Kako su „Pesma leta“ i Vice rušili Jugoslaviju

Datum objave: petak, oktobar 26, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Mnogi se još uvek sećaju briljantnog hrvatskog pevača, rođenog u Šibeniku, koji je sve svoje talente i životne prednosti, a imao ih je mnogo, podredio nacionalnom osećanju, borbi za samostalnu hrvatsku državu, skončavši i bukvalno na stepenicama Sabora Hrvatske

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Šezdesetih godina u Jugoslaviji počela je da se formira muzička scena koju bi sa današnje pozicije mogli da nazovemo estradom. Novca, razume se, nije bilo. Sviralo se i pevalo za svoju dušu, slušao se „Radio Luksemburg“, glas onog sveta za koji su mnogi u Titovoj državi verovali da je raj na zemlji, mesto gde ćemo i mi jednoga dana spustiti svoje tabane. Otrežnjenje je kasnije bilo surovo i bolno, posebno kada je taj zapadni raj stigao u Srbiju, u vidu banaka i navođenih projektila. Ali, nije priča o tome. Dakle, šezdesete beležimo kao godine u kojima se u Jugoslaviji, u Beogradu i Zagrebu, formiraju prve grupe momaka zaljubljenih u jednu vrstu muzike koja je i na Zapadu predstavljala čežnju, bunt, protest, kanalisanje energije; rađao se jugoslovenski rokenrol.
Tako smo dobili sada daleke „Siluete“, „Bijele strijele“, „Zlatne akorde“, „Crvene koralje“, „Crne bisere“. Održana je i prva Gitarijada, Mile Lojpur je bio senzacija u Beogradu, Zagrepčanin Karlo Metikoš postaje velika pevačka zvezda, kasnije će ostvariti pažnje vrednu međunarodnu pevačku karijeru pod imenom Mat Kolins, javljaju se Arsen Dedić, Đorđe Marjanović, Gabi Novak, Lola Novaković… Divne godine – reći će vam oni koji su tada bili u dvadesetima i mlađi – kada se marmelada kupovala u kantama od pet kilograma, hleb zaista težio ceo kilogram, kad se pio klaker, Gavrilovićeva tirolska salama mirisala do ulice, a radio-prijemnici, RIZ-a i EI „Niš“, zvučali bolje (ili se to samo činilo) nego današnja HI-FI tehnika.

KAKO JE ROĐENA „PESMA LETA“

U takvoj atmosferi, uplašeni da bi se ta nova muzika, đavo će znati kako, mogla okrenuti protiv socijalizma i sistema, politički vrh države donosi odluku da sve to malo kanališe, usmeri, zamota u oblandu bratstva i jedinstva. Tako je rođena „Pesma leta“, putujući festival čiji se značaj ne može ni uporediti sa ovim što danas podvodimo pod velike muzičke događaje. Našlo se na okupu sve što je u pevačkom svetu ondašnje države nešto vredelo, od prosečnih do onih najboljih. Gradovi u kojima je gostovala „Pesma leta“ pripremali su se nedeljama za taj spektakl. Tada je, podsećam, postojala samo jedna televizija i nekoliko listova u celoj državi, pa možete da pretpostavite šta je značilo uživo videti „one sa televizije“. Ti ljudi su zaista bili velike zvezde, ikone, nedodirljivi, primali su stotine pisama svakoga dana, devojke su sanjale samo da dotaknu Đorđa Marjanovića, Mikija Jevremovića, Arsena Dedića…
Putujući festival „Pesma leta“ počeo je 1967, a trajao do 1972. godine. Puklo je zbog politike, na ćupriji – podignutoj u nekom od kabineta zaduženih za ideologiju – koju su zidali verujući da će doprineti zbližavanju naroda i narodnosti. Desilo se suprotno; „Pesma leta“ doprinela je bujanju nacionalizma u tadašnjoj Jugoslaviji. U centru pažnje našao se Vice Vukov. Mlađe generacije nemaju pojma ko je taj čovek. Stariji znaju; Vukov je u svoje vreme bio ono što su danas Zdravko Čolić, Željko Joksimović i Dino Merlin – zajedno. Izgledao je kao filmski glumac, lepši od Elvisa Prislija, pevao savršeno, bogomdanim glasom, obrazovan, sa manirima… i bio je hrvatski nacionalista. Rođen je 1936. godine u Šibeniku.

Vukov se prvi put pojavio 1959. godine na Opatijskom festivalu. Otkrio ga je direktor tog festivala, izvesni Josip Stojanović, na jednoj audiciji u Zagrebu, gde je pevajući dve italijanske kancone oduševio sve prisutne. Stojanović mu nudi Opatiju, ovaj oberučke prihvata i bukvalno preko noći postaje veliko ime. Na festivalu izvodi pesmu „Mirno teku rijeke“ u dubletu sa Duškom Jakšićem (tada je bila praksa da jednu pesmu interpretiraju dva pevača) i dobija sve raspoložive nagrade. Slede nastupi na zagrebačkim, splitskim, beogradskim festivalima, a sve glavne nagrade uzima Vukov. Dva puta je predstavljao Jugoslaviju na „Pesmi Evrovizije“, 1963. i 1966. godine.
Karavan „Pesma leta“ krenuo je 1. jula 1968. godine, iz Požarevca. Sve najznačajnije u zabavnoj i pop muzici bilo je tu: Đorđe Marjanović, Vice Vukov, Lola Novaković, Nada Knežević, Milan Subota, Ivica Šerfezi, Lado Leskovar, Gabi Novak, Arsen Dedić… U Požarevcu pobeđuje Đorđe Marjanović, sa pesmom „Darovi za svu decu“ i baš tu pesmu Vice Vukov (kasniji pobednik u Sarajevu, Mostaru, Kotoru, Herceg Novom, Opatiji, Zagrebu…) uzima kao dokaz da festival, generalno, nema neophodnu umetničku vrednost. Tu pravi izuzetak i spominje Arsena Dedića, kao hvale vrednog autora. Kao vrlo sujetan čovek, nespreman da prihvati poraz, Vice Vukov u jednom intervjuu komentariše prve pobede Đorđa Marjanovića, kazavši da to nije iznenađenje jer Đorđe „pjeva na svom terenu“, odnosno u sredinama gde je srpski živalj većinski.
Na samom početku turneje pevačima je podeljen bedž „Pesma leta“ na ćirilici i Vukov je protestovao: „Ćirilica nije pismo svih naroda i narodnosti Jugoslavije“. U Subotici je, navodno, Đorđu Marjanoviću opsovao srpsku majku. U Tučepima, posle poraza, na zajedljivu primedbu da je izgubio na svom terenu, Vukov je pokazao na parking ispred terase gde se pevalo, i na beogradske registracije na kolima, uz komentar da su „Tučepi“ vojno odmaralište i da se pevalo pred srpskim oficirima. „Pa kako onda da pobedim?“, pitao je.
Dubrovački nastup na „Pesmi leta“ opet je obeležio Vukov. Kad je publika počela da mu zviždi, nezadovoljna pesmom koju je izvodio, Vukov im se obratio rečima: „Nemojte ljudi, nismo u Beogradu“. Posle koncerta u Splitu Vice je zaustavio čoveka koji je nekoliko puta zviždao dok je on pevao i upitao ga zbog čega je to radio. „Nije mi se svidela pesma“, rekao je ovaj, dodavši da je iz Beograda. „Onda idi tamo, u svoju zemlju, pa zviždi“, odgovorio mu je Vukov. Sa nekoliko slučajeva nacionalizma na stolu Okružno tužilaštvo u Splitu podiže tužbu protiv Vukova, optužujući ga za vređanje na nacionalnoj osnovi. Tome je za nekoliko dana prikačena još jedna tužba iz razloga pričanja viceva na račun Srba. Pretila mu je kazna od dve do pet godina zatvora. Možda bi i skončao u apsani da ga otvoreno nisu zaštitili Mika Tripalo i Savka Dapčević Kučar.

SINONIM ZA SRBOMRSCA

Za veoma kratko vreme, baš u periodu „Pesme leta“, Vukov je postao sinonim za čoveka opterećenog nacionalizmom, hrvatstvom, sa gajenjem otvorene mržnje prema Srbima. Ne uspevajući da se izbori sa svim tim, Vukov pakuje kofere i odlazi na turneju u Australiju. Eskalira „Maspok“, Hrvatska je na nogama, sve je pomešano; nacionalizam, šovinizam, ustaštvo, u Zagrebu se drže tribine na kojima vodeći hrvatski intelektualci traže nezavisnu hrvatsku državu, izdvajanje iz Jugoslavije, članstvo u Ujedinjenim nacijama, „hrvatsku strojnicu o hrvatsko rame“… „Borba“ objavljuje spisak 50 najuticajnijih imena „Hrvatskog proljeća“. Vukov je na 37 mestu, ispred Dražena Budiše i Ivana Zvonimira Čička. Hoće da prekine turneju i vrati se u Zagreb, ali njegova supruga Diana, devojačko Bulat, praunuka poznatog splitskog političara sa početka 20. veka, Gaje Bulata, odlazi u Italiju gde je tada radio Joško Vukov, četiri godine stariji brat Vice Vukova, zove supruga u Australiju i preklinje ga da se ne vraća, uverena da bi ga režim uhapsio već na granici. Vice menja odluku, ali napušta Australiju i dolazi u Pariz, gde je živela Dianina sestra. Tu ostaje punih pet godina, školuje se na Institutu za međunarodne studije, usavršava jezik i povremeno putuje u Italiju. „Maspok“ je presečen čuvenom sednicom u Karađorđevu, tačnije, sve je odgođeno na rok od 20 godina. Ciljevi proklamovani 1971. ostvareni su 1991. godine.
Kad se situacija koliko-toliko smirila Vukov se vraća u Jugoslaviju. Svestan da o pevanju ne može ni da sanja okončava ranije započete studije filozofije i italijanskog jezika na Filozofskom fakultetu. Traži posao, ali uzalud; prati ga trag hrvatskog nacionaliste i nekoliko godina preživljava uz pomoć prijatelja. Posao ipak nalazi, ali tek 1978. godine, u izdavačkom zavodu „Matice Hrvatske“, na ediciji „Pet stoljeća hrvatske kulture“.
U hrvatsku javnost, kroz velika vrata, vraća se 1989. godine, onih dana kada je posle 13. kongresa SKJ svima bilo jasno da ističe rok trajanja države koja se zvala Jugoslavija. Vukov je tada u političkom zagrljaju sa Franjom Tuđmanom, ali nije član HDZ-a, ima rezervu prema njihovoj politici. Vrlo brzo počinje otvoreno da kritikuje Tuđmana i prilazi „Hrvatskoj narodnoj stranci“, Savke i Tripala, koju napušta 1997. godine. Tuđman ga devedesetih kažnjava skoro potpunom medijskom izolacijom.
U politiku se vraća 2003. godine, na poziv Ivice Račana; podržava njegovu listu preko koje ulazi u Sabor kao nezavisni kandidat. Sedamnaestog novembra 2005. godine, okliznuo se na stepenicama, izlazeći iz Sabora, udario glavom u mermernu ploču i pao u komu. Umro je tri godine kasnije, 24. septembra 2008. Sećanje na Vukova zauvek će čuvati njegove interpretacije pesama: „Bokeljska noć“, „Pismo ćali“, „Zvona moga grada“, „Dobro mi došel prijatel“, „Suza za zagorske brege“…

Piše Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top