Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Календар геноцида: 28. јул 1941. – Свједочење: Љубан Једнак, Селиште Глина

Датум објаве: петак, јул 28, 2017
Објављено у Глина
Величина слова: A- A+
Ljuban-Jednak.jpg
Љубан Једнак

Спуштала се ноћ. Био је 28. јули 1941. године. Људи нису више могли издржати и почели су мокрити под себе. Загушљивост је постала још тежа, људи су жељели да вагони крену било куда, само да крену.

“Сједио сам код своје куће у Селишту. Људи су у селу и околини били заплашени јер су колали гласови да усташе убијају Србе изнад 16 година. Били смо сви на опрезу. Сваког су дана долазиле нове вијести о хватању и убијању. Говорило се да су сад овдје, сад тамо не¬кога убили. Али ми ништа поуздано нисмо знали, и људи нису вјеровали да су гласине истините.
26. јула 1941. године изненада су упале усташе у село. Настала је кукњава и плач. Из свих су кућа извлачили мушкарце. Успио сам се провући и побјегао сам у Балинац. Тек што сам се малко смирио у једној кући, кад дође једна баба: “Бјежите, ево усташа!”
Опет сам побјегао, овај пут у Гређане. Тамо су ми рекли да су ме усташе већ тражиле. Из овог су села већ били одведени сви мушкарци Срби изнад 16 година. Било је међу њима и стараца од 80 година. Страх и ужас завладао је селом. Нитко није знао шта ће бити с одведенима. Мајке и жене су нарицале и проклињале.
Сакрио сам се био за неко вријеме и размишљао шта да радим. Одлучих да потражим сигурније склониште и извучем се на цесту.
У зао час.
На раскрсници налетим на усташе, ухватише ме у близини моје куће. Било је то 27. јула 1941. године. Водили су са собом већ неко¬лико Срба похватаних тога јутра. Довели су нас у Топуско. Путем су нам псовали мајку, ругали нам се и говорили нам, уз намигивање, да нам спремају лијепу свечаност, слутили смо зло. Питали су нас да ли хоћемо да нас смјесте у нашу Српску православну цркву или у опћинску зграду. Смјестили су нас у општину. Бјежати се није могло. Били смо окружени разбојницима који су били до зуба наоружани. Режали су на нас као бијесни пси. Људи су дрхтурили и знојили се, неки младић, још дијете, плакао је. Гледао сам кроз прозор и посматрао пред зградом како се усташе церекају. Неке сам од њих познавао. Био је ту Фрањо Буторац и Стево Мулац. Нисам вјеровао да нас ови људи мисле убити. Та ми смо се познавали и никад се нисмо свађали!
Дуго смо били и сједили у општини, премјештали се с ноге на ногу, шапутали и довијали се шта ће се догодити. Осјетио сам глад, али хране није било. Око три сата по подне забрује пред општином камиони. Повирих кроз прозор: камион је био крцат Србима из Старог Села, Катиновца и из Перне. Познавао сам многе људе, било је међу њима младића и стараца. Њихове су очи заплашено лутале.
Кад су камиони стали издерао се усташа Фрањо Тусић: “Прегледајте ухапшене, немају ли оружја!” Почело је скидање с камиона, једног по једног. Ударци кундаком падали су по леђима и главама похватаних. Запомагање и вика. Немојте браћо!
Спасите, кумим вас Богом…!
Псовке и ударци.
Нахрупише тада разбојници и к нама у собу и редом стадоше тући кундацима, ногама, шакама. По леђима једнога старца лупао је један усташа као по пању, одзвањало је мукло, и чули су се уздаси јадног човјека.
Срушио се, али се опет подигао. Усташа га треснуо о врата и старцу је са чела прокапала крв на његову бијелу кошуљу. Један дјечарац вриштао је и зазивао мајку. Ударци су летјели са свих страна. Настала је гужва, дигла се прашина, људи су се склањали иза столова и ормана, крв је попрскала под. Простачке клетве и звјерски смијех усташа помијешали су се с виком и запомагањем беспомоћних жртава – српских сељака.
Мајку вам српску, пишаћете данас крв – урлале су подивљале усташе. Господине, па шта сам вам скривио?… Немојте, ако Бога знате! Смилујте се!… – заклињали су мучени.
Успио сам се неопажено помијешати с онима који су већ били тучени. Разбојници су тученима превртали џепове и отимали им новац, сатове и све што им је пасало. Људи су и сами вадили и давали паре, само да их не туку. Међу усташама породила се свађа због плијена. Код претраге једног човјека пронашли су 3000 динара и почели су се за те паре тући.
Онда су нас извели пред зграду. Гледао сам наоколо нећу ли наћи које познато лице, које би ме могло спасити. Опазих мог старог знанца Ђуру Вукиновца. Разговарао је с једним усташом. Приближих му се и замолих га тихим гласом да се заузме за мене, да ме спаси. Гледао ме је у недоумици, али одмах стресе главом:
– Спасио бих те, Љубане, кад бих могао. Али видиш и сам да не могу и не смијем… И окрену се! – пала је команда.
Око камиона усташе. Тјерају нас кундацима и цијевима од пушака у камион. Несрећници су се послушно и без отимања пењали. Многима је то било тешко јер су били испребијани.
Кад је камион пошао, залетио се на мене Ђуро, којега сам малочас молио да ме спасе. То ме је страшно изненадило. Али прије него што сам успио да било шта запитам, тресне ме Ђуро песницом по глави. У лицу се био промијенио, очи избечио као да је помахнитао. Машио се руком за мој шешир и отме ми га. То је било све, требао му је мој шешир…
Нисам то схватио, били смо стари и добри знанци и никад нисмо међусобно имали никакве препирке. Нису нас далеко возили камионом. На жељезничкој станици у Топуском искрцали су нас. Ту је већ било неколико Срба из околних села под усташком стражом. Гурали су их у сточне вагоне, Г кола. И нас су тјерали у већ пренатрпане вагоне. Нашао сам се стиснут у једном таквом вагону међу 150 људи. Газили смо један другога по ногама. Били смо наслагани ко сарделе у конзерви.
Било је несносно вруће, и једва смо дисали. Што даље, све смо теже издржавали стиску и несташицу ваздуха. Ширио се страшан смрад. Старији су људи стењали, неку су пали након два сата у несвијест, дјечаци су запомагали и плакали. Све нас је морила страховита жеђ.
Вагони су стајали на пружи и чекали однекуда локомотиву. Вријеме је пролазило, чинећи ми се да све траје вјечност. Привукао сам се прозорчићу – жељезним гатрама као говедо кад га возе у таквом вагону, и угледао Станка Жужића из Гређана, који је држао стражу. Зовнем га по имену и замолим га да нам малко отвори врата, да се не угушимо.
– Марш, свињо! – био је његов одговор.
– Станко, ако бога знаш, воде ми дај – молио сам даље.
– Марш!
Спуштала се ноћ. Био је 28. јули 1941. године. Људи нису више могли издржати и почели су мокрити под себе. Загушљивост је постала још тежа, људи су жељели да вагони крену било куда, само да крену. Али локомотива није долазила.
Прошла је читава ноћ. У зору су почели припреме за полазак.
– Прикопчај овај вагон – чули смо команду извана. – Ови иду на присилни рад… Наде су порасле код свих нас. На присилни рад, па добро! Вози, камо те воља, само нас не туци и не убијај! Сви су живнули и почели заборављати на своје муке и патње. Нека буде и присилни рад, неће ни то трајати вјечно. Наћи ће се правде и за нас на свијету.
У том расположењу довезао нас је воз 29. јула 1941. године на жељезничку станицу у Глини. Врата се с буком отворе. Свјежи је ваздух прострујао у вагон. По двојица смо излазили из вагона и постављали се у ред. Дочекао нас је нови ред усташа. Неке сам познавао. Гледали су нас крваво. Одвели су нас у колони по четири пред нашу Српску православну цркву, Рођења Богородице у Глини.
Ту нас је дочекао глински усташки кољач Никица Видаковић. – Дошли сте, мајку вам влашку! Де уведи их да се помоле свом српском богу. Биће ми за душу… Тркни по кључеве да ове мрцине затворимо у цркву. Мика Дежелић усташа, по занимању лончар, донио је кључеве наше цркве. Уведоше нас у цркву. Закључаше врата и појачаше страже. Била је већ сва пуна. Могло нас је бити око нешто више од 700. Неки су од нас вртјели главом и потихо говорили да ће нас побити. Већина се надала да ћемо на присилни рад. Били смо жедни и гладни.
Шкљоцну брава на вратима. Уђе неки усташа Пајо Крешталица и Милић. – Дижи се! Извршили су попис свих заточених. Дуго је то трајало. Треба, кажу, тај попис да би се могли распоредити за присилни рад у Лици, на Велебит. Наде су поновно расле али не за дуго. Послије подне уђоше усташе са својим официром, који је викнуо да легнемо, да изујемо ципеле и скинемо капуте. То смо и учинили. Упита разбојник: “Ко је Перо Миљевић?” Перо се јавио. – Дедер, голубе, приђи ближе. Говори што знаш о четницима!
– А јеси ли ти четник?
– Нисам…
– Ниси, Бога ти твога! Ниси четник, је ли, курво влашка! Мајку ти твоју јебем… И залети се усташа на Миљевића. Из звоника су донијели дебели конопац и положили Перу на земљу. Тукли су га дуго, док није сав поцрнио. Најприје је викао, касније је само стењао. И опет одоше. Пред ноћ су ушле друге усташе. – Ко има новаца, нека даде, купиће му се храна. Људи су давали и скупило се око шест хиљада динара. Сви су били гладни и једва су дочекали усташку понуду. Али нико храну није донио. У сутон нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле нашом црквом. Палите свијеће! Нису хтјеле горјети. Нисам празновјеран, али сам добро видио да велике свијеће нису хтјеле да горе. “То је неки знак”, шаптали су старци дрхтавим рукама.
Свјетло дрхтавих свијећа ипак је освијетлило цркву и људе. Сјенке су се кретале по зидовима. Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава. А жртвама су срца тукла, те се чинило да се у тишини могу надалеко чути.
– Вјерујете ли у нашег поглавника? – заурла један усташа.
– Вјерујемо – чуло се неколико гласова.
– Вичите “Живио поглавник!”
Неки су викали.
– Јаче, мајку вам српску! Јаче…
Одједном запуца карабин преко наших глава. – Лези – виче један крвник. Сложишмо се један преко другога на црквени под. – Дижи се! … Лези, дижи се… лези… Несрећни људи су се дизали и опет падали… Тако неколико пута. Чули су се само уздисаји и убрзано дисање. Срце је тукло ужурбано. Разбојници су разбијали по цркви. Кундацима су лупали по олтару, иконе су покидане падале на земљу. Неколико кандила и других ствари бацали су зликовци на нас пјенећи се од бијеса и псујући у сав глас.
Присилили су нас да лежимо. Били смо у кошуљи и гаћама. Као помамни почели су по нама газити, тући нас кундацима и пушчаним цијевима, ударати нас цокулама, гдје стигоше. Настала је заглушна кукњава, плач и запомагање.
– Гдје је Перо Миљевић? – пита неки усташа.
Перо се јавља слабим гласом. Био је већ тешко испребијан и мо¬лио је да га не туку. У руци усташе бљеснуо је нож у освјетљењу црквене свијеће. Застао нам је дах. Полако се усташа примакао Пери и, што би тренуо, забио му нож у врат. Расјече га и по трбуху. Перо паде без ријечи. Крв је шикнула, и чуло се још само кркљање човјека који је умирао.
Настало је сада свеопште клање. “Кољи, кољи…” викао је разбојник… Усташе су клале који је гдје стигао. Друге су усташе кундацима ударале у главе накланих људи. И тако редом…
То се не може описати – застао је на час Љубан прешавши руком преко чела. – Као да сада гледам како људи клече и заклињу усташе да их поштеде. Али један дубоки ударац ножем у врат и један закретај налијево… и свршено. Жртва се још покушала придићи, али ударац кундаком у главу довршава крвничко дјело. Неки се отимају, дижу руке на обрану, други чекају на ударац као овце. Једноме је ударац ножем, мјесто у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао, а усташа нагнуо за њим и захватио га ножем пред зидом… Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом црквеном поду и полако, у широком млазу, текла према црквеним вратима. Из почетка заглушна вика помало је јењавала. Али убијање беспомоћних људи трајало је читаву вјечност. Чули су се јауци оних који су лежали у крви. Нису још сви били мртви.
Гледао сам призор шћућурен уза зид. У углу иза црквеног ор¬мана била је тама. Завукох се иза орманића чекајући да усташе сврше свој посао.
Све је више тишина овладавала црквом. Жртве су лежале поразбацане по читавој просторији. Понеки је још трзао ногом или руком, однекуда се још чуло стењање. Усташе су се одмарале, брисали крваве ножеве и кундаке. Неки су изашли пред цркву.
Једнога момента, када се све смирило, и када су се разбојници сакупили пред вратима, скочих нечујно из свога склоништа и бацих се међу поклане, у млаку још топле крви. За мном је скочио још један који се био такођер сакрио. Испружили смо се као мртви међу мртвима. Али овај други, који је слиједио мој примјер, зло је свршио: ушао је усташа, опазио је да се миче, пришао му и гурну га ногом: “Дижи се!” Човјек се дигао. “Дедер главу на сто!”
Зграбио га за косу и притиснуо му главу на сто. Тада је ножем зарезао у врат и наредио јадном човјеку да пјева. Крв је шиктала из врата, а из грла жртве чуло се кркљање. Други разбојник замахне страховито кундаком: глава је била размрскана, а немоћно тијело клону.
Тројица су се сакрила у олтар. Касније су се попели на звоник. Послије сам сазнао да су тамо били два дана и двије ноћи и да се никаквим обећањима нису дали склонити да сиђу. Послије два дана скинуо их је хицима из пушке усташа Стево Мулац.
Лежим ја тако у локви крви међу побијеним Србима и чекам даљу судбину. Усташе разговарају о завршеном послу. Хвале се и церекају. Изненада један младић, који је крај мене лежао диже крваву главу и застења: “Није готово, мајку вам вашу!” Уз псовке прискочи му усташа и убије га. И сада се лупежи досјетише да би још неко међу нама могао бити жив те почеше редом тући кундацима по жртвама и забадати ножеве. Добио сам неколико удараца кундаком, али се нисам ни помакао. Један од кољача ударао је ножем редом. Приближавао се према мени. Зарио је нож у тијело покрај мене, а затим клекнуо мени на леђа и удрио нож у тијело сљедећег… Мене је прескочио… Читаво вријеме није ме напуштало увјерење да ћу бити спасен.
Онда су почели лешеве извлачити из цркве и бацати их у камион. Дохватише и мене. Вукли су ме за ноге по каменитом поду. На степеништу ми је глава ударала о камен, но и то сам подносио без знака живота.
Бацише ме на камион који је већ био скоро пун лешева. Лежао сам на леђима. И даље су усташе слагале своје жртве. Била је већ касна ноћ. Вребао сам прилику да се извучем, али она се није указала. Како сам лежао наузнак, доживио сам тада још страшнију ствар: на мене положише леш убијеног човјека, а пререзани гркљан прекрије ми уста…
Љубан застане. Погледао ме и сметено се насмијешио.
Нисам вјеровао да човјек може у тако кратком року преживјети такве страхоте. Но мени се усјекла тада у мозак мисао, увјерење да нећу погинути. Можда ме та сигурност и спасила…
Ево како је било даље:
Нисмо се далеко возили. Ускоро сам осјетио да камион вози по неравном тлу. Чуо сам команду:
– Вози ближе јами!
Ту су чекали још једни крвници који су и овдје над јамом, обављали свој посао. Велика јама била је већ до половине пуна лешева. Бацили су нас с камиона у јаму. У самој јами слагали су усташе лешеве као цјепанице.
Ухватише ме за руке и ноге и заљуљавши ме неколико пута бацише ме у јаму. Пао сам на мекано, на лешеве. Вукли су ме још мало по јами и сложили на одређено мјесто. Имао сам срећу, нашао сам се опет при врху.
Читаву сам једну вјечност ту лежао. И даље су стизали камиони, и то са живим Србима. Ту, над јамом, тукли су их сјекирама и чекићима по главама и бацали у јаму. Није ту било пуно вике и запома¬гања. У ноћној тишини чули су се највише ударци сјекиром, који пригушени јаук и усташке псовке. Искрвављена тијела мукло су падала у јаму. Довели су једну младу жену. Мислим да је то била учитељица из Бовића. Њу су ту, крај јаме силовали и затим је убили из карабина…
Касно у ноћ био је крвави посао завршен. Неки су крвници још скакали у јаму и ходајући по лешевима тражили прстење и друге вредније ствари. Једноме је запела за око моја мајица. Почео је натезати и превртати да ми је скине. Соктао је, мучио се и коначно је скинуо. Није примијетио да сам жив.
Постало ми је још хладније и дрхтао сам. Плашио сам се да усташе не запазе дрхтање.
Над јамом су усташе гледале своје жртве. Нека жртва се још мицала. Запраштали су карабини и револвери по јами. Тада сам био рањен у ногу…
И коначно све се смирило. Крвници су се окупили подалеко од јаме око фењера разговарајући о својим подвизима. Скоро потпуна тама овладала је јамом и околином. Почео сам се припремати на бјекство. Испитујући погледом околину и придигавши се малко, одједном запазих да се међу лешевима диже једна приказа. Допузала је до мене.
“Јеси ли жив?” упитао ме шапатом човјек.
Ћутао сам и нисам ни овој преживјелој жртви хтио признати да сам жив. Али човјек ме гуркао и шаптао ми да треба бјежати.
Споразумјели смо се и договорили. Усташе су биле забављене својим причама и биле су подаље. Околина јаме била је у тами.
Извукли смо се нечујно један за другим према једној живици. Пекла ме рана на нози, али могао сам да идем. Удаљавали смо се све више од свјетла фењера. Гласови кољача све су се више губили у тами… Растао сам се од мога сапутника и кренули смо сваки на своју страну.
Нисам знао гдје се налазим, лутао сам наоколо насумце у жељи да што даље одем од јаме. Но како сам се запрепастио када сам се, послије лутања од преко једног сата, опет нашао у близини јаме! Као помаман окренуо сам натраг главом без обзира. У ушима су ми одзвањали пијани гласови усташких кољача. Долутао сам најзад до Мајских Пољана. Сакрио сам се ту код ујака Павла Лончара гдје сам живо шест мјесеци.
Ја сам једини остао жив из оне јаме. Мога друга, који се заједно са мном извукао из јаме, усташе су врло брзо ухватиле и убиле…
Ово свједочење записао је Младен Ивековић још 1943. године у пролазу кроз ослобођену Банију. Само неким мањим детаљима допунио сам га 1972. године у разговору са Љубаном Једнаком у његовој кући у Глини.

 

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.
Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за помоћ у припреми садржаја књиге за електронску, интернет верзију.

 

Везане вијести:

Стратишта НДХ – Глина

Љубан Једнак: Говорило ми је нешто да ћу остат’ жив

ГЛИНА – О усташком логору Јадовно у Хрватском дому на темељима Глинске цркве




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top