су га удариле три пута по глави и тако га усмртиле. Бациле су усташе, наше комшије, по нама гране и отишле. Након пола сата кад сам био сигуран да су отишле, устанем, обришем очи од крви и продужим пут за Главицу, у Босну. Срећом, наишао сам на Илију Бобића који ме је упутио до Милке и Стојана Вигњевића. Они су ме неким крпама превили и код њих сам остао осам дана. Затим сам се вратио у село и био код Баста Саве. Ту су ми с воском мазали и превијали рану. Тих дана кроз село је пролазио усташки свјетник. Рекли су му да сам рањен код говеда. Он ме је одвезао у болницу у Глину. Управо тих дана усташе су поклале 1.564 српска сељака с подручја Вргинмоста и Глине у Српској православној цркви Рођења Богородице у Глини. Тада су ме почели тући у болници у којој је било пуно усташа. Успио сам се некако обноћ прокрасти и побјећи. Дошао сам у Старо Село, па у Катиновац, а даље ме је к партизанима у Петрову гору одвео одборник Ђуро Цвјетичанин, који је умро послије рата. Тако сам даље остао у партизанима до ослобођења, преживио битке на Сутјесци, Неретви и многе друге.
У току рата рањаван сам седамнаест пута и сада сам инвалид 40%. Жив је остао борећи се против фашизма четири године и Стево Вучетић који је побјегао усташама са стријељања и сада се налази у Петрињи. Добро би било да и с њим разговарате.
Оног истог дана када су побиле моје рођаке, тј. 28. јула 1941, усташе су довеле још дванаест српских сељака да закопају побијене. И они су били из Старог Села. Када су их закопали, онда су под усташком стражом ископали за себе јаме, тада су и њих побили зликовци. Само је један остао жив, и то Станко Бобић, који сада живи у Загребу.
Заједно са мном на стријељању била је моја мати Стоја Кљајић (40), сестра Стака (17 година) и сестра Милица (13 година), затим браћа од стрица (њих три) и друга родбина. Сви су они у исту јаму закопани. То мјесто масовног злочина, као и оно у Дугачкој Луци гдје усташе поклаше 250 српских сељака још до сада није ничим ни обиљежено.

На Бобића обали усташе су 28. јула 1941. године убиле:
1. Баста Стојана Стеван 22 год.
2. Бобић Раде Боја 21 год.
3. Бобић Миле Јека 51 год.
4. Бусић Николе Алекса 10 год.
5. Бусић Николе Бранко 7 год.
6. Бусић Николе Душан 12 год.
7. Бусић Николе Јелена 15 год.
8. Бусић Николе Љубомир 4 год.
9. Бусић Николе Милан 2 год.
10. Бусић Петра Милка 17 год.
11. Бусић Петра Никола 37 год.
12. Бусић Пере Милка 14 год.
13. Ивошевић Ђуре Љубан 23 год.
14. Ивошевић Ђурђа Љубица 20 год.
15. Кљајић Николе Богдан 14 год.
16. Кљајић Николе Илија 18 год.
17. Кљајић Николе Љубан 13 год.
18. Кљајић Николе Милица 19 год.
19. Кљајић Николе Стака 22 год.
20. Кљајић Стевана Стоја 43 год.
21. Котур Нинка Душан 14 год.
22. Обрадовић Николе Миле 34 год.
23. Обрадовић Станка Петар 19 год.
24. Поштиц Максима Никола 47 год.
25. Виленица Лазе Евица 36 год.
26. Виленица Паје Јека 10 год.
27. Виленица Паје Љубица 4 год.
28. Виленица Паје Милка 8 год.
29. Виленица Паје Остоја 12 год.
30. Виленица Паје Анка 13 год.
31. Вучетић Павла Јован 20 год.
32. Вучетић Миле Милка 31 год.
33. Вучетић Милоша Павао 13 год.
34. Вучетић Стевана Станица 49 год.
35. Вучетић Петра Стево 10 год.
36. Вучетић Вује Стоја 37 год.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005. Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за помоћ у припреми садржаја књиге за електронску, интернет верзију.

 

Везане виjести:

Стратишта НДХ – Кордун

МОЈЕ ЈАДОВНО: Вукашин В. Дражић-моj прадеда

Светозар Ливада: Кордунски реквиjем

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top