Kako je Zoki uveo Srbiju u EU

Datum objave: nedelja, septembar 27, 2015
Veličina slova: A- A+

tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2015/D._Stojanovic.jpg

Premijer Hrvatske Zoran Milanović ponašao se kao huligan kojije došao na briselsku plemićku žurku, dok je Srbija, kao zemlja kandidat, preuzela ulogu države koja čuva osnovne evropske vrednosti.

U Hrvatskoj se nikada ne raspisuju vanredni izbori. U Srbiji se vanredni izbori redovno raspisuju. Hoće li ovi zakoni odrediti sudbine političkih elita u Beogradu i Zagrebu?

Hrvatskom premijeru Zoranu Milanoviću, novom zagrebačkom barbarogeniju, slede redovni izbori i nije li ga upravo taj cajtnot primorao da napravi toliku pometnju u regionu, da se u jednom trenutku učinilo kako su se u Zorana istovremeno uselili Milan Bandić i Branimir Glavaš, te su, tako sjedinjeni, usposgavili transcendentalni link s Franjom Tuđmanom.

Kako drugačije opisati ponašanje socijaldemokratskog premijera koji je, izazvavši blokadu drumova sa Srbijom, naterao briselske činovnike da se ozbiljno zabrinu za svoju najmlađu članicu i prvi put podrže zemlju koja se nalazi van briselskog carstva. I pritom su dali za pravo baš Srbiji. Politika EU se, inače, pokazala autističnom, pa se u centrali za svoje članice na periferiji zabrinu tek kada neko od mališana-lidera udari na velike banke i počne da se zanima za njihovu politiku zelenašenja i dranja kože građanima. Tada Brisel, po pravilu, staje na stranu finansijskih pohlepnih džinova…

Otuda se činilo da će „lepi Zoki”, kako su ga krstili zločesti mediji čim se pojavio na čelu SDP-a kao nekadašnji estetski politički odgovor na „srpskog Klunija” Borisa Tadića, odneti pobedu u hrvatsko-srpskom doigravanju na graničnim prelazima. Imao je čitavih pet dana prednosti da prodaje ciglu Mogerinijevoj, da ubeđuje Brisel kako su Srbi ponovo zli momci koji svesno usmeravaju izbeglice ka Hrvatskoj, terajući Hrvate da zapušenih noseva ulaze u tramvaje. Da će Srbima ponovo udarati zuce i Brisel i Hrvati, moglo je da se posumnja i iznenadnim, tajnovitim odsustvom iz javnosti gospodina Majkla Davenporta koji je, posle marša na gejparadi, negde ispario, dokje vrilo na srpsko-hrvatskim postajama.

Balansirajući između rasističkih i komičnih nastupa, Milanović je delovao kao novi ekskluzivni zastupnik antisrpske frustracije u delu hrvatskog biračkog tela, koja u uslovima vanrednog stanja prerasta u izlive mržnje. Zoki je tu frustraciju pokušavao da izmeri matematički, kroz moguće glasove, jer je, iako proglašen za autsajdera posle pobede

Grabar-Kitarović na predsedničkim izborima, poslednjih meseci počeo da smanjuje tu razliku u odnosu na HDZ. Naime, porasle su prosečne plate i smanjena je nezaposlenost, što je, uz još neke makropokazatelje sa uzlaznim trendom, ukazivalo na to da se hrvatska privreda izvlači iz recesije.

Ali, šta je Milanovića navelo da se od neharizmatičnog levičara i neveštog govornika pretvori u agresivnog Gruča Marksa hrvatske politike? Nada da ga, za nekoliko meseci, možda takav unutrašnji preobražaj zadrži u fotelji premijera? Ili „Zoki, sasvim sigurno, nije mario za umetnički dojam”, što bi nekad rekla Milka Babović, čuvena voditeljka hrvatske televizije iz doba druge Jugoslavije koja je pratila umetničko klizanje.

Zaista, ko je pažljivo čitao hrvatsku štampu, mogao je da primeti kako hrvatski premijer iznenada izlazi u grad s Antom Gotovinom, kako se busa u grudi što su se spajtali. To je navelo predsednicu Kitarović da stane na put zagrebačkom početku jednog divnog prijateljstva. Kolinda je rekla da javno razmišlja da pozove generala u savet za nacionalnu bezbednost. Tako je oko nekadašnjeg konobara, potom legionarskog podoficira i, konačno, hrvatskog generala koji je sproveo operaciju „Oluja”, proteravši oko 250.000 Srba iz Hrvatske, počeo da se steže obruč esdepeovskih i hadezeovskih snaga. Sleva je marširao Zoki, zdesna su se šunjali Kolinda i Tomislav Karamarko, šef HDZ-a i nekadašnji svemoćni šef svih hrvatskih obaveštajnih službi. Kako se oko Gotovine davno motaju i biskupi, ne bi bilo nikakvo iznenađenje da za života posgane kandidat za sveca. Ali, dok se to ne dogodi, on je prvi na listi kečeva za dobitak izbora.

Svet se, sve više, pretvara u džinovsku centrifugu, pa se čini da, vrteći se u njoj, živimo zapravo u vremenskoj mašini koja toliko ubrzava vreme da izgleda kako se proslava dve decenije od „Oluje” odigrala pre čitavu večnost. Ali, i tada se zagrebačka kohabitacija raspolutila na jednoj temi. Na pravu svojine na dan kada su Srbi proterani iz Hrvatske.

Prateći dalji sled događaja, kao da je posle te proslave, kad je Tompson inaugurisan u državnog pevača proustaške orijentacije, Milanović odlučio da je za izbore spreman! Trebalo je među pučanstvom sprovesti prevrat i ubediti ih kako je nekadašnji Titov gardista Zoki ipak veći Hrvat od Tomislava Karamarka, koji je odmalena školovan u zagrebačkoj jezuitskoj crkvi odakle je u svet hrvatske elite katapultiran i Ivan Zvonimir Čičak.

Jezuite, zaista, odmah šalju mladog Karamarka za šefa kabineta premijera Josipa Manolića, čija se moć u obaveštajnom bratsgvu i stare Juge i nove Hrvatske izuzetno poštovala. Karamarko potom odlazi u političko naručje Stipe Mesića i time postaje, kako bi se reklo, „vruća roba”.

Kako je Zoki izuzetno vešt pragmatičar čiji javni nastupi vape za sinhronizacijom, i pritom je svestan da njegovo ime i prezime izazivaju razne tračeve o tome da premijerovo poreklo ima ovdašnje korene, on izaziva krizu na granici, podgreva atmosferu iz domovinskog rata, mobiliše patriote… I, razume se, odmah ubacuje Karamarka u redove izdajnika, u petu kolonu, optužujući ga da se sastaje s Aleksandrom Vučićem i Viktorom Orbanom, stvarajući tajno imaginarno sveto trojstvo upereno prema evropskoj Hrvatskoj.

U odnosu Srba i Hrvata vlada incestuozni odnos ljubavi i mržnje, poznat kao sindrom naroda malih razlika. Nismo li ipak braća, koja se u redovnim istorijskim razmacima čas ljube, čas kolju, te je, navlačeći na sebe šinjel ekstremiste – valjda ga je pozajmio od svog novog drugara Gotovine – Milanović zaigrao na sve ili ništa. Procenio je, naime, da ljubav sada ne donosi izborni profit.

Nadrugoj strani, Aleksandru Vučićuje bilo dovoljno da svoj stari, četnički šinjel i ne vadi iz ormana. Tako je stvoren svojevrsni paradoks: premijer zemlje članice EU leve orijentacije ponašao se kao huligan koji je došao na briselsku plemićku žurku da porazbija sve okolo, dok je Srbija, kao zemlja kandidat koja čeka otvaranje poglavlja i obavljanje još nekih čudnih radnji koje se valjda zovu skrininzi – preuzela ulogu države koja čuva osnovne evropske vrednosti. Vučić se još od prvih migrantskih dana ponašao jezuitski mudro, kao da je zaista delio sobu s Karamarkom, a nakon Zokijevih sve žešćih i češćih diplomatskih ispada, nije tražio kokardu po stanu, niti je otišao sa Šešeljem u „Parove”. Naprotiv, slao je poruke mira, obećavao da neće destabilizovati region, što je konačno primoralo komesara Johanesa Hana da podrži politiku srpske vlade.

Kakav će biti epilog? Hoće li Zokija oštetiti taktički poraz na granici ili će izazivanje spora biti zapravo njegova strateška pobeda? Da li će kopija Zoki, pobediti original Karamarka? Prema najnovijim anketama iz Hrvatske, SDP se približava HDZ-u na četiri odsto razlike. Kako god bilo, Zoki je uveo Srbe u EU!

Da li će Vučić pokušati da kapitalizuje svoju regionalnu pobedu raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora? Odluku Vlade Srbije o otvaranju granica prenosile su gotovo sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, osim, čini mi se, Peconijeve Hepi televizije. Dakle, ko nije želeo da gleda Eru Ojdanića, morao je da gleda Vučića. Pored premijera, u direktnom prenosu sednice vlade govorio je još samo Ivica Dačić. Osim što je time demonstrirano njihovo akciono jedinstvo, Ivica je nabacio sumnju da nisu svi članovi kabineta bili ubeđeni u srpsku pobedu. Nije li time lider SPS-a, kao Vučićev trbuhozborac, najavio da će se premijer ipak baviti rekonsgrukcijom vlade? Ko može biti mangup u Vučićevim redovima? Ivica se javno zakleo da nije on.

Premijer će možda ipak odlučiti da se bavi svojim omiljenim hobijem. A to su vanredni izbori. Koji se ovoga puta mogu poklopiti sa hrvatskim redovnim glasanjem. To obećava žestoku regionalnu zabavu ili politički rijaliti koji će zaseniti ostale događaje. Tako je, u senci srpske pobede u Briselu, nepravedno promaklo da se mali Keba oženio Severinom. I nije jasno kako je probio granicu. Mada su se, zbog Severine, činile i druge, sasvim razumljive ludosti.

Piše: Aleksandar Apostolovski

 

Izvor: Politika, nedjelja 27. septembar 2015., str. 6

 

Vezane vijesti:

BLOKADA GRANICE JE „KAP U MORU“ HRVATSKIH UVREDA

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top